http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/7469 )
La salma della regina Aleksandra Karadjordjevic è arrivata a Belgrado
09. 05. 2013. - La salma della regina Aleksandra Karadjordjevic, la consorte dell’ultimo re serbo Petar Secondo Karadjordjevic, è arrivata dalla Grecia a Belgrado. Il feretro è stato accolto allo scalo di Belgrado dal consigliere speciale del Presidente dello Stato Oliver Antic, l’ambasciatore della Grecia in Serbia Dimostenis Stoidis e il vescovo di Hvosno della Chiesa serba ortodossa Atanasije Rakita. La salma della regina Aleksandra Karadjordjevic sarà trasferita nella cappella reggia di San Andrea a Belgrado. Il patriarca serbo Irinej sommnistrera la messa funebre in suffragio della regina. La regina Aleksandra, suo marito Petar Secondo Karadjordjevic e la madre di Petar Marija, le cui salme sono state trasferite recentemente in Serbia, saranno sepolti solennemente il 26 maggio nel mausoleo reggio a Oplenac, nella Serbia centrale.
NEZASLUŽENE POČASTI ANTINARODNOJ DINASTIJI KARAĐORĐEVIĆA
Nova komunistička partija Jugoslavije (NKPJ) najoštrije protestuje zbog sahrane posmrtnih ostataka kralja Petra Drugog Karađorđevića na Oplencu o trošku građana Srbije i uz sve državne počasti koje ničim nije zaslužio.
Takođe, NKPJ prisustvo državnog vrha Srbije na Oplencu prilikom tog čina smatra dodatnom uvredom koju je buržoaski pro-imperijalistički režim naneo slobodoljubivom narodu Srbije. Sramotno je i skandalozno da građani Srbije iz svog džepa plaćaju prenos i sahranu posmrtnih ostataka kralja Petra Drugog Karađorđevića koji je u aprilu 1941. godine zajedno sa buržoaskom vladom kukavički pobegao iz zemlje, pri tome je opljačkavši, odnevši sa sobom tovare zlata. Isto je tako skandalozno da se izdajniku Petru Drugom Karađorđeviću odaju državne počasti i da sahrani njegovih posmrtnih ostataka na Oplencu prisustvuje državni vrh.
Kralj Petar Drugi Karađorđević ne samo da je kukavički pobegao iz zemlje, odnevši sa sobom zlato koje je pripadalo državi, već je sve do skoro samog kraja Drugog svetskog rata podržavao kolaboracionistički i zločinački četnički pokret na čelu sa Dragoljubom Dražom Mihailovićem. Vladavina dinastije Karađorđević predstavlja jedan od najsramnijih perioda u istoriji Srbije i Jugoslavije. Karađorđevići su sprovodili velikosrpsku hegemonističku politiku a Jugoslavija kojom su vladali je bila „tamnica naroda“. Otac Petra Drugog Karađorđevića, kralj Aleksandar je uveo monarho-fašistički režim i važio je za jednog od najomraženijih diktatora svog vremena. Narod je grcao u siromaštvu i neznanju. Za vreme vladavine antinarodne dinastije Karađorđević doneta je nedemokratska Obznana o zabrani rada slavnoj Komunističkoj partiji Jugoslavije. Komunisti i pripadnici drugih progresivnih snaga su proganjani i ubijani zbog svoje političke pripadnosti a kraljevina Jugoslavija je postala centar ruske belogardejske emigracije koja je pokušavala da sabotira prvu zemlju socijalizma Sovjetski Savez.
Ovo nije prvi put da Vlada Srbije veliča i slavi narodne neprijatelje. Kako su sa svim počastima dočekani posmrtni ostaci namesnika kneza Pavla Karađorđevića, kvislinga koji je naložio potpisivanje „Trojnog pakta“ sa naci-fašističkom osovinom , tako je sada na isti način buržoaski pro-imperijalistički režim postupio u slučaju kralja Petra Drugog Karađorđevića, kome su zbog izdaje zemlje nove narodne vlasti nakon završetka Drugog svetskog ratai i Narodno - oslobodilačke borbe opravdano zabranile povratak u zemlju. Vlada Srbije rehabilitacijom narodnih neprijatelja pokušava da baci u zaborav činjenicu da je buržoazija u našoj zemlji kroz istoriju izdavala i izneveravala interese naroda na uštrb svojih, sebičnih interesa.
Međutim, nikakve nezaslužene državne počasti, nikakvo falsifikovanje istorije i pokušaji rehabilitacije propale monarhije buržoaskom pro-imperijalističkom režimu neće pomoći da sakrije istinu, da je kralj Petar Drugi Karađorđević kukavički pobegao iz zemlje i ostavio narod na nemilost naci-fašističkom okupatoru i da je period vladavine dinastije Karađorđevića jedan od najgorih i najsramotnijih u istoriji Srbije i Jugoslavije.
Sekretarijat Nove komunističke partije Jugoslavije
Beograd,
26.maj 2013. godine
НЕМОЈТЕ, МОЛИМО ВАС, ВИШЕ ДА НАС МИРИТЕ!
Oно шта се догађало на сахрани посмртних остатака краљевске породице на Опленцу није, сматрамо, у функцији помирења, већ даљег раздвајања.
СУБНОР је одавно изложио став да је сахрана чланова династије Карађорђевић у Маузолеј на Опленцу цивилизацијско, приватно и лично право.
Били смо против државне сахране кнеза Павла, јер је државна сахрана однос државе према његовом делу. О нашем ставу смо обавестили Председника Републике и српску јавност, јер је тим чином Србија осудила 27. март 1941. године и борбу против фашистичких окупатора 1941-1945. и стала иза 25 марта 1941. и приступању Југославије Тројном фашистичком савезу (Немачка, Италија, Јапан).
Сахрана последњег југословенског династа Краља Петра II и осталих чланова породице је,мислимо, политички злоупотребљена, јер је била усмерена против садашњег државног уређења и облика владавине и пружила је подршку снагама које рехабилитују сарадњу са фашистичким окупаторима и оспоравају историјску истину о народноослободилачкој борби српског народа 1941-1945.године.
Идеја помирења, настала у данашњем времену, у најмању руку је нејасна и недефинисана.
Садашња генерација мири сукобљене стране претходних генерација, мада сматрамо да има других проблема којима треба да се бави.
Политичке партије су злоупотребиле прошлост да би се уградиле у власт и политички живот Србије и сада не знају како да изађу из стања које су саме створиле. Онима који познају прошлост јасно је да је помирење ратујућих страна 1941-1945, осим појединаца који су чинили ратне злочине према свом народу, обављено од новембра 1944. до августа 1945. када је донет задњи акт опште амнестије за учешће у покретима који су се борили на страни фашистичких окупатора, припадали квислиншким органима власти и сарађивали са колаборацијом и квислинзима. Једино нису амнестирани припадници усташког покрета и припадници Љотићевих формација.
Питање је шта је остало што данас треба помирити и шта се мири? По свим манифестационим облицима, у Србији данас мире фашизам и антифашизам као идеологије, рехабилитују фашистичку прошлост и мењају историјску истину у корист ратног квислиништва и колаборације.
И даље се оспорава Република као облик владавине у Србији. Принц Александар се званично ословљава као престонаследник. Једино се не зна којег престола – југословенског или неког другог? Патријарху Српске православне цркве, који наставља агитацију за краљевину Србију, као да се омакло да принца Александара назове краљем!
Принц Александар је рекао да је сахрана дефинитивна рехабилитација војске Краљевине Југославије у отаџбини, односно четника, који су се борили за краља и отаџбину и пали у тој борби. У окупираној Југославији није забележено да је и један четник погинуо у борби против италијанских фашистичких снага, мада је Италија, рецимо, пола Југославије држала као своју окупациону зону. Нека се по имену и презимену после 31. октобра 1941. године документује колико је и где припадника четника (Војске краљевине Југославије у отаџбини) погинуло борећи се против снага немачког фашистичког окупатора. Нека се открије ко је и где погинуо. После објективне провере, први ћемо положити венац и одати почаст.
Због којег дела се рехабилитују четници (ВКЈУО)? Слава и рехабилитација дата је онима који су се заједно са окупатором борили против оних који су се у антифашистичком строју са савезницима борили против фашистичких окупатора и њихових сарадника. Слава и рехабилитација даје се, у ствари, онима који су поклали на десетине хиљада људи, жена, деце и стараца само зато што нису волели окупатора и оне који су им служили. А, пресуде недужнима су донете у име краља и отаџбине.
Председник Републике је изложио идеју, која до сада у историографији није довољно обрађена, да су савезници одредили ко ће бити савезник и ратни победник у Југославији. Слажемо се. Али та победа није добијена за заленим столом, већ доприносом победи над фашизмом за коју је пало 305 хиљада партизана и преко 460 хиљада једном и више пута рањено. Допринос савезничкој победи је мера за ту оцену, а не дипломатски произвољни договор победника. То је опште познато. Ко ће бити победник зависло је од спремности ратујуће стране да се бори, а не од опредељења да за борбу против окупатора још није време и које никада није дошло.
Церемонија на Опленцу, замишљена као помирење, брујала је и завршена окончана је звиждуцима Николићу и Дачићу и песмама „Од Тополе па до Равне Горе“ и „Тресе ми се за шубаром цвеће, заклаћемо, убићемо ко са нама неће“. Тако се и окончао тај општељудски и цивилизацијски чин према Карађорђевићима.
Др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју, осведочени промотер Равногорског покрета и четништва, изнео је у коментарисању сахране, на, у ствари, телевизији државе Србије занимљиву идеју: „Умирити Србе и Србију“. Схваћено је, вероватно, да је идеја о помирењу и како се спроводи – историјска бесмислица.
РЕПУБЛИЧКИ ОДБОР СУБНОР СРБИЈЕ
http://noviplamen.net/2013/03/02/rehabilitacije-i-revizionizam-u-srbiji/
REHABILITACIJE I REVIZIONIZAM U SRBIJI
Udarana pesnica revizionista su desničarske i profašističke organizacije kao što su Dveri, Obraz, Naši, Stroj uz podršku delova srpske pravoslavne crkve. Istorijski revizionizam je inače očajničko uporište desničara sa prostora buvše Jugoslavije. Idealizovanjem i romantičarskim slikanjem prošlosti i protagonista iste, pokušavaju da sakriju ružne ružne stvari iz istorije, čineći tako medveđu uslugu budućim generacijama i postajući, u dvadeset prvom veku, jataci surovim ličnostima iz te prošlosti. ProfesorRadoš Ljušić uveliko to radi sa dugim devetnaestim vekom. Druga, brojnija grupa uporno dokazuje da je četnički pokret bio antifašistički i da su se četnici do kraja borili protiv okupatora, da je Draža Mihajlović nevin streljan, da je Milan Nedić bio srpska majka, da Ljotić nije bio nacista, da su partizani 1945. godine napravili pokolj u Srbiji i Jugoslaviji itd… Sramnom odlukom skupštine Srbije od 21.decembra 2004. godine, donet je zakon poznat pod nazivom “Zakon o izjednačavanju prava partizanskih i ravnogorskih boraca“ kojim je politički rehabilitovan četnički pokret. Drugom odlukom skupštine Srbije od 17.aprila 2006. godine usvojen je „Zakon o rehabilitaciji“.piše Zdravko JerkićKroz navodno ispravljanje istorijske nepravde i nacinalno pomirenje, revizionistički subjekti već duže vreme nastoje da prekrajanjem istorije sakriju ili krivo prikažu brojne procese i događaje iz prošlosti. Koriste se cenzurom činjenica, insinuacijama, manipulacijom i poluistinama do otvorenog falsifikovanja.Ovu grupu neskriveno pomaže država sa moćnom logistikom kroz skupštinske odluke, formiranjem raznih komisija do uvođenja u gradivo, osnovnih i srednjih škola, materijala čiji su autori gore navedeni subjekti. Oni koji se hrabro, kritički, istinito bave događajima iz bliže i dalje prošlosti i njihovom demistifikacijom, izloženi su žestokim diskvalifikacijama, omalovažavanju i uvredama. Najčešće ih nazivaju izdajnicima, a istoričar Čedomir Antić je autor termina samomrzitelji i autošovinisti.Udarana pesnica revizionista su desničarske i profašističke organizacije kao što su Dveri, Obraz, Naši, Stroj uz podršku delova srpske pravoslavne crkve. Istorijski revizionizam je inače očajničko uporište desničara sa prostora buvše Jugoslavije. Idealizovanjem i romantičarskim slikanjem prošlosti i protagonista iste, pokušavaju da sakriju ružne ružne stvari iz istorije, čineći tako medveđu uslugu budućim generacijama i postajući, u dvadeset prvom veku, jataci surovim ličnostima iz te prošlosti. Profesor Radoš Ljušić uveliko to radi sa dugim devetnaestim vekom. Druga, brojnija grupa uporno dokazuje da je četnički pokret bio antifašistički i da su se četnici do kraja borili protiv okupatora, da je Draža Mihajlović nevin streljan, da je Milan Nedić bio srpska majka, da Ljotić nije bio nacista, da su partizani 1945. godine napravili pokolj u Srbiji i Jugoslaviji itd… Sramnom odlukom skupštine Srbije od 21.decembra 2004. godine, donet je zakon poznat pod nazivom “Zakon o izjednačavanju prava partizanskih i ravnogorskih boraca“ kojim je politički rehabilitovan četnički pokret. Drugom odlukom skupštine Srbije od 17.aprila 2006. godine usvojen je „Zakon o rehabilitaciji“. Prvim članom ovog zakona je utvrđeno da se zakonom uređuje rehabilitacija lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sa sudskom ili administrativnom odlukom lišena života, slobode ili nekih drugih prava iz političkih ili ideoloških razloga od 6.aprila 1941.godine. Dalje je utvrđeno da zahtev za rehabilitaciju može podneti svako zainteresovano pravno ili fizičko lice. Obe odluke donesene su za vreme mandata dve vlade Vojislava Koštunice, koji prema nekima snosi deo političke odgovornosti za brutalno streljanje predsednika vlade Srbije Zorana Đinđića.Međutim, primena ovih zakona nastavlja se u vreme vlade gde većinu ima Demokratska stranka Borisa Tadića,čiji saradnici i savetnici dosledno sprovode politiku prethodne vlade. Bojan Dimirtrijević, savetnik bivšeg predsednika javno tvrdi da Dimitrije Ljotić i Milan Nedić nisu bili petokolonaši. Na istom fonu i zadatku istorijskog revizionizma su istoričari Kosta Nikolić, Srđan Cvetković i Momčilo Pavlović, pisci četvorotomne istorije Demokratske stranke. Vlada Borisa Tadića formirala je dve komisije za preispitivanje istorijskih događaja koji su se odigrali na tlu Srbije krajem i nakon Drugog svetskog rata. U tim komisijama su angažovane ličnosti sa izrazito antikomunističkim stavovima i to jasno govori o namerama osnivača. Osnivanje komisije i pokretanje sudskog postupka za rehabilitaciju Draže Mihajlovića predstavlja završni čin državne rehabilitacije kvislinga odgovornog za velike zločine svoje vojske. Svi ovi zakoni i komisije omogućili su razne i brojne zloupotrebe jer nisu odredili merila pomoću kojih bi sud mogao utvrditi da li je neko lice lišeno slobode i osuđeno iz ideoloških i političkih razloga ili zbog nekog krivičnog dela koje podrazumeva i komandnu odgovornost zbog zločina podređenih formacija. Sudska rehabilitacia dvojice žandarma koji su služili u kvislinškoj vladi Milana Nedića, ubijenih 7.jula 1941.godine, predstavlja način da se kaže da je čin služenja okupatoru normalan, dok je partizanski pokret, kome su pripadali izvršioci ubvistva, okarakterisan kao snaga koja je još u leto 1941, godine vršila progon i nasilja. Ovim se zastupa neprihvatljiva teza da su svi stradali u ratu jednaki. Ova dvojica pripadnika kvislinškog aparata koji je bio nosilac progona i nasilja, nikako ne mogu biti proglašeni za “žrtve progona i nasilja“.Sve ovo predstavlja zanemarivanje i prikrivanje zločinačke prirode ravnogorskog pokreta, a ignoriše se činjenica da je KPJ, kao jedina politička snaga u porobljenoj Jugoslaviji, još 15.aprila 1941.godine prvim ratnim saopštenjem pozvala narod Jugoslavije na nastavak pružanja oružanog otpora. Do danas nije pronađen dokument u kome je Draža Mihajlović svoj pokret nazvao antifašističkim niti postoji proglas kojim se narod poziva na borbu protiv nemačkog okupatora. U savezničkim arhivama postoji stotine dostupnih dokumenata koji dokazuju tesnu saradnju štaba Draže Mihajlovića i nemačkih okupacinih vlasti i to nije nikakva komunistička izmišljotina. Umesto da se usredsredi na borbu protiv okupatora Draži Mihajloviću je bio glavni cilj borba protiv komunista i partizanskih odreda. Takvim ponašanjem je vremenom odbio srpske seljake od sebe. Široka narodna podrška je i dovela do međunarodno valorizovane pobede Narodno oslobodilačke vojske na tlu Jugoslavije u drugom svetskom ratu i to predstavlja veliki problem za reviziniste koji pokušavaju tu pobedu, sa ogromnom podrškom naroda, predstave kao pobedu totalitarne ideologije. Istina KPJ je predvodila tu borbu, ali najveći broj partizanskih boraca nisu bili članovi KPJ. Na sve načine pokušavaju da izbrišu razlike između komunizma i fašizma i time ponižavaju ogromne žrtve koje je su podneli narodi bivšeg Sovjetskog Saveza u borbi protiv fašizma. Zbog toga nas i nema na paradama pobede na Crvenom trgu u Moskvi. Žalosno je bilo na vrat-na nos sređivane groblja oslobodilaca prilikom posete predsednika Rusije i izvinjavanje zbog ukidanja naziva ulica tih istih oslobodilaca Beograda. Revizionistima ne pada na pamet da se utvrdi broj žrtava fašističkog i kvinsliškog terora na tlu Srbije tokom Drugog svetskog rata. Do danas nije utvrđen broj lica pobijenih na tlu Srbije od strane pripadnika ravnogorskog pokreta i drugih vojno četničkih odreda. Komadant Limsko-sandžačkih četničkih odreda, najbliži saradnik Draže Mihajlovića, vojvoda Pavle Đurišić je čak i odlikovan Hitlerovim ordenom 1944 godine, a još 1942.g je napravio sporazum sa italijanskim guvernerom Crne Gore o uzajamnoj saradnji u borbi protiv partizanskih odreda. Njegove jedinice su po Dražinom nalogu napravile stravične pokolje nad muslimanskim življem i simpatizerima partizanskog pokreta u reonu Foče, Čajniča i Bijelog Polja. Zbog visoke motivisanosti i entuzijazma u čišćenju terena on i njegove jedinice posebno su pohvaljeni od komadanta Mihajlovića.Nikola Kalabić je sa svojim četnicima za nekoliko časova 29.04.1944.godine zaklao i streljao 80 meštana sela Drugovac. Posle pljačke selo je spaljeno do temelja. Pokolji civila u Vraniću, Jagodini, Čačku, Ćupriji i Valjevu su užasni i dobro poznati. Da ne pominjemo ljotićevce koji su direktno asistirali Nemcima kod streljanja civila u Kragujevcu. Desetine savezničkih obaveštajaca koji su delovali na tlu Srbije su o tome obaveštavali svoje vlade što je na kraju rezultiralo prekidom svake pomoći i puštanjem niz vodu Draže Mihajlovića i njegove vojske. NOV je 1944.godine pozvala sve pripadnike četničkog pokreta koji nisu činili zločine da im se pridruže. Oni su jedina kvislinška formacija na prostoru Jugoslavije kojoj je ponuđena amnestija. Kralj Petar 12.09.1944.godine takođe poziva četnike da se pridruže NOV. U svojoj malignoj tvrdoglavosti i dezorjentisanosti Draža sve odbija i brojni četnički odredi odstupaju sa poraženim Nemcima i drugim ostacima raznih fašističkih i kvislinških formacija. Suđenje Draži Mihajloviću bilo je javno uz prisustvo stranih novinara, a radio program je prenosio suđenje. Osuđen je na smrt, žalba nije usvojena i kazana je izvršena streljanjem.Istoričar revizinista Čedomir Antić u jednom od svojih članaka u „POLITICI“ negoduje zbog iznošenja činjenice da u Srbiji već 1942.godine nije bilo Jevreja. Pošto Milana Nedića, predsednika okupacione vlade nacionalnog spasa ne može da brani kao antifašistu, pokušava da do kraja minimizira njegovu ulogu u zločinima. Međutim za vreme trajanja njegove vlade jevrejska zajednica u Srbiji je izgubila preko 80% članova. U dve žestoke akcije jul-oktobar 1941.godine kada su likvidirani mlađi muškarci i mart-maj 1942.godine kada su gasom umoreni žene, deca i starci. Vlada nacionalnog spasa je u tim akcijama pružila maksimalnu logističku podrušku okupatoru, a Nedićevi policajci su pokazali veliku temeljitost i upornost u pronalaženju skrivenih Jevreja. Sam Nedić ponosno ističe svoje zasluge u uništavanju Jevreja. Srećom i u tim najtežim uslovima bilo je hrabrih ljudi koji su spašavali Jevreje izlažući se smrtnoj opasnosti, a neki su i stradali u tim poduhvatima. Njih Jevreji zovu „Pravednici“ i s ponosom možemo pročitati imena tih ljudi na Zidu časti u Jad Vašemu, memorijalnom kompleksu u Izraelu. O događajima iz 1945.godine, kada su nove vlasti u haotničnom vrtlogu uspostavljanja državnog poretka napravile tragične greške i streljale jedan broj nevinih ljudi, perfidno skidaju sa tih događaja okvire tadašnjeg vremena, pa ih tumače po kriterijumima današnjih demokratskih dostignuća u zaštiti ljudskih prava. Po njima bi bilo normalno da je nova vlast pustila hiljade ustaša, četnika, balista, belogardejaca… koji su odgovorni za smrt stotine hiljada ljudi, da se brane sa slobode. Možemo zamisliti kako bi to izgledalo. Groteksno se uveličava broj nevino streljanih, čak se solidarišu sa ustaškom propagandom i osuđuju događaje na Križnom putu i Blajburgu, zaboravljajući na ustaške genocidne zločine baš prema Srbima. Naravno, od pravde zajedno su bežali i ustaše i četnici i Nemci i svi su zajedno bili odmetnička banda jer se nisu predali ni posle kapitulacije Nemačke 9.maja 1945.godine. Kao odmetničke bande pravno su ih tretirali i saveznici i vraćali nazad Jugoslovenskoj armiji. Sve ove kolaboracije od Vardara do Triglava ne možemo pravdati partizanskim greškama ili ekstremizmom Brozovog vođstva.S aradnja sa okupatorom je prosto izdaja, a antifašizam kao temelj savremenih evropskih vrednosti treba s ponosom i obavezom isticati tamo gde ga je stvarno bilo. Drugi svetski rat je događaj koji ne može da se poredi ni sa čim u svetskoj istoriji. To je bila borba za očuvanje civilizacije.
Oggetto: Serbien: Desaströs
Data: 21 maggio 2013 22.15.21 GMT+02.00
Desaströs
Von Werner PirkerVon Werner Pirker
Der deutsche Außenminister Guido Westerwelle ist dabei zu vollenden, was einer seiner Amtsvorgänger als Ziel der deutschen Balkanpolitik ausgegeben hat: Serbien in die Knie zu zwingen. Dazu bedarf es keiner großen Anstrengung mehr. Um in Verhandlungen über einen EU-Beitritt eintreten zu können, ist die Regierung in Belgrad offenbar bereit, jeden Preis, auch den des Verzichts auf einen Teil des serbischen Staatsgebietes, zu bezahlen. Daran änderten auch die markigen Worte des serbischen Präsidenten Tomislav Nikolic nichts, der im Vorfeld der Westerwelle-Visite der Bundesregierung »Erpressung« vorwarf und trotzig verkündete: »Das Kosovo geben wir nicht her.«
Mit dem »Normalisierungsabkommen« zwischen der Republik Serbien und ihrer abgespaltenen Provinz hat Belgrad indes die widerrechtliche Sezession de facto anerkannt. Die serbische Seite hat damit nicht nur seinen völkerrechtlich verbrieften Rechtsanspruch auf die Gesamtheit ihres Territoriums zur Disposition gestellt, sondern ist auch den Kosovo-Serben, die nicht bereit sind, sich einer von der albanischen Organmafia gestellten Staatsmacht unterzuordnen, in den Rücken gefallen. Die ihnen zugesicherten Autonomierechte werden sich angesichts des ethnozentrischen Staatsverständnisses der kosovo-albanischen Seite kaum realisieren lassen. Als der serbische Präsident Milan Milutinovic 1999 seinen Plan für ein selbstverwaltetes Kosovo präsentierte, der die großzügigste Autonomieregelung vorsah, die es in Europa je gegeben hat, wurde er von der albanischen Führung ungelesen zurückgewiesen. Den Serben im Norden der Provinz aber wird zugemutet, auf ihr Selbstbestimmungsrecht zu verzichten und Staatsbürger eines von ihnen als illegal betrachteten Gebildes zu werden.
Westerwelles Aufforderung zur Eile folgend, begab sich der serbische Ministerpräsident Ivica Dacic umgehend nach Brüssel, um mit dem kriminellen Provinzchef Hashim Thaci die Umsetzung des Abkommens zu erörtern. Eine Verzögerung, so der unwürdige Nachfolger von Slobodan Milosevic als sozialistischer Parteiführer, hätte desaströse Folgen. Desaströs dürfte eher die Bereitschaft Belgrads sein, sich bedingungslos dem Berliner Diktat zu unterwerfen. Was Merkels Herrschaft über die südeuropäische Peripherie angerichtet hat, sollte in Belgrad, wo eine Koalition aus (ehemaligen) Nationalisten und (ehemaligen) Sozialisten regiert, eigentlich bekannt sein. Wie es da erst Serbien ergehen würde, ist unschwer auszurechnen. Geradezu kokett nimmt sich die Aufforderung von Außenminister Aleksandr Vucic, einst ein glühender Verfechter der großserbischen Idee, an »die deutschen Freunde« aus, serbische Kapitulationsbereitschaft doch bitteschön finanziell zu honorieren. Es ist, als würde diese Regierung auch noch stolz darauf sein, sich erpressen zu lassen. Vom serbischen Amselfeld-Mythos aus Heldentum und Verrat scheint nur der Verrat übriggeblieben zu sein.
===
Coordinamento Nazionale per la Jugoslavia - ONLUS
https://www.cnj.it/
http://www.facebook.com/cnj.onlus/
=== * ===