[srpskohrvatski / deutsch / english.
Sulla relazione della "Commissione Greif" in merito ai fatti di Srebrenica, e la conseguente censura dell'Alto Rappresentante UE Valentin Inzko, si veda una sintesi in italiano al nostro precedente post.]
Srebrenica-Report: Kriegsverbrechen? Völkermord?
0) Online-Diskussion, 31.8: Srebrenica-Report: Kriegsverbrechen? Völkermord?
1) Internationale Kommission: Kein Völkermord in Srebrenica (Greif-Kommission / K. Trümpy, ICSM Schweiz)
2) Srebrenica Historical Project: Announcing second revised and Kindle E Book editions of "Rethinking Srebrenica"
3) Историјски пројекат Сребреница: Геноцидни наратив који губи замах
4) S. Karganovic: Just Another Routine Humiliation for the ‘Impossible State’ of Bosnia and Herzegovina (July 26, 2021)
=== 0 ===
Dienstag, 31. August 2021 um 18 Uhr
Srebrenica-Report: Kriegsverbrechen? Völkermord?
Teilnahme via: https://zoom.us/j/93031553973?pwd=NEdpR0hpYUpndHM3RW9ZSzNWNSs0UT09
Es diskutieren:
Walter Manoschek (Mitglied der Report-Kommission, Universität Wien)
Germinal Civikov (Autor des Buches: "Srebrenica. Der Kronzeuge")
Andrej Ivanji (Balkankorrespondent der "taz")
Moderation: Hannes Hofbauer
Näheres zum Buch von Germinal Civikov: https://mediashop.at/buecher/srebrenica-der-kronzeuge-2/
Organisiert: Promedia Verlag (Wien) – www.mediashop.at – www.verlag-promedia.de – www.facebook.com/promediaverlag
=== 1 ===
Inizio messaggio inoltrato:
Da: "Y&K Truempy" <politmail @ katru.ch>
Oggetto: Internationale Kommission: Kein Völkermord in Srebrenica
Data: 2 agosto 2021 07:44:04 CEST
A: <jugocoord @ tiscali.it>
Im Februar 2019 beauftragte die Regierung der Republika Srpska eine Kommission zur Untersuchung der Kriegsverbrechen in der Region Srebrenica. Unter der Leitung von Gideon Greif, einem israelischen Historiker und Spezialisten in der Holocaustforschung, befasste sich eine 10-köpfige, international besetzte Kommission mit den zwischen 1992 und 1995 in dieser Region begangenen Kriegsverbrechen. Der kürzlich veröffentlichte, 1'105 Seiten umfassende Report enthält die Kernaussage, dass in Srebrenica Kriegsverbrechen (**), aber kein Völkermord stattfanden:
https://incomfis-srebrenica.org
Deutsche Übersetzung der Conclusions (50 Seiten):
ABSCHLUSSBERICHT DER UNABHÄNGIGEN INTERNATIONALEN UNTERSUCHUNGSKOMMISSION ZUM LEID ALLER MENSCHEN IN DER REGION SREBRENICA ZWISCHEN 1992 UND 1995 (Aus dem englischen ins deutsche mit dem DeepL-Übersetzer. K.Trümpy, 1. Aug. 2021)
Kapitel XI: Allgemeine Schlussfolgerungen / Historischer Kontext / Die Vorkriegsjahre und der Beginn des bewaffneten Konflikts / Kriminalpolizeiliche Sichtweise / Forensisch-anthropologische Analyse / Internationale und lokale Gerichtshöfe und Gerichte / Rechtliche Sichtweise
https://www.cnj.it/documentazione/Srebrenica/SrebrenicaGreif_DE.pdf
Im Grossen und Ganzen enthält der Bericht eine vernichtende Beurteilung der Rolle des ICTY (International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia). Die parteiische Vorgehensweise dieses UNO-Gerichtes und die negative Einflussnahme durch die Westmedien werden klar benannt. Insbesondere wird bemängelt, dass in der fraglichen Zeit in der Region stattgefundene Kämpfe zwischen serbischen und muslimischen Truppen, mit sehr vielen Toten, vom ICTY total ausgeblendet wurden.
Jugoslawien-Aktivisten war immer klar, dass die angebliche Tötung von 8'000 muslimischen Männern in Srebrenica den völkermörderischen Verbrechen der Nazis gleichgesetzt werden, um im globalpolitischen Masstab die ausserordentlichen Verdienste der SowjetUnion und auch Serbiens bei der Zerschlagung Nazideutschlands zu relativieren, dies im Sinne einer Revision der Nach-II.WK Weltordnung zugunsten der US-Welthegemonie.
Kaspar Trümpy, ICSM Schweiz
PS Kein Zufall: Der Hohe Repräsentant der internationalen Gemeinschaft für Bosnien-Herzegowina hat Ende Juli angeordnet, dass die Leugnung des Genozids von Srebrenica nun mit bis zu drei Jahren Haft bestraft wird:
https://www.derbund.ch/serbische-politiker-wettern-gegen-genozid-gesetz-938012478189
**: Der Srebrenica-Publizist Alexander Dorin verneint auch mehrheitlich die Massenerschiessungen von muslimischen Kriegsgefangenen. Vor sechs Jahren wurde er in Basel unter Anklage des bandenmässig betriebenen Hanfhandels verhaftet und wartet auf seinen "Prozess".
=== 2 ===
Inizio messaggio inoltrato:
Da: "S. K." <srebrenica.historical.project @ gmail.com>
Oggetto: Srebrenica Historical Project: Announcing second revised and Kindle E Book editions of "Rethinking Srebrenica"
Data: 11 luglio 2021 22:16:32 CEST
Rethinking Srebrenica, the Second Revised Edition and the Kindle E Book Edition
We cannot think of a more appropriate date than today, July 11, to announce the second, revised and supplemented edition of our now classic study, Rethinking Srebrenica, as well as its simultaneous eBook launch as an Amazon Kindle edition.
Rethinking Srebrenica is a comprehensive examination of not only the evidence but all critical issues regarding this subject. We follow closely every mention of Srebrenica in academic sources and the media. We can state confidently that in terms of scope and depth of analysis there is nothing available today that can match Rethinking Srebrenica’s standing as the definitive study of this subject.
Rethinking Srebrenica examines the forensic evidence of the alleged Srebrenica "massacre" possessed by the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (ICTY) in The Hague. Even though the ICTY created more than 3,500 autopsy reports, many of them were based on bone fragments, which do not represent complete bodies, but were represented by the ICTY as complete bodies. An examination of the matching femur bones found reveals that there were only about 1,900 complete bodies that were exhumed. Of these, in some 1,500 autopsy reports, including those comprised of incomplete body fragments, no cause of death could be determined by the ICTY forensic specialists; while 627 cases were consistent with battlefield casualties. Only about 400 autopsy reports indicated execution as a cause of death, as revealed by ligatures and blindfolds. This forensic evidence does not warrant concluding that a genocide took place in Srebrenica.
The authors (Karganovic and Simic) examine the events that took place in Srebrenica in July 1995 in a holistic manner instead of restricting it to a three-day event. The ten chapters cover: 1) Srebrenica: A Critical Overview; 2) Demilitarization of the UN Safe Zone of Srebrenica; 3) Genocide or Blowback?; 4) General Presentation and Interpretation of Srebrenica Forensic Data (Pattern of Injury Breakdown); 5) An Analysis of the Srebrenica Forensic Reports Prepared by the ICTY Prosecution Experts; 6) An Analysis of Muslim Column Losses Attributable to Minefields, Combat Activity, and Other Causes; 7) The Genocide Issue: Was there a Demonstrable Intent to Exterminate All Muslims?; 8) ICTY Radio Intercept Evidence; 9) The Balance Sheet; and 10) Srebrenica: Uses of the Narrative.
Since the first edition of Rethinking Srebrenica appeared eight years ago, no other study has appeared to match its scope and wealth of data, nor has there been any attempt to engage us in debate or dispute our findings. Silence is the tribute that propaganda pays to truth.
We recommend Rethinking Srebrenica to everyone who is interested in dismantling of what Prof. Edward Hermann called the greatest hoax at the end of the twentieth century; of which Noam Chomsky remarked: “if Srebrenica was genocide, then we must invent another word for what happened in Auschwitz.”
You can order the perfect paperback edition ($34.95 + postage) from
https://www.unwrittenhistory.com/
You can order the Kindle edition ($14.95) from Amazon:
The perfect paperback edition will be available from Amazon in 7-10 days.
=== 3 ===
http://srebrenica-project.org/2021/07/10/сребреница-геноцидни-наратив-који-гу/
Сребреница - геноцидни наратив који губи замах
И ове године 11. јула обележава се двадесетшеста годишњица трагичних догађаја у Сребреници. Сваке године, церемонија помало губи на сјају и помпи у мери у којој све обузима умор од геноцида. Онај ко би желео да сазна нешто више о тим стварима добиће суштински различите одговоре и тумачења, зависно од припадности локалне особе са којом прича. Као што је Дајана Џонстон правилно приметила, на Балкану појам истине најчешће је лишен трансцендентне или онтолошке димензије. Обично, то је представа која се формира на чисто племенском основу.
Пошто смо склонили са пута ту аксиому балканске гносеологије, ипак и даље остаје питање постоје ли неке поуздане чињенице, или чврсти оријентири, што би нам помогло да се снађемо у маси противречних тврдњи. Нажалост, и то опет зависи од тога ко нам је саговорник.
За муслиманско становништво Босне и Херцеговине, Сребреница је успешно смишљени идентитетски оснивачки мит, борбени поклич и алатка коју њихова самообнављајућа управљачка класа у Сарајеву спретно користи да би овце сатерала у тор где ће они, та иста елита, бити самозвани чувари на капији. За НАТО обожаваоце Сребреница је извор богатих политичких дивиденди, буквално поклон с неба. Продубљујући оно што тренутно делује као вечни раздор између највеће две заједнице у Босни и Херцеговини, Србима и Муслиманима, Сребреница западном савезу омогућава наизглед необориви изговор да стратешки позиционирану Босну бескрајно дуго држи под својим протекторатом. У противном – тако се у њиховом наративу тврди – завађени народи би одмах једни друге опет ухватили за гушу, изазвавши ново касапљење које пристојни и цивилизовани људи у Вашингтону, Лондону и Бриселу једноставно не би могли да поднесу. Али, да будемо реални, дивиденде које ти пристојни људи црпу из Сребренице управо и јесу то што је њима било потребно у целој ствари. После Сребренице, они су постали слободни да предузимају своје интервенције под плаштом „права на заштиту“ [R2P] гдегод би неки сиромашан и незаштићен народ привукао њихову пажњу зато што лежи на ћупу злата, петролеја, стратешких минерала, или било чега другог за чим они жуде и желе да присвоје. Или, уколико се њихов владар одметне и покаже непослушним те напрасно постане „диктатор који убија сопствени народ.“ Наши читаоци су исувише добро обавештени да би им требали специфични примери, али реда ради довољно је поменути Косово, Ирак, Сирију и Либију.
Оно што би Сребреницу требало да издваја од других ружних дешавања у грађанском рату који је захватио бившу Југославију је њен јединствени статус, као „првог геноцида у Европи после краја Другог светског рата“. (Шта би професор Лемкин о томе можда имао да каже, то је нешто што из очигледних разлога никада нећемо сазнати.) Такав статус су Сребреници прво приписали западни медији, док су о сукобу у Босниједноумно извештавали. Као по наруџбини, то је касније потврдио и Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКТБЈ) у Хагу, ad hoc установа која је – како многи подозревају – и била основана управо са тим циљем. Својевремене оптужбе у медијима везано за „геноцид“ над 8,000 заробљених муслиманских „мушкараца и дечака,“ које су Срби наводно побили пошто су заузели Сребреницу, чудесно су добиле ретроакивну правосудну потврду од тренутка када је МКТБЈ преузео ствар у своје руке и почео да објављује своје штанцоване пресуде.
Како су се ствари надаље развијале, пресуде МКТБЈ су постале ефективна замена за чврсте чињенице на којима су тобож биле утемељене, исто као што су се папирни златни сертификати – у очима простодушних инвеститора – претворили у нешто још солидније и од самог физичког злата. Поборници разних скупштинских „резолуција о сребреничком геноциду“ и „закона за кажњавање негирања геноцида“ у разним државама су, следствено, веома немарни када се ради о пружању чврстих чињеница којима би поткрепили своје тврдње. (Задњи пут када смо проверавали, још увек је важило правило да је терет доказивања на ономе ко нешто тврди.) Али ако је такво правило икада и постојало у нормативном универзуму пристојних људи западнога света, то правило је очито суспендовано у случају Сребренице. По lex specialis-у који важи за Сребреницу, пресуда МКТБЈ је целокупан доказ који је неопходан да би се утврдило извршење страшног злочина као што је геноцид, а закони против негирања геноцида у Сребреници се по потеби примењују да би се запушила уста свима који овакво резоновање доводе у питање. И није важно што је сам Хашки трибунал установа упитног легитимитета, пошто овлашћења да се оснује такав суд нема нигде у Повељи Уједињених Нација. Чак и покретање питања о томе представља дрскост којом се крше правила што уређују материју сребреничког геноцида.
Питања као да ли се у јулу 1995. Сребреници догодио геноцид (и овде), или није, или да ли је, или није, Хашки трибунал легитиман форум позван да се о томе изјашњава, већ су била разматрана и анализирана до у бескрај (овде, овде, и овде). Ако ћемо поштено, чврсте чињенице које оспоравају наратив о сребреничком геноциду јесу изобилне. Постоје јаке индиције да аутопсијски извештаји, према којима се наводно доказује погубљење „8,000 мушкараца и дечака,“ нису ни приближно онакви како се представљају. ДНК докази (и овде), којима се накнадно прибегло да би се запушиле рупе у аутопсијској грађи, и да би се доказала масовност погубљења ратних заробљеника, на ближи поглед такође отварају више питања него што пружају одговора. Такође су испливали незгодни докази и о војним дејствима, и огромним борбеним губицима које су претрпели наоружани мушкарци из „демилитаризоване“ енклаве, а који су неприметно били убачени у статистику која се односи на погубљења да би се тиме надувала смртност која се приписује геноциду (и овде). Ипак, мада поприличан део скепсе са којом се гледа на службену сребреничку причу заправо почива на импресивно објективним темељима, нећемо овог пута на томе инсистирати да не би повредили ничија племенска осећања.
Уместо оспоравања или порицања, одлучили смо да ову годишњицу обележимо потврђивањем. Злочиначко уништење српске заједнице у Сребреници између 1992. и јула 1995. једва да је било примећено или признато од стране дежурних сребреничких морализатора, тако да ћемо овом приликом ми одрадити њихов запостављени задатак.
По попису становништва Босне и Херцеговину за 1991. годину, уочи рата, четвртина сребреничког становништва, или 8,315, су били Срби. Када су српске снаге у јулу 1995. ушле у Сребреницу, ниједнога од њих тамо више није било. Око хиљаду, или по неким проценама и више, били су убијени, док су њихова села била нападнута и сравњена са земљом. Преостали су били протерани на територију под српском контролом која је окружавала енклаву.
Зверска методологија којом су се служиле наоружане банде из енклаве да застраше и протерају своје комшије Србе приказана је у судбини мале Мирјане, српске девојчице коју су силовали и убили они који су ускоро после тога, већ 1995. године, постали жртве геноцида у Сребреници које је оплакивао цео пристојан свет.
Питање: да ли су Срби које су суседи протерали са њихових огњишта имали право да се 1995. врате својим кућама и, ако ништа друго, сахране своје мртве?
Малобројни су они који би на тако нападно формулисано питање одговорили са „не“. Баш зато, гурање под тепих ужасног погрома над неоплаканом српском заједницом, да би се онемогућило постављање тако незгодног питања, добија свој савршени, мада извитоперени, смисао.
=== 4 ===
Just Another Routine Humiliation for the ‘Impossible State’ of Bosnia and Herzegovina
It is difficult to conceive that all the elements of a perfect storm in the three central Balkans statelets have been planted fortuitously, without the guidance of a single strategic concept or operational centre.
Stephen Karganovic
July 26, 2021
The outgoing “high commissioner” of Bosnia and Herzegovina Valentin Inzko’s Parthian shot threatens to unravel the restless raj he has haughtily ruled since 2009, amply rewarded for his generous efforts with an annual salary of half a million euros.
For several years Inzko has been threatening to impose in Bosnia a “Srebrenica genocide denial” law, relying on his presumed prerogatives under the Dayton peace agreement, unless that is the local lawmakers got his hint and passed the prescribed law motu propio. But of course as a lawyer Inzko should be well aware that in conditions of coercion there can be no motu propio. That knowledge did not prevent him, however, precisely from the exercise of coercion just days before his heartily desired departure, as if he deliberately wanted the coda to his rule to symbolize the general lawlessness of his office ever since it was set up in 1996, supposedly as a temporary measure to facilitate peace and reconciliation in a strife riven land. In the event, the “temporary measure” making Bosnia a full-fledged NATO protectorate has been in effect for a quarter of a century, and with no end in sight, but with increasingly determined resistance by Security Council members Russia and China.
Inzko’s decree was just another in a long train of routine humiliations for the supposedly independent and sovereign state of Bosnia and Herzegovina.
Like all previous occupiers of Bosnia and Herzegovina, Inzko and his NATO brethren have found the Serb element a very hard nut to crack. In the present situation, the contentious issue is the foreign cabal’s insistence that Bosnian Serbs, whose political embodiment is one of the country’s two entities, the Republic of Srpska, humbly admit that they committed genocide on their Muslim neighbours in July of 1995. Either that, or stop denying that they did, which is practically the same thing. Except for some usual suspects from the ranks of local Western-financed NGOs few takers have been found, which infuriates the international overseers immensely. Moreover, due to Bosnia’s post-Dayton constitutional structure a “national interest” issue such as this cannot be given legislative effect without a consensus of all three constituent ethnic groups. Republic of Srpska’s determined opposition to the self-incriminating Srebrenica genocide denial initiative has effectively squashed all attempts to pass such a law using regular legislative procedures. That is when “high representative” Inzko stepped in to do the job.
Pointedly, Milorad Dodik, the Serbian representative in Bosnia’s collective presidency, commented that the imposition of this law is the “final nail in the coffin” of the failed state of Bosnia. (He would have said “the final straw” had he been talking in English, which he does not speak.) He was obviously alluding to the title of a book by Bosnian Serb academic, Prof. Nenad Kecmanovic, “Bosnia, the impossible state,” which takes a very dim view of its subject’s viability.
The principal points in the current controversy are the unreasonably long persistence of the office of the “high representative” in Bosnia (supposedly he “represents” the European Union, of which Bosnia is not even a member) and the actual extent of his powers.
Putting and keeping their man on the vice-regal throne in Sarajevo (individual officials have changed over the last 25 years but the general political direction of their office has invariably remained the same) is invested with obvious geostrategic logic, which is to secure the empire’s Balkan rear for the Ostfront, when the time to open it is deemed ripe. In the meantime, by hook and by crook the empire and its local “high representatives” have pursued obstinately three single-minded goals. These are to dismantle the loose confederation agreed upon in Dayton in favor of a centralised state ruled by their satraps from Sarajevo, to incorporate Bosnia into the crumbling European Union, and to make it join the NATO alliance. A fundamental obstacle to the achievement of all those goals is an empowered Republic of Srpska, with its stubbornly retrograde population whose unanimous affections in their entirety flow in the opposite direction, to … well, you know who, but it is neither Brussels, London nor Washington.
In that context, the actual powers under the Dayton peace agreement of the “high representative,” whose task is to make all the above happen, are a core issue. Those powers, it seems, have largely been based on an insolent bluff, the so-called “Bonn powers” supposedly delivered to the Bosnian viceroy at a meeting of Western Alliance officials in Germany in the late 90s, much akin to the fraudulent Donatio Constantini and other similar medieval swindles. The entire fraudulent scheme was debunked in detail and with great effectiveness by British academic John Laughland some time ago. But alas! Balkan politicians do not seem to have grasped Dr. Laughland’s memo because they are not very fluent in English. Besides, their not wholly unjustified inferiority complex makes them susceptible to the most preposterous claims, especially when they are delivered by stern Western officials in pin striped suits, to whose impertinent demands “Yes, bwana” is always the only possible answer.
Inzko’s imposition in Bosnia of a country-wide Srebrenica genocide denial law, in clear defiance of the Serb half of the country, is already provoking exactly the sort of destabilising reactions that were probably envisaged by those who inspired it. There is talk of the Serb entity walking out of Bosnia and Herzegovina, not recognising the credentials of Inzko’s successor, not enforcing Inzko’s arbitrary decree on its territory, and so forth. In short, the planned exacerbation of Bosnia’s permanent crisis has so far been an outstanding success.
Add to that the recent “Srebrenica denial” spat in neighbouring Montenegro which further undermined the already wobbly post-Djukanovic government and the campaign in Serbia, clearly inspired by Western services and their agents of influence, to further discredit the unsavoury current regime and nudge it closer to recognizing Kosovo secession in return for a let-up on the political pressure, and all the ingredients for a toxic Balkan brew have been assembled.
A “Balkan Spring,” perhaps a bit late in the year, but probably welcome any time, may well be in the early implementation stage. It is difficult to conceive that all the elements of a perfect storm in the three central Balkans statelets have been planted fortuitously, without the guidance of a single strategic concept or operational centre.