( Izlaganje Vladislava Jovanovica na:
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2004-11-30_1.html
ili JUGOINFO 30 Nov 2004 23:31:24
http://groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/messages )


BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH
Beograd, 27. novembar 2004. godine
ETNOGRAFSKI MUZEJ
Okrugli sto na temu: MEDJUNARODNI POLOZAJ SRBIJE I CRNE GORE I
STRATEGIJA NJENE SPOLJNE POLITIKE

Izlaganje: Prof. dr. Oskar Kovac


Podela interesnih sfera i potpuna integracija spoljne i vojne
politike kljucnih sila
Od mene se povodom ove teme obicno ocekuje da govorim o ekonomskim
argumentima i faktorima od uticaja na medunarodni polozaj Srbije.
Stanje privrede Srbije mi za to daje isuvise malo argumenata pa sam
odustao od te teme. Posto sam godinu dana pisao knjigu na temu
ekonomije svetskih regiona, pratio sam sta se desava i sta sve
opredeljuje medunarodni polozaj pojedinih regiona u svetu. Dosao sam do
zakljucka da se medunarodni polozaj svih regiona u svetu mora
posmatrati u jednom sklopu koji se sastoji od (1) potpune integracije
spoljne i, kako kazu, odbrambene (ratne) politike kljucnih sila u svetu
i (2) nove podele interesnih sfera ili ucvrscenja postojecih interesnih
sfera.
Do toga sam dosao sasvim bezazleno jer sam trazeci klasifikaciju
svetskih regiona naisao na sarenilo: nema jedinstvene klasifikacije
svetskih regiona. UN su ambivalentne. U ekonomskoj komisiji UN za
Evropu postoji 55 zemalja, ceo bivsi Sovjetski savez, ukljucujici
azijski deo, ali su u njoj i SAD i Kanada. U ovom slucaju je koncept
Eurazije prihvacen. S druge strane, ekonomska komisija UN za Aziju i
Pacifik pokriva i Tursku i Rusiju. Najinteresantnije je svakako da se
Svetska banka i Medunarodni monetarni fond takode drze koncepta
Eurazije jer celu Evropu i centralnu Aziju drze kao jedan svoj
operativni region. SAD jos od Bzezinjskog promovisu pojam Eurazije po
principu: ko kontrolise Euraziju, kontrolisace ceo svet.
U novije vreme SAD daju i definiciju sireg Bliskog Istoka od
Maroka do Avganistana. Nije nikavo cudo da se definicija Eurazije
poklapa sa regionalizacijom u Svetskoj banci i Medunarodnom monetarnom
fondu, ako se ima u vidu da su u obe institucije SAD najveci akcionar i
mogu da kontrolisu celo to podrucje.
Evropska unija je u poslednje vreme odlucila da postane velika
sila. Ubrzala je rad na potpuno integrisanoj spoljnoj i bezbednosnoj
politici. One cine jedan od stubova EU definisanih u Ustavu EU. Dakle,
ne razdvaja se spoljna od "odbrambene" politike i EU pocinje da sledi
SAD u obelezavanju svojih interesnih sfera u Euraziji, na sirem Bliskom
istoku i u Africi. Prosto receno, sva mesta u svetu gde su neobnovljivi
resursi, to su interesne sfere SAD i Evropske Unije. Evropska unija ne
moze da otme bilo koju interesnu sferu od SAD ali moze da "podmetne
svoje loncice" racunajuci da nekakvim zajednickim odrzavanjem kontrole
tih interesnih sfera moze da ucestvuje u koriscenju njihovih resursa,
energetskih i drugih.
Neko ce reci da je podele interesnih sfera uvek bilo i bice je, pa
sta? Ovog puta to nije nikakva apstraktna stvar. Ovog puta odrzavanje
interesnih sfera podrazumeva samoproklamovano pravo na oruzanu
intervenciju u svim tackama koje neko smatra svojim interesnim sferama
i zato su razvijene nove vojne strategije.
Prvo je, naravno, nastala promena Statuta NATO pakta. On je sebi
uzeo pravo da moze da vrsi oruzane napade i izvan teritorija zemalja
clanica NATO. Zatim je objavljena americka bezbednosna strategija 2002.
godine .
12. decembra 2003. godine objavljena je bezbednosna strategija EU
. Evropska unija je zatim ovlastila svoj zvanicni Institut za
bezbednosne studije u Parizu da uradi koncepciju "evropske odbrane" na
124 strana teksta sa pet mogucih scenarija o tome kako, gde i pod kojim
uslovima EU smatra da moze da ratuje po svetu. Te sam dokumente proucio
jer mi je to spadalo u ono sto sam pisao poslednjih godinu dana i hocu
neke informacije o tome da podelim sa vama iako uopste nisam strucnjak
za ovu oblast.
O americkoj novoj strategiji ne bih nista rekao u svoje ime jer je
u tim stvarima misljenje pojedinca nevazno, ali cu vam izneti sta su o
tome rekli evropski strucnjaci koji su napisali studiju o evropskoj
bezbednosti.
Oni prvo konstatuju da osnovni cilj SAD nije promenjen, da je
osnovni americki cilj, "odrzati americku hegemoniju", sto znaci da
nijedna drzava ne sme da dostigne SAD . Zatim komentarisu kako su u
strategiji SAD definisani povodi za intervencije u inostranstvu. Receno
je da je u njoj utvrdeno da "je suvereno pravo SAD da napadnu i promene
svaki rezim koji podrzava teroriste". Dat je spisak zemalja
pretpostavljene tzv. "osovine zla" i to bez pozivanja na Al Kaidu . U
toj strategiji su uvedeni i novi povodi za rat: (1) sumnja u
posedovanje oruzja masovnog unistenja i (2) slom drzava, tj. "potreba"
promene rezima zbog (navodnog) sloma drzava. Nesto veoma slicno se
desava ovih dana u Ukrajini.
Sredstva sa kojima se ovi ciljevi postizu su preventivni udari
bilo gde u svetu "cak i ako ostaje neizvesnost u pogledu mesta i
vremena neprijateljskog napada". Time se uvodi nesto sto do sada nije
bilo u medunarodnom pravu opravdan razlog za vojnu intervenciju . To
sve govori da Amerika sada, posle neslaganja sa Evropom povodom Iraka,
stvara tzv. "koaliciju voljnih". Evropski strucnjaci ocenjuju da "NATO
postaje sredstvo americkog programa, - saveznici mogu da se podrede ili
ce biti igorisani" . Amerika ce jednostavno da izvrsava svoju politiku
ne vodeci racuna o drugima.
Opsta ocena evropskih strucnjaka je da "globalna definicija
neprijatelja, koju SAD primenjuju, po principu: ko nije za nas, taj je
protiv nas, - nije dobro resenje. Takode nije dobra globalna
interpretacija pretnji: u celom svetu ima pretnji, prema tome ceo svet
je necija interesna sfera i u celom svetu moze da se intervenise? U
novim strategijama je dat veliki znacaj preventivnoj upotrebi sile pri
cemu nije iskljucena ni upotreba nuklearne sile i to ne samo od strane
Amerike nego i Evrope.
Evropa ocenjuje posledice takve promene u americkoj strategiji na
sledeci nacin. Ona se nije slagala sa ratom protiv Iraka i smatra da su
time SAD stvorile presedan koji mogu da iskoriste neke druge nuklearne
sile, na primer, Indija, Kina i druge. Odbrana od takve politike
preventivnih udara je zapravo samo povecavanje broja zemalja koje ce
teziti da imaju nuklearno naoruzanje. To je jedina efikasna odbrana i
,naravno, ona dovodi do paradoksa . Evropa se u principu ne slaze sa
globalizacijom pretnje i sa sredstvima preventivnog udara.
Sta je u dva citirana dokumenta o bezbednosnoj politici Evrope
receno?
Prvo, Ustavom EU je utvrdeno da su spoljna i bezbednosna politika
drugi stub EU , potpuno integrisane u jednu celinu. Ubrzana je
realizacija te politike. 1999. godine utvrdeno koje nadnacionalne
(zajednicke) vojne efektive (oko 100.000 ljudi i odgovarajuce opreme i
naoruzanja) treba organizovati tako da budu na raspolaganju 2003.
godine. U oktobru 2003. ministri odbrane EU zemalja su konstatovali da
su kvantitativni ciljevi postignuti, ali da ce za otklanjanje
funkcionalnih manjkavosti biti jos mnogo posla do 2010. godine.
Kako je doslo do preokreta unutar same Evropske unije gde se dugo
nije istinski mislilo na ostvarenje "evropske odbrambene dimenzije".
Ona je bila postisnuta u drugi plan. Zasto? Zato sto Velika Britanija
nije bila za nju, ona je vise bila za SAD i NATO. Sta je to promenilo
ponasanje Velike Britanije sto je doprinelo tome da je stvarno
sacinjena evropska odbrambena dimenzija i da je sa NATO paktom o tome
postignut sporazum? Velika Britanija je konstatovala da ako Evropa bude
zaostajala u vojnoj sili, u opremi i tehnologiji, da ce samim tim NATO
pakt da oslabi. Prema tome, interes je NATO pakta da evropska dimenzija
odbrane jaca, naravno ne samostalno, nego u nekoj kombinaciji sa NATO
paktom.
U meduvremenu je i vojna doktrina EU dopunjena jednim dokumentom
sa Petersberga (ne treba da vam kazem da je to u Nemackoj) u kome je
utvrden ceo arsenal povoda za rat: humanitarna intervencija, borba
protiv terorizma, borba protiv onih koji navodno imaju ili mogu da
imaju oruzje masovnog unistenja, pa cak i intervencija u slucaju sloma
drzava kada je "potrebna" promena rezima. Ovo znaci kompletno
prihvatanje americkog sistema povoda za rat.
Zasto je i kako je moglo da dode do kompromisa; da se stvori
evropska "odbrambena" dimenzija i da NATO i EU nadu neki modus za
saradnju.
Ono sto je postignuto, to je sledece. Prvo, Evropa, posto ima
svoju odbrambenu dimenziju, ima svoje vojne efektive, moze a ne mora da
ucestvuje u svim NATO ratovima. Drugo, Evropa moze da vodi svoje
sopstvene ratove, a da trazi tehnicku i logisticku podrsku od NATO
pakta. Dakle, to je sustina sporazuma. Mozda je za nas vazno da one
zemlje clanice EU koje nisu clanice NATO, a ima ih vec sest, nisu duzne
da ucestvuju u NATO aktivnostima cak i kada ih EU kao celina podrzava.
Nisu duzne da ucestvuju zato imaju ogranicenja u svojim ustavima.
Dakle, ne vidim zasto Srbija mora kroz NATO da ide u EU?!
Ovaj kompromis je bio moguc iz dva vrlo providna i jednostavna
razloga. NATO sem stabova, logistike i tehnike nema vojnike. Sve
vojnike daje Evropa. S druge strane, Evropa je napravila sopstvene
nadnacionalne vojne efektive, ali nema nikakve sanse da izvede
masovniju akciju u nekim udaljnim krajevima sveta iako ih je stavila u
svoje interesne sfere. Ona to ne moze bez americke logistike i
informacionog sistema, pa cak ni dovoljnog broja pokretnih stabova.
Sta je bila cena ovog kompromisa? Kompromis je postignut
zahvaljujuci tome sto je Evropa prihvatila povecanje vojnih efektiva
koje ce fakticki stajati na raspolaganju NATO paktu, prihvatila sve
povode za nove vrste ratova ( humanitarni rat, rat za promenu rezima,
izmedu ostalog) a prihvatila i to da Evropa, pre nego sto odluci da li
ce samostalno da krene u neki rat, prvo mora da saceka odluku Amerike
hoce li da pokrene na isto mesto, istim povodom NATO pakt. Tek kada
Amerika odluci, EU ce odluciti da li ide ili ne ide samostalno. Eto to
je bila cena kompromisa.
EU je primera radi, a i da bi se napravile racunice za budzet EU
do 2013. godine, sacinila pet mogucih scenarija koji su u principu
hipoteticki, ali sluze tome da se vidi kolike su efektive i koje su
slabosti evropskog vojnog potencijala zbog kojih Evropa u stvari na
duze vreme nigde samostalno ne moze da ratuje.
Po prvom scenariju, se predvida klasicna operacija odrzavanja
mira. Na primer, SFOR u Bosni i na Balkanu. Drugi scenario predvida
humanitarnu intervenciju sa 10.000 vojnika EZ na godinu dana. Primer je
istocni Timor.
Treci scenario je najzabrinjavajuci, to je regionalni rat za
zastitu interesa EU. Nabrojani su interesi Unije: sprecavanje prekida
priliva nafte i gasa, odnosno velikog porasta cene energije. Kisindzer
je svojevremeno rekao da je Amerika spremna da ratuje za naftu ali ne i
zbog cene nafte. Bliski Istok ostaje interesna sfera EU a prosireni
Bliski Istok takode. Ne iskljucuje se, dakle pravi se scenario za
veliki regionalni rat u istocnoj ili juznoj Aziji. Moram sa
indignacijom da kazem da u tom scenariju postoji nagovestaj eventualnog
sukoba sa Kinom i da se tamo vrlo jasno kaze da ce EU biti na strani
SAD sa 10 brigada sa ukupno oko 60.000 vojnika i jos pripadajucim
brojem onih kojih su potrebni za rezervu i zamenu.
Cetvrti scenario je sprecavanje napada sredstvima masovnog
unistenja. Racuna se da EU moze napasti Severna Koreja ili Iran, da ce
neke od arapskih zemalja, steci nuklearno oruzje. Takvu vrstu rata EU
modelira na kalup onog u Avganistanu. Jedina odbrambena dimenzija cele
strategije EU je odbrana teritorije zemalja EU, to je peti scenario i
potpuno beznacajan u pomenutoj studiji.
Gde je u svemu tome Srbija? Mnoge zemlje su se u regionalne
ekonomske i u regionalne vojno-politicke integracije ukljucivale iz
preventivnih razloga. Najgore je ne biti nigde. Taj koji nije ni u
jednoj takvoj celini, on je po definiciji tesko diskriminisan.
Kao i prethodni govornik, gospodin Vladislav Jovanovic, mislim da
Srbija ne treba da zuri u EU po svaku cenu. Iz ekonomskih razloga
pogotovo ne. Za to sa unistenom privredom jos nismo spremni, a i u
prvoj etapi cemo imati manje koristi nego troskove. Pregovore treba
prihvatiti, to je jedna beskrajna gnjavaza koju treba izdrzati.
Izdrzalo je toliko drugih zemalja pa treba i mi. Neka to tece, a u
meduvremenu da se resavaju vazna pitanja.
Kada se pogleda istorija EU, brinem se da li ce EU resiti zajedno
sa nama, jedno od kljucnih pitanja, na primer pitanje Kosmeta. Sumnjam,
zato sto EU nijedan takav problem nije resila do sada, -nije resila
pitanje Turske i Grcke, nije resila pitanje Kipra, nije resila Severnu
Irsku, Baskiju, Korziku itd.
Nezavisno od toga, ako treba da biramo izmedu kluba koji cini NATO
i izmedu vojno-odbrambenog sistema EU, ja bih pod uslovima koje je
izlozio Vladislav Jovanovic bio za klub EU. Zasto? Zato sto je u jednom
klubu od 30 clanova manje-vise ravnopravnih (Evropska unija nije OEBS)
manja sansa da ce njih 29 da postignu sporazum da treba ponovo da
ratuju protiv Srbije. (Vazno je i to sto ce EU da obnovi svoju vojnu
industriju u kojoj ce biti mesta za sve clanice). A u jednostranom
klubu gde samo SAD odlucuju, sve je moguce.
Zao mi je sto ne mogu neki optimisticki zakljucak da predlozim.
Nisam , na skupu, stigao da istaknem da je EU u svojoj strategiji
"mudro" zaobisla jedno od kljucnih geostrateskih pitanja. EU hoce
Tursku, hoce Ukrajinu, a zaobilazi pitanje Rusije. Ako EU ne otvori put
za ulazak Rusije, (nadam se da u Rusiji to ne bi brzopleto odbili),
Evropa nikada nece postati velika sila ciji bi politicki znacaj bio
ravan ekonomskom. Kada je u svetu neki ekonomski dzin politicki
patuljak, to je po definiciji izvor nestabilnosti.