Кристално је јасно да је емисија припремана и рађена са очитом намером да се сатанизује и оцрни Слободан Милошевић и свенародна подршка политици која је раскрстила и рекла ДОСТА, старој политици разбијања, понижавања и издавања Србије.
Тако је више од две трећине емисије посвећено члановима поражене струје Ивана Стамболића и њиховој наводној истини. Очита је намера стварних аутора ове злонамерне и тенденциозне пашквиле, директора Драгана Бујошевића и главног уредника Ненада Стефановића. Зато није ни мало чудно да су им фаворити и савезници: Азем Власи, који бесрамно устврди да тада Србе и Црногорце на Космету нико није малтретирао; Дража Марковић, Живан Берисављевић, Борис Мужевић... тадашњи велики демократе и пророци.
Време је најбољи показатељ а историја учитељица живота.
Поражена струја са Осме седнице, која се преко ЖУТЕ странке Петооктобарским пучем, диригованим и финансираним од оних који су бомбама убијали и разарали Србију, а који су је од тада зајахали уништавајући и пљачкајући Српску државу и народ, покушава да српској јавности, као кукавичје јаје, наметне лажну и искривљену слику новије српске историје и стварности.
Очито да то они чине, како многи у Србији тврде, обимно користећи “пронатовску РТС“, у којој имају велико и пресудно упориште. Добро зна српска јавност истину о Осмој седници и догађајима од пре тридесет година. Уосталом први пут до тада седницу је преносила Телевизија Београд.
Овом смишљеном и преваранском пашквилом уредништво РТС је директно оптужило Србију и српски народ за распад Југославије, налазећи главне и блиске савезнике међу албанским сепаратистима и војвођанским аутономашима, који данас бесрамно цртају заставе Каталоније широм Војводине.
Jош увек је доста живих судионика и новинара који су пратили ову историјску седницу, али, њихова аутентична сведочења не занимају Националну Телевизију... За њих је кључни сведок и арбитар, а уствари стварни аутор, нико други до њихов главни уредник Ненад Стефановић. То је еклатантан пример злоупотребе и приватизације Јавног сервиса свих грађана Србије.
Осма седница није била, како тврдите, никаква „борба за власт“, “обрачун другова“, или „обрачун две струје у врху Државе и Партије“, наводни „обрачун између „демократске и ауторитарне Србије“...
Осма седница је била сублимирани напор да се одговори на вишегодишњу кризу. Кључни проблем, као и данас, било је стање на Космету, где су Албанци насиљем над Србима и Црногорцима драматично мењали демографску структуру становништва, тежећи насилном отцепљењу и стварању албанске државе на српској територији. Косово и Метохија су били врх леденог брега, чији су појавни облици сепаратизма ескалирали до те мере да су се морали решавали брзо и ефикасно због животне угрожености српског народа. То је истина и никакве манипулације и лажи жуте пронатовске елите то не могу променити. То не може променити ни такозвани Јавни сервис грађана Србије, са чијом се злонамерном уређивачком политиком, ни ми, као и Александар Вучић, председник Републике Србије, ни у чему не слажемо. Уверени смо да је то мишљење и већине грађана Србије.
Овом перфидном преваром, препуном лажи и манипулација, кројењем и прекрајањем изјава појединих учесника Осме седнице, РТС повампирује катастрофалну ДОС-овску политику, подржавајући терористе и сепаратисте, осуђујући актуелну политику Председника и Владе Србије окренуту помирењу у региону. Уредништво Радио телевизије Србије је овим показало и доказало чији је јавни сервис.
И на крају: Осма, нити било која седница не ствара лидера, нити вођу. Лидера и вођу може створити само народ.
Да ли је вријеме за изјашњавање о Милошевићевом наслеђу?
Пише: Момир Булатовић
Улога Слободана Милошевића је била вишеструко значајна и немогуће ју је и даље третирати прећуткивањем.
Позив Александра Вучића, предсједника Републике Србије, на широки дијалог око Косова и Метохије са циљем да се утврди највиши могући степен националног јединства о том животно важном питању, заслужио је пажњу и реакције многих актера политичког живота. Не само у Србији. Разумије се да су ствари тек на почетку и да ће бити нужно наставак пропратити са највећом пажњом.
Власт има последњу реч о Косову
Позив на дијалог са првог мјеста у државној управи увијек заслужује похвалу, а нарочито када се ради о сложеном, а важном питању као што су одлуке о државној политици према Космету, као саставном дијелу територије и услову очувања државног јединства Србије. Посебно ако је намјера позивара да заиста саслуша све аргументе и уколико посједује способност да их, заједно са најширом јавношћу, оцијени по значају. Дијалог би тада постигао пуни смисао будући да би одлуке, које свакако морају донијети изабрани представници државе, имале веће шансе да буду озбиљно промишљене и усклађене са виталним државним интересима. Али, важно је имати у виду – било дијалога, или не, био он плодотворан или јалов, одлуке ће увијек припадати актуелном државном врху. И слава и срамота.
Кључне ријечи позива биле су реалност (која мора бити уважена) и митови (којих се, коначно, треба ослободити). То допунско објашњење није појаснило, већ је додатно повећало недоумице. Јер, већ се то видјело, реалност није једнозначна и за све актере иста. За неке су митови реалност, а реалност је за друге митска. Ипак, у том очекиваном колоплету истина и заблуда, стварности и привида, појављују се питања о којима се најрадије ћути. Иако се односе на несумњиву и прилично болну реалност, нераскидиво везану уз тему расправе.
Једно од њих је оцјена политике коју је према КиМ спроводио и персонификовао Слободан Милошевић. Од измјена Устава Србије и повратка КиМ у јединствени државни поредак, до оружане борбе против терористичке ОВК и НАТО агресора. Да ли је он био ратни злочинац, или борац за очување своје државе? До када може да траје завјера ћутања о чињеници да је, супротно законима ове државе, Слободан Милошевић био изручен Хашком трибуналу, да би тамо био свирепо уморен?
Да ли је 5. октобар 2000. године био почетак новог демократског „прољећа“ или се радило о наставку агресије коју је извршио НАТО? Коначно, од каквог је значаја чињеница да је Зоран Ђинђић, премијер Србије и дугогодишњи миљеник Запада, убијен у времену када је показао пуну одлучност да брани Косово и Метохију као нераздвојни дио Србије?
Питање Милошевићевог наслеђа
Неки одговори су већ дати, иако тек у назнакама. Након превише времена, државни врх Србије се придружио обиљежавању успомене на херојство војника са Кошара. Уз обећање да ће им убрзо бити посвећено трајно и достојно обиљежје. Коначно! Јер су такви хероји све то и још много више заслужили. Али ако су они хероји (што је несумњиво), зар такви нису и њихови команданти генерали Лазаревић и Павковић? И њихов врховни командант – Слободан Милошевић! Зар није тачно да је тзв. Ослободилачка војска Косова (ОВК) била на листи терористичких организација Стејт департмента САД у време када је СР Југославија почела борбу против ње?
Да ли је већ заборављено признање наших ондашњих противника, дато још 2005. године изјавом Строуба Талбота, замјеника државног секретара у Клинтоновој администрацији и главног америчког преговарача током рата?
„Док су нације широм региона тежиле да реформишу своју привреду, ублаже етничке тензије и успоставе грађанско друштво, Београд као да је уживао у континуираном кретању у супротном правцу. Није нимало чудо што су се Југославија и НАТО нашли у сукобу. Најбоље објашњење за рат који је НАТО започео јесте отпор Југославије ширим трендовима политичких и економских реформи, а не тежак положај косовских Албанаца.“
Улога Слободана Милошевића је, дакле, била вишеструко значајна и немогуће ју је и даље третирати прећуткивањем. Претходни предсједници Србије, Борис Тадић и Томислав Николић, ипак су се били опредијелили да о њој не говоре. Разумије се, то је више рекло о њима и њиховим способностима, него о самом Слободану Милошевићу. На реду је Александар Вучић. Готово да је прозвао сам себе.
\n