Beogradski Forum / Artel Geopolitika
Okrugli sto na temu "Drzavni i nacionalni prioriteti"
Beograd, 28. februar 2004, godine
(isto procitaj:
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2004-02-04.html
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2004-02-25.html
ili
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/3193
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/3243
1. Rade Drobac: Drzavni i nacionalni prioriteti
2. Vladislav Jovanovic: NEKI NEZAOBILAZNI NACIONALNI I DRZAVNI
PRIORITETI I PRAVCI NJIHOVOG RESAVANJA
=== 1 ===
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2004-03-01.html
BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH
Okrugli sto na temu "DRŽAVNI I NACIONALNI PRIORITETI"
Beograd, 28. februar 2004. godine
Etnografski muzej
Izlaganje:. Rade Drobac
Postovane kolege, gosti i prijatelji,
Poslednji je trenutak da se pokrene javna rasprava o nacionalnim i
drzavnim prioritetima srpskog naroda i nase zemlje kako bi se zaustavio
dalji sunovrat nacije i drzave..
Srpski narod je u svojoj dugoj istoriji mnogo puta bio na teskim
iskusenjima, dolazeci u situaciju da nestane I da se njegov identitet,
kultura I duhovni smisao razbije I unisti. To se dogadjalo narocito u
trenucima kada je I njegova drzava bila na teskim mukama, ili cak nije
ni postojala
I ovaj trenutak je jedan od takvih.
Nasa se drzava - Srbija - sistematski razbija i razgradjuje. Pocnimo od
njenog gusenja tokom SFRJ, kada je bila u potpuno neravnopravnom
polozaju u odnosu na druge republike koje su sacinjavale tadasnju
zajednicku drzavu sto je, kasnije se ispostavilo, bila priprema za
stradanja koja ce uslediti. Nastavilo se sa desetogodisnjim ratovima,
sankcijama i politickom, vojnom, propagandnom i duhovnom agresijom
Zapada na nađ narod i državu, koja kulminira sadasnjom tihom okupacijom
zemlje i sistematskim sludjivanjem naroda kako ne bi shvatio sta mu se
dogadja i sta ce mu se tek dogadjati..
Tokom ovog perioda srpski narod je, iako autohtom i ustavno ravnopravan
na svim teritorijama na kojima je živeo, proteran iz Hrvatske, a potom
u BiH proglasen za agresora na svojoj zemlji. Ostaci srpskog naroda u
Hrvatskoj su sada šaka jada i nema nade daž}e se iole znacajniji deo
srpske populacije ikada vratiti na svoje ognjista jer Hrvatska to ne
zeli pa to onemogucava na svaki nacin, a za to ima i prežutnu podrđku
Zapada,
U Bosni i Hercegovini srpski narod je pod stalnim pritiskom krivice za
tobožnji genocid i agresiju, što se koristi kao izgovor za njegovo
kontinuirano razbijanje. Sabijen je u svoj entitet bez iole ozbiljnije
podrske ni od Srbije, a kamoli svetskih sila koje ga pokusavaju ponovo
uterati u unitarnu drzavu, nezavisnu BiH, pod komandom Hrvata i
Muslimana. To je opasno po njegov opstanak, kako fizicki, jos vise
politicki, ekonomski , kulturni i duhovni. Unitarna BiH ne podrazumeva
samo jedinstvenu drzavu i njene organe vec, na žalost, i nametanje
srpskom narodu politike, ekonomske pozicije, etike i duhovnosti koje
nisu u njegovom interesu, sabijanje njegovog životnog prostora i
potpuno marginalizovanje. Sprečavanje Srbije da na bilo koji način
pomogne Srbima u BiH dokazuje da se RS želi što više oslabiti kako bi
se uništila.
Srbija je u tom desetogodišnjem periodu oslabila ekonomski, sankcije su
podstakle kriminal i sivu ekonomiju a porvh svega primila je i preko
800.000 izbeglica sa ovih prostora sto je bio strašan udar na njenu
ionako slabu privredu pod sankcijama i svakojakim sputavanjima.
Agresija NATO na SRJ 1999. godine samo je zaoštrila ionako tešku
situaciju u zemlji, dovela do novog talasa izbeglica u Srbiji, njih
350.000 sa Kosova, kao i do amputacije jos jednog dela teritorije na
kome su ziveli Srbi, ovoga puta teritorije koje je bila u sastavu
drzave Srbije. Iako je to formalno privremeni status, bar prema
rezoluciji 1244 SB OUN, očito je da je agresija izvrsena radi otimanja
KiM od nase zemlje i da se takva politika nastavlja i danas. Više ne
oruzjem i bombardovanjem vec konstantnim nasiljem nad preostalim
srpskim stanovništvom, proterivanjem svih atributa srpske suverenosti
nad svojom pokrajinom i postepenim legalizovanjem u medjunarodnim
organizacijama otcepljenja KiM od Srbije i SCG.
Rušenje prethodne vlasti 2000. godine, izvršeno uz obilatu finansijsku,
logistišku I svaku drugu pomoć Zapada označilo je nastavak
rasparčavanja i slabljenja naše države drugim sredstvima. Umesto
agresije spolja, zemlja se uništava iznutra, uz pomoć vazalne vlasti.
Uništavanje države vuče za sobom i ugrožavanje pozicije srpskog naroda
i njegovih vitalnih interesa - slobode, nezavisnosti, prava na rad,
standarda, pa i samog opstanka nacije.
Od dolaska DOS-a na vlast, sve institucije drzave se slabe i
razgradjuju. Kompormitovalo se sudstvo, parlament bi bio smešan da nije
tragičan, pravo se izvitoperilo, u SMIP-u se masovno otpustaju
profesionalni kadrovi da bi se doveli partijski, oni koji bez pogovora
izvrsavaju zadatke stranih nalogodavaca. Sada se isto cini i sa VJ,
čime se slabi poslednja prepreka stranoj okupaciji zemlje.
Privreda, koja je I u vreme ekonomskih sankcija uspelvala da nekako
prezivi, sada je potpuno paralisana. Pod firmom tranzicije I
transformacije privrede, sva proizvodnja je zaustavljena. Privatizacija
se svela na rasprodaju društvenog bogatstva miljenicima vlasti I
stranim kompanijama budzašto umesto da bude faktor pokretanja privrede.
Trzista na koja smo mogli izvoziti su proglasena ideološkim, a
pravovernim ona na koja nemamo sta izvesti niti to mozemo zbog jake
konkurencije. Naše banke su zatvorene a dovedene su strane . Umesto da
se zaposlenost povećava otpuštene je nastotine huljada radnika. Umesto
da se zemlja stabilizuje u političkom , bezbodnosom I ekonomskom
smislu, vladaju političko nasilje, jednoumlje, progoni, afere,
korupcija I manipulacije, počev od skupštine, kao vrhovnog organa
yakonodavne vlasti, pa nadalje. Videćemo da li će nova skupština biti
drugačija. Heroji koji su branili zemlju od agresije proglašavaju se
ratnim zločincima I isporučuju Hagu, političkom sudu koga su
organizovale zemlje agresori na SRJ kako bi kaznile one koji su svoju
zemlju časno branili. Nastavljau se procesi dezintegracije zemlje bez
ikakvog otpora vlasti I uz apatiju I malodušnost naroda. A povrh svega,
ta malodušnost, siromaštvo I, naročito, bezperspektivnost, doveli su
dao pojave "bele kuge" drastičnih razmera, na šta se. takodje, niko
ozbiljno ne osvrće.
Sve prethodno izneto je krajnje sumorna slika našeg stanja pri čemu je
najgore {šo je sistematskim propagandnim bombardovanjem spolja, od
strane Zapada, kao I unutrašnjim oportunizmom političara, institucija,
nevladinih organizacija i medija, narod do te mere razjedinjen I
zbunjen da više ne razaznaje žito od kukolja, istinu od lažI, dobre od
loših namera, svoje od tudjih interesa.
A istina je prosta. Samo treba poćI od toga da u politici uvek treba
slediti samo sopstvene interese, u meri u kojoj se oni mogu ostvariti u
datim okolnostima. Da naša politika ne sme biti povladjivanje drugima
već borba za naše interese u odnosu sa drugima. Da kompromisi moraju
biti obostrani a našI eventualni ustupci uzvraćeni odgovarajućim
ustupcima drugih. Da našI interesi nisu manje važni od tudjih. Da smo
pre svega svoji pa onda tudji. Da ni u koga ne smemo imati poverenje
već uvek proveravati iskrenost I dobronamernost partnera jer u politici
nema prijatelja I neprijatelja. I mnogo toga drugoga..
Da ovo ne bi zvučalo previše uopšteno daću par primera duplih standarda
jer se ovde zapravo o njima radi:
- Zašto se od nas traži razoružavanje VJ po meri standarda koje su
drugi doneli, dok se ti isti drugi ubrzano naoružavaju.
- Zašto se traži otvaranje naše granice po svim pitanjima kada ti koji
to traže čvrsto i dosledno svoje granice drže zatvorenim
- Zašto se od nas ultimativno traži isporučivanje političkih i vojnih
starešina medjunarodnim sudovima kada istovremeno ti isti odbijaju
svaku mogućnost da njihovi državljani budu sudjeni u inostranstvu i
vrši pritisak na pojedine države da to garantuju bilateralnim ugovorima
- Za{šo se Albancima na KiM daje apsolutna podrška da otmu tudju zemlju
a sprečavaju Srbi da se na svoja ognjišta vrate čak i bez ikakvih
poltičkih zahteva,
- Zašto se srpskom narodu sistematski uteruje krivica prektajanjem
njegove istorije i neprekidnim pozivima da se denacifikuje, lustrira
ili edukuje iako nikada nije bio agresor, dok se oni koji to jesu
nagradjuju ubrzanim ulaskom u evroatlantske integracije i svim drugim
mogć}im povlasticama, itd.
Alfa i omega popravljanja pozicije i interesa srpskog naroda je
definisanje onoga što nam je vitalni interes, kratkorično i dugoročno.
Na žalost, usled specijalnog rata koji je protiv nas vodjen svih ovih
godina od strane spoljneg agresora, u sprezi sa njegovim domaćim
pomagačima, srpski narod je potpuno podeljen i sukobljen. Dok su jedni
nacionalisti, drugi su mondijalisti, Dok su jednii autokrate, drugi su
demokrate, jedni su komunisti, drugi roajalisti, jedni su partizani,
drugi četnici, ali svi za sebe veruju i govore da su patriote i da rade
u najboljem interesu svog naroda. Takva je situacija podele i u
dijaspori koja misli da može pomoći da se Srbija i srpski narod izvuku
iz krize a ne vidi svoje podele, na istim ili sličnim linijama kao u
zemlji.
Jedni pritv drugih ratuju kao da su jedni drugima veći neprijatelji
nego što su nam oni koji nam mute vodu i koriste se našim podelama i
sukobima.
Da postoji jaka država, sa jasno definisanim prioritetima i ciljevima i
sa kvalitetnim i profesionalnim kadrovima, sve bi bilo lakše. Na
žalost, ona je skoro uni{šena, Parlament je donedavno bio pijaca, vlada
skup raznoraznih miljenika Zapada, njemu odgovornih, priparavnika u
svojim strukama, državna zajednica SCG postoji samo na papiru, SMIP
uništen, VJ razbijena, MUP potpuno podredjen aktuelnoj vlasti, kao
uostalom i vecina medija, institucije koje okupljaju intelektualce
zaplašene i prigušene, itd.
Zato bi najvažniji posao nove vlasti trebalo da bude jačanje države i
njenih organa jer bi to stvorilo neke od osnovnih predpostavki za
podsticaj i drugih segmenata društva ka nekakvom ozdravljenju, prvo u
glavama, pa onda i drugde, a to bi omogućilo da na zdravim nogama
postavimo temelje nacionalnih i državnih interesa, koji bi bili opšte
prihvatljivi za većinu gradjana ove zemlje i ovog naroda, što je i
preduslov da bi ih sosptvenim aktivnostima i podržavali a ne, kao do
sada, u mnogim slučajevima, sputavali
Želim da verujem da će ovaj okruglisto podstaći široku javnu raspravu o
ovim suštinskim pitanjima za opstanak srpskog naroda i države i nagnati
intelektualce ove zemlje i ovog naroda,a ko i sve druge patriotske
snage, bez obzira na ideološke ili druge razlike, da se trgnu i
preduzmu sve što mogu da se spreči dalje stradanje i situacija
stabilizuje i preokrene jer je zadnji čas da se to učini ako se ne želi
potpuno razbijanje i države i naroda.
=== 2 ===
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2004-03-04.html
BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH
Okrugli sto na temu "Drzavni i nacionalni prioriteti"
Beograd, 28. februar 2004, godine
Etnografski muzej
Izlaganje Vladislava Jovanovića
1. Izlaganje na temu osnovnih nacionalnih i drzavnih interesa bilo bi
lakse i prijatnije da se nalazimo na čvrsćem drzavnom tlu. Nazalost,
spotičemo se o porazavajuću činjenicu da normalnu drzavu nemamo. Prava
drzava je zrtvovana da bi se ugodilo unutrasnjem separatizmu i spoljnom
pokroviteljstvu. Umesto drzave, dobili smo nedrzavu, labavu i
nefunkcionalnu
drzavnu zajednicu sa smesno kratkim rokom trajanja. Posle dvesta godina
drzavne punoće, usli smo, neodgovorno i lakomisleno, u drzavnu prazninu.
Okruzeni pravim drzavama, suočeni smo sa procesima prestruktuiranja
postojećih drzava i saveza na kontinentu. Neoprezno i opasno smo se
nasli na vetrometini regionalnih i evropskih promena, sa realnim
pretnjama da nas one mimoidju ili se čak okrenu protiv nas.
Zbog toga je prvi prioritet nasih nacionalnih i drzavnih interesa da
sto pre zauzmemo stvarni drzavni zaklon. Sadasnji provizorijum ne
odgovara istinskim potrebama i teznjama oba dela naseg naroda, izuzev
malobrojnim, ili organizovanim i glasnim separatistički grupama i
političkim krugovima.
Obnavljanje zajedničke drzave, u kojoj bi oba njena dela zivela u
ravnopravnosti i uskladjenosti interesa imperativni je zadatak sadasnje
generacije. Svako oklevanje ili odlaganje ide naruku separatističkim
snagama u oba dela drzavne zajednice, a posebno onima u Crnoj Gori, i
povećava mogućnosti stranog mesanja i manipulisanja s nasim unutrasnjim
raskolima.
2. Medjutim, to je samo prvi i najpreči korak koji treba da učinimo.
Njime se jos ne postize puno definisanje granica zajedničke drzave, s
obzirom na postojanje jednog drugog provizorijuma - protektorata OUN i
NATO nad Kosovom i Metohijom, sa jedva prikrivenim projektima
pretvaranja privremene faktičke odvojenosti te pokrajine od Srbije u
sankcionisano stalno stanje. To automatski stavlja problem Kosova i
Metohije na drugo mesto na listi prioriteta nacionalnih i drzavnih
interesa. Moramo dosledno i bez kompromisa
insistirati na nasoj tapiji na Kosovo i Metohiju i sve učiniti za
povraćaj te pokrajine u nas drzavno-pravni poredak. Sve dok čvrsto
stojimo na tom stavu, drugi relevantni faktori (stalni članovi Saveta
bezbednosti Rusija, Kina, mozda i Francuska i Velika Britanija) će nas
podrzavati i odupirati se projektima za nezavisnost te juzne pokrajine
ili njenom otcepljenju od Srbije na neki uvijeniji način (kao
eventualni treći član sadasnje drzavne zajednice). U tom cilju treba da
se organizovanije i česće pozivamo na principe Helsinskog finalnog
akta, Povelje OUN, nalaze Badinterove Arbitrazne komisije i nas ponovni
prijem u članstvo OUN, jer se u svim tim odlukama i dokumentima
podrzavaju drzavni suverenitet, teritorijalna celokupnost i
neizmenljivost spoljnih granica bez pristanka.
Budući da spoljni zagovornici nezavisnosti Kosova i Metohije uvidjaju
da ne mogu da ignorisu nasu tapiju na tu pokrajinu, niti mnogo veruju u
to da Srbiju mogu, milom ili silom, da navedu na odricanje od nje, oni
računaju sa Haskim tribunalom kao saveznikom u političkoj zavrsnici
koju uzurbano
najavljuju i za koju pripremaju medjunarodju javnost.
Naime, resenost merodavnih medjunarodnih činilaca (NATO, EU, Kontakt
grupa) da se o konačnom statusu Kosova i Metohije razgovara već 2005.
(ili 2006, ako albanske privremene institucije dotle ne sprovedu osam
propisanih
standarda) podudara se (svakako ne slučajno!) sa rokom isticanja
privremenosti drzavne zajednice Srbije i Crne Gore, kao i sa, ne manje
bitnim, rokom okončanja sudjenja bivsem predsedniku Slobodanu
Miloseviću i izricanja naručene presude za agresiju, etničko čisćenje,
istrebljenja, a mozda i genocid. Vremensko podudaranje tih dogadjaja
isplanirano je tako da se Srbija nadje u opasnosti da ostane u jos
goroj drzavnoj praznini i da njena tapija na Kosovo i Metohiju izgubi
pravnu tezinu u poredjenju sa moralnom tezinom presude njenoj politici
tokom jugoslovenske krize kao zločinačkoj i njenoj jednoipovekovnoj
nacionalnoj i drzavnoj ideji kao
remetilačkoj, porobljivačkoj i genocidnoj. Ako bi se ta tri dogadjaja
nasla u sticaju, opravdavanje nezavisnosti Kosova i Metohije dobilo bi
nov argument da se Albanci ne mogu naterati da ostanu u drzavi
zločinačkim ili genocidnim Srbima. Razume se da primer Albanaca ne bi
ostao usamljen, već bi
i neke druge nacionalne manjine bile ohrabrivane da se sa teritorijom
koju pretezno naseljavaju otcepe od Srbije (Bačka, Raska).
3. Iako neravnopravna, istorijska borba za očuvanje suvereniteta Srbije
nad Kosovom i Metohijom i reintegraciju te pokrajine u njen
drzavno-pravni sistem, sastavni je deo paralelnih napora za očuvanjem
drzavnog jedinstva Srbije u njenom ostalom delu. Jedinstvo Srbije je
napadnuto na sinhronizovan i agresivan način od nosilaca ideja,
koncepata i ustavnih inicijativa za tzv. regionalizaciju i
federalizaciju Srbije. Nema nikakve sumnje u to da se iza tzv.
evropskog modela regionalizacije krije uvodjenje novih autonomija, jer
se za buduće regione predvidjaju ovlasćenja koja prevazilaze modele
administrativne decentralizacije. To je samo drugo ime za rastakanje i
dalju dezintegraciju Srbije. Ne sme se smetnuti s uma da se proces
rasturanja SFRJ neće zavrsiti dok se on ne kompletira i u Srbiji. Da bi
se to olaksalo i postiglo, Srbiji se kao model za ugledanje nude
regionalna ostvarenja u Spaniji i Italiji, koje su visenacionalne ili
visejezične zemlje, a ne nama
mnogo sličnije susedne zemlje (Madjarska, Rumunija, Bugarska, Grčka,
Albanija, Turska) kojima ne pada na pamet da uvoznim modelima
regionalizacije dovode u pitanje svoje drzavno jedinstvo i
teritorijalni integritet.
Drzavno jedinstvo Srbije ugrozava i ubrzani proces podrzavljenja
Vojvodine, sa pretnjom internacionalizacije tog procesa ako se vlada
Srbije tome suprotstavi. Jedinstven je slučaj u Evropi da se 65
procenata stanovnistva matičnog srpskog naroda manipulisanjem i
separatističkom demagogijom pokusava odvojiti i suprotstaviti svojoj
matici pod izgovorom da je to neophodno za polozaj, prava i dobrobit
nacionalnih manjina u toj pokrajini.
Lazno je i nedobronamerno shvatanje, koje se kosi i sa gradjanskim
drustvom koje gradimo, da su demokratija i pravo teritorijalno pitanje.
Decentralizacija vlasti kroz prenosenje realnih ovlasćenja sa
centralnih organa na organe lokalne samouprave je nuzna radi
efikasnijeg i demokratskijeg funkcionisanja drzave. Regionalizam u
jednonacionalnoj Srbiji bez Vojvodine i Kosova i Metohije nije ni nuzan
ni opravdan; on je sinonim
za partikularizam geografskih regiona sa neizbeznom teznjom da postanu
autonomne pokrajine.
4. Medjutim, čak i ako se uspesno suprotstavimo konceptima regionalizma
i federalizma koji nam se sugerisu spolja, drzavno jedinstvo Srbije
neće biti dovoljno osigurano sve dok ne ostvarimo ravnopravan polozaj u
regionu i Evropi. Zato postizanje takve ravnopravnosti predstavlja
takodje vazan
prioritet u zastiti nacionalnih i drzavnih interesa. Neophodan je
opstenacionalni i svestranački konsenzus da je ravnopravni tretman
Srbije uslov za svaki razgovor o njenoj daljoj integraciji u
evroatlantske strukture. To pretpostavlja prestanak prakse beskrajnog
uslovljavanja, napustanje metoda stapa i sargarepe i izostajanje bilo
kakve dvosmislenosti u pogledu priznavanja suvereniteta Srbije nad
njenom celokupnom teritorijom, uključujući Kosovo i Metohiju. Ako bismo
se spustili ispod tog praga, unapred bismo prihvatili slabiji polozaj u
dijalozima i implicitno dopustili mogućnost da se suverenitet Srbije
nad njenom celom teritorijom počne dovoditi u pitanje. Insistiranje na
ravnopravnosti nije nikakav isključiv zahtev, jer trazimo i očekujemo
samo ono sto ostale zemlje u tranziciji već
imaju, tj. uvazavanje suvereniteta, teritorijalnog integriteta i
nacionalnog dostojanstva.
5. Imati drzavu, znati koje su njene granice i biti ravnopravno
tretiran u medjunarodnim relacijama polazne su pretpostavke i za
postojanje prihvatljive i odrzive bezbednosti neke zemlje. Adekvatna
bezbednost mora da bude medju prvim prioritetima nase nacionalne i
drzavne politike. Ona ne sme da se gradi i razvija na veresiju, već da
uvek bude na čvrstom nacionalnom
tlu. U rastrkanoj situaciji u kojoj se nalazi nasa drzavna zajednica, a
jos vise Srbija, strategija bezbednosti ne sme da se zasniva samo na
jednom segmentu, već mora da bude visedimenzionalna da bi mogla da
zadovolji nase različite potrebe i odgovori na sva otvorena pitanja.
Nazalost, trenutno su sva jedra nase politike bezbednosti okrenuta samo
premu Evropskoj uniji i Partnerstvu za mir NATO-a. Ne sagledavaju se
dovoljno, ili se sasvim previdjaju drugi vazni elementi nacionalne i
drzavne bezbednosti, kao sto su neispunjavanje obaveza NATO iz
Kumanovskog sporazuma o rasporedjivanju odredjenog broja nase vojske i
policije na Kosovo i Metohiju, nedovoljno jasan i čvrst odnos NATO i EU
prema latentnom albanskom terorizmu i separatizmu u tri opstine na jugu
Srbije, infiltracija ekstremističkih ćelija islamskog fundamentalizma u
Raskoj i Crnoj Gori, učestale pretnje separatista da će
internacionalizovati pitanje drzavnosti Vojvodine, sirenje pojasa
samoubilačkih terorističkih akcija medjunarodnog
terorizma prema Balkanu. Očigledno je da planirano priblizavanje EU i
NATO, bez prethodnog rasčisćavanja njihovih stavova prema svim
elementima nase bezbednosti ne bi bila sasvim dobra politika. Ona bi
značila isto to sto i stavljanje svih jaja u jednu korpu i potpunu
zavisnost od dobre volje tih partnera da li će i koliko imati
razumevanja i simpatija za nase specifične nacionalne interese i
bezbednosne potrebe. Sadasnji njihov, u najmanju ruku ambivalentan stav
u pogledu budućnosti Kosova i Metohije i nedovoljno odlučan stav prema
tinjajućem separatizmu u tri opstine na jugu Srbije,
opominju da ne smemo da im se lakomisleno izručujemo, tj. da gotovinu
zamenjujemo veresijom.
Nase eventualno članstvo u Partnerstvu za mir treba da bude
kontraktuelni posao, a ne puko ispunjavanje uslova koji nam se stalno
postavljaju, čak i onih čije bi ispunjavanje nama direktno stetilo. Ono
mora da sadrzi konkretne obaveze da će NATO imati dosledan pozitivan
odnos prema svim aspektima nase bezbednosti, posebno onim koji se tiču
zastite i očuvanja
teritorijalne celokupnosti Srbije i Crne Gore u svim njijovim
medjunarodno priznatim granicama.
Posebno vazan i aktuelan aspekat nase bezbednosti jeste nase učesće ili
neučesće u okupacionim snagama velikih sila u trećim zemljama. Pokusava
se da nam se, kao nojevo jaje, poturi tumačenje da bi takvo učesće bilo
isto ili ne mnogo različito od tradicionalnog učesća nasih oruzanih
snaga u
mirovnim misijama OUN, kao i da bi nam takvo vojno prostituisanje i
najamnistvo donelo posebnu naklonost tih velikih sila, sto bi se onda
povoljno odrazilo i na prevazilazenje nekih nasih specifičnih
bezbednosnih problema. Medjutim, jedno su zvanično priznate mirovne
operacije OUN, a nesto sasvim drugo je oruzano nametanje mira koje vrse
pojedine velike sile, bez saglasnosti svetske organizacije ili sa
njenim manje vise nevoljno datim blagoslovom. Učesće nasih vojnih snaga
u mirovnim operacijama OUN ne samo da nije sporno nego je i vrlo
pozeljno, ukoliko nam to materijalne mogućnosti
dopustaju. Medjutim, nase eventualno učesće u okupacionim snagama u
trećim zemljama, posebno u Iraku, a donekle i u Avganistanu, ne samo da
nije pozeljno nego bi bilo u punom raskoraku sa nasom celokupnom
slobodarskom istorijom. Značilo bi vazalni odnos prema stranom sizerenu
i vratilo bi nas u doba Kraljevića Marka i despota Stevana Lazarevića,
koji su, kao turski vazali, morali da se za tudje interese bore u
drugim zemljama.
Najavljeni ulazak nase zemlje u takav vojni avanturizam kojim bismo
poslusnistvo prema spoljnim centrima moći plaćali zivotima nasih
vojnika i gubitkom nacionalnog obraza, neizbezno bi doveo medjunarodni
terotizam pred nasa vrata, tim vise sto fanatici islamskog ekstremizma
mogu da računaju na jatake, ako ne i na neposrednu ispomoć, raznih
islamskih ekstremista u nasem najblizem susedstvu.
Zbog svih navedenih razloga, koji ukazuju na postojanje mnogih
elemenata neizvesnosti u korpusu nase nacionalne i drzavne bezbednosti
u tekućem i narednom periodu, deluju lakomisleno i naivno uveravanja da
će nas ulazak u Partnerstvo za mir staviti pod kisobran NATO, sto će
biti dovoljno za osiguranje nase bezbednosti u svim njenim aspektima.
Umesto prepustanja brige za nase specifične bezbednosne potrebe drugima
i prihvatanja zavisnosti od stranih procena oportunosti njihove
zastite, moramo zaustaviti proces slabljenja i rasturanja vojske koji
se vrsi pod izgovorom
njenog reformisanja i sačuvati respektabilnu oruzanu silu sposobnu da
se suoči sa svim mogućim izazovima na planu bezbednosti.
6. Opasnost za nase bitne nacionalne i drzavne interese ne dolazi samo
od izrazenih nastojanja da se nase oruzane snage svedu na manje vise
simboličan broj, već i od sve otvorenijeg i organizovanijeg osporavanja
i negiranja naseg duhovnog i nacionalnog identiteta. Čine se
sistematski napori da se sprski narod raskoreni, odvoji od svojih
tradicija, mitova i slobodoljubive istorije, rasćiriliči i utopi u
sistem zapadnih vrednosti, koje mu se masovno i nekritički savetuju i
nude. Cilj je da se slobodarski mentalitet srpskog naroda maksimalno
diskredituje i zameni vazalnim mentalitetom, osećanjem krivice i
inferiornosti i spremnosću na epigonstvo i podanistvo novim centrima
moći u svetu. Jedan od primera takvog nastojanja je i nedavno
obelezavanje dva veka srpskog ustanka iz 1804. učinjeno proslavom u
Orascu sa prigusivačem i bez stvarnih srpskih sadrzaja. Sistematski
napori za razduhovljenje srpskog naroda praćeni su i omalovazavanjem
njegovog patriotizma kao slabosti koja ga je puno puta skupo kostala u
istoriji.
Umesto patriotskih osećanja, novim vrlinama proglasavaju se
prilagodjavanje, poslusnost i usvajanje mondijalističkih mitova i
ciljeva. Zaboravlja se da je svaki kosmopolitizam lazan ako nije
razvijen iz patriotizma. Kako je to pre desetak godina izjavio akademik
Mihajlo Djurić, nema čovekoljublja bez
rodoljublja. Očuvanje nacionalnog i duhovnog identiteta ne samo da nije
upereno protiv modernosti i procesa globalnog povezivanja i
integracija, nego je neophodna pretpostavka za ulazak u te procese. Ono
je lična karta za identifikaciju srpskog naroda. Bez razvijenog i
očuvanog drzavnog i nacionalnog identiteta ne bismo postojali u moru
naroda i drzava, niti bismo
bilo relevantni za procese integracije, u koje ne bismo imali sta da
ulozimo niti sa čime da pregovaramo.
7. Razbijanje prethodne SFRJ nije samo prinudilo skoro 2,5 miliona
nasih sunarodnika da zive u nekoliko novoformiranih drzava, nego je na
ceo srpski narod i njegovu matičnu drzavu Srbiju natovarilo toliko
mnogo optuzbi, kleveta, podmetanja i insinuacija da će se on s tim jos
dugo suočavati. Posle visegodisnjih sadističkih sankcija i satanizacije
bez presedana u novijoj istoriji sveta, srpskom narodu i njegovoj
matičnoj drzavi sistematski se poturaju endemske sklonosti ka
zločinima, agresijama, etničkom čisćenju drugih naroda i genocidnosti.
Vertikala tih sklonosti izvodi se jos iz sredine devetnaestog veka, kao
sto pokazuje optuznica Haskog tribunala protiv bivseg predsednika S.
Milosevića. Ide se dotle da se Srbi porede s Nacistima i trazi od njih
da izvrse sopstvenu denacifikaciju ili katarzu, kako se denacifikacija
eufemistički naziva. Cilj je da se Srbi i njihova matična drzava
nateraju na prihvatanje tzv. asimetrične odgovornosti za rasturanje
SFRJ i sva zla koja su otuda proistekla. Haski
tribunal je glavno institucionalno sredstvo za ostvarenje tog cilja.
Ako bi se u tom uspelo, svi nasi ključni nacionalni i drzavni interesi
bili bi najdirektnije ugrozeni.
Odlučno suprotstavljanje takvim paklenim namerama predstavlja
neposredan prioritet nasih aktivnosti na medjunarodnom planu. Zvanična
Srbija ne sme da ostane pasivna prema optuzbama koje Haski tribunal
rezervise samo za Srbe, već mora da pomogne njihovoj odbrani da se
najgore, politički motivisane, optuzbe odbace kao neosnovane i
tendenciozne. Propustanje da se to uradi rizikovalo bi da se optuzbe
protiv Srba kao zločinačkog, odnosno genocidnog,
naroda prenesu u presude, sto bi imalo direktne i pogubne posledice po
očuvanje teritorijalne celokupnosti Srbije i njen ekonomski oporavak i
budućnost.
8. Zastita zivotnog standarda stanovnistva, zaustavljanje daljeg pada
privrede i stabilan ekonomski oporavak Srbije jedan je od najhitnijih
prioriteta Srbije. Dodirnuto je egzistencijalno dno najvećeg broja
stanovnistva. Opste osiromasenje zemlje i nepostojanje izlazne
strategije frontalno ugrozavaju zdravstvo, prosvetu i druge vitalne
oblasti zivota.
Zbog kolapsa privrede, nastavljene bele kuge i povećane ekonomske
migracije, pre svega mladjih kategorija stanovnistva, zaostrava se
problem depopulacije i otvara pitanje bioloskog opstanka nacije. Izrada
strategije izlaza iz
ekonomske krize ne treba da se oslanja samo na stranu pomoć i kredite,
posebno ako su oni vezani za neprihvatljive uslove, već i na
mobilizaciju vlastitih resursa. Ko ne moze sebi da pomogne, ne mogu mu
ni drugi dovoljno pomoći. U tom pogledu, inspiracija mogu da budu
uspesne zemlje u tranziciji
(Slovenija, Česka), koje nisu primale zdravo za gotovo preporuke i
zahteve medjunarodnih finansijskih institucija.
9. Jedan od nasih osnovnih nacionalnih i drzavnih interesa je i stalna
briga za polozaj nasih sunarodnika u susednim zemljama. To se posebno
odnosi na Bosnu i Hercegovinu, gde je Republika Srpska izlozena snaznom
pritisku da odustane od nekih svojih ustavnih prava i prihvati jačanje
centralnih organa. Kao jedan od supotpisnika i sugaranata Dejtonskog
sporazuma, Srbija ima pravo i duznost da insistira na doslednoj primeni
tog sporazuma i suprotstavi se svim pokusajima njegove jednostrane ili
prisilne revizije u korist unitarne BiH. Nazalost, sem par časnih
izuzetaka, vlast posle 5. oktobra 2000. godine nije posvećivala
potrebnu paznju revizionističkim teznjama i potezima u susednoj BiH,
sto su unitarističke snage u njoj mogle shvatiti kao nezainteresovanost
Srbije za dalju sudbinu RS ili čak kao
prećutno saglasavanje sa pojačanim ucenama RS i ubrzanim unitarističkim
merama. Obavezu da bdiju nad doslednim ispunjavanjem i postovanjem
Dejtonskog sporazuma imaju i druge drzave garanti, ali Srbija kao
matična zemlja ima posebnu obavezu da registruje ozbiljnija odstupanja
i neprincipijelne postupke i da povodom toga alarmira druge
medjunarodne garante.
****
Spomenuti prioriteti ne zaključuju listu svih nasih osnovnih
nacionalnih i drzavnih interesa, već samo naglasavaju njihovu
nespornost i neodloznost postupanja po njima.
Bitne pretpostavke za uspesno ostvarivanje tih prioritetnih ciljeva su
postizanje opstenacionalnog konsenzusa o njima i opredeljenje za
politiku srednjeg puta, koji neće biti ni konfrontacija, kojoj je
naginjala vlast pre 5. oktobra 2000. godine, ni kapitulacija koju je
sledila vlast posle 5. oktobra 2000. godine. Politika srednjeg puta
podjednako uvazava realnosti naseg polozaja u svetu i potrebu očuvanja
nase slobode, nezavisnosti i nacionalnog dostojanstva.
Duboke podeljenosti i sukobljavanja koji postoje u nasem nacionalnom i
političkom biću ne pogoduju uspesnom vodjenju takve politike.
Nagomilane slozene i potencijalno opasne probleme danasnje Srbije ne
moze resiti nijedna politička stranka, ma koliko bila velika, niti blok
izdvojenih
političkih stranaka, ma kolika obećanja davao.
Samo vlada nacionalnog spasa sastavljena od svih parlamentarnih
stranaka i priznatih stručnjaka, sa moratorijumom na aktivnost
političkih stranaka u trajanju od pet godina, moze da se suoči sa
izazovima nase tragične situacije. Sve druge varijante, bile one i
najdobronamernije, značile bi
samo dalje gubljenje dragocenog vremena, rasipanje preostale energije i
pruzanje dodatnih sansi drugima da steknu nove koristi od naseg
oslabljenog i degradirajućeg polozaja.
Okrugli sto na temu "Drzavni i nacionalni prioriteti"
Beograd, 28. februar 2004, godine
(isto procitaj:
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2004-02-04.html
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2004-02-25.html
ili
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/3193
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/3243
1. Rade Drobac: Drzavni i nacionalni prioriteti
2. Vladislav Jovanovic: NEKI NEZAOBILAZNI NACIONALNI I DRZAVNI
PRIORITETI I PRAVCI NJIHOVOG RESAVANJA
=== 1 ===
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2004-03-01.html
BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH
Okrugli sto na temu "DRŽAVNI I NACIONALNI PRIORITETI"
Beograd, 28. februar 2004. godine
Etnografski muzej
Izlaganje:. Rade Drobac
Postovane kolege, gosti i prijatelji,
Poslednji je trenutak da se pokrene javna rasprava o nacionalnim i
drzavnim prioritetima srpskog naroda i nase zemlje kako bi se zaustavio
dalji sunovrat nacije i drzave..
Srpski narod je u svojoj dugoj istoriji mnogo puta bio na teskim
iskusenjima, dolazeci u situaciju da nestane I da se njegov identitet,
kultura I duhovni smisao razbije I unisti. To se dogadjalo narocito u
trenucima kada je I njegova drzava bila na teskim mukama, ili cak nije
ni postojala
I ovaj trenutak je jedan od takvih.
Nasa se drzava - Srbija - sistematski razbija i razgradjuje. Pocnimo od
njenog gusenja tokom SFRJ, kada je bila u potpuno neravnopravnom
polozaju u odnosu na druge republike koje su sacinjavale tadasnju
zajednicku drzavu sto je, kasnije se ispostavilo, bila priprema za
stradanja koja ce uslediti. Nastavilo se sa desetogodisnjim ratovima,
sankcijama i politickom, vojnom, propagandnom i duhovnom agresijom
Zapada na nađ narod i državu, koja kulminira sadasnjom tihom okupacijom
zemlje i sistematskim sludjivanjem naroda kako ne bi shvatio sta mu se
dogadja i sta ce mu se tek dogadjati..
Tokom ovog perioda srpski narod je, iako autohtom i ustavno ravnopravan
na svim teritorijama na kojima je živeo, proteran iz Hrvatske, a potom
u BiH proglasen za agresora na svojoj zemlji. Ostaci srpskog naroda u
Hrvatskoj su sada šaka jada i nema nade daž}e se iole znacajniji deo
srpske populacije ikada vratiti na svoje ognjista jer Hrvatska to ne
zeli pa to onemogucava na svaki nacin, a za to ima i prežutnu podrđku
Zapada,
U Bosni i Hercegovini srpski narod je pod stalnim pritiskom krivice za
tobožnji genocid i agresiju, što se koristi kao izgovor za njegovo
kontinuirano razbijanje. Sabijen je u svoj entitet bez iole ozbiljnije
podrske ni od Srbije, a kamoli svetskih sila koje ga pokusavaju ponovo
uterati u unitarnu drzavu, nezavisnu BiH, pod komandom Hrvata i
Muslimana. To je opasno po njegov opstanak, kako fizicki, jos vise
politicki, ekonomski , kulturni i duhovni. Unitarna BiH ne podrazumeva
samo jedinstvenu drzavu i njene organe vec, na žalost, i nametanje
srpskom narodu politike, ekonomske pozicije, etike i duhovnosti koje
nisu u njegovom interesu, sabijanje njegovog životnog prostora i
potpuno marginalizovanje. Sprečavanje Srbije da na bilo koji način
pomogne Srbima u BiH dokazuje da se RS želi što više oslabiti kako bi
se uništila.
Srbija je u tom desetogodišnjem periodu oslabila ekonomski, sankcije su
podstakle kriminal i sivu ekonomiju a porvh svega primila je i preko
800.000 izbeglica sa ovih prostora sto je bio strašan udar na njenu
ionako slabu privredu pod sankcijama i svakojakim sputavanjima.
Agresija NATO na SRJ 1999. godine samo je zaoštrila ionako tešku
situaciju u zemlji, dovela do novog talasa izbeglica u Srbiji, njih
350.000 sa Kosova, kao i do amputacije jos jednog dela teritorije na
kome su ziveli Srbi, ovoga puta teritorije koje je bila u sastavu
drzave Srbije. Iako je to formalno privremeni status, bar prema
rezoluciji 1244 SB OUN, očito je da je agresija izvrsena radi otimanja
KiM od nase zemlje i da se takva politika nastavlja i danas. Više ne
oruzjem i bombardovanjem vec konstantnim nasiljem nad preostalim
srpskim stanovništvom, proterivanjem svih atributa srpske suverenosti
nad svojom pokrajinom i postepenim legalizovanjem u medjunarodnim
organizacijama otcepljenja KiM od Srbije i SCG.
Rušenje prethodne vlasti 2000. godine, izvršeno uz obilatu finansijsku,
logistišku I svaku drugu pomoć Zapada označilo je nastavak
rasparčavanja i slabljenja naše države drugim sredstvima. Umesto
agresije spolja, zemlja se uništava iznutra, uz pomoć vazalne vlasti.
Uništavanje države vuče za sobom i ugrožavanje pozicije srpskog naroda
i njegovih vitalnih interesa - slobode, nezavisnosti, prava na rad,
standarda, pa i samog opstanka nacije.
Od dolaska DOS-a na vlast, sve institucije drzave se slabe i
razgradjuju. Kompormitovalo se sudstvo, parlament bi bio smešan da nije
tragičan, pravo se izvitoperilo, u SMIP-u se masovno otpustaju
profesionalni kadrovi da bi se doveli partijski, oni koji bez pogovora
izvrsavaju zadatke stranih nalogodavaca. Sada se isto cini i sa VJ,
čime se slabi poslednja prepreka stranoj okupaciji zemlje.
Privreda, koja je I u vreme ekonomskih sankcija uspelvala da nekako
prezivi, sada je potpuno paralisana. Pod firmom tranzicije I
transformacije privrede, sva proizvodnja je zaustavljena. Privatizacija
se svela na rasprodaju društvenog bogatstva miljenicima vlasti I
stranim kompanijama budzašto umesto da bude faktor pokretanja privrede.
Trzista na koja smo mogli izvoziti su proglasena ideološkim, a
pravovernim ona na koja nemamo sta izvesti niti to mozemo zbog jake
konkurencije. Naše banke su zatvorene a dovedene su strane . Umesto da
se zaposlenost povećava otpuštene je nastotine huljada radnika. Umesto
da se zemlja stabilizuje u političkom , bezbodnosom I ekonomskom
smislu, vladaju političko nasilje, jednoumlje, progoni, afere,
korupcija I manipulacije, počev od skupštine, kao vrhovnog organa
yakonodavne vlasti, pa nadalje. Videćemo da li će nova skupština biti
drugačija. Heroji koji su branili zemlju od agresije proglašavaju se
ratnim zločincima I isporučuju Hagu, političkom sudu koga su
organizovale zemlje agresori na SRJ kako bi kaznile one koji su svoju
zemlju časno branili. Nastavljau se procesi dezintegracije zemlje bez
ikakvog otpora vlasti I uz apatiju I malodušnost naroda. A povrh svega,
ta malodušnost, siromaštvo I, naročito, bezperspektivnost, doveli su
dao pojave "bele kuge" drastičnih razmera, na šta se. takodje, niko
ozbiljno ne osvrće.
Sve prethodno izneto je krajnje sumorna slika našeg stanja pri čemu je
najgore {šo je sistematskim propagandnim bombardovanjem spolja, od
strane Zapada, kao I unutrašnjim oportunizmom političara, institucija,
nevladinih organizacija i medija, narod do te mere razjedinjen I
zbunjen da više ne razaznaje žito od kukolja, istinu od lažI, dobre od
loših namera, svoje od tudjih interesa.
A istina je prosta. Samo treba poćI od toga da u politici uvek treba
slediti samo sopstvene interese, u meri u kojoj se oni mogu ostvariti u
datim okolnostima. Da naša politika ne sme biti povladjivanje drugima
već borba za naše interese u odnosu sa drugima. Da kompromisi moraju
biti obostrani a našI eventualni ustupci uzvraćeni odgovarajućim
ustupcima drugih. Da našI interesi nisu manje važni od tudjih. Da smo
pre svega svoji pa onda tudji. Da ni u koga ne smemo imati poverenje
već uvek proveravati iskrenost I dobronamernost partnera jer u politici
nema prijatelja I neprijatelja. I mnogo toga drugoga..
Da ovo ne bi zvučalo previše uopšteno daću par primera duplih standarda
jer se ovde zapravo o njima radi:
- Zašto se od nas traži razoružavanje VJ po meri standarda koje su
drugi doneli, dok se ti isti drugi ubrzano naoružavaju.
- Zašto se traži otvaranje naše granice po svim pitanjima kada ti koji
to traže čvrsto i dosledno svoje granice drže zatvorenim
- Zašto se od nas ultimativno traži isporučivanje političkih i vojnih
starešina medjunarodnim sudovima kada istovremeno ti isti odbijaju
svaku mogućnost da njihovi državljani budu sudjeni u inostranstvu i
vrši pritisak na pojedine države da to garantuju bilateralnim ugovorima
- Za{šo se Albancima na KiM daje apsolutna podrška da otmu tudju zemlju
a sprečavaju Srbi da se na svoja ognjišta vrate čak i bez ikakvih
poltičkih zahteva,
- Zašto se srpskom narodu sistematski uteruje krivica prektajanjem
njegove istorije i neprekidnim pozivima da se denacifikuje, lustrira
ili edukuje iako nikada nije bio agresor, dok se oni koji to jesu
nagradjuju ubrzanim ulaskom u evroatlantske integracije i svim drugim
mogć}im povlasticama, itd.
Alfa i omega popravljanja pozicije i interesa srpskog naroda je
definisanje onoga što nam je vitalni interes, kratkorično i dugoročno.
Na žalost, usled specijalnog rata koji je protiv nas vodjen svih ovih
godina od strane spoljneg agresora, u sprezi sa njegovim domaćim
pomagačima, srpski narod je potpuno podeljen i sukobljen. Dok su jedni
nacionalisti, drugi su mondijalisti, Dok su jednii autokrate, drugi su
demokrate, jedni su komunisti, drugi roajalisti, jedni su partizani,
drugi četnici, ali svi za sebe veruju i govore da su patriote i da rade
u najboljem interesu svog naroda. Takva je situacija podele i u
dijaspori koja misli da može pomoći da se Srbija i srpski narod izvuku
iz krize a ne vidi svoje podele, na istim ili sličnim linijama kao u
zemlji.
Jedni pritv drugih ratuju kao da su jedni drugima veći neprijatelji
nego što su nam oni koji nam mute vodu i koriste se našim podelama i
sukobima.
Da postoji jaka država, sa jasno definisanim prioritetima i ciljevima i
sa kvalitetnim i profesionalnim kadrovima, sve bi bilo lakše. Na
žalost, ona je skoro uni{šena, Parlament je donedavno bio pijaca, vlada
skup raznoraznih miljenika Zapada, njemu odgovornih, priparavnika u
svojim strukama, državna zajednica SCG postoji samo na papiru, SMIP
uništen, VJ razbijena, MUP potpuno podredjen aktuelnoj vlasti, kao
uostalom i vecina medija, institucije koje okupljaju intelektualce
zaplašene i prigušene, itd.
Zato bi najvažniji posao nove vlasti trebalo da bude jačanje države i
njenih organa jer bi to stvorilo neke od osnovnih predpostavki za
podsticaj i drugih segmenata društva ka nekakvom ozdravljenju, prvo u
glavama, pa onda i drugde, a to bi omogućilo da na zdravim nogama
postavimo temelje nacionalnih i državnih interesa, koji bi bili opšte
prihvatljivi za većinu gradjana ove zemlje i ovog naroda, što je i
preduslov da bi ih sosptvenim aktivnostima i podržavali a ne, kao do
sada, u mnogim slučajevima, sputavali
Želim da verujem da će ovaj okruglisto podstaći široku javnu raspravu o
ovim suštinskim pitanjima za opstanak srpskog naroda i države i nagnati
intelektualce ove zemlje i ovog naroda,a ko i sve druge patriotske
snage, bez obzira na ideološke ili druge razlike, da se trgnu i
preduzmu sve što mogu da se spreči dalje stradanje i situacija
stabilizuje i preokrene jer je zadnji čas da se to učini ako se ne želi
potpuno razbijanje i države i naroda.
=== 2 ===
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2004-03-04.html
BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH
Okrugli sto na temu "Drzavni i nacionalni prioriteti"
Beograd, 28. februar 2004, godine
Etnografski muzej
Izlaganje Vladislava Jovanovića
1. Izlaganje na temu osnovnih nacionalnih i drzavnih interesa bilo bi
lakse i prijatnije da se nalazimo na čvrsćem drzavnom tlu. Nazalost,
spotičemo se o porazavajuću činjenicu da normalnu drzavu nemamo. Prava
drzava je zrtvovana da bi se ugodilo unutrasnjem separatizmu i spoljnom
pokroviteljstvu. Umesto drzave, dobili smo nedrzavu, labavu i
nefunkcionalnu
drzavnu zajednicu sa smesno kratkim rokom trajanja. Posle dvesta godina
drzavne punoće, usli smo, neodgovorno i lakomisleno, u drzavnu prazninu.
Okruzeni pravim drzavama, suočeni smo sa procesima prestruktuiranja
postojećih drzava i saveza na kontinentu. Neoprezno i opasno smo se
nasli na vetrometini regionalnih i evropskih promena, sa realnim
pretnjama da nas one mimoidju ili se čak okrenu protiv nas.
Zbog toga je prvi prioritet nasih nacionalnih i drzavnih interesa da
sto pre zauzmemo stvarni drzavni zaklon. Sadasnji provizorijum ne
odgovara istinskim potrebama i teznjama oba dela naseg naroda, izuzev
malobrojnim, ili organizovanim i glasnim separatistički grupama i
političkim krugovima.
Obnavljanje zajedničke drzave, u kojoj bi oba njena dela zivela u
ravnopravnosti i uskladjenosti interesa imperativni je zadatak sadasnje
generacije. Svako oklevanje ili odlaganje ide naruku separatističkim
snagama u oba dela drzavne zajednice, a posebno onima u Crnoj Gori, i
povećava mogućnosti stranog mesanja i manipulisanja s nasim unutrasnjim
raskolima.
2. Medjutim, to je samo prvi i najpreči korak koji treba da učinimo.
Njime se jos ne postize puno definisanje granica zajedničke drzave, s
obzirom na postojanje jednog drugog provizorijuma - protektorata OUN i
NATO nad Kosovom i Metohijom, sa jedva prikrivenim projektima
pretvaranja privremene faktičke odvojenosti te pokrajine od Srbije u
sankcionisano stalno stanje. To automatski stavlja problem Kosova i
Metohije na drugo mesto na listi prioriteta nacionalnih i drzavnih
interesa. Moramo dosledno i bez kompromisa
insistirati na nasoj tapiji na Kosovo i Metohiju i sve učiniti za
povraćaj te pokrajine u nas drzavno-pravni poredak. Sve dok čvrsto
stojimo na tom stavu, drugi relevantni faktori (stalni članovi Saveta
bezbednosti Rusija, Kina, mozda i Francuska i Velika Britanija) će nas
podrzavati i odupirati se projektima za nezavisnost te juzne pokrajine
ili njenom otcepljenju od Srbije na neki uvijeniji način (kao
eventualni treći član sadasnje drzavne zajednice). U tom cilju treba da
se organizovanije i česće pozivamo na principe Helsinskog finalnog
akta, Povelje OUN, nalaze Badinterove Arbitrazne komisije i nas ponovni
prijem u članstvo OUN, jer se u svim tim odlukama i dokumentima
podrzavaju drzavni suverenitet, teritorijalna celokupnost i
neizmenljivost spoljnih granica bez pristanka.
Budući da spoljni zagovornici nezavisnosti Kosova i Metohije uvidjaju
da ne mogu da ignorisu nasu tapiju na tu pokrajinu, niti mnogo veruju u
to da Srbiju mogu, milom ili silom, da navedu na odricanje od nje, oni
računaju sa Haskim tribunalom kao saveznikom u političkoj zavrsnici
koju uzurbano
najavljuju i za koju pripremaju medjunarodju javnost.
Naime, resenost merodavnih medjunarodnih činilaca (NATO, EU, Kontakt
grupa) da se o konačnom statusu Kosova i Metohije razgovara već 2005.
(ili 2006, ako albanske privremene institucije dotle ne sprovedu osam
propisanih
standarda) podudara se (svakako ne slučajno!) sa rokom isticanja
privremenosti drzavne zajednice Srbije i Crne Gore, kao i sa, ne manje
bitnim, rokom okončanja sudjenja bivsem predsedniku Slobodanu
Miloseviću i izricanja naručene presude za agresiju, etničko čisćenje,
istrebljenja, a mozda i genocid. Vremensko podudaranje tih dogadjaja
isplanirano je tako da se Srbija nadje u opasnosti da ostane u jos
goroj drzavnoj praznini i da njena tapija na Kosovo i Metohiju izgubi
pravnu tezinu u poredjenju sa moralnom tezinom presude njenoj politici
tokom jugoslovenske krize kao zločinačkoj i njenoj jednoipovekovnoj
nacionalnoj i drzavnoj ideji kao
remetilačkoj, porobljivačkoj i genocidnoj. Ako bi se ta tri dogadjaja
nasla u sticaju, opravdavanje nezavisnosti Kosova i Metohije dobilo bi
nov argument da se Albanci ne mogu naterati da ostanu u drzavi
zločinačkim ili genocidnim Srbima. Razume se da primer Albanaca ne bi
ostao usamljen, već bi
i neke druge nacionalne manjine bile ohrabrivane da se sa teritorijom
koju pretezno naseljavaju otcepe od Srbije (Bačka, Raska).
3. Iako neravnopravna, istorijska borba za očuvanje suvereniteta Srbije
nad Kosovom i Metohijom i reintegraciju te pokrajine u njen
drzavno-pravni sistem, sastavni je deo paralelnih napora za očuvanjem
drzavnog jedinstva Srbije u njenom ostalom delu. Jedinstvo Srbije je
napadnuto na sinhronizovan i agresivan način od nosilaca ideja,
koncepata i ustavnih inicijativa za tzv. regionalizaciju i
federalizaciju Srbije. Nema nikakve sumnje u to da se iza tzv.
evropskog modela regionalizacije krije uvodjenje novih autonomija, jer
se za buduće regione predvidjaju ovlasćenja koja prevazilaze modele
administrativne decentralizacije. To je samo drugo ime za rastakanje i
dalju dezintegraciju Srbije. Ne sme se smetnuti s uma da se proces
rasturanja SFRJ neće zavrsiti dok se on ne kompletira i u Srbiji. Da bi
se to olaksalo i postiglo, Srbiji se kao model za ugledanje nude
regionalna ostvarenja u Spaniji i Italiji, koje su visenacionalne ili
visejezične zemlje, a ne nama
mnogo sličnije susedne zemlje (Madjarska, Rumunija, Bugarska, Grčka,
Albanija, Turska) kojima ne pada na pamet da uvoznim modelima
regionalizacije dovode u pitanje svoje drzavno jedinstvo i
teritorijalni integritet.
Drzavno jedinstvo Srbije ugrozava i ubrzani proces podrzavljenja
Vojvodine, sa pretnjom internacionalizacije tog procesa ako se vlada
Srbije tome suprotstavi. Jedinstven je slučaj u Evropi da se 65
procenata stanovnistva matičnog srpskog naroda manipulisanjem i
separatističkom demagogijom pokusava odvojiti i suprotstaviti svojoj
matici pod izgovorom da je to neophodno za polozaj, prava i dobrobit
nacionalnih manjina u toj pokrajini.
Lazno je i nedobronamerno shvatanje, koje se kosi i sa gradjanskim
drustvom koje gradimo, da su demokratija i pravo teritorijalno pitanje.
Decentralizacija vlasti kroz prenosenje realnih ovlasćenja sa
centralnih organa na organe lokalne samouprave je nuzna radi
efikasnijeg i demokratskijeg funkcionisanja drzave. Regionalizam u
jednonacionalnoj Srbiji bez Vojvodine i Kosova i Metohije nije ni nuzan
ni opravdan; on je sinonim
za partikularizam geografskih regiona sa neizbeznom teznjom da postanu
autonomne pokrajine.
4. Medjutim, čak i ako se uspesno suprotstavimo konceptima regionalizma
i federalizma koji nam se sugerisu spolja, drzavno jedinstvo Srbije
neće biti dovoljno osigurano sve dok ne ostvarimo ravnopravan polozaj u
regionu i Evropi. Zato postizanje takve ravnopravnosti predstavlja
takodje vazan
prioritet u zastiti nacionalnih i drzavnih interesa. Neophodan je
opstenacionalni i svestranački konsenzus da je ravnopravni tretman
Srbije uslov za svaki razgovor o njenoj daljoj integraciji u
evroatlantske strukture. To pretpostavlja prestanak prakse beskrajnog
uslovljavanja, napustanje metoda stapa i sargarepe i izostajanje bilo
kakve dvosmislenosti u pogledu priznavanja suvereniteta Srbije nad
njenom celokupnom teritorijom, uključujući Kosovo i Metohiju. Ako bismo
se spustili ispod tog praga, unapred bismo prihvatili slabiji polozaj u
dijalozima i implicitno dopustili mogućnost da se suverenitet Srbije
nad njenom celom teritorijom počne dovoditi u pitanje. Insistiranje na
ravnopravnosti nije nikakav isključiv zahtev, jer trazimo i očekujemo
samo ono sto ostale zemlje u tranziciji već
imaju, tj. uvazavanje suvereniteta, teritorijalnog integriteta i
nacionalnog dostojanstva.
5. Imati drzavu, znati koje su njene granice i biti ravnopravno
tretiran u medjunarodnim relacijama polazne su pretpostavke i za
postojanje prihvatljive i odrzive bezbednosti neke zemlje. Adekvatna
bezbednost mora da bude medju prvim prioritetima nase nacionalne i
drzavne politike. Ona ne sme da se gradi i razvija na veresiju, već da
uvek bude na čvrstom nacionalnom
tlu. U rastrkanoj situaciji u kojoj se nalazi nasa drzavna zajednica, a
jos vise Srbija, strategija bezbednosti ne sme da se zasniva samo na
jednom segmentu, već mora da bude visedimenzionalna da bi mogla da
zadovolji nase različite potrebe i odgovori na sva otvorena pitanja.
Nazalost, trenutno su sva jedra nase politike bezbednosti okrenuta samo
premu Evropskoj uniji i Partnerstvu za mir NATO-a. Ne sagledavaju se
dovoljno, ili se sasvim previdjaju drugi vazni elementi nacionalne i
drzavne bezbednosti, kao sto su neispunjavanje obaveza NATO iz
Kumanovskog sporazuma o rasporedjivanju odredjenog broja nase vojske i
policije na Kosovo i Metohiju, nedovoljno jasan i čvrst odnos NATO i EU
prema latentnom albanskom terorizmu i separatizmu u tri opstine na jugu
Srbije, infiltracija ekstremističkih ćelija islamskog fundamentalizma u
Raskoj i Crnoj Gori, učestale pretnje separatista da će
internacionalizovati pitanje drzavnosti Vojvodine, sirenje pojasa
samoubilačkih terorističkih akcija medjunarodnog
terorizma prema Balkanu. Očigledno je da planirano priblizavanje EU i
NATO, bez prethodnog rasčisćavanja njihovih stavova prema svim
elementima nase bezbednosti ne bi bila sasvim dobra politika. Ona bi
značila isto to sto i stavljanje svih jaja u jednu korpu i potpunu
zavisnost od dobre volje tih partnera da li će i koliko imati
razumevanja i simpatija za nase specifične nacionalne interese i
bezbednosne potrebe. Sadasnji njihov, u najmanju ruku ambivalentan stav
u pogledu budućnosti Kosova i Metohije i nedovoljno odlučan stav prema
tinjajućem separatizmu u tri opstine na jugu Srbije,
opominju da ne smemo da im se lakomisleno izručujemo, tj. da gotovinu
zamenjujemo veresijom.
Nase eventualno članstvo u Partnerstvu za mir treba da bude
kontraktuelni posao, a ne puko ispunjavanje uslova koji nam se stalno
postavljaju, čak i onih čije bi ispunjavanje nama direktno stetilo. Ono
mora da sadrzi konkretne obaveze da će NATO imati dosledan pozitivan
odnos prema svim aspektima nase bezbednosti, posebno onim koji se tiču
zastite i očuvanja
teritorijalne celokupnosti Srbije i Crne Gore u svim njijovim
medjunarodno priznatim granicama.
Posebno vazan i aktuelan aspekat nase bezbednosti jeste nase učesće ili
neučesće u okupacionim snagama velikih sila u trećim zemljama. Pokusava
se da nam se, kao nojevo jaje, poturi tumačenje da bi takvo učesće bilo
isto ili ne mnogo različito od tradicionalnog učesća nasih oruzanih
snaga u
mirovnim misijama OUN, kao i da bi nam takvo vojno prostituisanje i
najamnistvo donelo posebnu naklonost tih velikih sila, sto bi se onda
povoljno odrazilo i na prevazilazenje nekih nasih specifičnih
bezbednosnih problema. Medjutim, jedno su zvanično priznate mirovne
operacije OUN, a nesto sasvim drugo je oruzano nametanje mira koje vrse
pojedine velike sile, bez saglasnosti svetske organizacije ili sa
njenim manje vise nevoljno datim blagoslovom. Učesće nasih vojnih snaga
u mirovnim operacijama OUN ne samo da nije sporno nego je i vrlo
pozeljno, ukoliko nam to materijalne mogućnosti
dopustaju. Medjutim, nase eventualno učesće u okupacionim snagama u
trećim zemljama, posebno u Iraku, a donekle i u Avganistanu, ne samo da
nije pozeljno nego bi bilo u punom raskoraku sa nasom celokupnom
slobodarskom istorijom. Značilo bi vazalni odnos prema stranom sizerenu
i vratilo bi nas u doba Kraljevića Marka i despota Stevana Lazarevića,
koji su, kao turski vazali, morali da se za tudje interese bore u
drugim zemljama.
Najavljeni ulazak nase zemlje u takav vojni avanturizam kojim bismo
poslusnistvo prema spoljnim centrima moći plaćali zivotima nasih
vojnika i gubitkom nacionalnog obraza, neizbezno bi doveo medjunarodni
terotizam pred nasa vrata, tim vise sto fanatici islamskog ekstremizma
mogu da računaju na jatake, ako ne i na neposrednu ispomoć, raznih
islamskih ekstremista u nasem najblizem susedstvu.
Zbog svih navedenih razloga, koji ukazuju na postojanje mnogih
elemenata neizvesnosti u korpusu nase nacionalne i drzavne bezbednosti
u tekućem i narednom periodu, deluju lakomisleno i naivno uveravanja da
će nas ulazak u Partnerstvo za mir staviti pod kisobran NATO, sto će
biti dovoljno za osiguranje nase bezbednosti u svim njenim aspektima.
Umesto prepustanja brige za nase specifične bezbednosne potrebe drugima
i prihvatanja zavisnosti od stranih procena oportunosti njihove
zastite, moramo zaustaviti proces slabljenja i rasturanja vojske koji
se vrsi pod izgovorom
njenog reformisanja i sačuvati respektabilnu oruzanu silu sposobnu da
se suoči sa svim mogućim izazovima na planu bezbednosti.
6. Opasnost za nase bitne nacionalne i drzavne interese ne dolazi samo
od izrazenih nastojanja da se nase oruzane snage svedu na manje vise
simboličan broj, već i od sve otvorenijeg i organizovanijeg osporavanja
i negiranja naseg duhovnog i nacionalnog identiteta. Čine se
sistematski napori da se sprski narod raskoreni, odvoji od svojih
tradicija, mitova i slobodoljubive istorije, rasćiriliči i utopi u
sistem zapadnih vrednosti, koje mu se masovno i nekritički savetuju i
nude. Cilj je da se slobodarski mentalitet srpskog naroda maksimalno
diskredituje i zameni vazalnim mentalitetom, osećanjem krivice i
inferiornosti i spremnosću na epigonstvo i podanistvo novim centrima
moći u svetu. Jedan od primera takvog nastojanja je i nedavno
obelezavanje dva veka srpskog ustanka iz 1804. učinjeno proslavom u
Orascu sa prigusivačem i bez stvarnih srpskih sadrzaja. Sistematski
napori za razduhovljenje srpskog naroda praćeni su i omalovazavanjem
njegovog patriotizma kao slabosti koja ga je puno puta skupo kostala u
istoriji.
Umesto patriotskih osećanja, novim vrlinama proglasavaju se
prilagodjavanje, poslusnost i usvajanje mondijalističkih mitova i
ciljeva. Zaboravlja se da je svaki kosmopolitizam lazan ako nije
razvijen iz patriotizma. Kako je to pre desetak godina izjavio akademik
Mihajlo Djurić, nema čovekoljublja bez
rodoljublja. Očuvanje nacionalnog i duhovnog identiteta ne samo da nije
upereno protiv modernosti i procesa globalnog povezivanja i
integracija, nego je neophodna pretpostavka za ulazak u te procese. Ono
je lična karta za identifikaciju srpskog naroda. Bez razvijenog i
očuvanog drzavnog i nacionalnog identiteta ne bismo postojali u moru
naroda i drzava, niti bismo
bilo relevantni za procese integracije, u koje ne bismo imali sta da
ulozimo niti sa čime da pregovaramo.
7. Razbijanje prethodne SFRJ nije samo prinudilo skoro 2,5 miliona
nasih sunarodnika da zive u nekoliko novoformiranih drzava, nego je na
ceo srpski narod i njegovu matičnu drzavu Srbiju natovarilo toliko
mnogo optuzbi, kleveta, podmetanja i insinuacija da će se on s tim jos
dugo suočavati. Posle visegodisnjih sadističkih sankcija i satanizacije
bez presedana u novijoj istoriji sveta, srpskom narodu i njegovoj
matičnoj drzavi sistematski se poturaju endemske sklonosti ka
zločinima, agresijama, etničkom čisćenju drugih naroda i genocidnosti.
Vertikala tih sklonosti izvodi se jos iz sredine devetnaestog veka, kao
sto pokazuje optuznica Haskog tribunala protiv bivseg predsednika S.
Milosevića. Ide se dotle da se Srbi porede s Nacistima i trazi od njih
da izvrse sopstvenu denacifikaciju ili katarzu, kako se denacifikacija
eufemistički naziva. Cilj je da se Srbi i njihova matična drzava
nateraju na prihvatanje tzv. asimetrične odgovornosti za rasturanje
SFRJ i sva zla koja su otuda proistekla. Haski
tribunal je glavno institucionalno sredstvo za ostvarenje tog cilja.
Ako bi se u tom uspelo, svi nasi ključni nacionalni i drzavni interesi
bili bi najdirektnije ugrozeni.
Odlučno suprotstavljanje takvim paklenim namerama predstavlja
neposredan prioritet nasih aktivnosti na medjunarodnom planu. Zvanična
Srbija ne sme da ostane pasivna prema optuzbama koje Haski tribunal
rezervise samo za Srbe, već mora da pomogne njihovoj odbrani da se
najgore, politički motivisane, optuzbe odbace kao neosnovane i
tendenciozne. Propustanje da se to uradi rizikovalo bi da se optuzbe
protiv Srba kao zločinačkog, odnosno genocidnog,
naroda prenesu u presude, sto bi imalo direktne i pogubne posledice po
očuvanje teritorijalne celokupnosti Srbije i njen ekonomski oporavak i
budućnost.
8. Zastita zivotnog standarda stanovnistva, zaustavljanje daljeg pada
privrede i stabilan ekonomski oporavak Srbije jedan je od najhitnijih
prioriteta Srbije. Dodirnuto je egzistencijalno dno najvećeg broja
stanovnistva. Opste osiromasenje zemlje i nepostojanje izlazne
strategije frontalno ugrozavaju zdravstvo, prosvetu i druge vitalne
oblasti zivota.
Zbog kolapsa privrede, nastavljene bele kuge i povećane ekonomske
migracije, pre svega mladjih kategorija stanovnistva, zaostrava se
problem depopulacije i otvara pitanje bioloskog opstanka nacije. Izrada
strategije izlaza iz
ekonomske krize ne treba da se oslanja samo na stranu pomoć i kredite,
posebno ako su oni vezani za neprihvatljive uslove, već i na
mobilizaciju vlastitih resursa. Ko ne moze sebi da pomogne, ne mogu mu
ni drugi dovoljno pomoći. U tom pogledu, inspiracija mogu da budu
uspesne zemlje u tranziciji
(Slovenija, Česka), koje nisu primale zdravo za gotovo preporuke i
zahteve medjunarodnih finansijskih institucija.
9. Jedan od nasih osnovnih nacionalnih i drzavnih interesa je i stalna
briga za polozaj nasih sunarodnika u susednim zemljama. To se posebno
odnosi na Bosnu i Hercegovinu, gde je Republika Srpska izlozena snaznom
pritisku da odustane od nekih svojih ustavnih prava i prihvati jačanje
centralnih organa. Kao jedan od supotpisnika i sugaranata Dejtonskog
sporazuma, Srbija ima pravo i duznost da insistira na doslednoj primeni
tog sporazuma i suprotstavi se svim pokusajima njegove jednostrane ili
prisilne revizije u korist unitarne BiH. Nazalost, sem par časnih
izuzetaka, vlast posle 5. oktobra 2000. godine nije posvećivala
potrebnu paznju revizionističkim teznjama i potezima u susednoj BiH,
sto su unitarističke snage u njoj mogle shvatiti kao nezainteresovanost
Srbije za dalju sudbinu RS ili čak kao
prećutno saglasavanje sa pojačanim ucenama RS i ubrzanim unitarističkim
merama. Obavezu da bdiju nad doslednim ispunjavanjem i postovanjem
Dejtonskog sporazuma imaju i druge drzave garanti, ali Srbija kao
matična zemlja ima posebnu obavezu da registruje ozbiljnija odstupanja
i neprincipijelne postupke i da povodom toga alarmira druge
medjunarodne garante.
****
Spomenuti prioriteti ne zaključuju listu svih nasih osnovnih
nacionalnih i drzavnih interesa, već samo naglasavaju njihovu
nespornost i neodloznost postupanja po njima.
Bitne pretpostavke za uspesno ostvarivanje tih prioritetnih ciljeva su
postizanje opstenacionalnog konsenzusa o njima i opredeljenje za
politiku srednjeg puta, koji neće biti ni konfrontacija, kojoj je
naginjala vlast pre 5. oktobra 2000. godine, ni kapitulacija koju je
sledila vlast posle 5. oktobra 2000. godine. Politika srednjeg puta
podjednako uvazava realnosti naseg polozaja u svetu i potrebu očuvanja
nase slobode, nezavisnosti i nacionalnog dostojanstva.
Duboke podeljenosti i sukobljavanja koji postoje u nasem nacionalnom i
političkom biću ne pogoduju uspesnom vodjenju takve politike.
Nagomilane slozene i potencijalno opasne probleme danasnje Srbije ne
moze resiti nijedna politička stranka, ma koliko bila velika, niti blok
izdvojenih
političkih stranaka, ma kolika obećanja davao.
Samo vlada nacionalnog spasa sastavljena od svih parlamentarnih
stranaka i priznatih stručnjaka, sa moratorijumom na aktivnost
političkih stranaka u trajanju od pet godina, moze da se suoči sa
izazovima nase tragične situacije. Sve druge varijante, bile one i
najdobronamernije, značile bi
samo dalje gubljenje dragocenog vremena, rasipanje preostale energije i
pruzanje dodatnih sansi drugima da steknu nove koristi od naseg
oslabljenog i degradirajućeg polozaja.