ARTEL GEOPOLITIKA by www.artel.co.yu
office@...
Datum:16 juli 2002
Aleksandar KONOVALOV: BUDUCNOST NATO: RENESANSA
ILI "MRTVA PRIRODA"
Moskva, 15. jula 2002
RIA "Novosti"
Aleksandar KONOVALOV, predsednik Instituta za strateske
procene
Na prvi pogled, odgovor na pitanje iz naslova izgleda
sasvim logicno, narocito danas, posle odrzanog u Letoniji
dvodnevnog samita "Riga 2002: most prema Pragu", na kome su
ucestvovali rukovodioci zemalja "Viljnuske desetorice" -
drzava koje su izrazile zelju da se ukljuce u NATO.
Vazno je da je u svojstvu jedinstvenog posmatraca na samit
u Rigu pozvan i predstavnik Ukrajine, ciji
visokopostavljeni politicari sve otvorenije govore o
ukljucivanju u alijansu i to oznacavaju kao dugorocni cilj
drzave. Dakle, onih koji zele da se ukljuce u NATO ima vise
nego dovolojno, a njihov broj se stalno povecava. Alijansa
radi na uspostavljanju novih odnosa sa Rusijom u okvirima
"dvadesetorice" i dalje u sustini ostaje jedina, najmocnija
i najaktivnija medjunarodna vojno-politicka organizacija na
evroatlantskom prostoru. A sve to kao da svedoci o procvatu
i svetloj buducnosti NATO.
Medjutim, realnost nije bas onakva kakvom se cini ni za
samu organizaciju, niti za zemlje koje hrle da popune njene
redove. Medju mnogobrojnim zakljuccima koji su izvedeni
posle 11. septembra 2001. godine jedan od najnespornijih
jeste: svi medjunarodni instituti - OUN, OEBS, NATO itd. -
koji su stvarani radi osiguravanja medjunarodne
bezbednosti, pokazali su se apsolutno nesposobnim da izadju
na kraj sa principijelno novim rizicima i opasnostima po
medjunarodnu bezbednost. To se odnosi i na NATO u prvom
redu.
Mogli bismo smatrati "ironijom istorije" to sto je po prvi
put za sve vreme postojanja alijanse clan 5 - zajednicko
odbijanje agresije protiv jednog njenog ucesnika -
iskoriscen kada je napadu podvrgnuta teritorija SAD. Ali je
jos neocekivanije i, verovatno, tragicnije za sudbinu
alijanse to, sto je Amerika prakticno odbila pomoc
saveznika. Druga, ne manje tuzna za alijansu cinjenica
jeste ta, sto Sjedinjene Americke Drzave demonstriraju sve
vecu sklonost ka jednostranim, a ne kolektivnim akcijama.
Amerika nastavlja da zivi u uverenju kako je toliko bogata,
ekonomski razvijena i snazna u vojnom pogledu - a te ocene
tesko je osporavati - da svaki medjunarodni institut i
obaveza - pa cak i prema saveznicima - sputava slobodu
njenog jednostranog delovanja i smanjuje njihovu
efikasnost. A to je vec - duboka zabluda. Pa i pored toga,
Sjedinjene Drzave ispoljavaju sve vecu sklonost da deluju
na osnovu "fleksibilnih ad hoc" koalicija, proklamujuci
njihove ciljeve i omogucavajuci onima koji to zele da se
pridruze. Sastav tih koalicija moze izgledati veoma cudno,
ali se to objasnjava iskljucivo celishodnoscu.
U avganistanskoj kampanji saveznici Amerike bili su
Pakistan, Rusija i, u izvesnoj meri Velika Britanija. Ali
ne zato sto je Velika Britanija clanica NATO, vec zato sto
je ona imala preostalo iz kolonijalnih vremena sopstveno
iskustvo pohoda na Avganistan, sto se Amerikancima ucinilo
korisnim. Da li je neko mogao i da zamisli pre par godina
da ce Sjedinjene Americke Drzave, zajedno sa Rusijom i
Pakistanom - i ne bez pomoci Irana koji je pomogao Rusiji
da naoruza i obuci vojsku Severne alijanse - zajednickim
naporima unistavati izmaklo kontroli tajno cedo americkih i
pakistanskih specijalnih sluzbi - talibana. E, to se moglo
desiti jedino u nekakvom nocnom kossmaru.
Naravno, na samitu u Letoniji prisustvovali su i
visokopostavljeni natovski cinovnici, i delegacija senata
SAD. Izgovorene su sve potrebne reci o neophodnosti NATO u
novim uslovima i o zelji da se u alijansi vide novi
clanovi. Ali ako je za natovske cinovnike sirenje alijanse
danas maltene jedinstvena misija, kojom se opravdava
celishodnost njegovog postojanja, dakle, postojanja
organizacije i njih samih, cinovnika, za Sjedinjene
Americke Drzave statistika izgleda kudikamo manje
optimisticna. U svakom slucaju, broj americkih politicara
koji podrzavaju prijem u NATO novih clanova, znatno je
manji nego sto je to bilo prilikom prijema u alijansu
Poljske, Madjarske i Cceske. Danas je sasvim jasno da se
desilo nesto najstrasnije sto se moze desiti sa
vojno-politickim savezom - gubljenje protivnika i misije. I
ako nova misija ne bude pronadjena u najskorije vreme, onda
ce perspektiva da postane "mrtva proroda" za
Severnoastlantsku alijansu biti surova neizbeznost. Nece
ovde pomoci ni prijem novih clanova. Na protiv, to samo
moze iskomplikovati situaciju, odvlaceci snage i resurse od
resavanja zaista neophodnih zadataka.
Danas se mnogo prica o razradi nove doktrine NATO, o tome
da ce alijansa preuzeti na sebe takve funkcije kao sto je
sprecavanje sirenja oruzja za masovno unistavanje, borba
protiv terorizma, nezakonitog promerta narkotika, nelegalne
migracije itd. Medjutim, sasvim decidno moze se kazati da
prilagodjavanje alijanse odbijanju novih izazova i
opasnosti po medjunarodnu bezbednost u nizu slucajeva
izizkuje znacajne snage i sredstva, a u pojedinim
situacijama jednostavno nije ni moguce. Jer previse se
aktuelna situacija razlikuje od onih ciljeva i zadataka
koje je sebi postavila organizacija prilikom njenog
stvaranja.
Preuzecemo na sebe smelost da ustvrdimo, da buducnost NATO
umnogome zavisi od toga koliko ce postati realno
partnerstvo te organizacije sa Rusijom. Jedino u uslovima
najtesnje saradnje i integrisanja sa Rusijom moguca je neka
nova misija za alijansu.
U uslovima integracije sa NATO u cilju resavanja
zajednickih zadataka bezbednosti problem sirenja alijanse
za Rusiju ce, svakako, biti potisnut u drugi plan. On je
vec i danas izgubio svoju ostricu, mada principijelni odnos
prema sirenju Severnoatlantskog saveza kao krupnoj
istorijskog gresci Zapada Rusija nece promeniti. Za to
postoje dva razloga. Prvi - znacajna "devalvacija" akcija
alijanse posle 11. septembra 2001. godine, a drugi razlog
skopcan je sa nadom u principijelno novi karakter odnosa
izmedju Rusije i NATO.
Sve sto je receno, naravno, ne znaci da ce Rusija cutke i
bespogovorno prihvatiti ukljucivanje u alijansu bilo koje
drzave a da se pri tom ne uzmu u obzir vitalni ruski
interesi. Danas je ukljucivanje u NATO Baltickih drzava za
Rusiju vise problem politicko-psiholoske prirode i pitanje
unutarpoliticke stabilnosti. Kudikamo je vise
zabrinjavajuce uporno koketiranje sa alijansom ukrajinske
strane. U tom pitanju Zapad mora da ispolji delikatnost,
jer neoprezni potezi i neopravdasni avansi Ukrajini mogu
veoma mnogo pokvariti odnose na relaciji alijansa - Rusija.
I nije stvar ovde u tome sto Rusija po staroj "imperijskoj"
tradiciji ne zeli da Ukrajinu vidi u NATO. Proces
vojno-politickog zblizavanja Ukrajine sa Zapadom nezibezno
zadire u niz znacajnih strateskih interesa Rusije, pa bi o
tome trebalo porazmisliti unapred. Kao prvo, prema
sporazumu sa Ukrajinom Sevastopolj je jos, u krajnjem
slucaju do 2017. godine, pod zakupom Rusije i koristi se
kao osnovna baza ruske Crnomorske flote. A zamenik
sekretara saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu
Ukrajine Sergej Pirozzkov izjavio je nedavno, da je
"Ukrajini neophodno da resi pitanje baziranja crnomorske
flote jer, saglasno kriterijumima NATO, zemlja na cijoj se
teritoriji nalaze inostrane vojne formacije, ne moze
postati clanica alijanse". Premestanje baze ruske
Crnomorske flote iz Sevastopolja u Novorosijsk kostalo bi
na desetine milijardi dolara i izisivalo mnoge godine za
izgradnju tehnicke baze i neophodne infrastrukture.
Na ukrajinskoj teritoriji nalazi se jedna od osam radarskih
stanica sistema za rano upozoravanje o raketnom napadu. I
za Rusiju je od izuzetnog znacaja da ima slobodno dobijanje
informacija sa tog radara. Ukrajina je vec pripremila svoje
predloge za program "Membership Action Plan" - standardni
set zahteva, koje treba da ispuni zemlja koja zeli da
stekne status zvanicnog kandidata za ukljucivanje u NATO.
Naravno, o tome ne govore najvisi drzavni rukovodioci,
opunomoceni da formulisu spoljnu poliitiku zemlje, ali zato
o tome govore prilicno visokopostavljeni drzavni cinovnici.
I takve se izjave mogu tretirati, u najmanju ruku, kao
svojevrsni "probni baloni", ali imaju i unutarpoliticku
konotaciju. Predsednik Kuccma, najblaze receno, nije bas
popularan na Zapadu pa je moguce da smatra da moze
popraviti svoju reputaciju na taj nacin sto omogucava
cinovnicima da daju izjave koje pogadjaju ruske interese.
Ali zato za NATO neopreznost po pitanju uzajamnih odnosa sa
Ukrajinom moze biti vise nego pogubna.
office@...
Datum:16 juli 2002
Aleksandar KONOVALOV: BUDUCNOST NATO: RENESANSA
ILI "MRTVA PRIRODA"
Moskva, 15. jula 2002
RIA "Novosti"
Aleksandar KONOVALOV, predsednik Instituta za strateske
procene
Na prvi pogled, odgovor na pitanje iz naslova izgleda
sasvim logicno, narocito danas, posle odrzanog u Letoniji
dvodnevnog samita "Riga 2002: most prema Pragu", na kome su
ucestvovali rukovodioci zemalja "Viljnuske desetorice" -
drzava koje su izrazile zelju da se ukljuce u NATO.
Vazno je da je u svojstvu jedinstvenog posmatraca na samit
u Rigu pozvan i predstavnik Ukrajine, ciji
visokopostavljeni politicari sve otvorenije govore o
ukljucivanju u alijansu i to oznacavaju kao dugorocni cilj
drzave. Dakle, onih koji zele da se ukljuce u NATO ima vise
nego dovolojno, a njihov broj se stalno povecava. Alijansa
radi na uspostavljanju novih odnosa sa Rusijom u okvirima
"dvadesetorice" i dalje u sustini ostaje jedina, najmocnija
i najaktivnija medjunarodna vojno-politicka organizacija na
evroatlantskom prostoru. A sve to kao da svedoci o procvatu
i svetloj buducnosti NATO.
Medjutim, realnost nije bas onakva kakvom se cini ni za
samu organizaciju, niti za zemlje koje hrle da popune njene
redove. Medju mnogobrojnim zakljuccima koji su izvedeni
posle 11. septembra 2001. godine jedan od najnespornijih
jeste: svi medjunarodni instituti - OUN, OEBS, NATO itd. -
koji su stvarani radi osiguravanja medjunarodne
bezbednosti, pokazali su se apsolutno nesposobnim da izadju
na kraj sa principijelno novim rizicima i opasnostima po
medjunarodnu bezbednost. To se odnosi i na NATO u prvom
redu.
Mogli bismo smatrati "ironijom istorije" to sto je po prvi
put za sve vreme postojanja alijanse clan 5 - zajednicko
odbijanje agresije protiv jednog njenog ucesnika -
iskoriscen kada je napadu podvrgnuta teritorija SAD. Ali je
jos neocekivanije i, verovatno, tragicnije za sudbinu
alijanse to, sto je Amerika prakticno odbila pomoc
saveznika. Druga, ne manje tuzna za alijansu cinjenica
jeste ta, sto Sjedinjene Americke Drzave demonstriraju sve
vecu sklonost ka jednostranim, a ne kolektivnim akcijama.
Amerika nastavlja da zivi u uverenju kako je toliko bogata,
ekonomski razvijena i snazna u vojnom pogledu - a te ocene
tesko je osporavati - da svaki medjunarodni institut i
obaveza - pa cak i prema saveznicima - sputava slobodu
njenog jednostranog delovanja i smanjuje njihovu
efikasnost. A to je vec - duboka zabluda. Pa i pored toga,
Sjedinjene Drzave ispoljavaju sve vecu sklonost da deluju
na osnovu "fleksibilnih ad hoc" koalicija, proklamujuci
njihove ciljeve i omogucavajuci onima koji to zele da se
pridruze. Sastav tih koalicija moze izgledati veoma cudno,
ali se to objasnjava iskljucivo celishodnoscu.
U avganistanskoj kampanji saveznici Amerike bili su
Pakistan, Rusija i, u izvesnoj meri Velika Britanija. Ali
ne zato sto je Velika Britanija clanica NATO, vec zato sto
je ona imala preostalo iz kolonijalnih vremena sopstveno
iskustvo pohoda na Avganistan, sto se Amerikancima ucinilo
korisnim. Da li je neko mogao i da zamisli pre par godina
da ce Sjedinjene Americke Drzave, zajedno sa Rusijom i
Pakistanom - i ne bez pomoci Irana koji je pomogao Rusiji
da naoruza i obuci vojsku Severne alijanse - zajednickim
naporima unistavati izmaklo kontroli tajno cedo americkih i
pakistanskih specijalnih sluzbi - talibana. E, to se moglo
desiti jedino u nekakvom nocnom kossmaru.
Naravno, na samitu u Letoniji prisustvovali su i
visokopostavljeni natovski cinovnici, i delegacija senata
SAD. Izgovorene su sve potrebne reci o neophodnosti NATO u
novim uslovima i o zelji da se u alijansi vide novi
clanovi. Ali ako je za natovske cinovnike sirenje alijanse
danas maltene jedinstvena misija, kojom se opravdava
celishodnost njegovog postojanja, dakle, postojanja
organizacije i njih samih, cinovnika, za Sjedinjene
Americke Drzave statistika izgleda kudikamo manje
optimisticna. U svakom slucaju, broj americkih politicara
koji podrzavaju prijem u NATO novih clanova, znatno je
manji nego sto je to bilo prilikom prijema u alijansu
Poljske, Madjarske i Cceske. Danas je sasvim jasno da se
desilo nesto najstrasnije sto se moze desiti sa
vojno-politickim savezom - gubljenje protivnika i misije. I
ako nova misija ne bude pronadjena u najskorije vreme, onda
ce perspektiva da postane "mrtva proroda" za
Severnoastlantsku alijansu biti surova neizbeznost. Nece
ovde pomoci ni prijem novih clanova. Na protiv, to samo
moze iskomplikovati situaciju, odvlaceci snage i resurse od
resavanja zaista neophodnih zadataka.
Danas se mnogo prica o razradi nove doktrine NATO, o tome
da ce alijansa preuzeti na sebe takve funkcije kao sto je
sprecavanje sirenja oruzja za masovno unistavanje, borba
protiv terorizma, nezakonitog promerta narkotika, nelegalne
migracije itd. Medjutim, sasvim decidno moze se kazati da
prilagodjavanje alijanse odbijanju novih izazova i
opasnosti po medjunarodnu bezbednost u nizu slucajeva
izizkuje znacajne snage i sredstva, a u pojedinim
situacijama jednostavno nije ni moguce. Jer previse se
aktuelna situacija razlikuje od onih ciljeva i zadataka
koje je sebi postavila organizacija prilikom njenog
stvaranja.
Preuzecemo na sebe smelost da ustvrdimo, da buducnost NATO
umnogome zavisi od toga koliko ce postati realno
partnerstvo te organizacije sa Rusijom. Jedino u uslovima
najtesnje saradnje i integrisanja sa Rusijom moguca je neka
nova misija za alijansu.
U uslovima integracije sa NATO u cilju resavanja
zajednickih zadataka bezbednosti problem sirenja alijanse
za Rusiju ce, svakako, biti potisnut u drugi plan. On je
vec i danas izgubio svoju ostricu, mada principijelni odnos
prema sirenju Severnoatlantskog saveza kao krupnoj
istorijskog gresci Zapada Rusija nece promeniti. Za to
postoje dva razloga. Prvi - znacajna "devalvacija" akcija
alijanse posle 11. septembra 2001. godine, a drugi razlog
skopcan je sa nadom u principijelno novi karakter odnosa
izmedju Rusije i NATO.
Sve sto je receno, naravno, ne znaci da ce Rusija cutke i
bespogovorno prihvatiti ukljucivanje u alijansu bilo koje
drzave a da se pri tom ne uzmu u obzir vitalni ruski
interesi. Danas je ukljucivanje u NATO Baltickih drzava za
Rusiju vise problem politicko-psiholoske prirode i pitanje
unutarpoliticke stabilnosti. Kudikamo je vise
zabrinjavajuce uporno koketiranje sa alijansom ukrajinske
strane. U tom pitanju Zapad mora da ispolji delikatnost,
jer neoprezni potezi i neopravdasni avansi Ukrajini mogu
veoma mnogo pokvariti odnose na relaciji alijansa - Rusija.
I nije stvar ovde u tome sto Rusija po staroj "imperijskoj"
tradiciji ne zeli da Ukrajinu vidi u NATO. Proces
vojno-politickog zblizavanja Ukrajine sa Zapadom nezibezno
zadire u niz znacajnih strateskih interesa Rusije, pa bi o
tome trebalo porazmisliti unapred. Kao prvo, prema
sporazumu sa Ukrajinom Sevastopolj je jos, u krajnjem
slucaju do 2017. godine, pod zakupom Rusije i koristi se
kao osnovna baza ruske Crnomorske flote. A zamenik
sekretara saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu
Ukrajine Sergej Pirozzkov izjavio je nedavno, da je
"Ukrajini neophodno da resi pitanje baziranja crnomorske
flote jer, saglasno kriterijumima NATO, zemlja na cijoj se
teritoriji nalaze inostrane vojne formacije, ne moze
postati clanica alijanse". Premestanje baze ruske
Crnomorske flote iz Sevastopolja u Novorosijsk kostalo bi
na desetine milijardi dolara i izisivalo mnoge godine za
izgradnju tehnicke baze i neophodne infrastrukture.
Na ukrajinskoj teritoriji nalazi se jedna od osam radarskih
stanica sistema za rano upozoravanje o raketnom napadu. I
za Rusiju je od izuzetnog znacaja da ima slobodno dobijanje
informacija sa tog radara. Ukrajina je vec pripremila svoje
predloge za program "Membership Action Plan" - standardni
set zahteva, koje treba da ispuni zemlja koja zeli da
stekne status zvanicnog kandidata za ukljucivanje u NATO.
Naravno, o tome ne govore najvisi drzavni rukovodioci,
opunomoceni da formulisu spoljnu poliitiku zemlje, ali zato
o tome govore prilicno visokopostavljeni drzavni cinovnici.
I takve se izjave mogu tretirati, u najmanju ruku, kao
svojevrsni "probni baloni", ali imaju i unutarpoliticku
konotaciju. Predsednik Kuccma, najblaze receno, nije bas
popularan na Zapadu pa je moguce da smatra da moze
popraviti svoju reputaciju na taj nacin sto omogucava
cinovnicima da daju izjave koje pogadjaju ruske interese.
Ali zato za NATO neopreznost po pitanju uzajamnih odnosa sa
Ukrajinom moze biti vise nego pogubna.