http://www.glas-javnosti.co.yu/danas/srpski/T03030902.shtml
Glas Javnosti, Ponedeljak, 10. 3. 2003
LICNI STAV
Seselj u Hagu
Pise: Kosta Cavoski
Posle razgovora s Havijerom Solanom u Briselu haski
tuzilac Karla del Ponte zlurado je izjavila: "Kostunica vise
nije predsednik, a Seselj je u Seveningenu". Nasa javnost,
medutim, jos ne zna zbog cega je Vojislav Seselj u
haskom zatvoru, pa cemo - koliko to nase moci
razumevanja haskih optuznica dopustaju - pokusati da to
objasnimo.
Seseljeva, navodna krivica, je plod providne i krhke
konstrukcije. Posredi je takozvana, formularna optuznica
kojom se, po nahodenju Karle del Ponte i njenih
pomocnika, moze optuziti bar 10.000 nasih sunarodnika u
Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj.
Prvi deo te puke konstrukcije jeste nekakav "zajednicki
kriminalni poduhvat" kome se pripisuju mnogobrojni ratni
zlocini pocinjeni na tlu Hrvatske i BiH. A potom se Seselj
- iako licno nije izvršio nijedno krivicno delo - cini
posredno odgovornim za cak 14 ratnih zlocina (?!) koji su,
navodno, izvrseni tim "Zajednickim kriminalnim
poduhvatom".
Pa u cemu je Seseljeva "krivica"? U tome sto je, pored
ostalog:
- propagirao politiku ujedinjenja "svih srpskih zemalja" u
homogenu srpsku drzavu;
- ucestvovao u regrutovanju, finansiranju, snabdevanju i
upucivanju srpskih dobrovoljaca;
- drzao "zapaljive govore";
- iznosio i ohrabrivao stvaranje homogene "Velike
Srbije";
- drzao javne govore kojima je pozivao na izbacivanje
hrvatskih civila i time podsticao svoje sledbenike i lokalne
vlati da to cine;
- "regrutovao srpske dobrovoljce" i "indoktrinirao ih
ekstremnom etnickom retorikom", a oni su potom svojom
voljom vrsili "zlocine navedene u optuznici".
Jedino cinjenje koje se Seselju stavlja na teret jeste
regrutovanje dobrovoljaca i njihovo upucivanje na front,
gde su se borili u sastavu regularnih vojnih jedinica pod
komandom profesionalnih starešina. A potom je poneki
do tih dobrovoljaca izvrsio poneki od navodnih zlocina koji
se Seselju, ocigledno, shodno nacelu objektivne
odgovornosti, stavljaju na teret.
Ukoliko bi se tako prevaljivala krivicna odgovornost, haski
tuzilac bi, pored ostalih, trebalo da optuzi i sve sluzbenike
u opstinskim vojnim odsecima koji su regrute i druge
vojne obveznike upucivali u regularne vojne jedinice.
Pa sta preostaje od Seseljevog navodnog zlocina? Samo
delikt misljenja, tj. njegovi "zapaljivi govori", odnosno
"jezik mrznje", kako bi to rekli dobro placeni zvanicnici
americkih i nemackih (ne)vladinih organizacija u nasoj
zemlji. A da bismo saznali "merila" kojima se haski tuzilac
rukovodi kada inkriminise Seseljeve "zapaljive govore",
valja razmotriti sledecu ispovest pesnika, izdavaca i
novinara Zilhada Kljucanina, objavljenu u "Ljiljanu" br.
36, od 22. septembra 1993. pod naslovom "Da, ja
prezirem Srbe":
"Da mi se nije ukazala Alahova milost, ubio bih nekoliko
dusmana i skoncao kao covjek. Moj dusman zove se
Srbin. Dusman moga dida zvao se Srbin. Dusman moga
oca zvao se Srbin. Dusman moga brata zvao se Srbin.
Dusman moga djeteta zvace se, posigurno, Srbin...
Halal im ne mogu dati. Srbima cu halaliti kad njih nestane
200.000. Kad u smrti budemo jednaki. A zaboraviti im
necu nikada. I prezirati cu ih zauvijek. Prezir je sasma
prirodan odnos prema Srbima... Prezir mora postati opna
muslimanske covjecnosti... Onaj Musliman koji nece da
prezire Srbina, zaslužuje svaki prezir..."
Haski tuzilac je optuzio Seselja zbog njegovih "zapaljivih
govora", iako oni, u poredenju s Kljucaninovom provalom
iskonske mrznje iz tamnog vilajeta, deluju jadno i
bedno. A kako tuzilac ne samo da nije optuzio Kljucanina
nego ga verovatno i nece optuziti, nije iskljuceno da je u
njegovim recima otkrio jezik istinske ljubavi i
muslimanskog humanizma.
---
Glas Javnosti, ?? Februar 2003
LICNI STAV
Maloletna zemlja
Pise: Kosta Cavoski
Kada neko isuvise cesto istupa, pa izgubi preko potrebnu
sabranost i opreznost, tada mu se otme i poneka rec
zbog koje bi kasnije ugrizao vlastiti jezik. To se upravo
desilo Zoranu Djindjicu 13. februara 2003, prilikom
posete vatrogasnoj jedinici Beograda.
Tada je rekao da mi vise nismo "maloletna zemlja" o
cijoj se strategiji odlucuje na nekom drugom mestu, iako
se to doskora cinilo. Time je, a da to uopste nije
zeleo, pokrenuo pitanje ko je to do sada odlucivao o nasoj
zemlji kao da je maloletna, i kako je te svoje odluke sprovodio.
Samo retki pojedinci iz vrhuske DOS-a znaju da je u
prolece 2000, kada je vec bilo jasno da ce se septembra
iste godine odrzati presudni savezni izbori, Zoran
Djindjic negde u inostranstvu zakljucio nagodbu (za
Amerikance je to bio deal) s nekim od predstavnika
novih gospodara sveta o finansiranju predizborne kampanje
DOS-a.
Prema onome sto je do sada otkriveno, izgleda da je
DOS za ovu svrhu dobio 30 miliona dolara (oko 70
miliona maraka prema ondasnjem kursu), od kojih je
za samu kampanju utroseno oko 40 miliona maraka, dok
za preostalih 30 miliona nema valjanog pokrica.
No, kao sto to uvek biva kada stranci daju pare, Djindjic
je tom prilikom preuzeo odgovarajuce obaveze koje su
se ticale buduce spoljne i unutrasnje politike koju
ce DOS voditi kada dodje na vlast.
U prvom trenutku Vojislav Kostunica nije ucestvovao
u sklapanju ove nagodbe sa strancima, a verovatno nije
znao ni sve njene pojedinosti. Kada je, medjutim,
pristao da bude DOS-ov predsednicki kandidat, Svetozar
Stojanovic je, kao njegov licni izaslanik, otputovao
u Budimpestu da bi u razgovoru s Amerikancima,
najverovatnije s Vilijamom Montgomerijem, potvrdio da
DOS-ov kandidat za predsednika preuzima sve obaveze
koje su ranije uglavljene.
Vec sada znamo da ce neko od pomenutih pokusati da
javno opovrgne ove nase navode. U ovoj stvari mi se,
medjutim, drzimo Rusoovog upozorenja da "ako hocemo
da poznamo ljude, moramo ih videti na delu. U svetu ih
cujemo samo gde govore; u svojim govorima oni, istina,
istupaju javno, ali sakrivaju svoje radnje. U istoriji, pak,
oni izlaze pred nas otkriveni, te ih prosudjujemo po
njihovim delima".
Pa, sta, na osnovu onoga sto su DOS-ovi celnici do
sada ucinili, mozemo reci o obavezama koje su u prolece
2000. usmeno preuzeli prema svojim stranim finansijerima?
Po nasem sudu, oni su se tada obavezali:
- da odustanu od kontinuiteta sa SFRJ i zatraze prijem
SRJ u UN kao nove, tek stvorene drzave;
- da Slobodana Milosevica i druge optuzene uhapse i
isporuce Haskom sudu;
- da pod vidom reforme VJ sa njenih celnih polozaja
uklone generala Nebojsu Pavkovica i druge proslavljene
kosmetske ratnike;
- da promenom Ustava Srbije, pod vidom regionalizacije
Srbiju uistinu federalizuju i iznutra razbiju.
Prvu obavezu licno je izvrsio Kostunica odmah po
dolasku na polozaj saveznog predsednika, iako za to po
Ustavu nije bio nadlezan, i uprkos podrobno obrazlo¾enom
savetu koji mu je pismeno uputila Smilja Avramov,
doajen naseg meðunarodnog prava.
U izvrsenju druge obaveze svi su ucestvovali, iako su
prethodno pismeno potvrdili da Milosevic nece biti izrucen
Hagu. Jedino je u trenutku izrucenja Kostunica pokusao
da bude "neobavesten", kako bi na Djindjica prevalio
odijum za ovaj sraman cin.
Trecu obavezu je opet izvrsio sam Kostunica tako sto
je simulovanim aktom - ukazom o penzionisanju - smenio
Pavkovica s polozaja nacelnika Generalstaba, posto mu
cak dva puta nije poslo za rukom da za takvu smenu
dobije saglasnost Vrhovnog saveta odbrane. Konacno, i
pored ogromnih razlika izmedju DSS-a i ostatka
DOS-a, obe strane nastoje da pod vidom asimetricnog
regionalizma federalizuju i ubogalje Srbiju, tako sto ce
od Vojvodine napraviti drzavu u drzavi, ostatak Srbije
podeliti na cetiri nove Vojvodine, a naposletku
problematizovati i polozaj Raske.
Zahvaljujuci ovakvoj "politici", o sudbini nase zemlje,
ukljucujuci i sudbinu Kosmeta, ne odlucuje se u Beogradu,
nego u Vasingtonu i Briselu, sto znaci da smo "maloletna
zemlja" pod starateljstvom. To nam je upravo
saopstio Djindjic kada je poverovao da, zahvaljujuci
svojoj mudrosti i drzavnickom umecu, to vise necemo biti.
http://www.glas-javnosti.co.yu/
Glas Javnosti, Ponedeljak, 10. 3. 2003
LICNI STAV
Seselj u Hagu
Pise: Kosta Cavoski
Posle razgovora s Havijerom Solanom u Briselu haski
tuzilac Karla del Ponte zlurado je izjavila: "Kostunica vise
nije predsednik, a Seselj je u Seveningenu". Nasa javnost,
medutim, jos ne zna zbog cega je Vojislav Seselj u
haskom zatvoru, pa cemo - koliko to nase moci
razumevanja haskih optuznica dopustaju - pokusati da to
objasnimo.
Seseljeva, navodna krivica, je plod providne i krhke
konstrukcije. Posredi je takozvana, formularna optuznica
kojom se, po nahodenju Karle del Ponte i njenih
pomocnika, moze optuziti bar 10.000 nasih sunarodnika u
Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj.
Prvi deo te puke konstrukcije jeste nekakav "zajednicki
kriminalni poduhvat" kome se pripisuju mnogobrojni ratni
zlocini pocinjeni na tlu Hrvatske i BiH. A potom se Seselj
- iako licno nije izvršio nijedno krivicno delo - cini
posredno odgovornim za cak 14 ratnih zlocina (?!) koji su,
navodno, izvrseni tim "Zajednickim kriminalnim
poduhvatom".
Pa u cemu je Seseljeva "krivica"? U tome sto je, pored
ostalog:
- propagirao politiku ujedinjenja "svih srpskih zemalja" u
homogenu srpsku drzavu;
- ucestvovao u regrutovanju, finansiranju, snabdevanju i
upucivanju srpskih dobrovoljaca;
- drzao "zapaljive govore";
- iznosio i ohrabrivao stvaranje homogene "Velike
Srbije";
- drzao javne govore kojima je pozivao na izbacivanje
hrvatskih civila i time podsticao svoje sledbenike i lokalne
vlati da to cine;
- "regrutovao srpske dobrovoljce" i "indoktrinirao ih
ekstremnom etnickom retorikom", a oni su potom svojom
voljom vrsili "zlocine navedene u optuznici".
Jedino cinjenje koje se Seselju stavlja na teret jeste
regrutovanje dobrovoljaca i njihovo upucivanje na front,
gde su se borili u sastavu regularnih vojnih jedinica pod
komandom profesionalnih starešina. A potom je poneki
do tih dobrovoljaca izvrsio poneki od navodnih zlocina koji
se Seselju, ocigledno, shodno nacelu objektivne
odgovornosti, stavljaju na teret.
Ukoliko bi se tako prevaljivala krivicna odgovornost, haski
tuzilac bi, pored ostalih, trebalo da optuzi i sve sluzbenike
u opstinskim vojnim odsecima koji su regrute i druge
vojne obveznike upucivali u regularne vojne jedinice.
Pa sta preostaje od Seseljevog navodnog zlocina? Samo
delikt misljenja, tj. njegovi "zapaljivi govori", odnosno
"jezik mrznje", kako bi to rekli dobro placeni zvanicnici
americkih i nemackih (ne)vladinih organizacija u nasoj
zemlji. A da bismo saznali "merila" kojima se haski tuzilac
rukovodi kada inkriminise Seseljeve "zapaljive govore",
valja razmotriti sledecu ispovest pesnika, izdavaca i
novinara Zilhada Kljucanina, objavljenu u "Ljiljanu" br.
36, od 22. septembra 1993. pod naslovom "Da, ja
prezirem Srbe":
"Da mi se nije ukazala Alahova milost, ubio bih nekoliko
dusmana i skoncao kao covjek. Moj dusman zove se
Srbin. Dusman moga dida zvao se Srbin. Dusman moga
oca zvao se Srbin. Dusman moga brata zvao se Srbin.
Dusman moga djeteta zvace se, posigurno, Srbin...
Halal im ne mogu dati. Srbima cu halaliti kad njih nestane
200.000. Kad u smrti budemo jednaki. A zaboraviti im
necu nikada. I prezirati cu ih zauvijek. Prezir je sasma
prirodan odnos prema Srbima... Prezir mora postati opna
muslimanske covjecnosti... Onaj Musliman koji nece da
prezire Srbina, zaslužuje svaki prezir..."
Haski tuzilac je optuzio Seselja zbog njegovih "zapaljivih
govora", iako oni, u poredenju s Kljucaninovom provalom
iskonske mrznje iz tamnog vilajeta, deluju jadno i
bedno. A kako tuzilac ne samo da nije optuzio Kljucanina
nego ga verovatno i nece optuziti, nije iskljuceno da je u
njegovim recima otkrio jezik istinske ljubavi i
muslimanskog humanizma.
---
Glas Javnosti, ?? Februar 2003
LICNI STAV
Maloletna zemlja
Pise: Kosta Cavoski
Kada neko isuvise cesto istupa, pa izgubi preko potrebnu
sabranost i opreznost, tada mu se otme i poneka rec
zbog koje bi kasnije ugrizao vlastiti jezik. To se upravo
desilo Zoranu Djindjicu 13. februara 2003, prilikom
posete vatrogasnoj jedinici Beograda.
Tada je rekao da mi vise nismo "maloletna zemlja" o
cijoj se strategiji odlucuje na nekom drugom mestu, iako
se to doskora cinilo. Time je, a da to uopste nije
zeleo, pokrenuo pitanje ko je to do sada odlucivao o nasoj
zemlji kao da je maloletna, i kako je te svoje odluke sprovodio.
Samo retki pojedinci iz vrhuske DOS-a znaju da je u
prolece 2000, kada je vec bilo jasno da ce se septembra
iste godine odrzati presudni savezni izbori, Zoran
Djindjic negde u inostranstvu zakljucio nagodbu (za
Amerikance je to bio deal) s nekim od predstavnika
novih gospodara sveta o finansiranju predizborne kampanje
DOS-a.
Prema onome sto je do sada otkriveno, izgleda da je
DOS za ovu svrhu dobio 30 miliona dolara (oko 70
miliona maraka prema ondasnjem kursu), od kojih je
za samu kampanju utroseno oko 40 miliona maraka, dok
za preostalih 30 miliona nema valjanog pokrica.
No, kao sto to uvek biva kada stranci daju pare, Djindjic
je tom prilikom preuzeo odgovarajuce obaveze koje su
se ticale buduce spoljne i unutrasnje politike koju
ce DOS voditi kada dodje na vlast.
U prvom trenutku Vojislav Kostunica nije ucestvovao
u sklapanju ove nagodbe sa strancima, a verovatno nije
znao ni sve njene pojedinosti. Kada je, medjutim,
pristao da bude DOS-ov predsednicki kandidat, Svetozar
Stojanovic je, kao njegov licni izaslanik, otputovao
u Budimpestu da bi u razgovoru s Amerikancima,
najverovatnije s Vilijamom Montgomerijem, potvrdio da
DOS-ov kandidat za predsednika preuzima sve obaveze
koje su ranije uglavljene.
Vec sada znamo da ce neko od pomenutih pokusati da
javno opovrgne ove nase navode. U ovoj stvari mi se,
medjutim, drzimo Rusoovog upozorenja da "ako hocemo
da poznamo ljude, moramo ih videti na delu. U svetu ih
cujemo samo gde govore; u svojim govorima oni, istina,
istupaju javno, ali sakrivaju svoje radnje. U istoriji, pak,
oni izlaze pred nas otkriveni, te ih prosudjujemo po
njihovim delima".
Pa, sta, na osnovu onoga sto su DOS-ovi celnici do
sada ucinili, mozemo reci o obavezama koje su u prolece
2000. usmeno preuzeli prema svojim stranim finansijerima?
Po nasem sudu, oni su se tada obavezali:
- da odustanu od kontinuiteta sa SFRJ i zatraze prijem
SRJ u UN kao nove, tek stvorene drzave;
- da Slobodana Milosevica i druge optuzene uhapse i
isporuce Haskom sudu;
- da pod vidom reforme VJ sa njenih celnih polozaja
uklone generala Nebojsu Pavkovica i druge proslavljene
kosmetske ratnike;
- da promenom Ustava Srbije, pod vidom regionalizacije
Srbiju uistinu federalizuju i iznutra razbiju.
Prvu obavezu licno je izvrsio Kostunica odmah po
dolasku na polozaj saveznog predsednika, iako za to po
Ustavu nije bio nadlezan, i uprkos podrobno obrazlo¾enom
savetu koji mu je pismeno uputila Smilja Avramov,
doajen naseg meðunarodnog prava.
U izvrsenju druge obaveze svi su ucestvovali, iako su
prethodno pismeno potvrdili da Milosevic nece biti izrucen
Hagu. Jedino je u trenutku izrucenja Kostunica pokusao
da bude "neobavesten", kako bi na Djindjica prevalio
odijum za ovaj sraman cin.
Trecu obavezu je opet izvrsio sam Kostunica tako sto
je simulovanim aktom - ukazom o penzionisanju - smenio
Pavkovica s polozaja nacelnika Generalstaba, posto mu
cak dva puta nije poslo za rukom da za takvu smenu
dobije saglasnost Vrhovnog saveta odbrane. Konacno, i
pored ogromnih razlika izmedju DSS-a i ostatka
DOS-a, obe strane nastoje da pod vidom asimetricnog
regionalizma federalizuju i ubogalje Srbiju, tako sto ce
od Vojvodine napraviti drzavu u drzavi, ostatak Srbije
podeliti na cetiri nove Vojvodine, a naposletku
problematizovati i polozaj Raske.
Zahvaljujuci ovakvoj "politici", o sudbini nase zemlje,
ukljucujuci i sudbinu Kosmeta, ne odlucuje se u Beogradu,
nego u Vasingtonu i Briselu, sto znaci da smo "maloletna
zemlja" pod starateljstvom. To nam je upravo
saopstio Djindjic kada je poverovao da, zahvaljujuci
svojoj mudrosti i drzavnickom umecu, to vise necemo biti.
http://www.glas-javnosti.co.yu/