ARTEL GEOPOLITIKA by www.artel.co.yu
office@...
Datum:21. juli 2002. godine

Prof. dr OSKAR KOVA?: Privatizacija u Jugoslaviji

Izlaganje na Okruglom stolu Beogradskog foruma na
temu "Privatizacija u Jugoslaviji"
09. 04. 2002

U pri?i za ovaj skup smo objasnili da privatizaciju,
pod navodnicima, razmatramo u pirem kontekstu zbog
toga sto to nije samo ekonomsko pitanje sto pokazuje
potrebu da sve drustvene nauke i struke u?estvuju u
raspravi.
Privatizaciju stavljamo pod navodnike, iz slede?ih
razloga. Privatizacija nije nikakav tehni?ki,
organizacioni posao, deo nekih navodnih reformi,
nego je privatizacija u sustini uvek preraspodela
kapitala u jednoj dr?avi, pa ?ak i preraspodela
kapitala u medjunarodnim razmerama. Privatizacija
nikada nije nosila pozitivni kontekst zato sto
nikada nije bila sastavni deo nekog progresivnog,
drustvenog projekta kojim se nesto pomera ka nekom
boljitku u nekom drustvu, nego je privatizacija uvek
bila reakcija na nesto sto se prethodno desilo.
Sa stanovista toga treba da razlikujemo
privatizaciju u danas razvijenim zemljama i
privatizaciju koja je manje vise nametnuta zemljama
u tzv. tranziciji.
Kada je re? o razvijenim zemljama, tamo je
privatizacija mo?da prete?no motivisana ekonomskim
razlozima. U zemljama u tranziciji je potpuno jasno
da je privatizacija prete?no motivisana politi?kim
razlozima. Interesantno je da se o privatizaciji u
razvijenim industrijskim zemljama nije moglo
ozbiljnije govoriti do 80-tih godina proslog veka.
Ta vrsta privatizacije bila je reakcija na nesto sto
se prethodno dogadjalo. Od 1929-te do 1932-ge godine
trajala je do proslog veka velika-ekonomska kriza.
Sve krize izmedju dva svetska rata su dovele do toga
da je tada dr?ava spasavaju?i preduze?a koja su
propadala tokom krize fakti?ki pove?ala dr?avni
kapital u tim zemljama. Za vreme rata stvarala su se
dr?avna preduze?a za namensku proizvodnju, za
odbrambene svrhe, itd. a zatim, je dr?ava
investirala (u posleratnom periodu) u infrastrukturu
u saobra?aju, u ?eleznicu, autoputeve, proizvodnju i
distribuciju elektri?ne energije, ali ?ak i u ono
sto se obi?no zove socijalna infrastruktura, dr?ava
blagostanja. Kasnije je dr?ava nastavila da
investira one projekte koje imaju jako duga?ak
period efektuiranja, u kom periodu ne donose prinos,
a i posle toga donose manji prinos nego neki
kratkoro?no tr?isno-atraktivni projekat. Sve se to
desavalo i bilo je prihva?eno negde to tih 1980-tih
godina. Onda kada je privatni kapital u velikim
firmama, u multinacionalnim kompanijama, preovladao
demokratsku parlamentarnu strukturu u tim zemljama.
Tada se pokazalo celishodnim da se ka?e: taj ogroman
kapital nema vise razloga da bude dr?avno
vlasnistvo, to sve treba privatizovati i, naravno,
kada se veliki kapital na brzinu ho?e privatizovati,
onda to bude bud zasto. Potpuno je razumljivo da
krupan kapital u liku velikih preduze?a i te kako
voli da uzme sve to sto je dr?ava morala da otudji,
jer drugog resenja nije bilo u ve?em delu proslog
veka. Medjutim, ni u razvijenim zemljama objektivno
nije mnogo uradjeno u tim kampanjama tzv.
privatizacije. U SAD posta na koju ima mnogo
prigovora, uopste nije bila predmet pokusaja
privatizacije, jer znaju koliko je to vitalan i
va?an sistem. Nema?ka je imala kratku raspravu o
?eleznicama i raspravu je vrlo mirno zavrsila sa tim
da bi to tra?ilo promenu Ustava, a to im ne pada na
pamet.
U Velikoj Britaniji, gde se to jako ?elelo, bilo je
mnogo reakcija, napisane su knjige i knjige na temu
"rasprodaje porodi?nog srebra". Toj vrsti
privatizacije dr?avnog kapitala stvorenog sa puno
razloga, sa odredjenom funkcijom se protivilo sa
objasnjenjem da bi to bila rasprodaja porodi?nog
srebra. I ne samo da nije mnogo uradjeno sa ovom
tzv. privatizacijom jer je bilo dobrih razloga da te
infrastrukturne i druge delatnosti ostanu u javnim
preduze?ima, nego i tamo gde je nesto uradjeno
rezultati bas nisu impresivni. U Velikoj Britaniji
?eleznice su privatizovane, ali samo gornji postroj.
Zna?i, izdato je da saobra?aj obavljaju privatna
preduze?a, ali donji postroj i njegovo odr?avanje
ostalo je na grba?i dr?ave. Rezultat je
katastrofalan; smanjen je broj vozila, smanjen je
saobra?aj, neta?an je saobra?aj, a saobra?ajne
nesre?e se redjaju jedna za drugom.
U Kaliforniji je distribucija elektri?ne energije u
katastrofalnom stanju, pa sada dr?ava Kalifornija
misli da kupi jedan deo elektrana i distributivnog
sistema da bi gradjanima obezbedila struju. Ne samo
da je dr?ava s vremena na vreme spasavala preduze?a,
nego se ?ak i u tr?isnim privredama preduze?a
spasavaju tako sto ih preuzimaju zaposleni.
U SAD se razvija jedan poseban pokret, po principu
ESOP programa, sto zna?i akcionarstvo zaposlenih. Po
pravilu to zahvata ona privatna preduze?a koja su
ve? stigla pred ste?aj, ili porodi?na preduze?a koja
su prerasla mogu?nost odr?avanja od strane jedne
porodice. Ta porodica onda ponudi radnicima da
otkupe preduze?a, koja bi ina?e propala, a radnici
bi izgubili posao. Uz dr?avnu pomo? koja je u
Americi predvidjena u vidu poreskih olaksica i
raznih drugih stvari podsticaja, to se preduze?e
pretvori u akcionarsko drustvo u vlasnistvu radnika,
i nastavlja svoj ?ivot zato sto su zaposleni uneli
sve? kapital. Taj pokret je u Americi jako velik,
zahvata oko 10 miliona ljudi, a najpoznatiji primer
na tu temu nastao je kada je 1994. godine 54 hiljade
zaposlenih u tada najve?oj avionskoj kompaniji
Junajted erlajns preuzelo kompaniju u vlasnistvo
zaposlenih. Da bi pokrili deficite firme unapred su
se odrekli pove?anja plata za naredne dve-tri godine
i na taj na?in stvorili izvore sredstava za
poslovanje firme. Kada su firme koje je dr?ava
sanirala stale na noge, opet je nekome palo na pamet
da ih treba privatizovati. Otimanje dr?avnog
kapitala koji je s pravom ulo?en u te sektore mo?e
da bude ekonomski interes velikih kompanija i to
jeste bio motiv privatizacije na Zapadu, ali
objektivno to tamo nije dostiglo neke velike
razmere. Ova vrsta privatizacije koja se i kod nas
odvija u vidu akcionarstva zaposlenih i sireg
stanovnistva, to se opet iz nevolje tamo pojavio jer
su radnici po?eli da spasavaju svoja preduze?a, a
dr?ava ih u tome podr?ala.
Kod privatizacije u tzv. zemljama u tranziciji je
potpuno jasno da se i tu radi o otimanju dr?avnog
kapitala, s tim sto su razmere tog kapitala ogromne,
jer je to bio ve?inski oblik vlasnistva. Potpuno je
jasno da to otimanje dr?avnog kapitala, nije mogu?e
bez unistenja same dr?ave. A za to treba velikih
snaga i to po pravilu ?ine spoljni faktori koji
name?u ceo proces tranzicije, ali naravno to ne bi
mogli da urade da nemaju svoje doma?e
istomisljenike, (kao sto je to izmedju ostalog i kod
nas). Ti istomisljenici sprovode sve te se "reforme"
uklju?uju?i "privatizaciju" ?iji je cilj da se taj
ogroman kapital preraspodeli iz jednih u druge ruke,
a ponekad i iz jedne dr?ave u drugu dr?avu.
Zasto se to radi i zasto je to politi?ki motiv u
zemljama u tranziciji? Zato sto niko ne?e sasvim
jasno da ka?e, ali zapravo misle da je tranzicija
prelaz iz nekih oblika realnog socijalizma ili
decentralizovanog samoupravnog socijalizma u
kapitalizam. Pa kako mo?e da se predje u kapitalizam
bez kapitalista? Nikako. Da bi se kapitalisti
stvorili, dr?avni kapital mora da se koncentrise na
mali broj ljudi, da se stvori kapitalisti?ki sloj i
kapitalisti?ka klasa koja ?e onda sa spoljnim
faktorima preuzeti ne samo upravljanje tim
kapitalom, nego i zemljama u celini. Da bi to lakse
prolazilo ta namera se tako jasno ne ka?e, nego se
kamuflira iza pojmova ekonomske efikasnosti i
reformi i zato ve? 10 godina u svetu traje kampanja
satanizacije svakog drugog oblika svojine sem
privatne svojine. ?ak je izmisljena i floskula o
socijalisti?koj svojini. Koja je to svojina koju
prethodni kapitalizam ili ve? neko drugi nije
izmislio? Pa dr?avna svojina nije izmisljena u
socijalizmu.
Sve se ?ini da, se svaki drugi oblik svojine sem
privatnog satanizuje da bi lakse mogao da se izlo?i
prerasporedi i rasturanju. Medjutim, za satanizaciju
pod izgovorom da su svi drugi oblici vlasnistva
manje efikasni od privatnog vlasnistva, nema
nikakvih dokaza. Oni dokazi koje neko povremeno
pokusava da pru?i, nisu ozbiljni. A medju suprotnim
dokazima, stoji da za ekonomsku efikasnost nije
najva?niji oblik svojine, nego sto sta drugo.
Najefikasnija ?eli?ana u svetu, u Ju?noj Koreji, je
u dr?avnoj svojini. Konferencija UN za trgovinu i
razvoj avgusta prosle godine je objavila jedan veoma
dobar istra?iva?ki rad koji se bavi kineskom
privredom da li socijalisti?ki vlasni?ki odnosi,
oblici svojine, mogu da budu kompatibilni sa
tehnoloskim napretkom? Niko ne spori da kineska
privreda brzo raste, da ima preovladjuju?e dr?avne
oblike vlasnistva, a da se i tu desava izvesno
rasejavanje. Pitanje je ostalo: da li ?e dugoro?no
kineska privreda ostati efikasna, tj. da li mo?e da
generira tehnoloski progres sa ovim navodno,
socijalisti?kim oblicima svojine? To je veoma
ozbiljna studija koja na kraju dolazi do zaklju?ka
da nema nikakve nekompatibilnosti izmedju
sposobnosti kreiranja tehni?kog progresa (samim tim
i privrednog rasta) sa rearfimacijom, u sustini,
jednog javnog oblika vlasnistva. Nevolja je sto
nismo svi takvi kao Kina. Kina je velika i njoj se
priznaje u tekstu da je to socijalisti?ka
industrijski polu razvijena zemlja sa prete?nim
dr?avnim vlasnistvom preduze?a koja su u visokom
stepenu samostalna i izlo?ena tr?istu. Postavlja se
pitanje, zasto se to zabranjuje drugim zemljama a
kod Kine se priznaje? Mi smo imali i imamo jedan
specifi?an oblik svojine, a to je drustvena svojina.
Ona je nastala na razne na?ine. Delom i od dr?avne
svojine, delom i od zadu?ivanja u inostranstvu, a da
su to preduze?a otplatila. Poenta je da to ve? od
Ustava iz 1974-te godine, pa Zakona o preduze?ima,
nije nikakav nesvojinski oblik, ve? sadr?i u sebi
sve atribute svojinskih prava. Preduze?e kao pravno
lice, ili lice koje zastupa to preduze?e, ima sva
prava koris?enja, plodou?ivanja i raspolaganja sto
su atributi svojine i sa te strane je drustveno
preduze?e bilo sposobno za ?ivot kao i svako drugo
preduze?e. Naravno, vremenom se razmisljalo o tome
da se ta preduze?a korporatizuju, da se pribli?e
pojmu i sablonu akcionarskih drustava. Dva autora,
jedan nosilac Nobelove nagrade iz Velike Britanije
D?emjs Mid i jedan nas nekadasnji sugradjanin, sada
je u Zagrebu, Branko Horvat, bili su na stanovistu
da samoupravno preduze?e jeste u stvari implicintno
akcionarsko drustvo. Tom preduze?u, kao pravnom
licu, pripadaju atributi svojine, a kroz donosenje
odluka, naro?ito o investicijama i raspodeli se
fakti?ki vrse vlasni?ke funkcije. Od toga pa do
stampanja i distribucije akcija zaposlenima je samo
jedan prirodan korak koji treba uraditi. Jedino po
?emu su se oni razlikovali od onoga sto je uradjeno
u nasoj vlasni?koj tranformaciji jeste sto se akcije
ne bi delile pojedincima. Po njihovom misljenju,
akcije bi ostale na gomili u preduze?u i svako od
zaposlenih bi imao pravo na odredjenu koli?inu
akcija i da pravo da dobija dividendu koja se
ostvaruje po akcijama. Akcije bi ostajale u
preduze?u kada ?ovek ode u penziju, a akcije bi
dobilo novo lice koje se zaposljava u tom preduze?u.
Od sli?nog stanovista je polazio Zakon o vlasni?koj
transformaciji i privatizaciji koji je va?io do
prosle godine. Radni?ke akcije bile su besplatne jer
su rezultat rada zaposlenih u prethodnom periodu.
Akcije su fizi?ki podeljene pojedincima, a
opravdanje za to je bilo da to, izmedju ostalog,
omogu?ava da se kapital se preliva iz preduze?a u
preduze?e iz grane u granu i da je to normalno
pogotovo kada je razvijeno finansijsko tr?iste.
Dakle, logika tog sistema vlasni?ke transformacije
bila je zasnovana na tim premisama i u sustini mo?e
da se ka?e da je u nasim preduze?ima jednako dobro
prihva?eno. Pre sadasnje vlade, koja je donela drugi
Zakon o privatizaciji, stanje je bilo slede?e: prema
statisti?kom godisnjaku Srbije za 2000. godinu,
preduze?a sa drustvenim kapitalom je bilo svega 4
482, od toga u industriji 1 220. Januara 2001.
godine gotovih procena vrednosti preduze?a i onih
predatih elaborata koji su ?ekali na odobrenje ili
ocenu, ukupno je bilo 4 136. Prvi i najva?niji
korak, program emitovanja akcija i korporatizacije,
uradilo je vise od 90% preduze?a. Uopste nije nista
moralo da se po?ne iz po?etka jer je najve?i broj
preduze?a ve? bio zahva?en.
Na ?alost, promenila se vlast, prvo je zabranjena
dalja primena zakona, par meseci se nista nije
radilo, a onda je donet jedan zakon koji ima
nekoliko teskih nepovoljnih karakteristika. Prva je
naravno, da je to jedna masovna nacionalizacija.
Drustveni kapital, tj. kapital pravnih lica,
pojedina?nih preduze?a, upisan u zemljisne knjige,
sudske registre, itd. jednim potezom pera ovim
Zakonom o privatizaciji je stavljen u ruke vladi
koja ima neograni?ena prava da taj kapital prodaje
kad ho?e, kako ho?e i maltene kome ho?e. Jeste,
postoji tender i akcija ali Odluku o prodaji
pojedinih preduze?a isklju?ivo donosi vlada. Samo
preduze?e se o tome samo obavestava, a nema nikakvog
prava u odlu?ivanju. To je svakako najkrupnija
posleratna nacionalizacija u Jugoslaviji, na stranu
da je to krsenje saveznog Ustava, republi?kog
Ustava, Zakona o preduze?ima i saveznog Zakona o
vlasni?koj transformaciji, zato sto se tu krse
osnovna prava preduze?a u svakom tr?isnom sistemu.
Nasa sva preduze?a, pa i drustvena imaju standardne
organe upravljanja kao sto va?i svuda u svetu u
akcionarskim drustvima. To je skupstina akcionara,
upravni odbor i direktor. Po va?e?im zakonima, u
preduze?ima, svuda u svetu pa i kod nas, pogotovu o
promeni statusa o prelasku iz jednog pravnog oblika
u drugi pravni oblik preduze?a, mo?e isklju?ivo da
odlu?uje skupstina preduze?a. Ta odredba saveznog
zakona je prekrsena, odluku sada donosi republi?ka
vlada, a republi?ka vlada na to nema pravo.
Da ne ulazim dalje nabrajanje i to koje su sve druge
odredbe Ustava i Zakona povredjene, ali moram da
ka?em da je sa stanovista odnosa prema gradjanima
svakako najve?a greska ta sto su ste?ena prava u tom
procesu emitovanja akcija sada prekinuta. Jedan
veliki broj gradjana u ovim preduze?ima o kojima sam
sada govorio je ostvario pravo akcije i to tako da
je u tim preduze}ima do 60% kapitala moglo besplatno
da se podeli zaposlenima, penzionerima i svim
gradjanima. Novi zakon to ne daje, daje maksimalno
do 30% i to samo zaposlenim u preduze?ima. Apsolutno
nije jasno kada, kako i koliko ?e drugi gradjani
dobiti, a i to pravo u preduze?ima je podeseno tako
da se 30% dobija ako se odmah udje u proces
privatizacije, 20% posle godinu dana, a 10% posle
dve godine, to zna?i da se to krajnje malo isplati
onim preduze?ima koje iole ozbiljno ?ele to da rade.

Najgore je u celom tom procesu to sto postoji
strasan voluntarizam; ne samo da zakon ostavlja
ovlas?enja vladi, nego vlada obilato uredbama
uredjuje tu stvar i odstupa od ?itavog niza osnovnih
principa procene preduze?a i od utvrdjivanja cene na
nekim oblicima licitacija gde se cena mo?e spustiti
do besmisla.
Valjda ?e u ovoj zemlji da se promeni vlast, valjda
?e parlament biti u stanju da donese nove zakone,
valjda ?e ustavni sudovi kojima su podneti dokumenti
iz kojih se vidi da je ovaj republi?ki zakon
neustavan, staviti van snage te osporene odredbe
ovog zakona. Postavlja se pitanje, sta ponuditi
tada? Ne po?injemo mi od praznog lista papira. Imamo
jedno zate?eno stanje. I iz tog zate?enog stanja
treba posti?i neke razumne i realisti?ne ciljeve. S
ozbirom na okolnosti u kojima ?emo to raditi,
verovatno ?e biti najbolje do maksimalne mere
koristiti neka pozitivna iskustva i neka pozitivna
programska dokumenta zapadnoevropskih i tr?isnih
privreda. Kod njih participacija zaposlenih u
upravljanju preduze?ima i participacija u kapitalu
postaju potpuno legitimne stvari. Posle gospodje
Ta?er u Velikoj Britaniji u kojoj oni izri?ito ka?u
da ?e kada budu vrsili privatizaciju cilj toga biti
da se broj akcionara u drustvu prosiri, dakle da to
bude narodno akcionarstvo i da se postepeno brise
razlika izmedju vlasnika i zaposlenih, zna?i, ta?no
to sto smo mi hteli i po?eli da radimo. Kad budemo
uveli te iste principe, mi ?emo da se pozivamo na
socijalnu povelju EU i na ?itav niz drugih stvari
koje nam daju za pravo. Tada nama narodno
akcionarstvo niko ne?e mo?i da ospori, kada je to u
skladu sa prihva?enim normama u EU.
Akcije bi pripale najve?em broju stanovnistva,
najve?em broju zaposlenih, naravno, svima jednako po
jasnim principima i po jednom vrlo upros?enom
mehanizmu. Da to bude jednostavno za sprovodjenje.
Znamo da su nasa preduze?a to ?elela. Sva su
izvrsila pripreme. Prema tome, kada bi se stvorili
povoljniji uslovi, to bi moglo da se veoma brzo
uradi.
Privreda nasa je u takvom stanju da se postavlja
pitanje da li bi dosadasnje resenje po kome je svaki
dinar upla?en preduze?ima za akcije otisao iz
preduze?a bilo odr?ivo? Svaki dinar je otisao ili u
republi?ki razvojni fond ili u Fond za t?`iste rada
i fakti?ki od emitovanja akcija preduze?a nikakve
koristi nisu imala. Nas bi cilj bio da to promenimo
i da preduze?a imaju dodatni sve?i kapital iz tog
procesa da bi mogli da resavaju probleme u kojima se
sada nalaze, da stanu na svoje noge i da najve?i
broj preduze?a postane tr?isno uspesno preduze?e.
Zbog toga ?emo morati da afirmisemo prinicip
emitovanja akcija za prosirenje kapitala firme, a i
verovatno da razmislimo sta sa kapitalom koji se
ne?e prodati. Zna?i, bi?e besplatnih akcija za
zaposlene i deo stanovnistva, ali jedan deo akcija
namenjenih prodaji mo?da ne?e da se proda. Taj broj
akcija sada pripada dr?avi, tj. akcijskom fondu i mi
ne znamo sta bi dr?ava sa tim radila. Naravno ima
mnogo potreba za tim, ali je umesno da razmislimo i
o tome ne bi li te neprodate akcije trebalo da
ostanu u preduze?u, da ostanu kolektivna svojina
zaposlenih i da taj kapital dakle, koji nije
nominovan na pojedince ostane kao izvor sredstava za
razvoj preduze?a.