*** VIDEO: ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ ДР ЈЕЛЕНЕ ГУСКОВЕ О АГРЕСИЈИ НАТО ПРОТИВ СРЈ
Scopo associativo è cioè la continuazione ed il rilancio di tutte le attività culturali, di controinformazione, di difesa dei diritti civili e di solidarietà già avviate in Italia prima, durante o subito dopo la aggressione del 1999 contro la Repubblica Federale di Jugoslavia.
In particolare, siamo qui a portare il nostro saluto e augurio di buon lavoro perché è importante continuare a ricordare l’aggressione del 1999, non solo perché in questo momento Stati Uniti ed Unione Europea sono all’attacco in varie parti del mondo e la Jugoslavia è paradigma delle molte altre guerre succedutesi, ma anche per il ruolo che la Jugoslavia ha avuto nella storia del secolo scorso, e per il comportamento della classe operaia europea di fronte a tali guerre.
La reazione all’aggressione alla Jugoslavia da parte della classe operaia italiana non fu omogenea. Il sindacato più importante, la CGIL, insieme a CISL e UIL giustificarono tale aggressione con un documento spregevole in cui addebitavano alla Jugoslavia la colpa in quanto “avrebbe rifiutato il trattato di Rambouillet”.
Sicché molti operai iscritti a tali sindacati credettero alle bugie. Viceversa, i sindacati di base presero subito posizione contro l’aggressione.
Nello stesso tempo, la scarsa reattività della classe operaia alle fandonie provenienti dai media fu una delle cause della sconfitta della classe operaia italiana a livello nazionale: non rendersi conto che la guerra alla Jugoslavia è stata una guerra per il controllo dei mercati, delle risorse e della forza-lavoro, e dei corridoi con cui queste fluiscono verso i paesi imperialisti, ha indebolito la classe operaia stessa.
Anche gran parte delle forze politiche e degli attivisti dei movimenti di sinistra, antimilitaristi o che nominalmente si richiamavano al comunismo tennero un atteggiamento ambiguo: da un lato si opposero alla guerra, ma dall’altro non solidarizzarono con gli aggrediti.
Ma l’aggressione a un Paese importante nella storia recente come la Jugoslavia, terra del più grande movimento partigiano durante la II Guerra Mondiale, tra i fondatori del Movimento dei non-allineati, scosse comunque coscienze individuali che si raccolsero intorno ai gruppi che autonomamente si venivano formando per non solo opporsi alla aggressione, ma anche per esprimere solidarietà alla popolazione colpita, che resisteva di fronte ad un aggressore così tanto più forte. Sorsero gruppi e associazioni di solidarietà, che inviarono aiuti, a partire peraltro da posizioni differenti.
Per mantenere in collegamento questi gruppi, sparsi su tutto il territorio italiano da Trieste a Torino, da Firenze a Bari, da Roma a Milano, è nato il CNJ, che ha mantenuto tuttavia una specificità perché basato sulla convinzione che l’esistenza dello stato unitario jugoslavo era la soluzione adatta ai problemi dei territori che lo formavano, e che il suo dissolvimento è stato frutto di un progetto a lungo covato da Stati Uniti ed Europa, che hanno appoggiato i vari nazionalismi per ragioni sia economiche sia geopolitiche.
L’aggressione alla Jugoslavia si inserisce nel quadro delle neo-guerre imperialiste, dopo la caduta del muro di Berlino. L’aggressione all’Iraq fu la prima di queste guerre, ma il contesto internazionale non permise il suo completamento, il paradigma è quello della guerra alla Jugoslavia. Senza volere esaurire l’argomento, ci sembra che gli elementi del paradigma siano:
Un elemento caratterizzante l’aggressione alla Jugoslavia fu la scarsa perdita di vite umane dalla parte degli aggressori, mentre le vittime dalla parte jugoslava furono in numero considerevole. Si trattò di una guerra esclusivamente aerea, di sessioni di bombardamenti di incredibili durate e frequenze, i cui danni furono spesso limitati dalla abilità e intelligenza dei tecnici jugoslavi (militari e civili), che riuscirono spesso ad ingannare la grande potenza americana.
Inoltre il disastro ecologico causato dai bombardamenti della NATO fu una vera e propria guerra chimica, in quanto la distruzione programmata e precisa di obiettivi industriali, dalle industrie petrolchimiche a quelle farmaceutiche ed alimentari, dalle centrali elettriche alle fabbriche di automobili, provocò effetti di ordini di grandezza molto superiori agli incidenti che possono comunemente accadere. L’effetto sulla biosfera è stato devastante, ed ancora non completamente analizzato. Le perdite di vite umane dunque non sono solo quelle durante l’aggressione, ma anche quelle diluite nel tempo, dovute agli effetti della catastrofe ecologica (tumori, leucemie,…); un discorso a parte si meriterebbe l’analisi degli effetti dell’Uranio impoverito. Proprio coloro che avevano nella fase preparatoria della aggressione definito i Serbi colpevoli del “genocidio” degli Albanesi della provincia del Kosovo, tentarono uno sterminio della popolazione civile, come del resto era accaduto con gli effetti spaventosi dell’embargo all’Iraq (500000 mila morti, tra cui soprattutto bambini…).
La Jugoslavia, uno dei fondatori del Movimento dei non –allineati, è anche il primo Paese appartenente al movimento a venir distrutto: gli Stati Uniti non sopportano l’esistenza di Paesi che ricerchino una via autonoma di sviluppo, culturale, civile, economico. Infatti uno degli scopi dei feroci bombardamenti è in genere di distruggere le industrie e le infrastrutture, in modo da tentare di riportare il Paese di turno molti decenni indietro (se non all’età della pietra, come sperava un generale americano nella prima guerra del Golfo…). Dopo la Jugoslavia, altri paesi del Movimento dei non –allineati sono stati aggrediti e devastati, come la Libia, o sono tuttora oggetto di pesanti manovre di destabilizzazione.
Lo scopo degli Stati Uniti è quello di dominare il globo, e la tendenza ad accusare il nemico di turno di essere un novello Hitler, in realtà nasconde il disegno questo sì hitleriano statunitense di espandersi a Est e a Sud del mondo. Dietro gli Stati Uniti, l’Unione Europea arranca nella speranza di aprirsi nuovi mercati e di poter usufruire di mano d’opera qualificata a poco prezzo: esemplare la vicenda della FIAT a Kragujevac.
Ricordiamo che anche nel X Anniversario dei bombardamenti, nel marzo del 2009, il CNJ con la Rete “Disarmiamoli!” promosse una grande iniziativa a Vicenza alla quale parteciparono sia relatori stranieri come Juergen Elsaesser e Diana Johnstone, sia i rappresentanti delle molte associazioni italiane protagoniste del movimento di solidarietà, che ancora oggi mantengono migliaia di “adozioni a distanza” dei figli dei lavoratori della Serbia bombardati, tra cui: Non bombe ma solo caramelle, Associazione Zastava Brescia, Un ponte per Belgrado in terra di Bari, Un ponte per... Organizzazione Non Governativa. Al convegno - che volle analizzare, a dieci anni dai bombardamenti della NATO, i vari aspetti dell’aggressione, da quelli mediatici, a quelli ecologici, a quelli economici - parteciparono tra gli altri esponenti del sindacato Samostalni degli operai della Zastava di Kragujevac.
Anche le più recenti aggressioni, quali quella alla Libia, con l’assassinio di Gadafi, l’intervento in Mali, il tentativo in corso di distruggere la Siria, le provocazioni in Venezuela ed il colpo di stato in Ucraina, seguono il modello “jugoslavo”.
In Ucraina attualmente sono intervenute addirittura forze nazifasciste, che hanno contribuito alla vittoria delle forze nazionaliste e hanno poi dato sfogo al solito odio anticomunista, assalendo sedi del partito comunista ucraino.
Questi fatti dimostrano che è indispensabile la continuità dell'analisi e dei valori appresi sulla base dei fatti storici, e non di mere idealizzazioni geopolitiche. Perciò CNJ è una associazione che si richiama ai valori dell’antifascismo e ritiene importante il mantenimento della memoria storica della lotta dei partigiani jugoslavi contro il nazifascismo. In questo contesto organizza ricerche su temi storici, quali i crimini dell’esercito italiano in Jugoslavia nella II Guerra Mondiale, o di recente la storia poco nota dell’operato dei partigiani jugoslavi in Italia: molti jugoslavi, catturati in Jugoslavia dagli Italiani, e imprigionati in Italia, riusciti poi a fuggire dai campi di prigionia o liberati dal 25 luglio 1943 in poi, parteciparono alla Resistenza italiana, e talvolta furono sepolti in Italia.
Anche la nostra campagna contro l'istituzione in Italia, dal 2004, del «Giorno del ricordo» in memoria delle vittime delle foibe, dell’esodo giuliano-dalmata, delle vicende del confine orientale, da commemorare ogni 10 Febbraio, grazie a una legge frutto di un accordo tra destra e sinistra, ha le stesse motivazioni antimperialiste. La data prescelta è infatti quella del Trattato di Pace con la Jugoslavia (10 febbraio 1947): simbolicamente l'Italia mette così in discussione lo stesso Trattato di Pace e, di conseguenza, i confini dello Stato – una enormità, che però appare possibile dopo la frantumazione della Jugoslavia e l’aggressione dei paesi della NATO nel 1999 a ciò che di essa restava. La ricorrenza scelta, in ogni caso, si presta bene all’operazione di revisionismo: essa infatti cade abbastanza vicino al 27 gennaio (Giornata della Memoria dell'Olocausto), cosicché anche gli Italiani hanno la loro giornata in cui presentarsi da aggrediti anziché da aggressori. Aggressori nel 1941, aggressori nel 1999.
Anche sul piano della battaglia culturale, proprio dalla sua fondazione, CNJ intrattiene rapporti con linguisti, registi e uomini di cultura delle varie repubbliche jugoslave, promuovendo dibattiti sulla lingua serbo-croata, sull’arte e la storia dei popoli di quei territori (Lordan Zafranović è stato più volte ospite di CNJ per la proiezione in Italia dei sui film più importanti, quali Okupacija u 26 slika, e Pad Italije).
Per il 15.mo Anniversario anche in Italia siamo presenti con le nostre iniziative. Quest'anno abbiamo voluto proprio celebrare la ricorrenza della Aggressione sotto il profilo del danno culturale, organizzando a Milano una iniziativa incentrata sul tesoro della cultura serbo-bizantina, colpito anch'esso dai bombardamenti e tuttora messo a repentaglio in Kosovo, dove è il cuore della storia, della cultura e della identità non solo serba ma di tutti gli Slavi del Sud. Ai serbi del Kosovo, che continuano a patire per il regime razzista instaurato dalla NATO, va in questo momento il nostro primo pensiero.
Edited time: March 22, 2014 10:38
Fifteen years after NATO invaded Yugoslavia, memories of the 78-day bombing are still haunting present-day Serbia. Above all, people ask why the alliance brought them death and destruction. RT presents its documentary 'Zashto?' from the war-torn country.
On March 24, 1999, when NATO started its ruthless bombing campaign against Yugoslavia, Jelena Milincic was a student at the University of Belgrade, and just 18 years old.
When the first strikes hit in the evening, she, her mother, sister, and best friend cowered under a table. Remembering this now, 15 years later, they laugh.
Back then, it was terrifying. For the next three months, the relentless airstrikes became part of Jelena’s – and many other people’s – lives.
“In ’99, I was 16 and I was studying in a theater school. I had no idea that a country in central Europe was being bombed for three months,” RT America journalist Anissa Naouai says in the film.
Operation Allied Force, as it was code-named, lasted until June 10, 1999. Tragically, NATO’s aggression resulted in more than 2,000 civilian deaths, including 88 children.
The authors of 'Zashto?' – which means “Why?” in English – Serbian Jelena Milincic and American Anissa Naouai traveled through former Yugoslavia to Belgrade, Kosovo, and Montenegro. They spoke to people who endured the atrocities and horrors of the war and lost loved ones.
“We were just looking for important, heartfelt stories. Serbia is not a very large country, and everywhere we went we found people who were personally affected by the bombings, and feel the war’s impact to this day,” said Milincic, a Serbian journalist.
“Our goal was to show the aspects of the conflict that you did not see in the news, the stories of civilians affected by the events,” Milincic added.
NATO was intent on achieving its objective, destroying the General Staff building – a move seen as progress in the fight to bring down Slobodan Milosevic.
“What they didn’t show you was that a young girl living next door was killed in the airstrike,” Milincic said. We did not think this film “would end up being so personal.”
After seeing the destruction with her own eyes, Naouai, said the on-the-ground reality made a mockery of the picture that US media painted of the war.
“I don’t understand how the world can let NATO not say sorry for this,” Naouai says in the film.
“We decided to title the film 'Zashto?' because to this day many people do not understand what exactly NATO’s goal was, what were they able to achieve at such a high price, and whether that goal was really worth the price,” Milincic said.
To watch the documentary 'Zashto?' tune in to RT on March 24.
Avance: RT presenta un documental exclusivo sobre la guerra de la OTAN en Yugoslavia
Este 24 de marzo se cumplen 15 años del inicio de los bombardeos de la OTAN en Yugoslavia. En vísperas de la fecha, dos periodistas de RT —la serbia Jelena Milincic y la estadounidense Anissa Naouai— hablan con testigos de los horrores de la guerra.
Lo que parecía una película de terror se convirtió en realidad para toda una nación: durante la Operación Fuerza Aliada, que duró 78 días entre el 24 de marzo y el 10 de junio de 1999, la OTAN lanzó un total de 2.300 misiles contra 990 objetivos y 14.000 bombas sobre el territorio de Yugoslavia, un país que se desintegró tras una serie de conflictos étnicos en los años 90 y que en 1999 formaban solo las actuales Serbia y Montenegro. Solo la capital, Belgrado, fue bombardeada 212 veces.
Estos dos meses y medio de ataques aéreos incesantes se cobraron la vida de más de 2.000 civiles, 88 niños entre ellos, y dejó 8.000 heridos.
Pero estos datos no son más que frías cifras. Detrás están las tragedias humanas. La corresponsal de RT Jelena Milincic, su familia y sus amigos están entre los que sobrevivieron los horrores de aquellos días de guerra.
"No entiendo cómo el mundo puede permitir que la OTAN no pida perdón por todo esto", insiste la estadounidense Anissa Naouai, y puntualiza que la imagen de la guerra en Yugoslavia que presentaban los medios de EE.UU. fue muy diferente de cómo la retrataban los medios serbios.
Para ver más imágenes de detrás de las cámaras y ver cómo se rodó el documental, haga clic aquí:
УБИЦЕ СУ НА СЛОБОДИ – ПЕТНАЕСТ ГОДИНА ОД НАТО АГРЕСИЈЕ
Поводом 15. годишњице од НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, Нова комунистичка партија Југославије (НКПЈ) ће у периоду од 22. до 24. марта низом активности спровести кампању “Убице су на слободи”.
Том кампањом НКПЈ жели да укаже на чињеницу да су они који су починили грозоморне злочине и изазвали хумантарну катастрофу на подручју наше земље слободни уместо да су на вишегодишњим робијама због убијања на хиљаде војника и цивила, држављана Савезне Републике Југославије, гађања цивилних циљева и коришћења војних средстава и опреме која су забрањена пос вим важећим међународним конвенцијама. Треба подсетити и да је тромесечна агресија на СР Југославију представљала кршење свих међународних норми, која је уследила без формалне објаве рата и без сагласности Савета безбедности Уједињених нација под циничним изговором да је реч о “хуманитарној мисији”.
НКПЈ изјављује да је главни и највећи кривац за све жртве и разарања током злочиначког НАТО бомбардовања западни империјализам и његове квислиншке слуге, НАТО пешадија из редова терористичке “Ослободилачке војске Косова”. Стога НКПЈ истиче да правда неће бити задовољена све док не буде суђено челницима западног империјализма и његове ударне војне песнице НАТО, Билу Клинтону, Медлин Олбрајт, Тонију Блеру, Герхарду Шредеру, Жаку Шираку, Хавијеру Солани, Веслију Кларку и њиховим про-империјалистичким послушницима и издајницима албанског народа и Југославије Хашиму Тачију, Рамушу Харадинају и другима. Сви наведени злочинци се налазе на слободи што показује злочиначки карактер, бездушност и двоструке аршине западног империјализма.
Основни циљ НАТО агресије је био окупација јужне српске покрајине Косова и Метохије која је започела потписивањем Кумановског споразума, смена анти-империјалистичких власти у Београду ДОС-овим контрареволуционарним пучем организованим од стране Вашингтона и Брисела 5. октобра 2000. године и разбијања СР Југославије, а касније и Државне заједнице Србије и Црне Горе, као нукелуса за поновно стварање социјалистичке Југославије од Триглава до Ђевђелије.
С обзиром на изречено и да се зна да је Европска унија непријатељ нашег народа и државе НКПЈ понавља да је про-империјалистичка политика коју спроводи режим у Београду на челу са Српском напредном странком и његово залагање за улазак Србије у бриселску тамницу народа срамна и потпуно анти-патриотска. Стога свако обележавање годишњице НАТО агресије и давање помена жртавама од стране челника буржоаског режима представља лицемерје и безобразлук у ситуацији када званични Београд послушнички следи директиве западних имеперијалиста из Вашингтона и Брисела.
НКПЈ користи и ову прилику да се захвали свим сестринским комунистичким и радничким партијама које су током читавог тока агресије организовањем демонстрација широм света пружиле отпор империјализму и солидарисале са са патњама и борбом народа СР Југославије. Како су се те 1999. године чланови НКПЈ са оружјем у руци у редовима Војске Југославије, чувајући мостове и обавештавајући прогресивну јавност у свету о злочиначкој агресији супротстављали западном империјализму тако сада редовно обележавају годишњице бомбардовања. Циљ је да се сачува успомена на све невине жртве империјалистичке агресије на СРЈ зарад интереса мултинационалног капитала и да се укаже на злочиначки карактер НАТО убица које су и данас као окупатори присутни на Косову и Метохији, Босни и Херцеговини и Македонији и у многом другим деловима света. НКПЈ, као интегрални део међународног комунистичког покрета, наставља своју борбу против империјализма како на нашим просторима тако и широм земљине кугле!
Слава жртвама империјалистичке агресије на СР Југославију!
НАТО убице, напоље из Србије!
Секретаријат Нове комунистичке партије Југославије,
Београд,
21.март 2014. године
Stop NATO - March 15, 2014
Ukraine, Syria, Venezuela and beyond: Beware the wars of march
In the 1930s it was a notorious fact the German government of Adolf Hitler chose the month of March to perpetrate its most daring moves in reasserting the nation as a continental power, culminating in the most deadly war in history.
For example:
March 1933:
German federal election brings Hitler to power as chancellor
March 1936:
Germany remilitarizes the Rhineland in contravention of the Treaty of Versailles
March 1937:
The Third Reich's Condor Legion bombs and attacks Durango, Spain and the next month bombs Guernica
March 1938:
Germany absorbs Austria
Over the past fifteen years a not dissimilar pattern has emerged.
In March of 1999 the U.S. and the North Atlantic Treaty Organization began Operation Allied Force, the 78-day air war against the Federal Republic of Yugoslavia.
In March of 2003 the U.S. and several of its NATO allies began Operation Iraqi Freedom, the invasion and occupation of Iraq, ultimately with troops from 23 of NATO's current 28 member states stationed in the country.
In March of 2011 the U.S. launched Operation Odyssey Dawn, nineteen days later taken over by NATO under the code name of Operation Unified Protector, a more than six-and-a-half-month-long air war and naval blockade against Libya.
The above were the first wars ever conducted by NATO and were, respectively, its first wars in three continents: Europe, Asia and Africa.
In the unbroken series of direct, covert and proxy wars waged by the U.S. and NATO since the attack on Yugoslavia on March 24, 1999, the following nations and former nations have been seriously, more than likely fatally, wounded. Destroyed.
The Federal Republic of Yugoslavia (subsequently the State Union of Serbia and Montenegro, now splintered into three entities)
Macedonia
Afghanistan (what was left of it after the U.S. and several of its NATO allies supported a fundamentalist-extremist insurgency operating out of Pakistan from 1978-1992 and then backhandedly supported the Taliban takeover in 1995-1996)
Iraq
Somalia
Ivory Coast
Libya
Yemen
Syria
Sudan
Mali
Ukraine
ЗАШТО СМО НАПАДНУТИ
Ево протиче и петнаеста годишњица агресије НАТО-а на нашу земљу, а ми још увек немамо опште прихваћене одговоре на питање зашто је до тога дошло. Да би прикрила праву суштину тог злочина, западна пропаганда и њоме фасцинирани домаћи политичари и медији исковали су цео арсенал еуфемизама који служе за циљано наметање назива тога догађаја. Наводно, за западну проганду и домаће властодршце то није био рат запада, односно његове ударне песнице НАТО, против Србије и српског народа, већ хуманитарна интервенција за заштиту људских права косметских Албанаца која им је наводно угрожавала њихова држава Србија и то зато што им није дозвољавала сецесију и на српској територији успостављање друге Албанске државе на Балкану. Тај злочин оружане агресије се може и сме називати кампањом, а може и бомбардовањем, али само не онако како је то у суштини било. То се не сме звати оружана агресија на једну суверену и међународно признату државу. Ово зато што је тај напад изведен без сагласности Савета Безбедности УН и као такав би се морао оквалификовати као злочин против мира. Прихватајући те еуфемизме, наси међи, стручна јавност и државни властодршци у ствари амнестирају унапред злочинце и имплиците прихватају кривицу Србије за двоипомесечно разарање њених материјалних и нематерјалних добара и за неконтролисано и неселективно убијање њених недужних грађана.
КО ЈЕ БИО АГРЕСОР
У јавности се не без разлога сматра да је оружану агресију извршио НАТО. Тиме се додатно замагљује права суштина овога злочина. Као да је НАТО некаква самоникла творевина и да државе које у њему партиципирају немају готово никакве одговорности за његова дела и недела. Не, права адреса за оружану агресију као злочин против мира је Запад. Ово зато што се ради о војном савезу држава које припадају западно-хришћанској цивилизацији, без обзира на то што су неке старе чланице као што су Грчка и Турска изван тог цивилизацијског круга, а већина нових чланица као што су Пољска, Чешка, Словачка, Хрватска, Словенија, Мађарска свим силама теже да их се сматра западно-хришћанским државама. Оне то по религијским и по колективно-идентитетским обележјима у суштини и јесу. За Бугарску и Румунију као нове чланице НАТО и за Црну Гору, која не може да дочека да је то светло НАТО интеграција обасја, је сасвим друга прича. Оне су или натеране или привољене да се учлане из чисто геополитичких разлога и на тај начин се повинују свим диктатима западних сила односно Америке.
Дакле, без сумње је агресор био Запад, а на његовом челу САД као најмоћнија сила и предводница тог дела света, уз сваковрстну партиципацију некада великих европских сила као што су Велика Британија, Немачка, Француска, Италија и др. Овде не треба заборавити ни страствено укључивање у агресију на Србију свих нама суседних земаља и то тако што су понудили и уступили свој копнени, ваздушни и поморски простор за маневар, базирање и оперативни ослонац снага НАТО у нападу на Србију, што је равно директној умешаности у агресију.
Иако се тиме не може у потпуности објаснити зашто нас је запад напао, ипак се главној аргументацији мора додати и да се ту делом радило о злочину из страсти. Односно, о некој врсти одмазде Запада према Србима којима се као историјска кривица приписује готово све што су они чинили у прошлости током свог ослобађања од ропства под Отоматском империјом и тирјанства запада оличеног најпре у Аустро-угарској од времена анексије Босне и Херцеговине до краја Првог светског рата, а потом Немачке у Првом, а посебно у Другом светском рату.
Ако је посве неспорно да је агресију на Србију марта 1999. год. Извршио Запад, те да већина европских сателита Америке у том нападу су биле и данас су чланице Европске Уније и то њене главне чланице без којих уније не би ни било, како да се разуме наше безалтернативно, безпоговорно и страствено јуришање наших елита моћи, такозване интелигенције и препарираних медија да се што пре дочепају те обећане земље зване Европска Унија. Никако другачије се то не може објаснити осим као нечувени национални мазохизам који се сликовито може изразити синтагмом „ волети свога непријатеља“.
Заједно са западним заговорницима нашег прикључења тој коалицији зла ( Европска Унија ), наши домаћи трабанти још од времена петооктобарског пуча којим су доведени на власт, знају да је народно памћење дугог трајања и да се мора доста дуго и стрпљиво радити на промени свести нације, како би се у забораву историје, традиције и националне свести, из темеља променио систем вредности и национална идентитетска парадигма и тако ми Србиј очас постали западњаци. У помоћ се призива Вебер и његова „ Протестантска етика и дух капитализма“. Но слаба је вајда од пуних уста Вебера. Промена историјског, националног и цивилизацијског идентитета народа не иде тако лако и брзо како то мисле наши приучени полуинтелигенти и владари. Једино што је при томе известно су националне фрустрације и нове дубоке поделе од којих се не може очекивати ничег добро. Џаба вам, дакле, Вебер, Достојевски нам је ипак дражи и ближи, иако се то не би могло закључити на основу географских координата.
СРБИЈА КАО ПОРАЖЕНА ЗЕМЉА
САД су цео свет прогласиле могућим подручјем својих националних интереса, уосталом како и приличи империјалној сили која је себи приграбила право да буде неприкосновени светски владалац. И свугде где процене да би њихови национални интереси могли да буду угрожени, САД су себи дале за право да могу војно интервенисати. Тако су САД дошле до своје доктрине интервенционизма по мери својих стратешких интереса. Управо је Србија послужила као полигон за тестирање те доктрине, тзв. новог или глобалног интервенционализма. Био је то својеврсни експеримент ин виво.
Агресија на Србију је била централни догађај у свеобухватној прослави јубилеја 50. годишњице од постајања НАТО. Брзом и блиставом војном победом над нејаком Србијом требало је утерати страх у кости свим будућим, потенцијалним реметиоцима тог америчког стратешког мира и доказати и показати свету да у војном погледу НАТО нема равног противника. Истовремено, то је требало да означи и коначну војну победу запада над светом. Али, био је то рачун без крчмара. Уместо брзе и лаке војне победе, односно капитулације српске војске и државе, НАТО је добио неочекивно снжан отпор јединственог фронта народа и његове војске и тај отпор је несмањеном жестином трајао 78 дана. Агресор је био принуђен да уђе у преговоре ради прекида оружане агресије. Резултат тих преговора била је Резолуција 1244 Савета Безбедности УН, која је Србији гарантовала суверенитет над КиМ, а у замену за ту резолуцију Србија је пристала да са КиМ повуче своје војне и безбедносне снаге и да своју јужну покрајину препусти протекторату УН.
Тако је оружана агресија Запада на Србију прекинута. Но, агресија није тиме стала. Она је настављена другим средствима и тим другим средствима траје све до данашњих дана. Изводи се свим облицима, методима и средствима из арсенала тзв. посредне стратегије доминације. Ту спадају политички притисци, претње, застрашивања, уцене, прогон и убијање дела нашег народа који је остао на КиМ, лажна обећања и дозиране припуштање у тзв. евроинтеграције, али уз бројне уступке који значе даљњу ерозију државног суверенитета Србије. Све то је кулминирало високоумним и исто толико лицемерним мишљењем Међународног суда правде да сецесија није била нелегална. Коначно, стигло се до Брселског споразума којим је у ствари стављена тачка на ј тог нашег сталног узмицања пред налетима те тзв. посредне стратегије запада којим смо пристали да зарад добијања
(Message over 64 KB, truncated)