Srpski dobrovoljački korpus je bio vojna formacija fašističke partije Jugoslovenski narodni pokret „Zbor“ na čelu sa Dimitrijem Ljotićem, koji je služio nacističkom okupatoru pod čijom se komandom borio u Drugom svetskom ratu protiv antifašističkih oslobodilaca, jugoslovenskih partizana. Srpski dobrovoljački korpus je pored brojnih ratnih zločina, među kojima je jedan od najpoznatihih skupljanje talaca streljanih u Kragujevcu, poznat i po tome tome što je naoružavan i snabdevan od strane nemačkog okupatora a pred kraj rata postao i deo zloglasnih nacističkih SS jedinica. Bez obzira da li je reč o sramnom neznanju ili svesnoj provokaciji, recitovanje koračnica kvislinške i fašističke formacije na svečanosti povodom Dana pobede nad fašizmom predstavlja neoprostiv prekršaj koji mora biti sankcionisan.
Recitovanje stihova kvislinških koračnica „Mrtvi niste“ i „Borba već se bliži kraju“ predstavlja neizrecivu uvreda za sve žrtve naci-fašizma i domaćih izdajnika, u koje pored belogardejaca, ustaša, četnika spadaju i ljotićevci, kao i za sve one koji su se protiv tog zla borili u Drugom svetskom ratu.
Nakon što aktuelna vlast, isto kao i ona pre nje, godinama vrši reviziju istorije promovišuči četničke izdajnike i zločince kao „antifašiste“ sada se bez stida otišlo i korak dalje, nedoličnim i gnusnim recitovanjem koračnica kvislinških formacija poput ljotićevaca, koji nisu ni pokušavali da sakriju da sarađuju i služe naci-fašističkog okupatora.
Takođe, mi izražavamo i protest zbog neprimerenog i sramnog govora Milorada Dodika. Njega je odlikovao krajnje revizionistički i lažljivi ton. Nije Dodik tim govorom ispao samo puka neznalica, niti je Dodik samo na svoju ruku blatio veličanstvenu borbu partizanskih div junaka, isticanjem četnika kao antifašista.
Stoga NKPJ i SKOJ traže hitnu ostavku svih nadležnih u Odbora za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije koju su dozvolili skaradni i bezočni čin koji je bacio ljagu na veliki praznik, 9.maj, Dan pobede nad fašizmom.
Sekretarijat Nove komunističke partije Jugoslavije,
Sekretarijat Saveza komunističke omladine Jugoslavije,
Beograd,
11. 05. 2021.
Да би у Србији све било другачије него у осталим земљама победницама, побринула се актуелна буржоаска поданичка власт Александра Вучића. Наиме, у земљама победницама се величају антифашистички борци, одаје им се заслужено признање и почаст и оживљава сећање на њих. У Србији, поред полагања венаца и цвећа на спомен обележја посвећена борцима НОР-а, одржана је и тзв. “Свечана академија”, којој је присуствовао државни врх Србије, Вучићев кућни љубимац Милорад Додик, четворо преживелих бораца НОР-а и представници СУБНОР-а (или како ли се ова организација већ сад зове). Међутим, тај скуп нити је био свечан, нити је био академија. Много је више личио на комеморацију.
Стварно смо у великој дилеми којим редоследом да укажемо на све што је урушило смисао овог догађаја, али кренимо редом.
Ако знамо, а знамо, да је једина ослободилачка снага у овој земљи била НОВЈ, коју је предводила КПЈ на челу са Титом, за очекивати је било да буде отпевана или рецитована бар једна песма која велича НОР, али то се није десило. Отпевано је неколико руских песама, као што смо већ навели далеко примеренијих комеморативном скупу, него свечаној академији. Црвена армија је свакако дала велики допринос ослобођењу Београда и у борбама на Сремском фронту, али земљу је ослободила НОВЈ, која је крајем рата прерасла у Југословенску армију и која је у свом саставу имала 800.000 бораца.
Једина смо земља у свету у којој се за Дан победе на свечаном скупу рецитује песма која је била корачница фашистичке организације у тој земљи за време Другог светског рата. Конкретно, у питању је песма “Мртви нисте” која је била корачница фашистичке организације “Збор” Димитрија Љотића и њене војне формације – Петог српског добровољачког корпуса, познатог по злочинима над сопственим народом.
Светла тачка овог срамотног скупа било је обраћање председника СУБНОР-а, друга генерал-мајора у пензији Видосава Ковачевића. У свом говору указао је на чињеницу да се српски народ, као и остали југословенски народи, одазвао позиву КПЈ и друга Тита на устанак и да је у тој борби дао велики допринос. Националистима и национал-фашистима који су присуствовали скупу посебно је засметало што се генерал Ковачевић, поред осталог присутнима обратио и са “другарице и другови”. На то је отворено, на ружан и примитиван, али њему свакако својствен начин, реаговао Вучићев кућни љубимац, Милорад Додик. Да не би било двоумљења, на њега се односи одредница национал-фашиста.
После генерала Ковачевића, мада никоме од нас који не припадамо владајућем режиму није јасно по ком основу, скупу се обратио поменути Додик. У свом примитивном маниру, да би максимално омаловажио догађај и присутне борце НОР-а и чланове СУБНОР-а, није нашао за сходно да има припремљен, односно написан говор. Позант по својој елоквенцији и високим интелектуалним способностима, он је говор одржао, што би наш народ рекао, “из главе”. Сем негирања чињенице да су партизани на челу са Титом једини ослободиоци, јер тобоже они нису били Срби (да је бар нешто прочитао вероватно би знао да су преко две трећине састава НОВЈ чинили Срби), он је изнео нову историјску “чињеницу” да Тито није хтео да прихвати збег српске нејачи који је био прогањан од Францетићеве усташке “Црне легије”, и да је тај невини народ после тога тешко страдао (убијено је око 6.000 жена, деце и стараца). Овај страшан злочин се стварно десио, али то да Тито није хтео да прихвати збег је “податак” до кога су дошли само Додик и његови четници. Тиме се ставио у ред “значајних” историчара, где му друштво први пре свега Вук Драшковић, познат по својим никада потврђеним изворима. Суштина остатка његовог говора се свела на подсећање на злочин усташа у Јасеновцу, где је свакако и недосвимслено почињен геноцид над српским народом и што никад не сме да се заборави, нити опрости починиоцима, али није јасно због чега није ни једном речју поменуо борбу против немачких и италијанских окупатора. То за председавајућег Председништва Босне и Херцеговине није било битно нити важно, важно је “ударити” по Хрватима и Муслиманима (наравно, ни представници хрватских и муслиманских националистичких партија у БиХ нису ништа бољи од Додика, њима је једино важно да “ударају” по Србима). Он је истину за вољу на овај дан требао да буде у Сарајеву и тамо обележава Дан победе, а не у Београду да дели лекције како је постојао још један антифашистички покрет на територији Југославије. Још само да нам је рекао где су се то четници после новембра 1941. године и споразума Немаца и пуковника Михаиловића у селу Дивцима о заједничкој броби против партизана, борили против Немаца или Италијана, и ми бисмо употпунили своја знања о Другом светском рату. Наравно, Вучићев кућни љубимац то није могао да нам каже из простог разлога – тако нешто се није десило. Једино што су они радили је да су клали и убијали голоруки народ, како Хрвате и Муслимане, тако и Србе. Велики поткозарски четник (вероватно води порекло од оних који су убили др Младена Стојановића, чувеног “команданта Козаре”) нас није подсетио на “херојска” четничка дела у Србији – покоље у Вранићу и Друговцу, као ни на Даринку из Рајковца и њене две малолетне ћерке, које су заклали “храбри” припадници Горске гарде Николе Калабића. Он нас није подсетио, али ми се сећамо и подсетићемо ми њега када буде дошло време, а доћи ће сигурно, нека не брине.
Наравно, ништа не би имало смисла да се скупу није обратио и Александар Вучић. Као и његов претходник, и он је своје обраћање далеко више посветио дневно политичким потребама и обрачунавању са Зораном Милановићем и властима у Хрватској (свакако и не помишљамо да бранимо Милановића, јер неко ко изјави да су Срби сами криви за оно што им се десило у НДХ јер су се супротстављали усташама, не само да заслужује сваку моралну осуду већ треба одмах да буде суспендован са функције на којој је). О Другом светском рату је много опрезније говорио од свог кућног љубимца, чак се у знак поштовања поклонио присутним борцима НОР-а. Наравно, знамо да је Александар Вучић један од највећих глумаца у Србији, тако да смо свесни и чињенице да је све ово била глума. То пре свега јер је пореда НОП-а он помињао још неке ослободилачке покрете на тлу Југославије (знамо да је сигурно мислио на четнике, којима и сам припада, али стварно нам није јасно који су то још покрети били), чијим припадницима се такође поклонио.
На крају, да резимирамо. Нити је скуп који је требао да буде свечана академија случајно омаловажен, нити је случајно рецитована фашистичка корачница, нити је случајно Милорад Додик причао то што је причао, а свакако није случајно то што је Вучић изнео у свом обраћању. Све је то још један од веома добро осмишљених поступака снага поражених у Другом светском рату, којима желе да докрајиче посао на потпуној ревизији историје и негирању истине о ослободилачкој борби на тлу Југославије у Другом светском рату.
У Србији је левица, укључујући и комунисте, у потпуној дефанзиви у дужем периоду. Екстремна десница све више узима маха и постоји велика бојазан да ће фашистичке организације све више бити заступљене на нашој политичкој сцени. Актуелна власт овај тренд свесрдно потпомаже, јер је у складу са њеним циљевима.
Уколико ускоро прогресивне снаге у Србији не предузму значајне и одлучне кораке, будућност земље и нових нараштаја је под великим знаком питања. Идуће године ће можда на свечаној академији поводом Дана победе над фашизмом почасно место да заузимају фотографије Милана Недића, Димитрија Љотића и Марисава Петровића. Крајње је време да се освестимо!
СМРТ ФАШИЗМУ И ФАШИСТИМА – СЛОБОДА НАРОДУ
ЖИВЕЛА СОЦИЈАЛИСТИЧКА РЕПУБЛИКА СРБИЈА
Istoričare koji su se bavili tim periodom istorije i predstavnike manjina koje su masovno stradale od fašističke ruke tokom tog rata, nisu preterano ubedila objašnjenja organizacionog odbora da je cilj bio da se sačuva autentičnost poezije srpskog pesnika Momčila Nastasijevića, čije su stihove ljotićevci zloupotrebili nakon njegove smrti.
– Ljotić je osvedočeni kolaboracionista okupatorskih snaga od prvog dana rata, tu nema dileme da su do poslednjeg trenutka bili privrženi nemačkim okupacionim snagama. Smatram da bez obzira da li je to delo nekog pesnika koji je preminuo još 1938, jasno je da je ono što je on ispevao upotrebio Dimitrije Ljotić i njegov Zbor, i da svako spominjanje asocira direktno na kolaboracioniste. To stvara neki osećaj da se relativiziraju svi događaji iz vremena Drugog svetskog rata. Znam da nije sve crno belo, ali treba napraviti neku distinkciju u odnosu na ono što je nanelo neviđenu patnju i zlo ljudima, kaže za Danas predsednik Jevrejskih opština Robert Sabadoš.
On dodaje da nije smelo da se dogodi da se tako nešto uvrsti u program proslave, jer time vlast šalje pogrešne poruke javnosti.
– Ovo što se sada dogodilo je pogrešan signal za ostalih osam ili devet miliona koliko nas je ostalo. To što se dešava na tako visokom nivou je poruka za građanstvo Srbije. Ako se mirimo sa tim i smatramo da je to za nas prihvatljivo ili da to ne predstavlja nešto što izaziva otpor u nama, onda je to pogrešno, zaključuje Sabadoš.
Istoričarka Dubravka Stojanović ocenjuje da se danas ovakvim potezima „upinjemo da budemo na strani poraženih“.
– Od 2000. godine smo imali rehabilitaciju četnika: promenjena su imena 900 ulica u Beogradu, donet zakon o izjednačavanju četnika i partizana po kome su sudovi rehabilitovali, promenjeni su udžbenici pa su u novima izbrisani četnička kolaboracija i zločini. E sad smo u novoj, radikalnoj, fazi revizionizma – sad se ne samo rehabilituje fašista Ljotić, već i slavi. Titova i Dražina slika su jedna do druge, to je znači završeno, sad idemo dalje, tačnije dublje u propast. Mi smo jedina zemlja koja se kroz partizanski pokret borila od početka, imala slobodnu teritoriju – Užičku republiku, a danas se upinjemo da budemo na strani poraženih, na kojoj smo sami, navodi Stojanović za Danas i zaključuje da nema većeg poraza za srpsko društvo.
Koraks: Dražini četnici mi streljali oca
Predrag Koraksić Koraks, karikaturista Danasa, reagovao je na saopštenje Dveri, po kome je prvi ustanik protiv fašizma i nacizma bio pukovnik jugoslovenske vojske Dragoljub Draža Mihailović.
„Kao direktni svedok znam tačno šta se desilo tih dana, imao sam osam godina. Prva akcija koju su četnici Draže Mihailovića napravili pošto su raskinuli saradnju sa Titom oktobra 1941. godine, bila je da „junački“ napadnu partizansku bolnicu sa ranjenicima u selu Gornja Gorevica, gde je moj otac bio partizanski komesar i koji je takođe ležao u bolnici. Zarobljenici su nakon tog napada odvedeni na Ravnu Goru, i tamo streljani u selu Brajiće, neposredno blizu štaba Draže Mihailovića. Među njima streljan je i moj otac. Prethodno je bio pripremljen napad na bolnicu, dve nemačke „štuke“ mitraljirale su kuću u kojoj su bili smešteni ranjeni partizani. Sve sam gledao svojim očima, i te dve štuke kako mitraljiraju, iz moje rodne kuće u selu Gornja Gorevica, ali nisam znao koliko je ljudi izginulo. Tek posle rata mi je mati rekla šta se desilo. Napad je bio izveden u sadejstvu sa nemačkim snagama, i važno je da se takve stvari znaju i da ne padnu u zaborav“, ističe Koraksić i dodaje da je saopštenje Dveri „besprimerni bezobrazluk“. J. L.