Међународна конференција 
Мир и напредак уместо ратова и сиромаштва
петак, 22. март 2019. 
Дом Војске Србије, Београд

МОМИР БУЛАТОВИЋ, 
Председник Савезне Владе СРЈ у време агресије НАТО 1999, 
Председник Удружења «Слобода»

Даме и господо, 
Хвала свима који су увеличали овај данашњи скуп.

За конференцију сам припремио рад а насловио сам га НАТО агресија на Савезну Републику Југославију је злочин који годинама након извршења постаје све већи и већи.

Поштујући Ваше вријеме и ограничење овога скупа, искористио бих прилику да скренем Вашу пажњу на сљедеће чињенице. Имао сам историјску част да са мјеста председника Савезне владе Савезне Републике Југославије учествујем у одбрани своје државе прије, током и након злочиначке агресије НАТО. Двадесет година касније, размијере почињеног злочина показују да је он временом и укупним последицама по међународну стабилност и мир у свијету постао још већи него што је дјеловао у времену свога извршења. Бомбардовањем и убијањем се не може ријешити ниједан политички проблем. Стога, након двије деценије, проблем Косова и Метохије није рјешен јер Срби и Албанци нису постигли обострано праведно рјешење које би се заснивало на праву а не на сили. Узрок томе лежи у амбицијама и аспирацијама НАТО. Овим текстом кратко желим да подсетим на дипломатске напоре да би се избјегао рат са НАТО. О славној и часној одбрани од агресије са много више права говориће и писаће они који су се непосредно и са оружјем у руци борили против НАТО терориста.
 
Цијеле 1998. године терористичка организација која је саму себе назвала Ослободилачка војска Косова организовано је обучавана и финансирана у иностранству. Без икаквог посебног скривања формирала је своје базе у Албанији и вршила илегална пребацивања терористичких група у нашу земљу. Изведени су бројни напади на припаднике снага безбједности и цивиле свих националности. Блокиране су и бројне саобраћајнице, посебно у Метохији. У исто вријеме, терористи су отели велики број грађана а драма талаца је постала ноћна мора Косова и Метохије. Савезна влада је имала дужност да у циљу заштите земље редефинише гранични појас са Републиком Албанијом. Под овим се подразумијева дубина простора од међудржавне границе у којем дјелују граничне јединице Војске Југославије. Због познатог слома цјелокупне државне структуре Албаније, Грчка је била одредила дубину овог појаса према Албанији на читавих 70 километара. Географски он се простирао све до Солуна. У нашој земљи је по правилу ова зона износила свега стотину метара. На предлог Генералштаба Војске Југославије одлучено је да гранични појас зависно од конфигурације терена буде од 500 метара до 5 километара. У том простору су вођени прави мали ратови. Припадници граничних јединица су показивали изванредну храброст, обученост и мотивисаност да бране своју државу. Насупрот њима, на страни нападача, били су веома добро обучени, опремљени и плаћени терористи, међу којима је било пуно вјерских, исламских фанатика. У мору примјера хејорства и јунаштва које су испољили ови млади људи, мени је посебно остао урезан пример доласка бројних очева ових још увек голобрадих младића. Али очеви нису били дошли да узму дјецу. Они су дошли да се боре заједно са њима. Њихово јунаштво је било још веће. Они нису разликовали своје синове од своје државе и своје домовине.
 
Током љета 1998. године енергичном акцијом снага безбједности терористичке банде на Космету су биле разбијене, саобраћајнице су ослобођене и граница је остала непроходна за наоружане групе из Албаније. Окончавањем свих дејстава појавио се проблем збрињавања интерно расељених лица и Албанаца, и Срба, и свих других који су напуштали своје домове због оружаних сукоба у непосредној близини. Током јесени, бројне југословенске и стране хуманитарне организације, институције и установе, укључујући и Савезну владу, укључили су се у велику хуманитарну акцију помоћи овим лицима. Према званичним информацијама које су стизале из јужне српске покрајине, готово нико није дочекао зиму без крова над главом. Савезна скупштина на сједници од 5. октобра 1998. године, усвојила је закључке од којих је најважнији био, дозволите да цитирам и да видимо колико су актуелни ти закључци и данас:

«Савезна скупштина захтјева да се престане са пријетњама, уцјенама и притисцима према нашој земљи и народу. Савезна Република Југославија се никада неће одрећи дијела своје територије, никада неће издати свој народ, нити се одрећи својих виталних, државних и националних интереса.»
 
У наставку цитата Савезна скупштина истиче да се 
«проблеми на Косову и Метохији могу ријешити само политичким средствима, дијалог уз пуно поштовање и равноправност свих грађана, а међународна заједница томе може допринијети осудом тероризма, спријечавањем било какве помоћи терористима, притиском на представнике Албанаца да отпочну дијалог, подршком економској, политичкој, културној и свакој другој сарадњи у региону Балкана и Европе.»

Предсједници Савезне Републике Југославије и Руске федерације, Слободан Милошевић и Борис Јељцин су поводом стања на Космету утврдили докуменат под називом Московска изјава. Савет безбједности је на основу тога донио Резолуцију број 1199 на коју је наша земља истакла бројне примједбе али и остварила све обавезе које су јој по том документу сљедиле. Борбена дејства су окончана, антитерористичке снаге су враћене у своје базе и сви дијелови Косова и Метохије потпуно су отворени за хуманитарне организације, дипломате и новинаре. Из ове Резолуције Савета безбједности обавезе нису испунили представници албанских партија и покрета који су требали да прекину борбена дејства и да се одазову позиву на разговоре. То није урадила ни Република Албанија јер није престала да буде база терориста и мјесто њиховог наоружавања. Њима, међутим, није било пријећено. Кривац се унапред знао. Упркос свему, Савезна влада је прихватила иницијативу Руске федерације и омогућила мисији Организације за европску безбједност и сарадњу да се непосредно увјери у позитиван ток најважнијих процеса на Косову и Метохији. Тиме је још једном показана отвореност наше земље и њена заинтересованост и спремност за равноправну међународну сарадњу. Али наше иницијативе нису се ни чуле а камоли уважиле. Телевизијске мреже и тиражне новине биле су пуне слика НАТО авијације спремне да крене на Југославију. У обиљу свакојаких претјеривања која увек прате ратне покличе, објављене су драматичне измишљотине о хуманитарној катастрофи којој су изложени беспомоћни косовски Албанци и њихови неустрашиви борци за слободу, припадници ОВК. На тако насликану неправду лијепиле су се слике НАТО главешина и супермодернога наоружања.

Из тог мора неразума и бесмисла појављивао се израз који је показивао да је наша судбина била запечаћена. Почело је да се говори о кредибилитету НАТО. То је значило да уколико НАТО није у стању да спријечи ову «хуманитарну катастрофу» онда и не треба да постоји. Очекивало се да ће напад почети  средином октобра 1998. године. Пар дана прије тога, 13. октобра, у Београд је дошао чувени амерички посредник Ричард Холбрук да са Слободаном Милошевићем обави разговор Посљедња шанса. Надали смо се да ће то бити прилика да се почетак напада одложи јер нам је требало још времена за одбрамбене припреме. Преговори Милошевић - Холбрук су били драматични али успјешни. Реално је претпоставити да је на став Холбрука више утицала процјена функционера НАТО да им треба још времена за напад него било који аргуменат који је могао изнијети Слободан Милошевић. Одлагање је одговарало објема странама иако су знале да се ништа суштински неће измијенити. Но за сваку невољу је увијек боље да дође касније него раније.

Суштина споразума је била у формирању Верификационе мисије у оквиру ОЕБС-а коју су сачињавали ненаоружани посматрачи са војним искуством. Формално, споразум је потписан између Савезне владе СРЈ и високих представника ОЕБС-а 16. октобра и њиме су прецизиране све гаранције, овлашћења и начини сарадње. Испред Савезне владе овим послом је руководио подпредседник Никола Шаиновић. На челу Верификационе мисије био је пензионисани генерал Вилијам Вокер. Савезна влада и сви остали државни органи испунили су све обавезе из споразума а за све вријеме члановима мисије је гарантована безбједност и пружана подршка и помоћ упркос честим случајевима њихове нескривене пристрасности. Верификациона мисија није имала ниједан основани приговор да су наше снаге безбједности дјеловале против цивила албанске националности. Са друге стране, управо за вријеме мисије ОЕБС-а дошло је до поновне консолидације ОВК, њеног допунског наоружавања, реорганизовања и нових напада на полицију, војску и цивилно становништво. Крајем зиме, терористичке групе су приступиле градском терору,  једном од најгорих форми злочина. Извршено је масовно убијање цивила од школског кафеа у Пећи до експлозивних направа у косовској Метохији и Подујеву. У каснијим анализама сами западни медији су тврдили да Косовска верификациона мисија није била планирала из искрених побуда да се установи право стање ствари него као предигра НАТО агресије кроз пружену помоћ да ојача ОВК као копнену снагу својих напада. Ранија дешавања, посебно на примеру Републике Српске показивала су да ће бити измишљен неки конкретан повод за почетак напада.
 
Крајем јануара 1999. године Савет НАТО је овластио свог генералног секретара Хавијера Солану да може да одобри ваздушне ударе против циљева у Савезној Републици Југославији. Непосредни повод је био Рачак и тешкоће у раду Косовске верификационе мисије. Савезна влада се већ сутрадан обратила Савету безбједности УН. Указали смо да НАТО дјелује супротно повељи Уједињених нација и тражили смо хитну сједницу Савета безбједности. Ми смо урадили оно што је било до нас, Уједињене нације нису урадиле ништа. Ипак, требао је још један повод, или што је много ближе реалним проценама, метеоролшки услови и прогнозе још увек нису били повољни. Почетак злочина је одложен а на реду је био Рамбује, односно преговори у том чувеном парискоме дворцу. Ови ће преговори свакако ући у историју дипломатије само ће бити представљени са њене тамне стране, јер организатори се нису потрудили да створе макар привид да се жели некакав споразум. Стране које су требале да се договоре о миру и наставку заједничког живота на Космету и у Србији нису се ниједном састале. Иницијатори, представници Контакт групе, односно 8 најмоћнијих земаља свијета, установили су принципе политичкога дјеловања. Коначно, о томе су касније јавно говорили и функционери НАТО званичници, циљ ових преговора је био да српска страна одбије ултиматум па је он зато морао бити тако тврд. У оба случаја, и да смо прихватили и да смо одбили у Рамбујеу, био би једнак резултат. Били бисмо окупирани од НАТО-а, само с једне стране то би било по нашој сагласности и нашој капитулацији, а с друге војне силе.

Стога смо одлучили, и то лично никад нећу зажалити, да тај ултиматум не прихватимо. Одлуку није промјенио ни долазак Холбрука, ни заједничко посљедње писмо министара спољних послова Француске и Велике Британије. Слободан Милошевић је ефектно одговорио. Савезна влада је опет узалудно тражила сједницу Савета безбједности. Председавајући ОЕБС-а, норвешки министар иностраних послова Кнут Волебек, 5 дана прије почетка напада 19. марта донио је одлуку да се Косовска верификациона мисија повуче. Тражена је и добијена подршка и сарадња наших државних органа да сигурно побјегну са Космета. Своју одлуку Волебек је образложио порастом насиља на Косову за које је оптужио обје стране а не само нашу. Терен је постао чист. Генерал Весли Кларк, наш познаник из Дејтона, могао је да притисне дугмад. Бомбардовање је почело 24. марта. Све остало је историја и садашњост.
 
Хвала!