(srpskohrvatski / italiano)

Ante Pavelić e gli ustascia a Borgotaro (Parma) (caricato da Storia Festival, 2 agosto 2016)
Il campo di addestramento paramilitare degli ustascia che si preparano all'attentato al re Alessandro I di Jugoslavia (Marsiglia, 1934) nel ricordo degli abitanti di Borgo Val di Taro.. Tratto da: Documenti di Storia e di cronaca, di Leandro Castellani (RAI 1969)
VIDEO: http://youtu.be/0hIcjcgjPc4

Il Fascismo e gli ustascia - 1929-1941. Il separatismo croato in Italia
di Pasquale Juso – Gangemi Editore, 1998

[In base a recenti novità storiografiche, derivanti dalla riscoperta di un colloquio del 1951 con il noto intellettuale e diplomatico serbo Vojislav Jovanović Marambo, Mussolini in persona volle accelerare il piano sfociato con l'attentato alla vita del re di Jugoslavia Alessandro (Marsiglia 1934), e Puniša Račić – autore della strage anti-croata all'interno del Parlamento jugoslavo il 20 giugno 1928 – era un agente dei servizi segreti italiani.]

IZVOR: RTS
AUTOR: DRAGAN KOLAREVIĆ

Istoričar Instituta je zabeležio u dokumentu koji se čuva u Arhivu Jugoslavije, u Fondu 100:

„... ja sam se bavio proučavanjem atentata na kralja Aleksandra. To je interesantna stvar. To zna i Milan Antić. Nije tačno da su Nemci u tome imali udela kako Rusi kažu. To je bila čisto talijanska stvar. (...) Ovako je bilo sa Aleksandrom: Musolini je bio glavni vinovnik stvari, a jedan detalj je pospešio ubistvo, ubrzao ga. U Zadru je jedan talijanski list doneo članak u kojem je napadao Srbe i prikazivao ih kao kukavice koji su bežali na Kosovu, pred Bugarima itd. Ovaj članak je došao do Aleksandra koji je bio jako uvređen i naredio Stanislavu Krakovu da u ʼVremenuʼ napiše članak protiv Italijana. Tako je u ʼVremenuʼ izašao članak ʼJunaci sa Kapoleta" u kojem se Italijanima na isti način odvraćalo. Musolini kad je pročitao ovaj članak toliko se je bio uvredio da je to pospešilo njegovu odluku da ustaše i VMRO-ovci mogu sprovesti svoj plan. Ja sam tada bio u Londonu i sećam se da je Forenj ofis tražio od nas taj broj ʼVremenaʼ zbog toga članka i to neposredno posle ubistva Aleksandra. Kad sam se vratio u Beograd pitao sam Krakova kako je napisan taj članak, pa mi je on potvrdio da je to bila želja Aleksandra i da je sam Aleksandar pregledao članak pre štampanja. Jedino da je bio izbacio rečenicu u kojoj se prikazivalo kako su Italijani posle poraza kod Adue došli na obalu punih gaća."
Možda je Musolinijevo angažovanje bila neka vrsta osvete zbog velikog dela jadranske obale koji je posle Prvog svetskog rata pripao Kraljevini SHS pre svega zbog delovanja srpskih masona u Francuskoj (u vreme rata), o čemu je pisao Nikoli Pašiću, u dva pisma, dr Vasilije I. Jovanović, advokat, osnivač Srpske revolucionarne akcije, ministar saobraćaja u posleratnoj vladi, predstavnik nove kraljevine u Društvu naroda...

Postoji još jedno izazovno svedočenje o navodnom angažovanju italijanskih „tajnih" službi između dva svetska rata na podrivanju Kraljevine. Ostavio ga je Milan Trešnjić, visoki oficir Ozne i Udbe. Video-zapis tog svedočenja je u posedu autora. Obaveštajac Trešnjić je rekao da je atentat u Skupštini 20. juna 1928, kada je Puniša Račić ubio hrvatskog političkog vođu Stjepana Radića, njegovog brata Pavla i Đuru Basaričeka, isprovocirala „tajna služba" susedne države kako bi političku situaciju učinila nesnošljivom pred istorijski sporazum Radića i kralja o srpsko-hrvatskim sporovima.. Po Trešnjiću, Račić je bio agent italijanske službe. Za vreme rata imao je njihovu zaštitu sve do kapitulacije Italije.

Nezahvalno je proveravati činjenice koje se odnose na delovanje takozvanih tajnih i zavereničkih organizacija. Činjenice ipak ne bi trebalo zaboravljati. Nikada se ne zna kada i gde će se pojaviti „krunski" dokaz. Kada je prošlost u pitanju, ne bi trebalo zaboravljati pretenzije na jadransku obalu, Albaniju, Kosmet, Solun kao kapiju Balkana... Naravno, ne bi trebalo ni preterivati.

Marambo je u razgovoru izrazio nezadovoljstvo zbog toga što mladi kadrovi u tadašnjoj diplomatskoj službi nedovoljno poznaju istoriju:

„Poznavanje naše istorije kod mlađih ljudi je škandalozno. Niko ne zna dobro svoju istoriju, pa kako može vani raditi i davati podatke drugome o svojoj zemlji. Ja sam predlagao još u početku u Diplomatskoj školi da se više uči nacionalna istorija, pa se onda nije uzimalo u obzir, ali se sada tamo posvećuje više pažnje jer je praksa pokazala štetnost toga. Jeste li čitali onaj članak Đilasa o potrebi izučavanja nacionalne istorije, tako stvari valja postaviti. I u tu našu Diplomatsku školu se u početku primalo svakoga, sigurno i danas polovina iz prve grupe i ne radi više u diplomatiji. Jednom je bilo došlo pitanje ʼUzroci Prvog svetskog rataʼ. A on ko vergl ʼzbog držanja srpske soldateske i pripremanja sarajevskog atentataʼ itd. Gluposti i šablon koje jedan komunista ne sme govoriti."

Na kraju ovog teksta o inspirativnim sećanjima Vojislava Jovanovića korisno je istaći da se i tada smatralo da je istorija „nepotrebna". Na sreću, brzo se odustalo od toga pod pritiskom savremenih događaja.