[Alcuni nuovi testi, e un nuovo libro che li raccoglie nella serie "Esiliata e non sconfitta" ("Prognana i neizgubljena" / "Destierrada e imperdida" vol.4) ad opera di Mira Marković, già leader della Sinistra Unita Jugoslava (JUL) oggi in esilio nella Federazione Russa dopo il colpo di Stato del 3 ottobre 2000 a seguito del quale il marito Slobodan Milošević fu prima arrestato e poi ucciso nella galera dell'Aia. Dal sito della Associazione Sloboda http://www.sloboda.org.rs/ .
Per altri testi di e su Mira Marković si veda alla nostra pagina https://www.cnj.it/MILOS/miramarkovic.htm . (A cura di I. Slavo)]
Mira Marković "prognana i neizgubljena"
1) Др Зинаида Голенкова о новој књизи Мире Марковић " ("Destierrada e imperdida IV")
2) Novi tekstovi Mire Marković:
– БРЗОПЛЕТИ ОПТИМИЗАМ (April 2017.god.) [su Trump]
– ВИТАЛНОСТ ПОХЛЕПЕ (30. Maja 2017. god.)
– НЕСРЕЋНА ОПОЗИЦИЈА (12. јун 2017)
– ПРИВАТНИ ПРОФЕСОРИ И ПРИВАТНИ УНИВЕРЗИТЕТИ (9. Jula 2017.god.) [sulla privatizzazione dell'Università]
– ЗЛОУПОТРЕБА ТЕРМИНОЛОГИЈЕ (19. jula 2017. god.)
=== 1 ===
Др Зинаида Голенкова о новој књизи Мире Марковић
НАУЧНИ ПРИСТУП ПРОБЛЕМИМА САВРЕМЕНОГ СВЕТА
НАУЧНИ ПРИСТУП ПРОБЛЕМИМА САВРЕМЕНОГ СВЕТА
Др Зинаида Голенкова је руководилац Центра Института за социологију Руске Академије наука и професор социологије на Универзитету Дружба Народа
Мира Марковић је позната у својој земљи по својој друштвеној и политичкој активности, али је она, пре свега, професор социологије.
Објавила је велики број научних и публицистичких радова.
У последње време и једну аутобиографску књигу.
У овој књизи разматра опште проблеме савременог света.
Она се, пре свега, бави социолошком анализом противречних тенденција глобализације и судбином малих народа у последњих четврт века.
У савременом свету, а нарочито у науци, воде се многе расправе о глобализацији, о њеним предностима и недостацима. Свет се поделио на глобалисте и антиглобалисте.
Убедљиве аргументе имају и једни, и други.
Проблеми у вези са глобализацијом су нарочито сложени због распада социјалистичког света и последица који је тај распад имао на глобалном плану.
Мира Марковић наводи економске и политичке разлоге који упућују на нужност повезивања савременог света и упозорава на опасност од злоупотребе те нужности.
У својој књизи она социолошки анализира и друге сложене проблеме савременог света.
Она настоји да укаже на њихову суштину: историјско порекло, текуће противречности и будуће последице.
Преглед наслова ове књиге говори о ширини проблема којима се бави: Нове колоније, Понижење и лицемерје као институција, Једнопартијска ера,Глобално грађевинарство, Монархистичка инерција, Гвоздене завесе, Пре него што стигне 2025 година, Прилог рзлозима за концепцију глобалног прогреса, Медијска колонизација, Универзална природа двадесетпрвог века, Хладни рат и врели мир, Упозорење старо две хиљаде година...
Социолошка анализа ових тема праћена је и заузимањем научног и интелектуалног става о њима. по мом мишљењу, свака од ових тема је темељно социолошки анализирана и резултат научног размишљања аутора.
Желим Мири Марковић даље стваралачке успехе на том, не лаком путу који је изабрала – да се бави социолошким истраживањем савременог света и његове недавне прошлости, и да са резултатима тог истраживања упозна научну и ширу јавност.
Објавила је велики број научних и публицистичких радова.
У последње време и једну аутобиографску књигу.
У овој књизи разматра опште проблеме савременог света.
Она се, пре свега, бави социолошком анализом противречних тенденција глобализације и судбином малих народа у последњих четврт века.
У савременом свету, а нарочито у науци, воде се многе расправе о глобализацији, о њеним предностима и недостацима. Свет се поделио на глобалисте и антиглобалисте.
Убедљиве аргументе имају и једни, и други.
Проблеми у вези са глобализацијом су нарочито сложени због распада социјалистичког света и последица који је тај распад имао на глобалном плану.
Мира Марковић наводи економске и политичке разлоге који упућују на нужност повезивања савременог света и упозорава на опасност од злоупотребе те нужности.
У својој књизи она социолошки анализира и друге сложене проблеме савременог света.
Она настоји да укаже на њихову суштину: историјско порекло, текуће противречности и будуће последице.
Преглед наслова ове књиге говори о ширини проблема којима се бави: Нове колоније, Понижење и лицемерје као институција, Једнопартијска ера,Глобално грађевинарство, Монархистичка инерција, Гвоздене завесе, Пре него што стигне 2025 година, Прилог рзлозима за концепцију глобалног прогреса, Медијска колонизација, Универзална природа двадесетпрвог века, Хладни рат и врели мир, Упозорење старо две хиљаде година...
Социолошка анализа ових тема праћена је и заузимањем научног и интелектуалног става о њима. по мом мишљењу, свака од ових тема је темељно социолошки анализирана и резултат научног размишљања аутора.
Желим Мири Марковић даље стваралачке успехе на том, не лаком путу који је изабрала – да се бави социолошким истраживањем савременог света и његове недавне прошлости, и да са резултатима тог истраживања упозна научну и ширу јавност.
=== 2 ===
http://www.sloboda.org.rs/komentar.html
БРЗОПЛЕТИ ОПТИМИЗАМ
Пише: МИРА МАРКОВИЋ
БРЗОПЛЕТИ ОПТИМИЗАМ
Пише: МИРА МАРКОВИЋ
April 2017.god.
Недавно бомбардовање Сирије од стране америчке администрације, збунило је, разочарало и забринуло све државе, народе и појединце у свету који су се надали да са доласком Доналда Трампа на чело САД почиње крај америчке империјалне политике, пре свега окончавање милитирастичких интервенција у земљама које су скоро по правилу мале, сиромашне и лоциране у исламском свету.
` Основа за таква очекивања налазила се у предизборној кампањи Доналда Трампа и у његовом инагуарационом говору. У тим приликама је такву, нову, иземњену спољну политику своје земље најавио. И држао се ње првих неколико месеци.
Оптимизам у погледу његове неколонијалне политике је био прилично реалан.
Али, прилично, а не апсолутно какав је, међтуим, био испољен на почетку ове године.
Тај оптимизам је био ипак брзоплет.
Предизборна кампања и инагуарациони говор су, наравно, били респектабилни извори наде, али нису и довољан ослонАц за дугорочно креирање и вођење спољне политике. А поготово нису апсолутна гаранција за усклађеност сваког међународног потеза са предизборним иступањима.
Нису, према томе, најновији потези америчке спољне политике криви за разочарење које је снашло засутпнике брзоплетог оптимизма. За своје разочарење криви су они сами.
Наивно и неопрезно су се надали да је отворена нова, боља страница у међународној политици која најављује почетак другачијих односа између држава и народа. Можда је и отворена, али је само отворена, није и примењена.
Одавно, од кад је укинута апсолутистичка монархија, спољна политика не зависи само од расположења, мишљења и намера једног човека. Осим, наравно, у ситуацијама када се ради о бруталним диктатурама, којих је у двадесет и првом веку ипак мало.
Спољна политика у свакој цивилизованој, савременој држави зависи од економских, социјалних и других интереса које изражава не само власт, већ индиректно и преко ње и нације.
Претходних тридесет и више година амерички интервенционистички и милитаристички колонијализам под лицемерним именом - ширења демократије и заштите грађанских и људских права - није био само израз политичке платформе америчке администрације, ни израз интереса америчке војне, финансијске и технолошке елите, већ и последица националних материјалних и социјалних потреба.
Америчком националном свешћу доминира потреба за потрошњом у мери у којој би се грубо, али не и нетачно, могло рећи да је њихова национална свест – потрошачка. Ма колико да имају увек им је потребно да имају више. Не само новца и материјалних добара, већ и других вредности. На пример, повећање територије формирањем своје надлежности над туђим територијама. На пример да примене образац свог начина живота на животе других људи прилагођавајући га у процесу те примене својим потребама, инструментализујући за њих те друге животе.
Промена власти у САД почетком 2017. године није била само персонална. Најавила је окончање америчког милитаристичког интервенционализма у свету.
Али не пуком вољом новог председника, већ расположењем оног вишемилионског аудиторијума који је гласао за њега. Могуће је да тај аудиторијум није био баш до краја свестан свог антиколонијалног расположења, своје потребе да се власт коју бира на изборима бави својим народом а не другим народима, својом државом а не туђим државама, али један неинстуцијализована антиимперијалистичка атмосфера била је присутна у ваздуху и довела је Трампа на власт.
Али досадашња интервенционистичка и милитаристичка политика америчке администрације не може да буде окончана оног тренутка када је нови амерички председник склопи последње странице свог свечаног говора.
Та политика деценијама интегрисана у мастодонстку државну администрацију САД живеће по инерцији још неко време, можда и прилично дуго време, са бирократском виталношћу, са жилавом недоказаношћу, са искуством, за америчку државу позитивним, као емпиријски моћним аргументом против радикалних промена.
Зато је можда нова политика америчке администрације само транспарентна транзиција у прилог политике која ће бити не само најављена него и реализована. Која ће тек бити стварно нова.
Иако је ово време најдинамичније време у историји човечанства не значи да се промене могу апсолутно извести преко ноћи, у једном дану, ни за месец, ни за годину. Отпор новом, виталност претходног је у историји позната препрека и свака намера за радикалним променама са њом мора да рачуна.
Стрпљење није непријатељ енергичним напорима да се промени старо, већ би, ослањајући се на историјско искуство, требало да буде њихов савезник.
Зато брзоплети оптимизам, иако знак наивне и најбоље добре воље, треба заменити рационалном, паметном надом и одговарајућим потезима који ће заједно бити у интересу бар мира међу народима и људима, ако не и њиховог бољег живота.
До даљег, док се не стекну глобални услови и за другачији, хуманији живот.
Недавно бомбардовање Сирије од стране америчке администрације, збунило је, разочарало и забринуло све државе, народе и појединце у свету који су се надали да са доласком Доналда Трампа на чело САД почиње крај америчке империјалне политике, пре свега окончавање милитирастичких интервенција у земљама које су скоро по правилу мале, сиромашне и лоциране у исламском свету.
` Основа за таква очекивања налазила се у предизборној кампањи Доналда Трампа и у његовом инагуарационом говору. У тим приликама је такву, нову, иземњену спољну политику своје земље најавио. И држао се ње првих неколико месеци.
Оптимизам у погледу његове неколонијалне политике је био прилично реалан.
Али, прилично, а не апсолутно какав је, међтуим, био испољен на почетку ове године.
Тај оптимизам је био ипак брзоплет.
Предизборна кампања и инагуарациони говор су, наравно, били респектабилни извори наде, али нису и довољан ослонАц за дугорочно креирање и вођење спољне политике. А поготово нису апсолутна гаранција за усклађеност сваког међународног потеза са предизборним иступањима.
Нису, према томе, најновији потези америчке спољне политике криви за разочарење које је снашло засутпнике брзоплетог оптимизма. За своје разочарење криви су они сами.
Наивно и неопрезно су се надали да је отворена нова, боља страница у међународној политици која најављује почетак другачијих односа између држава и народа. Можда је и отворена, али је само отворена, није и примењена.
Одавно, од кад је укинута апсолутистичка монархија, спољна политика не зависи само од расположења, мишљења и намера једног човека. Осим, наравно, у ситуацијама када се ради о бруталним диктатурама, којих је у двадесет и првом веку ипак мало.
Спољна политика у свакој цивилизованој, савременој држави зависи од економских, социјалних и других интереса које изражава не само власт, већ индиректно и преко ње и нације.
Претходних тридесет и више година амерички интервенционистички и милитаристички колонијализам под лицемерним именом - ширења демократије и заштите грађанских и људских права - није био само израз политичке платформе америчке администрације, ни израз интереса америчке војне, финансијске и технолошке елите, већ и последица националних материјалних и социјалних потреба.
Америчком националном свешћу доминира потреба за потрошњом у мери у којој би се грубо, али не и нетачно, могло рећи да је њихова национална свест – потрошачка. Ма колико да имају увек им је потребно да имају више. Не само новца и материјалних добара, већ и других вредности. На пример, повећање територије формирањем своје надлежности над туђим територијама. На пример да примене образац свог начина живота на животе других људи прилагођавајући га у процесу те примене својим потребама, инструментализујући за њих те друге животе.
Промена власти у САД почетком 2017. године није била само персонална. Најавила је окончање америчког милитаристичког интервенционализма у свету.
Али не пуком вољом новог председника, већ расположењем оног вишемилионског аудиторијума који је гласао за њега. Могуће је да тај аудиторијум није био баш до краја свестан свог антиколонијалног расположења, своје потребе да се власт коју бира на изборима бави својим народом а не другим народима, својом државом а не туђим државама, али један неинстуцијализована антиимперијалистичка атмосфера била је присутна у ваздуху и довела је Трампа на власт.
Али досадашња интервенционистичка и милитаристичка политика америчке администрације не може да буде окончана оног тренутка када је нови амерички председник склопи последње странице свог свечаног говора.
Та политика деценијама интегрисана у мастодонстку државну администрацију САД живеће по инерцији још неко време, можда и прилично дуго време, са бирократском виталношћу, са жилавом недоказаношћу, са искуством, за америчку државу позитивним, као емпиријски моћним аргументом против радикалних промена.
Зато је можда нова политика америчке администрације само транспарентна транзиција у прилог политике која ће бити не само најављена него и реализована. Која ће тек бити стварно нова.
Иако је ово време најдинамичније време у историји човечанства не значи да се промене могу апсолутно извести преко ноћи, у једном дану, ни за месец, ни за годину. Отпор новом, виталност претходног је у историји позната препрека и свака намера за радикалним променама са њом мора да рачуна.
Стрпљење није непријатељ енергичним напорима да се промени старо, већ би, ослањајући се на историјско искуство, требало да буде њихов савезник.
Зато брзоплети оптимизам, иако знак наивне и најбоље добре воље, треба заменити рационалном, паметном надом и одговарајућим потезима који ће заједно бити у интересу бар мира међу народима и људима, ако не и њиховог бољег живота.
До даљег, док се не стекну глобални услови и за другачији, хуманији живот.
---
http://www.sloboda.org.rs/komentar1.html
Прогнана и неизгубљена
ВИТАЛНОСТ ПОХЛЕПЕ
Пише: МИРА МАРКОВИЋ
Прогнана и неизгубљена
ВИТАЛНОСТ ПОХЛЕПЕ
Пише: МИРА МАРКОВИЋ
30. Maja 2017. god.
Потрошачка цивилизација је заснована на принципу – имати, пре свега материјална добра, и остала пратећа. То значи не само оно што је неопходно за живот, ни оно што је потребно за лагодан живот, већ и оно што није потребно али јесте доступно.
Неограничен избор роба и материјалних добара уопште, њихова разноврсност и агресивно, свакодневно и циљано психолошко подстицање потребе за власништвом, креирају заједно индивидуалну и колективну свест да је доминантна вредност – имати. Имати је афирмисано као примарни циљ савремене цивилизације и на микро и на макро нивоу.
Шансе за постизање тог циља расту са местом на лествици социјалне и политичке хијерархије. Статусна позиција олакшава и подстиче потребу за ирационалном и грамзивом потрошњом – похелпу као њихов резултат.
Тако је, разуме се, било одувек, али све што се догађало раније не значи да треба да оправдано настави да постоји и касније.
Ако је похлепа могла да се толерише у време средњовековних монархија не значи да је прећутно допуштена и у двадесет првом веку. У двадесет првом веку би морала да се третира не само као морална, већ и као цивилизацијска изопаченост, као појава сукобљена са добом каквим се оно настоји да представи – хуманијим у односу на сва претходна, демократским, нетолерантним према енормним социјалним разликама, и тако даље.
Монарх у четрнаестом веку у Енглеској се није залагао за цивилизацијску скромност, нити је то од њега неко очекивао, али председник државе у савременом развијеном свету од народа изабран на пет година не би смео да живи разметљиво. Нема потребе да носи униформу као Кастро или Мао Це Тунг, као што нема потребе ни за аскетизмом Лењина и Стаљина. Сви они су се на челу својих држава и народа налазили у револуционираним временима и њихов скроман живот је са разлогом био такав. Можда би тако остало и после револуционарног периода. Кастро је, на пример, живео изразито скромно до последњег дана живота, и када су револуционарна времена, бар она најбурнија, била далеко.
Данас, у савременом свету, морално неконтролисана похелпа и социјално увредљива разметљивост доводе у сумњу прокламовану демократичност, слику социјалне коректности, грађанске уљудности, која се међутим у време предизборних кампање из петних жила жели да емитује.
Истовремено та похлепа и разметљивост емитују и слику друштва које није у стању да идентификује лицемерје, а поготово није у стању да га се реши. Не из пуких моралних разлога, мада они нису за потцењивање, већ из најелементарнијих цивилизацијских.
Толеранција једног лицемерја је ослонац за толеранцију следећег, и свих других. Амнестирање једне неправде је ослонац за амнестирање и свих других, поготово ако за сваку следећу треба више одважности. Анемична одбрана од неправде је извор њеног опстанка. Прогрес у крхким рукама је дуг, спор и тежак.
Ако су краљеви поданици у четрнаестом и петнаестом веку били не само немоћни пред обешћу својих средњовековних господара, већ и неспособни да њихову обест доживе као неправду њима нанесену, грађани у двадесет и првом веку не само што би требало да су свесни неправде, већ би требало да располажу и средствима да је се реше.
Али, нажалост, није тако.
Виталност ове социјалне инерције тежак је камен о врату човека, потребно је да га се реши да би могао да крочи у свет у коме ће за собом оставити материјалну и нематеријалну прошлост која га је чинила беспомоћним бићем, али му и створила свест да је та беспомоћност нужна, оправдана и зато вечна.
У корпусу неправде и лицемерја, заштићена заблудом о вечној беспомоћности, траје похелпа, грабљивца која се храни плодовима које је отела од лепших али наивних. Зато се не храни само ниховим плодовима, храни се, нажалост, и њима.
Неограничен избор роба и материјалних добара уопште, њихова разноврсност и агресивно, свакодневно и циљано психолошко подстицање потребе за власништвом, креирају заједно индивидуалну и колективну свест да је доминантна вредност – имати. Имати је афирмисано као примарни циљ савремене цивилизације и на микро и на макро нивоу.
Шансе за постизање тог циља расту са местом на лествици социјалне и политичке хијерархије. Статусна позиција олакшава и подстиче потребу за ирационалном и грамзивом потрошњом – похелпу као њихов резултат.
Тако је, разуме се, било одувек, али све што се догађало раније не значи да треба да оправдано настави да постоји и касније.
Ако је похлепа могла да се толерише у време средњовековних монархија не значи да је прећутно допуштена и у двадесет првом веку. У двадесет првом веку би морала да се третира не само као морална, већ и као цивилизацијска изопаченост, као појава сукобљена са добом каквим се оно настоји да представи – хуманијим у односу на сва претходна, демократским, нетолерантним према енормним социјалним разликама, и тако даље.
Монарх у четрнаестом веку у Енглеској се није залагао за цивилизацијску скромност, нити је то од њега неко очекивао, али председник државе у савременом развијеном свету од народа изабран на пет година не би смео да живи разметљиво. Нема потребе да носи униформу као Кастро или Мао Це Тунг, као што нема потребе ни за аскетизмом Лењина и Стаљина. Сви они су се на челу својих држава и народа налазили у револуционираним временима и њихов скроман живот је са разлогом био такав. Можда би тако остало и после револуционарног периода. Кастро је, на пример, живео изразито скромно до последњег дана живота, и када су револуционарна времена, бар она најбурнија, била далеко.
Данас, у савременом свету, морално неконтролисана похелпа и социјално увредљива разметљивост доводе у сумњу прокламовану демократичност, слику социјалне коректности, грађанске уљудности, која се међутим у време предизборних кампање из петних жила жели да емитује.
Истовремено та похлепа и разметљивост емитују и слику друштва које није у стању да идентификује лицемерје, а поготово није у стању да га се реши. Не из пуких моралних разлога, мада они нису за потцењивање, већ из најелементарнијих цивилизацијских.
Толеранција једног лицемерја је ослонац за толеранцију следећег, и свих других. Амнестирање једне неправде је ослонац за амнестирање и свих других, поготово ако за сваку следећу треба више одважности. Анемична одбрана од неправде је извор њеног опстанка. Прогрес у крхким рукама је дуг, спор и тежак.
Ако су краљеви поданици у четрнаестом и петнаестом веку били не само немоћни пред обешћу својих средњовековних господара, већ и неспособни да њихову обест доживе као неправду њима нанесену, грађани у двадесет и првом веку не само што би требало да су свесни неправде, већ би требало да располажу и средствима да је се реше.
Али, нажалост, није тако.
Виталност ове социјалне инерције тежак је камен о врату човека, потребно је да га се реши да би могао да крочи у свет у коме ће за собом оставити материјалну и нематеријалну прошлост која га је чинила беспомоћним бићем, али му и створила свест да је та беспомоћност нужна, оправдана и зато вечна.
У корпусу неправде и лицемерја, заштићена заблудом о вечној беспомоћности, траје похелпа, грабљивца која се храни плодовима које је отела од лепших али наивних. Зато се не храни само ниховим плодовима, храни се, нажалост, и њима.
---
Прогнана и неизгубљена
НЕСРЕЋНА ОПОЗИЦИЈА
НЕСРЕЋНА ОПОЗИЦИЈА
Пише: МИРА МАРКОВИЋ
12.јун 2017
Несрећна опозиција Предизборна кампања за изборе који су у Србији одржани 2. априла 2017. године била је у знаку активне присутности представника владајуће партије и млаке активности представника опозиционих, односно осталих странака.
Бар судећи по медијима, представници опозиционих и других партија су своју предизборну кампању сводили на идентичне и опште примедбе упућене текућој власти.
Као што су и њихови „програми“ били прилично идентични и саопштени у општим цртама. То су – бољи живот грађана, демократија, интегрисање у савремени развијени свет ... Мање – више то је све. И при том, као да се неко други, било ко други, залаже за нешто супротно. Бар површна и кратко конципирана разрада тих општих места није се ни од једног од представника опозиционих, односно других, партија могла да чује.
Као што су и примедбе текућим властима биле опште природе и углавном личиле на примедбе упућене свим властима на свету у време предизборне кампање од стране њихових противника. Бар у привм реченицама. Негде су те прве реченице разрађене, негде нису.
У случају Србије на недавним предизборним иступањима представника опозиционих, односно других партија, анемична кампања је резултат њихове аутономности. Иза већине опозиционих и других кандидата нису стајале ни политички, ни финансијски, ни морално, ни кадровски интереси и интервенције политичких субјеката изван земље. Скоро сви су били упућени на себе саме. И дали су од себе све што су умели и могли да дају. А то све је било скромно и није могло да привуче неку озбиљнију јавну пажњу.
Онима који памте и дуже прате прилике у земљи, неће бити тешко да се сете предизборних председничких и парламентарних кампања деведесетих година које су водиле десничарске партије – СПО и Демократска странка. Те партије су биле агресивне, наметљиве, присутније у јавности од владајуће партије или владајућих партија иако су стално тврдиле да је супротно.
Њихова агресивна присутност била је заснована на политичкој, финансијској и моралној подршци коју су добијале изван земље од стране америчке администрације, бар како каже тадашњи амерички амбасадор у Београду Монтгомери у својим мемоарима, али како кажу и амерички и неки други медији са подручја западне хемисфере.
Додуше, са подручја те хемисфере подршка финансијска, политичка и кадровска је опозиционим партијама у Србији стизала и са тих страна. Углавном нескривено.
Али, однекуд, истовремено, са раздражљивом потребом да се за политичку параноју оптуже они који то виде. Ми помажемо финансијски и политички опозицију у Србији, и то не кријемо, али кад се ви сложите са нама ми вас оптужујемо за психијатријске пацијенте. Ето, тако некако је изгледао ванпарламентарни живот у Србији деведесетих година.
Наравно, између осталог.
Тако је дошло и до десничарских демонстрација марта 1991. године, до демонстрација групације ДЕПОС 1992. године, до демонстрација у организацији коалиције Заједно 1996. године, до пуча 2000. године и до других бенигних протеста, између ових великих, који су трајали у континуитету и у знаку којих је прошла прва деценија успостављања парламентарне демократије и грађанског друштва у Србији. То је прошлост за оне који су се тада родили. О њој ће знати онако и онолико у зависности од тога ко им је буде тумачио.
А тумачи су, историја је то показала, од кад постоји, често врло нереспектабилан извор, танак ослонац истини.
Рат са Тројом није вођен због лепе Јелене, већ је то био први, или један од првих колонијалних ратова у свету. Али у историји, књижевној литератури, уметности уопште, третира се као поход мотивисан романтичним осећањима.
Цезар, Александар Македонски и Наполеон су били освајачи, прва два антички колонизатори а трећи постмонархистички глобалиста, али их историја, нарочито националне, славе као велике, највеће војсковође којима се њихови народи поносе.
Католичка црква је у шеснаестом веку институционализовала Инквизицију, али су јој каснији верници то некако опростили, заборавили, и та необична амнестија траје до данашњег дана.
Да су Индијанци дивљи, агресивни насилници који свирепо убијају беле људе, а не трагични и храбри родољуби који бране своју земљу од европских агресора и колонизатора је слика која је неформално добила право грађанства у дечјој литератури, стриповима, музици, филму. А америчка кинематографија се највише потрудила да истину сакрије и да свет у приличној мери прихвати слику која је одговарала америчком народу. И тако даље.
Према томе, бруталност десничарске опозиције деведесетих година у Србији није била резултат оправданог гнева према „диктатури“ које објективно није било, већ резултат финансијског и материјалног подмићивања изван земље и обећања да власт чека оне који се супротставе текућој.
Данас, дведесет и више година касније, нема таквих финансијских и кадровских иницијатива и подршке из иностранства, јер нема ни интереса за дестабилизацију земље и промену власти као што их је било онда.
Земља је дестабилизована и власт је промењена 2000. године.
У новим околностима опозиција, ако је буде, није потребна никоме ван земље, па нека се сналази сама како уме и може, уколико жели да постоји.
И она се тако сналази, избори су показали како се снашла. Углавном – никако.
Бар судећи по медијима, представници опозиционих и других партија су своју предизборну кампању сводили на идентичне и опште примедбе упућене текућој власти.
Као што су и њихови „програми“ били прилично идентични и саопштени у општим цртама. То су – бољи живот грађана, демократија, интегрисање у савремени развијени свет ... Мање – више то је све. И при том, као да се неко други, било ко други, залаже за нешто супротно. Бар површна и кратко конципирана разрада тих општих места није се ни од једног од представника опозиционих, односно других, партија могла да чује.
Као што су и примедбе текућим властима биле опште природе и углавном личиле на примедбе упућене свим властима на свету у време предизборне кампање од стране њихових противника. Бар у привм реченицама. Негде су те прве реченице разрађене, негде нису.
У случају Србије на недавним предизборним иступањима представника опозиционих, односно других партија, анемична кампања је резултат њихове аутономности. Иза већине опозиционих и других кандидата нису стајале ни политички, ни финансијски, ни морално, ни кадровски интереси и интервенције политичких субјеката изван земље. Скоро сви су били упућени на себе саме. И дали су од себе све што су умели и могли да дају. А то све је било скромно и није могло да привуче неку озбиљнију јавну пажњу.
Онима који памте и дуже прате прилике у земљи, неће бити тешко да се сете предизборних председничких и парламентарних кампања деведесетих година које су водиле десничарске партије – СПО и Демократска странка. Те партије су биле агресивне, наметљиве, присутније у јавности од владајуће партије или владајућих партија иако су стално тврдиле да је супротно.
Њихова агресивна присутност била је заснована на политичкој, финансијској и моралној подршци коју су добијале изван земље од стране америчке администрације, бар како каже тадашњи амерички амбасадор у Београду Монтгомери у својим мемоарима, али како кажу и амерички и неки други медији са подручја западне хемисфере.
Додуше, са подручја те хемисфере подршка финансијска, политичка и кадровска је опозиционим партијама у Србији стизала и са тих страна. Углавном нескривено.
Али, однекуд, истовремено, са раздражљивом потребом да се за политичку параноју оптуже они који то виде. Ми помажемо финансијски и политички опозицију у Србији, и то не кријемо, али кад се ви сложите са нама ми вас оптужујемо за психијатријске пацијенте. Ето, тако некако је изгледао ванпарламентарни живот у Србији деведесетих година.
Наравно, између осталог.
Тако је дошло и до десничарских демонстрација марта 1991. године, до демонстрација групације ДЕПОС 1992. године, до демонстрација у организацији коалиције Заједно 1996. године, до пуча 2000. године и до других бенигних протеста, између ових великих, који су трајали у континуитету и у знаку којих је прошла прва деценија успостављања парламентарне демократије и грађанског друштва у Србији. То је прошлост за оне који су се тада родили. О њој ће знати онако и онолико у зависности од тога ко им је буде тумачио.
А тумачи су, историја је то показала, од кад постоји, често врло нереспектабилан извор, танак ослонац истини.
Рат са Тројом није вођен због лепе Јелене, већ је то био први, или један од првих колонијалних ратова у свету. Али у историји, књижевној литератури, уметности уопште, третира се као поход мотивисан романтичним осећањима.
Цезар, Александар Македонски и Наполеон су били освајачи, прва два антички колонизатори а трећи постмонархистички глобалиста, али их историја, нарочито националне, славе као велике, највеће војсковође којима се њихови народи поносе.
Католичка црква је у шеснаестом веку институционализовала Инквизицију, али су јој каснији верници то некако опростили, заборавили, и та необична амнестија траје до данашњег дана.
Да су Индијанци дивљи, агресивни насилници који свирепо убијају беле људе, а не трагични и храбри родољуби који бране своју земљу од европских агресора и колонизатора је слика која је неформално добила право грађанства у дечјој литератури, стриповима, музици, филму. А америчка кинематографија се највише потрудила да истину сакрије и да свет у приличној мери прихвати слику која је одговарала америчком народу. И тако даље.
Према томе, бруталност десничарске опозиције деведесетих година у Србији није била резултат оправданог гнева према „диктатури“ које објективно није било, већ резултат финансијског и материјалног подмићивања изван земље и обећања да власт чека оне који се супротставе текућој.
Данас, дведесет и више година касније, нема таквих финансијских и кадровских иницијатива и подршке из иностранства, јер нема ни интереса за дестабилизацију земље и промену власти као што их је било онда.
Земља је дестабилизована и власт је промењена 2000. године.
У новим околностима опозиција, ако је буде, није потребна никоме ван земље, па нека се сналази сама како уме и може, уколико жели да постоји.
И она се тако сналази, избори су показали како се снашла. Углавном – никако.
---
Прогнана и неизгубљена
ПРИВАТНИ ПРОФЕСОРИ И ПРИВАТНИ УНИВЕРЗИТЕТИ
ПРИВАТНИ ПРОФЕСОРИ И ПРИВАТНИ УНИВЕРЗИТЕТИ
Пише: МИРА МАРКОВИЋ
9. Jula 2017.god.
Процес приватизације који је захватио бивше социјалистичке земље одмах када су то престале да буду био је вртоглав.
Прво се догодио у сфери медија, а одмах затим у економском корпусу – индустрији, пољопривреди, трговини, и тако даље.
Нешто касније, догодио се и у сфери образовања, пре свега високог. Приватни универзитети су у свим некадашњим социјалистичким земљама ницали нешто спорије од приватних фабрика и медија. Иако радикално измењено, кад је реч о приватном власништву, друштво је још гајило спонтани отпор према недржавном утицају на образовање, на формирање интелектуалне личности и професионалних способности.
Дуго је била доминантна свест да формирању личности, образовању уопште и професионалном, треба да брине друштво преко својих институција, пре свега преко школе и касније универзитета.
Та је сфера дуго била заштићена од шарлатанства. Друштво и држава су стајали на оправданом становишту да носе одговорност за будућност, а да се та одговорност нарочито налази, пре свега у зони образовања на свим нивоима.
Али дошло је до развлашћивања државе у многим секторима, па и у овом. При том не у прилог организованог друштва, како би са аспекта историје требало да буде, већ у прилог приватног власништва и одговарајућих интереса.
Приватни власник одлучује о свему што је његово. То је не примарни, већ једини принцип на коме егзистира приватна својина. У развијеним грађанским друштвима и државама постоје зоне у којима су капитал и приватно власништво уопште у кохабитацији са државом, у процесу трансформације у колективне и контролисане облике својине.
Али у неразвијеним грађанским друштвима, у почетним фазама капитализма тај процес није ни на видику.
Тамо се приватни власник понаша као газда у време чартистичког покрета. Нова, тек настала грађанска држава има два решења. Или да Уставом и законима ограничи социјалну самовољу нових капиталиста, чиме се излаже опасности да јој се припише да се није растала од социјалистичких навика па ни намера, или да уважи њихову бахату аутономију и да при том стекне демократску легитимацију од стране неолибералног конзорцијума самозвано надлежног за издавање таквих легитимација.
У мањим земљама некадашњег социјализма владају та правила неолибералне игре.
И у нашој, у свим сферама. Па и у сфери образовања. Пре свега, високог.
Приватни универзитети чија би активност требало да је дефинисана Законом о високом школству и заштићена од самовоље власника, све су бројнији и све самосталнији. Држава и јавност немају увид у њихову активност. Или је тај увид површан, или је из неких разлога занемарен. Власник и његови сарадници, које бира по личном нахођењу, одлучују о општој и професионалној природи студија, никоме не одговарају за њихов квалитет, нису део националне просветне политике, број уписаних и дипломираних студената функционише на принципу Цоса ностре. Тако слично стоје ствари и са „универзитетским“ способностима научног кадра.
Бивши политичари са завршеним факултетом постају професори на овим приватним универзитетима без и дана претходне научне и наставне активности. Некима се просто признаје политички рад као одговарајућа, односно довољна квалификација за наставу за универзитетску активност. Неки добијају магистарске и докторске дипломе на поклон да би се преко ноћи трансформисали у универзитетске професоре. Тај поклон нису добили само бивши политичари, већ и лични пријатељи. И, наравно, они који су универзитетско звање могли да купе.
У процесу социјалног раслојавања купаца је све више не само у лицу универзитетских професора већ и у лицу дипломираних студената. Власници приватних универзитета су кад хоће великодушни – поклањају испите и дипломе, али их и продају. Тешко је установити евиденцију оних „студената“ који су платили да би добили документ да су положили испит или да су дипломирали.
Власнике приватних универзитета савест не гризе, да је имају не би постали власници таквих институција. Можда би постали власници неке самопослуге, продавнице грађевинског материјала, фабрике месних производа ... али произвођачи академских грађана са својим новцем неидентификованог или незаконитог порекла, ако имају и минимум морала требало би да избегну да буду. Због тог минимума морала у друштву се умножава број студената којима у индексу пише да су положили испит на који нису изашли и да су завршили факултет на коме нису студирали.
То је понижавајући шамар стотинама младих људи који годинама савесно уче, боре се са тремом пред испите, радују се кад их положе, живе скромно у студентским домовима и као подстанари, понекад мало гладују, одлажу куповину гардеробе и одлазак на море док не дипломирају. То је исти такав или и већи шамар њиховим родитељима који се док им деца студирају одричу понекад и елементарних потреба.
Студије су озбиљан, тежак, леп и достојанствен рад. И док тај рад за хиљаде младих људи траје, нешто лењих, обесних а често и за школу неспособних паразита добија на поклон дипломе од својих богатих и утицајних родитеља, а има их и који их добијају од власника универзитета из ко зна којих разлога.
Ако нешто држава и њене институције, које желе да буду демократске и правне, треба да ураде, онда је то обуздавање неуниверзитетске самовоље на тобожњим универзитетима, заштита друштва од ове врсте криминала, спречавање те крађе, неморалније од свих других крађа.
Прво се догодио у сфери медија, а одмах затим у економском корпусу – индустрији, пољопривреди, трговини, и тако даље.
Нешто касније, догодио се и у сфери образовања, пре свега високог. Приватни универзитети су у свим некадашњим социјалистичким земљама ницали нешто спорије од приватних фабрика и медија. Иако радикално измењено, кад је реч о приватном власништву, друштво је још гајило спонтани отпор према недржавном утицају на образовање, на формирање интелектуалне личности и професионалних способности.
Дуго је била доминантна свест да формирању личности, образовању уопште и професионалном, треба да брине друштво преко својих институција, пре свега преко школе и касније универзитета.
Та је сфера дуго била заштићена од шарлатанства. Друштво и држава су стајали на оправданом становишту да носе одговорност за будућност, а да се та одговорност нарочито налази, пре свега у зони образовања на свим нивоима.
Али дошло је до развлашћивања државе у многим секторима, па и у овом. При том не у прилог организованог друштва, како би са аспекта историје требало да буде, већ у прилог приватног власништва и одговарајућих интереса.
Приватни власник одлучује о свему што је његово. То је не примарни, већ једини принцип на коме егзистира приватна својина. У развијеним грађанским друштвима и државама постоје зоне у којима су капитал и приватно власништво уопште у кохабитацији са државом, у процесу трансформације у колективне и контролисане облике својине.
Али у неразвијеним грађанским друштвима, у почетним фазама капитализма тај процес није ни на видику.
Тамо се приватни власник понаша као газда у време чартистичког покрета. Нова, тек настала грађанска држава има два решења. Или да Уставом и законима ограничи социјалну самовољу нових капиталиста, чиме се излаже опасности да јој се припише да се није растала од социјалистичких навика па ни намера, или да уважи њихову бахату аутономију и да при том стекне демократску легитимацију од стране неолибералног конзорцијума самозвано надлежног за издавање таквих легитимација.
У мањим земљама некадашњег социјализма владају та правила неолибералне игре.
И у нашој, у свим сферама. Па и у сфери образовања. Пре свега, високог.
Приватни универзитети чија би активност требало да је дефинисана Законом о високом школству и заштићена од самовоље власника, све су бројнији и све самосталнији. Држава и јавност немају увид у њихову активност. Или је тај увид површан, или је из неких разлога занемарен. Власник и његови сарадници, које бира по личном нахођењу, одлучују о општој и професионалној природи студија, никоме не одговарају за њихов квалитет, нису део националне просветне политике, број уписаних и дипломираних студената функционише на принципу Цоса ностре. Тако слично стоје ствари и са „универзитетским“ способностима научног кадра.
Бивши политичари са завршеним факултетом постају професори на овим приватним универзитетима без и дана претходне научне и наставне активности. Некима се просто признаје политички рад као одговарајућа, односно довољна квалификација за наставу за универзитетску активност. Неки добијају магистарске и докторске дипломе на поклон да би се преко ноћи трансформисали у универзитетске професоре. Тај поклон нису добили само бивши политичари, већ и лични пријатељи. И, наравно, они који су универзитетско звање могли да купе.
У процесу социјалног раслојавања купаца је све више не само у лицу универзитетских професора већ и у лицу дипломираних студената. Власници приватних универзитета су кад хоће великодушни – поклањају испите и дипломе, али их и продају. Тешко је установити евиденцију оних „студената“ који су платили да би добили документ да су положили испит или да су дипломирали.
Власнике приватних универзитета савест не гризе, да је имају не би постали власници таквих институција. Можда би постали власници неке самопослуге, продавнице грађевинског материјала, фабрике месних производа ... али произвођачи академских грађана са својим новцем неидентификованог или незаконитог порекла, ако имају и минимум морала требало би да избегну да буду. Због тог минимума морала у друштву се умножава број студената којима у индексу пише да су положили испит на који нису изашли и да су завршили факултет на коме нису студирали.
То је понижавајући шамар стотинама младих људи који годинама савесно уче, боре се са тремом пред испите, радују се кад их положе, живе скромно у студентским домовима и као подстанари, понекад мало гладују, одлажу куповину гардеробе и одлазак на море док не дипломирају. То је исти такав или и већи шамар њиховим родитељима који се док им деца студирају одричу понекад и елементарних потреба.
Студије су озбиљан, тежак, леп и достојанствен рад. И док тај рад за хиљаде младих људи траје, нешто лењих, обесних а често и за школу неспособних паразита добија на поклон дипломе од својих богатих и утицајних родитеља, а има их и који их добијају од власника универзитета из ко зна којих разлога.
Ако нешто држава и њене институције, које желе да буду демократске и правне, треба да ураде, онда је то обуздавање неуниверзитетске самовоље на тобожњим универзитетима, заштита друштва од ове врсте криминала, спречавање те крађе, неморалније од свих других крађа.
---
http://www.sloboda.org.rs/komentar4.html
Прогнана и неизгубљена
ЗЛОУПОТРЕБА ТЕРМИНОЛОГИЈЕ
Пише: МИРА МАРКОВИЋ
19. jula 2017. god.
Многи образовани људи у свету, од којих један број њих себе доживљава као веома напредне, говорећи о америчкој спољњој политици спомиње је као „либералну“, а представнике те америчке политике на свим нивоима и у свим областима као протагонисте ширења демократије и „увођења“ демократије у земље којима недостаје.
То разумевање америчке „идеологије“ је прилично распрострањено и они који га изражавају не сматрају себе никаквим проамеричким корпусом. Нису, дакле, наклоњени америчким властима, њиховој администрацији, ни једној партији у САД, само сматрају да подржавају прогресивне и паметне идеје и потезе, политику без обзира ко ту политику заступа. Ако би таква политика била заступљена на крајњем Истоку или на најсевернијем Северу, имала би и тамо њихову подршку.
Слаба страна те подршке је, за почетак, терминолошка.
Политика коју они помињу као либералну је неолиберална, односи се на неолиберализам као садашњу фазу развијеног капитализма који води, кад је реч о међународним односима, изразито неоколнијалну, империјалну политику.
Та политика, дакле, не само што није либерална, ослободилачка, већ је освајачка, колонијална антипод свакој слободи.
Реч либералан значи слободан. Али када је реч о друштвеним системима та реч је злоупотребљена.
Либералним капитализмом се сматра прва фаза капитализма када се он одвијао спонтано, без оне улоге државе која би га ограничавала или бар контролисала.
То ће се догодити много касније, кад „либерални“ раст капитализма буде запретио хаосом на тржишту, даљем економском и уопште друштвеном развоју, па се због тога трансформисао, најпре у монополистички, а затим у државни капитализам, у коме је држава преузела на себе неке од ингеренција приватног капитализма у интересу друштва као целине.
У садашњој фази капитализам и његова „либерална“ нарав, поново испољена, односи се на неолибералну улогу најразвијенијег капитализма која се изражава као „месијанска“ потреба за ширењем либералних идеја и система широм света. Те либералне идеје и системи су наравно капиталистички али носе друго име.
То ширење се одвија путем манипулација, пре свега од стране финансијског капитала, које их чини економски зависним, затим успостављањем политичке контроле на основу те зависности и тихом културном колонизацијом, да би се коначно земље изложене таквој политици учиниле потпуно зависним од либералних, односно неолибералних месија.
Уколико земље којима је месијанство намењено не показују довољно кооперативности са неолибералним намерама најразвијенијег света, тај свет би њихове власти оптужио за диктаторске и предузео оправдане мере да од њих заштити народ, уведе демократију.
У те мере спада довођење демократских, односно марионетских власти. Уколико би се оне показале недовољно успешним, предузимале би се и друге мере, у виду војних интервенција. И тако даље.
Тако већ деценијама изгледа ширење и увођење демократије у земље за које су идеолози и заступници демократије материјално (пре свега сировински) и територијално заинтересовани.
Али и кад би ово „увођење“ демократије било мање колонијалистичко и милитаристичко, ако би за њега постојао неки други начин, остаје и терминолошки и нетерминолошки просто етичко питање – а зашто уопште једна земља, уз помоћ економских, политичких и војних интервенција, уводи било шта у другу земљу, поготово ако та друга земља ништа не тражи да буде уведено.
То би нетражено увођење требало за сваког да буде третирано као чисто насиље.
Али, ето, однекуд то се третира као најбоља намера, допринос еманципацији и развоју и то не само до носиоца тог доприноса, већ и од великог броја објективних посматрача, који својом подршком тај допринос храбре, затварајући очи пред истином да се ради о злу чијој експанзији и екалацији и сами доприносе. И чије ће жртве постати једног дана и они сами креирајући свет који је благонаклоно гледао планетарни геноцид над сиромашним и немоћним народима и људима.
Прогнана и неизгубљена
ЗЛОУПОТРЕБА ТЕРМИНОЛОГИЈЕ
Пише: МИРА МАРКОВИЋ
19. jula 2017. god.
Многи образовани људи у свету, од којих један број њих себе доживљава као веома напредне, говорећи о америчкој спољњој политици спомиње је као „либералну“, а представнике те америчке политике на свим нивоима и у свим областима као протагонисте ширења демократије и „увођења“ демократије у земље којима недостаје.
То разумевање америчке „идеологије“ је прилично распрострањено и они који га изражавају не сматрају себе никаквим проамеричким корпусом. Нису, дакле, наклоњени америчким властима, њиховој администрацији, ни једној партији у САД, само сматрају да подржавају прогресивне и паметне идеје и потезе, политику без обзира ко ту политику заступа. Ако би таква политика била заступљена на крајњем Истоку или на најсевернијем Северу, имала би и тамо њихову подршку.
Слаба страна те подршке је, за почетак, терминолошка.
Политика коју они помињу као либералну је неолиберална, односи се на неолиберализам као садашњу фазу развијеног капитализма који води, кад је реч о међународним односима, изразито неоколнијалну, империјалну политику.
Та политика, дакле, не само што није либерална, ослободилачка, већ је освајачка, колонијална антипод свакој слободи.
Реч либералан значи слободан. Али када је реч о друштвеним системима та реч је злоупотребљена.
Либералним капитализмом се сматра прва фаза капитализма када се он одвијао спонтано, без оне улоге државе која би га ограничавала или бар контролисала.
То ће се догодити много касније, кад „либерални“ раст капитализма буде запретио хаосом на тржишту, даљем економском и уопште друштвеном развоју, па се због тога трансформисао, најпре у монополистички, а затим у државни капитализам, у коме је држава преузела на себе неке од ингеренција приватног капитализма у интересу друштва као целине.
У садашњој фази капитализам и његова „либерална“ нарав, поново испољена, односи се на неолибералну улогу најразвијенијег капитализма која се изражава као „месијанска“ потреба за ширењем либералних идеја и система широм света. Те либералне идеје и системи су наравно капиталистички али носе друго име.
То ширење се одвија путем манипулација, пре свега од стране финансијског капитала, које их чини економски зависним, затим успостављањем политичке контроле на основу те зависности и тихом културном колонизацијом, да би се коначно земље изложене таквој политици учиниле потпуно зависним од либералних, односно неолибералних месија.
Уколико земље којима је месијанство намењено не показују довољно кооперативности са неолибералним намерама најразвијенијег света, тај свет би њихове власти оптужио за диктаторске и предузео оправдане мере да од њих заштити народ, уведе демократију.
У те мере спада довођење демократских, односно марионетских власти. Уколико би се оне показале недовољно успешним, предузимале би се и друге мере, у виду војних интервенција. И тако даље.
Тако већ деценијама изгледа ширење и увођење демократије у земље за које су идеолози и заступници демократије материјално (пре свега сировински) и територијално заинтересовани.
Али и кад би ово „увођење“ демократије било мање колонијалистичко и милитаристичко, ако би за њега постојао неки други начин, остаје и терминолошки и нетерминолошки просто етичко питање – а зашто уопште једна земља, уз помоћ економских, политичких и војних интервенција, уводи било шта у другу земљу, поготово ако та друга земља ништа не тражи да буде уведено.
То би нетражено увођење требало за сваког да буде третирано као чисто насиље.
Али, ето, однекуд то се третира као најбоља намера, допринос еманципацији и развоју и то не само до носиоца тог доприноса, већ и од великог броја објективних посматрача, који својом подршком тај допринос храбре, затварајући очи пред истином да се ради о злу чијој експанзији и екалацији и сами доприносе. И чије ће жртве постати једног дана и они сами креирајући свет који је благонаклоно гледао планетарни геноцид над сиромашним и немоћним народима и људима.