3) Verehrte Faschisten (von Jörg Kronauer, Junge Welt, 2016)
In 2014, a group of armed Ukrainian civilians known as the Azov Battalion banded together to fight pro-Russian separatists for control of the country. Three years later, they’ve been absorbed by the National Guard of Ukraine, and when they’re not engaged in the ongoing conflict, they run an annual children’s summer camp featuring pro-Ukrainian campfire songs, rigorous military drills, and a hardline stance on national identity...
VIDEO: https://youtu.be/sthXujIU7E0?t=5m47s
Intervento di Pëtr Simonenko al seminario “Glorificazione del nazismo – reato o diritto”, nel quadro della 32° sessione del Consiglio delle Nazioni Unite per i diritti dell’uomo (Ginevra, 29 Giugno 2016)
... in questi giorni, in varie città ucraine, hanno bruciato bandiere russe e nastri di San Giorgio della vittoria sul nazismo, imbrattato i pochi monumenti al soldato sovietico ancora in piedi, preso a bastonate i gruppi di anziani che si erano azzardati a celebrare l’anniversario della vittoria. Tanto che, di fronte agli episodi che rischiano comunque di venire allo scoperto, perché riguardanti giornalisti, anche l’Osce è stata costretta a far sentire un flebile lamento...
http://contropiano.org/news/internazionale-news/2016/05/13/ucraina-un-passo-avanti-tre-indietro-079052
http://contropiano.org/internazionale/item/29808-la-lettonia-presidente-dell-ue-celebra-i-nazisti
Latvia: March in Riga commemorating veterans of Waffen SS (RuptlyTV, 16 mar 2015)
Supporters and former members of the Latvian Legion of the Waffen SS marched through the capital of Riga on Monday in honour of those who lost their lives fighting on the German side during World War II. Hundreds turned out at the Cathedral of St. John before marching from the Dome Square towards the Freedom Monument to commemorate a battle with the Red Army back in 1943...
VIDEO: https://www.youtube.com/watch?v=TCUfORLodOY
Нацизам у Украјини може натерати владе суседних земаља ЕУ да се умешају у сукобе
Пораст нацизма у Европи, чији смо сведоци последњих година, као и активирање фашистичких групација и култивисање фашистичке идеологије на нивоу вођстава појединих држава, скрива иза себе дубоке узроке. Ова појава не може да се своди само на „несмотреност” западног јавног мњења и политичких елита и њихову неспособности да извлаче поуке из историје. Тежња западних граитеља Новог светског поретка да искористе савремени нацизам у својству европских интеграција (које су се већ практично слиле у евроатлантске интеграције) игра кључну улогу у овом процесу, који представља својеврсну ревизију резултата Другог светског рата и дезавуисање одлука Нирнбершког трибунала.
Ради се о тежњи да се, као прво, на подобан начин мобилише јавно мњење земаља и читавих региона под паролама евроатлантизма и русофобије, а, као друго, да се испровоцирају опоненти на одговарајућу реакцију како би са своје стране њих оптужили за дестабилизацију ситуације.
Поменути механизам први пут је испробан током деведесетих година на простору бивше Југославије. Тада је акценат стављен на националистичке и отворено фашистичке партије, покрете и организације, прво у Хрватској, потом у Босни и Херцеговини, а онда и у албанском табору на Косову и Метохији. Тим снагама је додељена улога катализатора антисрпског расположења на њиховим територијама у циљу стварања повољног сценарија за западно јавно мњење. Био је то први ниво коришћења нацизма и његових савремених носилаца. Други ниво је пуштен у погон после очекиване реакције Београда. Оваква реакција, независно од њене оправданости и конкретних пројава, проглашена је залагањем за великодржавље и покушај дестабилизације региона. То је омогућавало западној политици да се попне на трећи степен интервенције, стварајући неопходну пропагандистичку основу за оружане акције под окриљем УН (у Босни и Херцеговини) или чак и без њега (СР Југославија 1999. године). Поред тога, сличан приступ омогућио је да се развије широка обрада локалног јавног мњења, стављајући га пред дилему: или Србија… (Русија, Исток…) или Европска Унија (НАТО, западна цивилизација).
НАЦИСТИ БОРЦИ ЗА ЕВРОПСКЕ ВРЕДНОСТИ
Такав сценарио се у овом тренутку Запад реализује и у односу према Украјини. Било би наивно веровати да западни лидери, организације цивилног друштва и медији немају информације о деловању Десног сектора и других снага које су захватиле власт у Кијеву пре више од годину дана. Поготово што активност украјинских националиста представља директну претњу за опстанак и самог постојања многобројних етничких група које имају тесне везе са својим сународницима у Мађарској, Словачкој, Румунији, Грчкој и другим земљама-чланицама ЕУ. Међутим, западни сценарио захтева од ЕУ да затвори очи пред овом апсолутно очигледном опасношћу, како би искористила отворено националистичке и фашистичке снаге за максималну мобилизацију антиросијског и антируског фактора у Украјини, све под тим истим евроатлантистичким паролама. Овакав приступ предвиђа позиционирање савремених нациста у својству „бораца за демократију и европске вредности”, а њихових опонената у виду становника источне Украјине као присталица тоталитаризма, руске пете колоне и чак отворених терориста. Истовремено се апсолутно законита дејства Руске Федерације по питању пружања политичке и хуманитарне помоћи становништву Донбаса проглашавају за антиукрајинске акције и акт мешања у унутрашње послове суверене и притом демократске државе.
Сличан сценарио реализује се не само у Украјини него и на другим постсовјетским просторима. Од почетка деведесетих година вођство САД и ЕУ непрекидно жмуре пред акцијама фашистичких покрета и неонацистичких организација у прибалтичким земљама. А сваки покушај Русије да привуче пажњу светског јавног мњења и међународних организација на обнову нацизма и кршењу права рускојезичког становништва у прибалтичким земљама – квалификује се поново као руско „мешање у унутрашње послове”. Чак ни амерички конгресмен Дана Роранбахер, који је познат по доста уравнотеженој позицији, није се уздржао од сличне схеме у интервјуу који је дао руском часопису Коммерсант, позвавши Русију да се уздржи од „мешања у унутрашње послове балтичких држава”. [1]
Јасно је да је од Брисела и Вашингтона наивно очекивати да ће одустати од коришћења нацизма у својству покретачке силе и пропагандног обезбеђења евроинтеграцијских процеса у условима када идеје европских интеграција очигледно губе политичку, социјално-економску и финансијску привлачност, а у самој ЕУ се умножавају сукоби и правци унутрашњих раскола. Ипак, раст антибриселског расположења у земљама чланицама ЕУ сада приморава западне центре да почну са кориговањем својих позиција.
ЧЕШКО ДИСТАНЦИРАЊЕ
Други важан фактор је објективна способност фашистичких и неонацистичких снага да временом излазе изван контроле својих покровитеља и повереника. Чак и сада, поједини кораци власти у Кијеву почињу да изазивају забринутост у низу европских престоница. Поготово у Чешкој, која је већ затражила од украјинских власти објашњење у вези са прихватањем закона о хероизацији ОУН-УПА [2] од стране Врховне Раде, припретивши да у супротном она неће ратификовати споразум о асоцијацији Украјине са ЕУ.
Подразумева се да се од шефа ресора иностраних послова земље која је 1938. године постала жртва Минхенског договора Запада са Хитлером могла очекивати још жешћа формулација поводом догађаја у Украјини, поготово поводом одлука власти у Кијеву да изједначе Хитлерову Немачку са СССР. Ево како је то, на пример, описао шеф израелског Визентал центра Ефраим Зуроф: „Одлука да се забране нацизам и комунизам представља изједначавање најстрашнијег режима геноцида у историји људског рода са режимом који је ослободио Аушвиц и помогао да се оконча режим страха Трећег рајха”. [4]
Чак и у западним медијима већ се могу срести објективне оцене. Тако шведски часопис Aftonbladet подсећа да се „руководству и народу Совјетског Савеза не може порећи једно – жеља да се разбије Хитлеров режим… Ради тога је Црвена армија морала истерати Немце из окупираних земаља. Руси су чак морали освојити и саму Немачку. У том смислу Црвена армија се заиста реално борила за ослобођење источне Европе од фашизма”… [5]
Било како било, даље харање нацизма у Украјини прети да породи оружане сукобе не само на истоку него и на западу земље. А то са своје стране може натерати владе суседних земаља ЕУ да се умешају у сукобе. Наравно, под условом да су интереси сународника за њих важнији од наставка геополитичког играња са савременим нацистима у име евроантлантизма.
________
Упутнице:
[1] Коммерсантъ, 27.04.2015
[2] ОУН-УПА – Украјинска устаничка армија и Организација украјинских националиста – две пронацистичке организације у Украјини из периода Другог светског рата (примедба преводиоца).
[3] http://www.fondsk.ru/news/2015/04/28/chehia-trebuet-razjasnenij-ot-ukrainy-po-povodu-zakona-o-geroizacii-oun-upa-33012.html
[4] The Jerusalem Post, 14.04.2015
[5] http://inosmi.ru/world/20150428/227758531.html#ixzz3Yg4ALiTZ
IL NAZISMO CONTEMPORANEO COME FORZA MOTRICE DELLE INTEGRAZIONI EUROATLANTICHE
Petar Iskenderov
30/4/2015
Negli ultimi anni siamo stati testimoni di una crescita senza precedenti del nazismo in Europa, con il riemergere di gruppi fascisti militanti e la coltivazione dell\'ideologia fascista addirittura da parte dei vertici di certi paesi. Questo fenomeno nasconde dietro di sé cause profonde; non può ridursi soltanto alla “incoscienza”, all\'incapacità di trarre lezioni storiche, da parte dell\'opinione pubblica occidentale e delle sue dirigenze politiche. L\'aspirazione dei costruttori occidentali del “Nuovo ordine mondiale” di trarre beneficio dal nazismo contemporaneo per accelerare l\'integrazione europea (ormai in pratica riversata nell\'integrazione euroatlantica) – gioca un ruolo chiave in questo processo, il quale rappresenta una sorta di revisione del risultato della Seconda guerra mondiale e il disconoscimento delle decisioni del tribunale di Norimberga. Si tratta di un\'aspirazione che, come prima cosa, mobiliti in modo adatto l\'opinione pubblica di paesi e di intere regioni dietro slogan euroatlantisti e russofobi, e come seconda cosa, provochi gli avversari ad una risposta adeguata per poterli accusare di destabilizzare la situazione.
Il meccanismo menzionato è stato testato per la prima volta durante gli anni \'90 sul territorio dell\'ex-Jugoslavia. Allora l\'accento era posto su partiti politici, movimenti e organizzazioni nazionaliste ed apertamente fasciste, prima in Croazia, poi in Bosnia ed Erzegovina, ed infine nel campo albanese del Kosovo e Metochia. A queste forze era assegnato il ruolo di catalizzatore dell\'umore anti-serbo presente sui loro territori, con l\'obiettivo di creare uno scenario favorevole all\'opinione pubblica occidentale. Questa era la prima fase dell\'utilizzo del nazismo e dei suoi proponitori contemporanei. La seconda fase è stata messa in funzione a seguito della prevedibile reazione di Belgrado. Tale reazione, independentemente dalla sua giustificazione e manifestazione concreta, è stata accusata di essere un progetto di grande Serbia e di destabilizzazione della regione. Questo aveva a sua volta permesso alla politica occidentale di mettere in moto la terza fase dell\'intervento, creando la necessaria base propagandistica per l\'azione armata sotto l\'ombrello dell\'ONU (in Bosnia ed Erzegovina) o addirittura senza di esso (RF Jugoslavia nel 1999). Inoltre, un simile approccio ha permesso lo sviluppo di un\'ampia forgiatura dell\'opinione pubblica locale, mettendole di fronte il dilemma: “O la Serbia … (Russia, Oriente) o l\'Unione Europea (NATO, civiltà occidentale).
Uno scenario del genere si sta realizzando in questo momento da parte dell\'Occidente anche nei confronti dell\'Ucraina. Sarebbe ingenuo credere che le dirigenze occidentali, le organizzazioni della società civile e i mezzi d\'informazione non abbiano informazioni sull\'operato del “Settore Destro” e di altre forze al potere a Kiev dal 2014. Soprattutto considerato che l\'attività dei nazionalisti ucraini rappresenta una minaccia diretta per la sopravvivenza e l\'esistenza stessa di numerosi gruppi etnici aventi legami stretti con i propri connazionali in Ungheria, Slovacchia, Romania, Grecia e in altri paesi membri dell\'UE. Cionostante, il piano d\'azione occidentale richiede dall\'UE di chiudere gli occhi davanti a questa minaccia assolutamente evidente, per poter sfruttare le forze apertamente nazionaliste e fasciste in modo da mobilitare al massimo il fattore antirusso ucraino. Il tutto sempre sotto gli stessi slogan euroatlantisti. Tale approccio prevede il posizionamento dei nazisti contemporanei nella funzione di “combattenti per la democrazia e i valori europei”, e i loro avversari, nella forma dei cittadini dellUcraina orientale, come sostenitori del totalitarismo, quinte colonne russe e addirittura veri e propri terroristi. Allo stesso tempo, l\'assolutamente legale azione della Federazione Russa sulla questione della fornitura degli aiuti politici e umanitari agli abitanti del Donbass, viene etichettata come azione antiucraina e atto di ingerenza negli affari interni di uno stato sovrano e democratico. In un\'intervista alla rivista russa Kommersant, pure la parlamentare americana Dana Rohrabacher, nota per le sue posizioni bilanciate, ha invitato la Russia ad astenersi dal \"immischiarsi negli affari interni dei paesi baltici\" (Kommersant, 27/4/2015).
Uno scenario analogo si realizza non solo in Ucraina, ma anche in altri territori postsovietici. Dall\'inizio degli anni \'90, le dirigenze degli USA ed UE chiudono ininterrottamente gli occhi di fronte alle azioni dei movimenti fascisti e delle organizzazioni neonaziste nei paesi baltici. E tutti i tentativi della Russia di attrarre l\'attenzione dell\'opinione pubblica mondiale e delle organizzazioni internazionali in merito al ripristino del nazismo e la violazione dei diritti della popolazione russofona nei paesi baltici, vengono nuovamente qualificati come “ingerenza negli affari interni” da parte della Russia.
È chiaro come da Bruxelles e Washington è ingenuo aspettarsi la rinuncia all\'uso del nazismo come forza trainante e difesa propagandistica dei processi di integrazione europea, mentre l\'idea di questa integrazione sta palesemente perdendo attrazione politica, finanziaria e politico-sociale, e nella stessa UE si moltiplicano i conflitti e possibili scismi interni. Ad ogni modo, la crescita del sentimento anti-Bruxelles nei paesi membri dell\'UE forza i centri dell\'occidente ad iniziare a correggere le proprie posizioni.
Bisogna anche notare l\'oggettiva capacità delle forze fasciste e neonaziste di fuoriuscire dal controllo dei propri finanziatori e mandanti. Pure ora, una serie di capitali europee inizia ad esprimere preoccupazione verso singoli passi delle autorità di Kiev. Soprattutto in Germania, la quale ha già richiesto dal governo ucraino una spiegazione a riguardo dell\'adozione della legge sulla “eroizzazione” dell\'OUN-UPA (il collaborazionismo ucraino del III Reich) da parte della Vrhovna Rada, minacciando che in caso contrario la Germania non ratificherà l\'accordo di associazione dell\'Ucraina all\'UE. “Ancora prima, il ministro degli esteri ucraino Klimkin sarebbe dovuto venire a Praga e riferire come stanno le cose con i banderisti” – aveva dichiarato in merito il ministro degli esteri ceco Ljubomir Zaoralek (Fondo della Cultura Strategica – fondsk.ru, 28/4/2015).
Si assume che dal ministro degli esteri di quel paese che nel 1938 fu vittima dell\'accordo di Monaco tra l\'Occidente e Hitler, ci si sarebbe potuto aspettare una formulazione più dura, specie per quanto riguarda la decisione delle autorità di Kiev di “equiparare” la Germania di Hitler con l\'URSS. Ecco come ha commentato il direttore del centro Simon Wiesenthal, Efraim Zurof: “La decisione di proibire sia il fascismo che il comunismo rappresenta l\'equiparazione del regime genocida più terribile della storia, con il regime che ha liberato Auschwitz e contribuito alla fine del regime del terrore del Terzo Reich (Jerusalem Post, 14/4/2015).
Pure nei mezzi di comunicazione occidentali si può incontrare dell\'obiettività. Il giornale svedese Aftonbladet ricorda che “alla dirigenza dell\'Unione Sovietica non può essere negata una cosa – il desiderio di distruggere il regime di Hitler … l\'Armata Rossa ha dovuto pertanto cacciare i tedeschi dai territori occupati. I russi avevano dovuto addirittura conquistare la Germania stessa. In questo senso, l\'Armata Rossa ha combattuto davvero per la liberazione dell\'Europa orientale dal fascismo” (Inosmi.ru, 28/4/2015).
Ad ogni modo, il continuo saccheggio nazista in Ucraina minaccia di far rinascere conflitti armati non solo all\'est, ma anche all\'ovest del paese. Ciò a sua volta può spingere i governi dei paesi dell\'UE ad intervenire nei conflitti. A condizione che gli interessi dei loro compatrioti residenti in Ucraina siano più importanti dei giochi geopolitici fatti con i nazisti contemporanei nel nome dell\'euroatlantismo.
Alessandro Gnocchi - Dom, 22/05/2016
«Tutto inizia con l\'Impero romano. Gli ultimi duemila anni sono stati segnati da tentativi - un po\' freudiani - di unificare l\'Europa per tornare all\'infanzia, all\'età dell\'oro vissuta sotto Roma, in pace e prosperità. Napoleone, Hitler e altri hanno cercato di fare una cosa del genere, ed è finita in modo tragico. L\'Unione europea è l\'ennesimo tentativo, con metodi diversi». Il leader conservatore ha aggiunto che manca «un\'autorità che goda del rispetto universale. Ciò sta causando un colossale vuoto di democrazia». Per sottolineare lo strapotere di Berlino, Johnson tira in ballo noi italiani: «L\'Italia, grande potenza manifatturiera, è stata del tutto distrutta dall\'euro, così come voleva la Germania». Winston Churchill ha salvato l\'Europa sconfiggendo i nazisti. Boris Johnson, suo biografo, spiega: «Aveva una visione della Gran Bretagna inconciliabile con la sottomissione a un Super-Stato europeo». In queste parole risuona anche la lezione di Margaret Thatcher.
L\'Europa, per i nostri media, è sacra per motivi a dire il vero oscuri ai cittadini. Johnson, quindi, è stato descritto come un demagogo, uno che gioca sporco e raschia il barile della propaganda. Il presidente del Consiglio europeo, Donald Tusk, ha preso posizione: «Tesi così assurde dovrebbero essere fiduciosamente ignorate, se solo non fossero state formulate da uno dei più influenti politici del partito al potere. Johnson ha superato i limiti del discorso razionale, dimostrando amnesia politica, in qualche modo esprimendo il pensiero e le emozioni di molti europei, non solo dell\'Unione europea. In nessun modo, tuttavia, ciò può essere una scusa per questo pericoloso blackout».
Ne Il Quarto Reich. Come la Germania ha sottomesso l\'Europa (Mondadori) Vittorio Feltri e Gennaro Sangiuliano ricordano un episodio. Nel 2002, quando era un giornalista dello Spectator, Boris Johnson «scrisse un editoriale in cui sosteneva che le origini di una moneta unica europea andavano fatte risalire a un progetto nazista. Il riferimento è al progetto Europäische Wirtschaftsgesellschaft, un piano, del 1942, di integrazione monetaria e industriale degli Stati europei, allora tutti sotto il tallone tedesco, messo a punto dal ministro dell\'Economia del Reich, Walther Funk, e dal collega titolare del dicastero degli Armamenti, Albert Speer. I ministri di Hitler avevano disegnato un\'area di mercato aperta, senza dazi doganali, basata su una moneta unica, con al centro la Germania quale Stato leader. La sconfitta militare impedì ai nazisti di realizzare il loro progetto, richiamato da Johnson nel suo articolo».
In Gran Bretagna, Boris Johnson non è certo l\'unico a pensarla così. Giovedì scorso è stato ripubblicato The Tainted Source di John Laughland (solo ebook, Sphere, pagg. 416, euro 7,49). Il titolo significa: La sorgente infetta. Il sottotitolo è questo: Le origini antidemocratiche dell\'idea europea. Il libro, edito per la prima volta nel 1997, ebbe un discreto successo e suscitò reazioni contrastanti. In Italia non è mai uscito, ma Riccardo Chiaberge fece comunque un\'interessante recensione sul Corriere della Sera. Scriveva Chiaberge: «Capovolgendo uno dei luoghi comuni più tenaci della vulgata federalista, Laughland cerca di dimostrare che il progetto di un\'Europa unificata non è figlio del pensiero liberale, ma delle ideologie totalitarie, naziste e fasciste, nelle loro molteplici varianti. E che lungi dal rappresentare una conquista di libertà, il superamento della sovranità nazionale mina alla base lo Stato di diritto e le garanzie fondamentali del cittadino». Insomma, secondo lo storico inglese, i «padri» dell\'Europa unita sono Hitler e Mussolini, anche se c\'è molta differenza tra i colpi di cannone e gli articoli di un trattato. Lo storico, a suffragio delle proprie tesi, porta un\'ampia documentazione. Ecco qualche esempio. Joseph Goebbels, ministro della Propaganda del Terzo Reich: «La tecnologia dei trasporti e delle telecomunicazioni sta accorciando le distanze tra i popoli e questo condurrà inevitabilmente all\'integrazione europea». Goebbels bis: «Tempo cinquant\'anni e la gente non penserà più in termini di nazione». Adolf Hitler: «Noi siamo più interessati all\'Europa di qualsiasi altro Paese. La nostra nazione, la nostra cultura, la nostra economia, sono cresciute entro un più ampio contesto europeo. Pertanto dobbiamo essere i nemici di ogni tentativo di introdurre elementi di discordia e distruzione in questa famiglia di popoli». Si potrebbe proseguire, aggiungendo discorsi e dichiarazioni dei ministri del Duce, di Quisling, dei collaborazionisti francesi.
Tutta propaganda per rendere «accettabile» l\'avanzata dei panzer? Secondo Laughland, i progetti per la creazione di una moneta unica all\'interno di una «Comunità europea» senza frontiere ma a trazione tedesca non erano estemporanei. Questa dunque sarebbe la sorgente infetta dell\'europeismo democratico del dopoguerra. Lo storico prosegue nell\'analisi. L\'ideologia europea prescrive l\'abolizione dello Stato nazionale al fine di creare un mercato unico (che non significa libero) affidato alle cure di una élite tecnocratico-finanziaria. Il nuovo ordine implica uniformità, cioè omologazione, come scriveva proprio nel 1997 Ida Magli in Contro l\'Europa (Bompiani). In nome di questa uguaglianza senza libertà si saldano gli interessi di tecnocrati e socialisti. Dobbiamo dunque abbattere le frontiere? Risposta a questo punto scontata di Laughland: «Senza sovranità territoriale non può esistere lo Stato liberale. La storia dello Stato di diritto e quella dell\'idea nazionale sono inseparabili. Lungi dall\'essere una minaccia per l\'ordine liberale, la nazione ne costituisce il fondamentale presupposto».
Si può concordare con Boris Johnson o dissentire dalle sue opinioni, ritenere fondate o immotivate le posizioni di John Laughland. Di certo le une e le altre non meritano di essere ignorate solo perché dure nei confronti di Bruxelles. Il dibattito non fa mai male. Il politicamente corretto impone già una censura di fatto su molti temi. Vogliamo introdurre anche il «reato intellettuale» di vilipendio all\'Europa?
Verehrte Faschisten
In Osteuropa wird die Geschichtsschreibung revidiert. In vielen Ländern wird feierlich derer gedacht, die im Zweiten Weltkrieg mit den Nazis kollaboriert haben. Die BRD hat den Revisionismus nach Kräften gefördert
Von Jörg Kronauer»Za dom – spremni!«, »Für die Heimat – bereit!« Unübersehbar prangt der traditionelle Gruß der kroatischen Ustascha-Faschisten auf der schwarzen Flagge, die über der Gedenkstätte im österreichischen Bleiburg im Wind flattert. Es ist Samstag, der 14. Mai 2016. Mehr als zehntausend Kroaten haben sich an dem Ort unweit der Grenze zu Slowenien versammelt, um wie jedes Jahr des »Massakers von Bleiburg« zu gedenken, bei dem zahlreiche Ustascha-Kämpfer und andere Nazikollaborateure Mitte Mai 1945 von der jugoslawischen Volksbefreiungsarmee getötet worden waren. Seit Jahrzehnten findet die Gedenkfeier statt. Zuweilen erhält sie größere Aufmerksamkeit. Neben den üblichen Verdächtigen, einschlägig bekannten Ustascha-Anhängern etwa oder kroatischen Kriegsverbrechern aus den jugoslawischen Zerfallskriegen der 1990er Jahre, ist seit geraumer Zeit immer wieder politische Prominenz zugegen. In diesem Jahr hat sogar Kroatiens Kulturminister Zlatko Hasanbegovic es sich nicht nehmen lassen, höchstpersönlich an der Ehrung getöteter kroatischer Faschisten teilzunehmen, und auch Tomislav Karamarko, Präsident der Zagreber Regierungspartei Hrvatska Demokratska Zajednica (Kroatische Demokratische Union, HDZ) war bei der Gedenkfeier anwesend, die zu fördern das kroatische Parlament zu Jahresbeginn beschlossen hatte.
Szenenwechsel: Budapest, Ecke Üllői út/Páva utca, nur ein paar Meter vom Holocaust-Museum entfernt. Es ist Mittwoch, der 24. Februar 2016. Zum Gedenken an György Donáth, einen Politiker, der 1947 zum Tode verurteilt und hingerichtet wurde, soll eine Statue enthüllt werden. Donáth sei ein »Märtyrer«, er verdiene eine Ehrung, sagt Gergely Gulyás, einer von vier Vizepräsidenten der Regierungspartei Fidesz, der gemeinsam mit Péter Boross gekommen ist, um bei der Zeremonie eine Rede zu halten. Boross ist, anders als Gulyás, nicht mehr im politischen Betrieb Ungarns aktiv, amtierte allerdings von Dezember 1993 bis Juli 1994 als Ministerpräsident und gehörte noch bis 2009 dem ungarischen Parlament an. Donáth, der geehrt werden soll, hat seit Ende der 1930er Jahre verschiedenen Organisationen ungarischer Nazis angehört und von 1943 bis 1944 eine faschistische Zeitschrift herausgegeben. Er war – von 1939 bis 1944 sogar als Parlamentsabgeordneter – ein fanatischer Befürworter antisemitischer Gesetze, die den Nürnberger Rassengesetzen nachempfunden waren. Die Enthüllung seiner Statue endet im Eklat: Rund hundert Personen demonstrieren lautstark gegen die Ehrung für den Nazikollaborateur, Gulyás und Boross ziehen unverrichteter Dinge wieder ab. Die Statue wird nach wenigen Tagen entfernt, vermutlich von einem der Organisatoren, der um ihre Unversehrtheit fürchtet. Dennoch: Für das Gedenken an Donáth hat sich ein Stellvertreter des Fidesz-Vorsitzenden Viktor Orbán stark gemacht. Gegen den Willen des allmächtigen Partei- und Regierungschefs wäre das kaum denkbar gewesen.
Eine Welle des Geschichtsrevisionismus erfasst diverse EU-Länder und solche, die mit der EU verbunden sind. Keines der oben beschriebenen Ereignisse ist ein peinlicher Einzelfall gewesen, alle reihen sich ein in eine Vielzahl ähnlicher Ehrungen für Nazikollaborateure, in allen betreffenden Ländern sind einflussreiche Politiker involviert. Und überall dort erstarkt der Revisionismus in den unterschiedlichsten gesellschaftlichen Milieus. Zuletzt konnte man das bei der Fußball-EM beobachten, bei der kroatische Fans Ustascha-Lieder anstimmten und ein ungarischer Hool seinen Arm zum Hitlergruß erhob. Wie ist es zu diesem Wiederaufleben der faschistischen Vergangenheit gekommen? Ein Blick zurück in die jüngere Geschichte zeigt: Auf die eine oder andere Weise sind solche Strukturen und dahinterstehende politische Konzepte, die sich auf mit den Nazis zusammenarbeitenden Kräfte berufen oder in deren Nachfolge stehen, von den westlichen Mächten, allen voran von der Bundesrepublik, zu außenpolitischen Zwecken instrumentalisiert und gefördert worden. Heute ernten also die Länder, in denen der Revisionismus grassiert, was insbesondere Deutschland wenn nicht gesät, so doch fleißig genährt und gefördert hat.
Kroatien: Ustascha-Kult
Zum Beispiel Kroatien. Dass die Ustascha-Tradition nie abgebrochen ist, verdankt sich auch der Bundesrepublik Deutschland. Ehemalige Funktionäre der kroatischen Faschisten konnten hier im Kalten Krieg überwintern und ihre politischen Aktivitäten fortsetzen – teilweise sogar mit staatlicher Förderung. Branimir Jelic etwa, einer der frühesten Aktivisten, der sich sogar rühmte, der »eigentliche« Gründer der Ustascha gewesen zu sein, leitete nach dem Zweiten Weltkrieg das in München ansässige Kroatische Nationalkomitee, das zeitweise von Theodor Oberländers Vertriebenenministerium gefördert wurde. Ustascha-Angehörige genossen in der BRD Freiräume, die es ihnen in den 1960er und 1970er Jahren gestatteten, dort regelrechten Terror gegen ihre Gegner zu entfachen; sie verübten zahlreiche Mordanschläge auf Jugoslawen. Bundesdeutsche Stellen sind auch tätig geworden, als in Kroatien selbst ein krasser Revisionismus erstarkte. Dieser war vor
(Message over 64 KB, truncated)
\n