1. Dr Zoran Vučinić: Četiri godine genocida nad Srbima
2. BEOGRADSKI FORUM: APEL za odbranu Kosova i Metohije
3. Vladislav Jovanovic: Kako ne izgubiti Kosovo i Metohiju
by ARTEL GEOPOLITIKA
=== 1 ===
Dr Zoran Vučinić: Četiri godine genocida nad Srbima
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2003-07-12.html
BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH
Konferencija za štampu na temu "Kosovo i Metohija- opasnosti i mogući
izlazi"
Izlaganje Dr Zorana Vučinića, profesora medjunarodnog prava na
Fakultetu civilne odbrane u Beogradu
Medija centar - Beograd
11. juli 2003. godine
Danas smo culi frapantne cinjenice o položaju srpskog i drugog
nealbanskog življa na Kosmetu. Sve se to dešava na pocetku novog
milenijuma, na evropskom tlu, u vreme kada smo obasuti lavinama pouka i
lekcija o demokratiji, civilnom društvu, pravima i slobodama coveka,
bezbednosti itd. Da ironija bude veca, te pouke nam dolaze iz tzv.
civilizovanog sveta koji je vec pune cetiri godine prisutan na Kosmetu
radi izgradnje demokratskih institucija, zaštite i unapredenja ljudskih
prava i osiguranja bezbednog povratka svih izbeglica i raseljenih lica
u njihove domove, kako to stoji zapisano u Rezoluciji SB UN 1244.
Sve ovo se dešava i pored brojnih medunarodnih konvencija posvecenih
coveku i njegovim elementarnim pravima, na koje nas taj civilizovani
svet stalno podseca i upozorava. Pitamo se za koga one postoje i da li
imaju smisla ako ne važe za sve ljude podjednako? Srbima se sudi u Hagu
za najteže zlocine i po principu komandne odgovornosti, a za druge
strane taj princip ne važi. Taci nije ni stigao da bude uhapšen jer ga
je pre toga Evropa vec oslobodila, a ni Hag nema nameru da ga optuži.
Država koja slovi za najidealniju, preti odmazdom svakom ko cak i
pomisli da njene gradane izvede pred lice pravde za one iste zlocine
zbog kojih je ustanovljen haški tribunal. Ona porucuje da se mora
razumeti položaj njenih vojnika po belom svetu jer su oni tamo u misiji
mira i pravde. Ujedinjene nacije sve više servisiraju njene potrebe
pretvarajuci se tako u karikaturu savremene globalne istorije, a sve to
zarad "dobrobiti" covecanstva i njegove demokratizacije.
Ako je to cilj novih "demokratskih" reformi "nedemokratskih" delova
sveta, koji to argumenti mogu da objasne i opravdaju klasican genocid
koji se nad srpskim narodom na Kosmetu sprovodi upravo onoliko dugo
koliko je taj civilizovani svet u liku UN prisutan na ovom prostoru. Da
li je satiranje jednog naroda u njegovoj kolevci zarad uzdizanja jedne
nacionalne manjine, pa makar iza toga stajali interesi nekog treceg,
novi smisao demokratije.
Podsecanja radi, genocid je najteži zlocin protiv covecnosti, odnosno
kolektivni zlocin koji se vrši nad odredenom nacionalnom, verskom,
etnickom ili rasnom grupom u nameri da se ona delimicno ili potpuno
uništi. Dakle, napadni objekat je uvek odredena grupa ljudi, s tim što
se zahteva i postojanje namere da se ona delimicno ili potpuno uništi.
Ovakva definicija sadržana je u poznatoj Konvenciji o sprecavanju i
kažnjavanju zlocina genocida iz 1948. godine koja, medutim, genocid
posmatra samo kao delo fizickog uništenja. Ona pod genocidnim radnjama
podrazumeva sledece postupke:
a) ubistvo clanova grupe,
b) teške povrede fizickog ili mentalnog integriteta grupe,
c) namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do
njenog potpunog ili delimicnog uništenja, d) sprecavanje radanja u
okviru grupe i
e) prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu. Istovremeno,
sankcioniše zaveru, podstrekavanje, pokušaj i saucesništvo u genocidu.
Izneti podaci o cetvorogodišnjem stradanju Srba na Kosmetu
nedvosmisleno pokazuju da se nad njima cini vecina genocidnih radnji
propisanih Konvecijom. Ubistva, teror, kidnapovanja, uzurpacija državne
i privatne imovine, razaranja verskih i istorijskih spomenika, etnicko
cišcenje gradova i naselja, osnovna su obeležja kosmetske tragike vec
pune cetiri godine. Sve se to cini sa ociglednom namerom da se ova
pokrajina definitivno ocisti od Srba, što objašnjava i uklanjanje svih
istorijskih dokaza srpskog postojanja. Konacan cilj se odavno zna -
Kosovo država. Tu nameru nema potrebe dokazivati, ona je istorijska
konstanta.
Ako se sve to dešava uz institucionalno prisustvo medunarodne zajednice
olicene u OUN, onda njeno saucesništvo u ovom zlocinu ne može biti
sporno, kao ni odgovornost njenih kljucnih aktera u tom procesu.
Porodica Stolic je masakrirana, ali je slucaj sa Tacijem proizveo
neuporedivo vece uzbudenje i reagovanje u nekim centrima evropske
demokratije. On je slobodan, a ubice nisu pronadene i kažnjene. Nije se
reagovalo ni kada su se desili masovni masakri nad Srbima još u prvim
mesecima prisustva medunarodne misije na Kosmetu. Tako je juna 1999.
godine 14 srpskih seljaka, žena i dece iz okoline Lipljana svirepo
ubijeno u neposrednoj blizini kontigenta KFOR-a. Avgusta iste godine u
selju Ugljare otkriveno je 15 srpskih leševa i izvršen masakr u selu
Drenovac nad 50 lica srpske i crnogorske nacionalnosti. Sledeceg meseca
tromblonskim minama gadana je pijaca u Bresju kod Kosova Polja, razume
se sa tragicnim posledicama. Krajem oktobra iste godine napadnut je
konvoj sa srpskim civilima (bolesnicima) iako je isti bio organizovan
od strane UNHCR-a. A od onda pa do danas slušamo kako se bezbedonosna
situacija na Kosmetu stalno poboljšava.
Još poraznija je cinjenica sistematskog kršenja suvereniteta i
teritorijalnog integriteta naše zemlje, koje ide u pravcu izgradnje
državnih institucija na Kosmetu izvan pravnog poretka Srbije, odnosno
SCG. To je protivno ne samo Rezoluciji 1244, nego i Povelji UN,
Helsinškom završnom aktu i Pariskoj povelji za novu Evropu koji
promovišu princip suvereniteta i nenasilne promene državnih granica,
ali i poštovanja ljudskih prava. Prema rezoluciji 1244, medunarodno
civilno prisustvo na Kosmetu je u iskljucivoj funkciji izgradnje
suštinske autonomije, ali u granicama SRJ (SCG), koja ce garantovati
miran i normalan život svih stanovnika. Medutim, svi dosadašnji
specijalni predstavnici gen.sekretara UN svojim odlukama su suprotno
delovali. To je još jedan dokaz mizerne pozicije UN koje, umesto da
cuvaju, ruše medunarodnopravni poredak koje su same decenijama
stvarale. U smislu tog istog poretka, to što se sada radi na Kosmetu,
odnosno stvaranje nove albanske države je oblik agresije koju su UN
odavno okvalifikovale kao zlocin protiv medunarodnog mira.
Razume se, za nas je kljucan problem kako spreciti ovakve planove i da
li je rešenje u pregovorima sa albanskom stranom. Oko toga danas
postoje razlicita mišljenja u našoj javnosti. Da bi se odgovorilo na to
pitanje, treba realno sagledati poziciju jedne i druge strane. Albanci
su homogeniji više neko ikad i na svojoj strani imaju kljucne faktore u
medunarodnim odnosima. Oni nastupaju sa pozicije sad ili nikad, odnosno
ubedenja da im je pružena istorijska šansa koja se više ne može
ponoviti. Opšte je poznato da je njihovo decenijsko secesionisticko
delovanje bilo zasnovano na strategiji neprimerenog demografskog
uvecanja, vremenu i stvaranju uticajnih lobija u svetu. Pošto su u tome
ocigledno uspeli, njihove današnje aspiracije su iskljucive, tako da je
iluzorno ocekivati da ce oni u eventualnim pregovorima prihvatiti
razgovore o bilo kakvoj autonomiji. Dakle, njihova koncepcija je
nezavisno Kosovo, što se vidi iz njihovih javnih nastupa. Njihovi
lideri se vec ponašaju državnicki, pa cak i postavljaju odredene uslove
za pregovore (npr.da Srbija prvo osudi ratne zlocince i isplati ratnu
odštetu).
S druge strane, srpska pregovaracka pozicija je oslabljena s obzirom na
dobro poznat medunarodni položaj SCG. Mi ni danas nemamo konsenzus oko
rešenja kosmetskog pitanja. Na politickoj sceni Srbije prisutne su
razne strategije u tom pogledu, što dodatno komplikuje njenu poziciju.
Obicnim jezikom receno, dok mi stalno kukamo i gložimo se, Albanci rade
za sebe. Svemu ovome treba dodati i lošu ekonomsku situaciju u zemlji
koja znacajno odvlaci pažnju široke javnosti od problema Kosmeta.
Ukoliko Srbija, a zašto ne i SCG, ostane dosledna jedinoj ispravnoj
opciji, a to je autonomija Kosmeta, pregovori sa albanskom stranom
postaju bezsmisleni s obzirom na njihov iskljuciv stav. Tu se javlja i
problem eticnosti s obzirom na kriminalnu pozadinu pojedinih vodecih
albanskih lidera. S toga sam mišljenja da adresa za pregovore nije
Priština, vec poznati centri medunarodne moci. To, razume se, nalaže
izradu politicke platforme iza koje ce stajati sve relevantne politicke
snage u zemlji. Ona sada mora biti prioritet, kako ne bi ponovo bili
iznenadeni. Pri tome, treba imati u vidu da pitanje Kosmeta implicira i
buducnost juga Srbije (Medveda, Bujanovac, Preševo).
I na kraju, Štajnerova veridba sa Albankom Bukurije Đombaljaj možda bi
mogla da bude i pouka za nas Srbe kojim se sve putevima ostvaruju
nacionalni interesi.
=== 2 ===
BEOGRADSKI FORUM: A P E L za odbranu Kosova i Metohije
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2003-07-14_1.html
BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH
Konferencija za stampu na temu "Kosovo i Metohija- opasnosti i moguci
izlazi"
Medija centar - Beograd
Beograd, 11. jula 2003. godine
A P E L za odbranu Kosova i Metojihe
Beogradski forum za svet ravnopravnih, zabrinut sistematskim procesom
pretvaranja pokrajine Kosova i Metohije u samostalnu državu i alarmiran
sve otvorenijom i neprincipijelnijom podrškom koju albanski separatizam
dobija od sadašnjih medjunarodnih upravljaca te pokrajine, kao i od
uticajnih krugova u njihovim zemljama, organizovao je 12. 01.2002.
godine okrugli sto u Beogradu i održao konferenciju za štampu u
beogradskom Medija centru, 11.07.2003. godine, na kojima je
argumentovao istorijsko i politicko pravo Srbije i srpskog naroda na
Kosovo i Metohiju i pozvao sadašnje i buduce zvanicne vlasti Srbije da
to pravo nikada i nipošto ne otudjuju. Imajuci u vidu nemerljiv znacaj
te pokrajine za srpski narod i unutrašnju stabilnost Srbije i celog
regiona, Beogradski forum upucuje našoj javnosti sledeci
A P E L
Nad Kosovom i Metohijom se nadvija sve neposrednija i veca opasnost.
Medjunarodna zajednica, sa SAD kao njenim najuticajnijim delom,
užurbano privodi kraju proces podržavljenja te istorijske srpske
pokrajine, pripremajuci je za odlucnu fazu njenog potpunog i konacnog
odvajanja od Srbije. Sprovodjenje rezolucije Saveta bezbednosti OUN
1244. je u rukama sponsora nezavisnosti Kosova i Metohije. Ona se
primenjuje samo u korist Albanaca, dok se ljudska prava i osnovne
slobode srpskog i romskog stanovništva prakticno ignorišu. Za
obespravljene i bespomocne Srbe i Rome, Kosovo i Metohija je, pod
civilnom upravom OUN i vojnom kontrolom NATO, postao drugi Arhipelag
Gulag. Oni koji od pocetka jugoslovenske krize i antiteroristickog rata
na Kosovu i Metohiji podržavaju albanske maksimalisticke zahteve i
obecavaju im nezavisnost, nemaju za Srbe razumevanja ni sažaljenja.
Izlaz za Srbe na Kosovu i Metohiji i u ostalom delu Srbije je u
njihovom cvrstom jedinstvu i beskompromisnom otporu svakom pokušaju
trajnog otimanja pokrajine od Srbije. Sve dok su svi Srbi ujedinjeni po
pitanju Kosova i Metohije i dok Srbija cvrsto drži do svoje tapije na
tu pokrajinu, nema opasnosti da Kosovo i Metohija postane nezavisno.
Svako jednostrano proglašavanje njegove nezavisnosti, bez izricitog
pristanka Srbije, bila bi vulgarna otimacina, protivpravni akt i vrlo
opasno za situaciju u regionu.
Zagovornici i sponsori formule nezavisnosti to dobro znaju, zbog cega
sve cine da Srbiju raznim mamcima i pritiscima navedu na odricanje od
te svoje istorijske pokrajine.
Srbija mora odlucno da insistira na svom suverenitetu nad Kosovom i
Metohijom, što joj nedvosmisleno priznaje i spomenuta rezolucija SB, i
da brani univerzalni stav da suverenitet države ima prednost nad
separatistickom voljom nacionalne manjine.
Nužno je da novi Ustav Srbije, pored odredbe o neotudjivosti njene
teritorije, sadrži i posebnu odredbu o zabrani odricanja od Kosova i
Metohije.
Svoj ulazak u evroatlantske strukture državna zajednica Srbije i Crne
Gore treba da uslovi poštovanjem svojih avnojskih granica, koje im je
priznala Badinterova Arbitražna komisija, i na bazi kojih je SRJ bila
ponovo primljena u OUN i OEBS. Time se ne traži ništa više što druge
bivše jugoslovenske republike i istocnoevropske zemlje vec imaju,
naime, garantovani teritorijalni integritet i spoljne granice,
ravnopravni tretman i neokrnjeno nacionalno i državno dostojanstvo.
Forum se pridružuje zahtevima iz drugih sredina da se što hitnije održi
vanredna sednica Skupštine Srbije, na kojoj ce se usvojiti Deklaracija
o Kosovu i Metohiji prilagodjena sadašnjoj situaciji i politickim
potrebama.
S obzirom na zloslutno brzi razvoj dogadjaja u vezi sa Kosovom i
Metohijom, Forum ukazuje na imperativnu potrebu da Srbija što pre
izadje sa vlastitim projektom konacnog statusa Kosova i Metohije, kako
ne bi došla u situaciju da se izjašnjava o tudjim projektima, koji se
obicno nude u ultimativnoj formi "uzmi ili ostavi". Pritom je neophodno
da se podvuce da se o svemu može razgovarati, sem o suverenitetu Srbije
nad Kosovom i Metohijom. Najšira autonomija, pod medjunarodnim
garantijama i nadzorom, pružila bi albanskoj nacionalnoj zajednici
visok stepen samostalnosti u odnosu na maticnu suverenu državu Srbiju i
u isto vreme joj osigurala sve prednosti bržeg razvoja u jednoj široj
zajednici, sa kojom bi zajedno utirala put ka evropskim integracijama.
=== 3 ===
Vladislav Jovanovic: Kako ne izgubiti Kosovo i Metohiju
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2003-07-14_2.html
BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH
Konferencija za stampu na temu "Kosovo i Metohija- opasnosti i moguci
izlazi"
Izlaganje Vladislava Jovanovica
Medija centar - Beograd
Beograd, 11. jula 2003. godine
Naspram Albanaca, koji su potpuno homogenizovani u zahtevu da KiM bude
nezavisna država, i njihovih zapadnih sponzora, pre svega SAD koje
nezavisnost te Pokrajine javno ne podržavaju, ali sve cine da razvoj
ide u tom pravcu, zvanicna vlast Srbije i njena politicka elita ne samo
da homogeno ne stoje iza stava o suverenitetu Srbije nad KiM, nego na
sudbinu KiM gledaju sa neverovatnom ležernošcu ili cak zauzimaju
stavove koji su ispod stava o suverenitetu Srbije nad tom Pokrajinom.
Zbog toga se moglo desiti da naša zvanicna vlast bude kooperativna sa
medjunarodnom zajednicom, tj. UNMIK-om daleko iznad zahteva koje
postavlja rezolucija SB 1244 (naterivanje kosmetskih Srba da glasaju na
lokalnim i pokrajinskim izborima, iako se osnovni uslovi za to nisu
bili stekli), dok Albanci na KiM sabotiraju saradnju sa UNMIK-om cak i
u okvirima spomenute rezolucije, što najrecitije pokazuje katastrofalno
nizak nivo stanja ljudskih prava i osnovnih sloboda tamošnjih Srba i
drugih nealbanaca.
Takvo stanje je posledica nedefinisanosti jasnog cilja i strategije
zvanicne politike prema KiM i nedopustive politicke i druge zavisnosti
Srbije od onih stranih cinilaca koji otvoreno ili jedva prikriveno
simpatišu i podržavaju albanske separatisticke ciljeve.
S obzirom na odmakao proces podržavljenja južne pokrajine Srbije i sve
alarmantnije približavanje rešavanja njenog konacnog statusa, vreme je
za povlacenje zvona na uzbunu, kako bi se sprecilo nastupanje
nepopravljive štete po naše nacionalne i državne interese.
Opasnost nije sadržana samo u rezoluciji SB 1244, u kojoj se isticanje
suvereniteta SRJ na KiM svesno i ciljno potkopava pozivanjem na pravno
nepostojece sporazume iz Rambujea (jer ih je potpisala samo albanska
separatisticka strana sa svojim zapadnim mentorima) i naglašavanjem
uloge medjunarodne zajednice u utvrdjivanju konacnog statusa KiM, nego
i u primamljivim politickim ponudama i materijalnim mamcima koji se
cine Srbiji u cilju njenog pridobijanja za odricanje od južne srpske
pokrajine u zamenu za lakše i brže prikljucenje Evropskoj uniji i NATO.
Jedna relativno samostalna i nacionalno odgovorna vlast znala bi da se
odupre takvim iskušenjima i pritiscima, ali kako se to ne može reci za
sadašnju zvanicnu vlast, onda se lako možemo naci pred prvim neslavnim
primerom da se jedna evropska država odrice znacajnog dela svoje
istorijske i nacionalne teritorije da bi udovoljila stranim
ocekivanjima i ucenjivanjima.
Odluku o izdvajanju KiM iz Srbije SAD su donele mnogo ranije, još pre
agresije NATO na SRJ, i sada se samo ceka da u Srbiji sazre svest o
njenom prihvatanju i da se oblikuje politicki i pravni okvir koji to
treba da olakša i omoguci.
Labava asocijacija države Srbije i države Crne Gore skrojena je od
strane EU (u saradnji sa SAD) upravo po meri takvog rešenja za KiM (a
perspektivno, možda, i za Vojvodinu).
Glavni cilj SAD i EU u tekucem periodu je da se obecanje ranije dato
Albancima o izdvajanju KiM iz Srbije izvede tako što ce se veštim
politickim manevrom izbeci formalno kršenje principa o daljem
nemenjanju granica na Balkanu i zadovoljiti zahtev kosovskih Albanaca
za osamostaljivanjem od Srbije.
Sva strategija SAD i EU u ovom trenutku usmerena je na ubrzano
opremanje KiM potrebnim državnim atributima i na pripremanje Srbije,
njene javnosti i vlade, da odustane od svog legitimnog i medjunarodno
priznatog prava na KiM i to pokrije smokvinim listom prikljucenja
države Kosovo sadašnjoj državnoj zajednici Srbije i Crne Gore.
Polazi se od toga da Srbija nece moci odmah da se saglasi sa
nezavisnošcu KiM, ali da bi to, uz odgovarajucu kompenzaciju (brži
ulazak u evroatlantske strukture i masovnije investicije) mogla da
ucini ako bi do "oslobadjanja" od KiM došlo na dvostepeni nacin. Na
takvu strategiju utice i prihvacena ocena da bi nezavisnost KiM
destabilizovala dejtonsku BiH i krhku Makedoniju, a možda i neke druge
evropske zemlje, s obzirom na skoro izvesan domino efekat takvog
presedana.
Prethodnica te strategije je naglašena proalbanska aktivnost raznih
americkih i evropskih nevladinih organizacija, analitickih centara i
lobistickih grupa u Kongresu i van njega (u ciju politicku povezanost
sa vladom SAD ne
treba sumnjati) koji otvoreno zagovaraju nezavisnost Kosova, odnosno
samoopredeljenje Albanaca u toj pokrajini.
Vlada SAD zvanicno ne stoji iza formule o nezavisnosti, vec je u ovoj
fazi naklonjenija statusu Kosovo Republika, koje bi se pridružilo
državnoj zajednici Srbije i Crne Gore na zajednickom putu ka
integrisanju u EU i NATO. Medjutim, SAD se ne bi protivile nezavisnosti
kao rešenju za KiM ako bi Srbija na to pristala.
Pristanak Srbije na amputaciju KiM lišio bi SAD i EU problema u BiH,
Makedoniji i drugde, jer više ne bi bilo reci o nagradjivanju
separatizma, vec o sporazumnom odvajanju KiM od Srbije. U tome leži
kljuc strategije SAD i EU u pitanju KiM. Srpsku javnost i zvanicnu
vlast treba ubediti da je u najboljem interesu same Srbije da se što
pre oslobodi tereta KiM, kako bi lakše i brže ušla u evroatlantske
organizacije. Pri tome se prelazi preko cinjenice da se u Evropi i na
Balkanu jedino od Srbije traži da ucini znatnu teritorijalnu žrtvu da
bi stekla licencu za integrisanje sa Zapadom. Iz toga proizlazi da se
samo Srbiji ne garantuje teritorijalna celokupnost u okviru avnojevskih
granica, na bazi kojih je izvršeno priznanje bivših jugoslovenskih
republika kao novih država. Jaci dokaz o neravnopravnom tretmanu Srbije
u odnosu na susedne i druge zemlje Istocne Evrope nije potreban. Srbija
se takvim proalbanskim ciljevima i strategiji SAD i EU u pitanju KiM
mora odlucno suprotstaviti sledecim argumentima:
1. Da se ni po koju cenu ne odrice KiM, jer je to najjaca i najveca
karta koju ima u rukama. Sve što bi se od sada pa nadalje cinilo sa KiM
bez izricite saglasnosti Srbije bilo bi nezakonito i "grbo", tj.
predstavljalo bi najobicniju nasilnu otimacinu. Sve dok cvrsto drži
tapiju na tu istorijsku pokrajinu, Srbija zadržava pravo na njen
povracaj kad tad u buducnosti. Ako bi se, pod pritiscima ili pod
dejstvom raznih podmicivanja, odrekla svoje tapije, izgubila bi KiM
zauvek, jer više ne bi imala pravni osnov da ga potražuje.
2. Da cvrsto i nepokolebljivo insistira na rezoluciji SB 1244, a
narocito na clanu koji naglašava suverenitet SRJ (ciji je Srbija, kada
je rec o Kosovu, prihvaceni naslednik). Treba da brani stav da
suverenitet države ima prednost nad separatistickom voljom nacionalne
manjine
koja u njoj živi. Univerzalna deklaradija o ljudskim pravima, Finalni
akt iz Helsinkija, kao i svi dokumenti KEBS odnosno OEBS koji se odnose
na prava pripadnika nacionalnih manjina, ne priznaju nacionalnim
manjinama pravo na secesiju. Sve dok bude odlucna i dosledna u odbrani
svog suvereniteta nad KiM, Srbija može racunati na podršku Rusije i
Kine u SB koje, zbog sopstvenih vitalnih interesa (Cecenija, Tibet,
Tajvan, Sinkjang), nece popuštati pred zahtevima SAD i NATO za
razbijanjem teritorijalne celokupnosti Srbije. Posle pada komunizma
nijednoj nacionalnoj manjini u evropskim zemljama, bez obzira na njenu
brojnost ili kompaktnost, nije dozvoljeno teritorijalno izdvajanje od
države u kojoj živi. Nepromenjivost republickih granica uzdignuta je na
nivo principa i aksioma u rešavanju jugoslovenske krize, pa tako
Republici Srpskoj Krajini, Republici Srpskoj i Albancima u Makedoniji
nije bilo dopušteno da razbiju teritorijalnu celokupnost Hrvatske, BiH
i Makedonije.
3. Da se, u argumentovanju rezolucije SB 1244, pozove na Finalni akt
KEBS iz Helsinkija, koji garantuje nepromenjivost spoljnih granica
država clanica, osim u slucaju njihovog pristanka, kao i na
Medjunarodnu konferenciju o SFRJ u Hagu koja je, usvajajuci nalaze
Badinterove Arbitražne komisije, priznala sve bivše republike SFRJ u
njihovim avnojevskim granicama.
4. Da se pozove na glasanje o prijemu SRJ u clanstvo OUN, kojim je
Generalna skupština ratifikovala stav Badinterove Arbitražne komisije o
suverenitetu Srbije nad KiM, buduci da se ta pokrajina nalazi u njenim
avnojevskim granicama.
5. Da se, u svrhu ucvršcivanja svoje tapije na KiM, pozove na Londonski
ugovor iz 1913, kojim je vracanje KiM pod suverenitet Srbije
medjunarodno priznato, kao i na Versajski ugovor o miru iz
1919. godine i Pariski ugovor o miru iz 1947. godine, u kojima je
suverenitet Srbije, odnosno Jugoslavije nad KiM implicitno potvrdjivan.
6. Da novi ustav Srbije, pored odredbe o neotudjivosti njene
teritorije, sadrži posebnu odredbu o zabrani odricanja od KiM i da se
ta odredba
notifikuje i naglasi svim ciniocima koji u sadašnjem
internacionalizovanom pitanju KiM imaju neku ulogu, a posebno OUN (SB i
GS), Savet Evrope, OEBS, EU, NATO i stalnim clanovima SB.
7. Da kategoricki naglasi da je njen ulazak u Savet Evrope, Evropsku
uniju, Svetsku trgovinsku organizaciju ili Partnerstvo za mir NATO,
jedino moguc u avnojevskim granicama Srbije i Crne Gore, što im
garantuju odluke Badinterove Arbitražne komisije, na bazi kojih je SRJ
bila ponovo primljena u OUN i OEBS.
8. Da u bilateralnim politickim kontaktima sa SAD, zemljama EU i NATO,
kao i u sedištima EU i NATO, insistira na njihovom javnom potvrdjivanju
da državnu zajednicu Srbije i Crne Gore vide i prihvataju u njenim
integralnim avnojevskim granicama i da to imaju u vidu kada s nama vode
ili ce voditi razgovore u vezi sa planiranim ulaskom Srbije i Crne Gore
u te organizacije. Time se za našu zajednicku državu ne traži ništa
više od onoga što druge bivše jugoslovenske republike i istocnoevropske
zemlje vec imaju, naime, garantovan teritorijalni integritet i spoljne
granice, ravnopravni tretman i neokrnjeno nacionalno i državno
dostojanstvo.
9. Da se povodom privatizacije imovine Srbije nad KiM, razmotri
mogucnost traženja od Stalnog medjunarodnog suda pravde u Hagu
savetodavnog mišljenja o tome da li je i koliko ona u skladu sa
rezolucijom SB 1244. i medjunarodnim javnim i privatnim pravom.
Paralelno sa ovim principijelnim stavovima, Srbija treba da što pre
izadje sa vlastitim projektom konacnog statusa KiM. Pritom je neophodno
da podvuce da se o suverenitetu Srbije nad KiM ne može razgovarati, a
da sve ostalo može biti predmet razgovora i dogovora. Suverenitet i
demokratija nisu
suprotstavljene vrednosti. Oni predstavljaju dovoljno široke i gipke
okvire u kojima je konacno rešenje statusa KiM moguce naci uz
uvažavanje legitimnih interesa obe strane. Najšira autonomija pod
medjunarodnim garantijama i nadzorom, pružila bi albanskoj nacionalnoj
zajednici visok stepen samostalnosti u odnosu na maticnu državu Srbiju
i u isto vreme joj osigurala sve prednosti bržeg razvoja u jednoj široj
zajednici, sa kojom bi zajedno utirala put ka evroatlanskim
strukturama. Radi olakšavanja albanskoj zajednici da brže predje
put od utopije o nezavisnosti KiM do suocavanja sa evropskom realnošcu
koja ne dopušta nasilnu promenu granica, Pokrajina KiM bi mogla postati
autonomna republika u okviru Srbije, s tim što bi srpska zajednica
dobila teritorijalnu i kulturnu autonomiju u okviru takvog entiteta.
Posle ulaska državne zajednice u EU, što bi trebalo da se dogodi u
nedalekoj buducnosti, psihološka stešnjenost sugerisanog konacnog
statusa KiM manje bi se osecala, pošto bi svi postali clanovi široke
evropske porodice, u kojoj nacionalne i državne granice nemaju više
onaj znacaj koji su dotle imale.
Da bi ovako zamišljen projekat konacnog statusa KiM bio ozbiljno
primljen u medjunarodnoj zajednici, neophodno je da Srbija cvrsto i
dosledno ostane pri stavu o svom suverenitetu nad KiM. Svoje tapije na
tu Pokrajinu ne sme nipošto da se odrice niti da je u celini ili u
delovima prenosi na druge. Sve dok tako postupa, ne postoji stvarna
opasnost da Pokrajina KiM postane nezavisna. Zapadni sponzori albanskog
separatizma nece smeti da podrže nezavisnost Kosova bez saglasnosti
Srbije. Kada bi to ucinili, stavili bi se van pozitivnog medjunarodnog
prava i rizikovali da se takav nasilni presedan okrene protiv njih.
Nažalost, sadašnja vlast Srbije i Državne zajednice, u žurbi koju
pokazuje za što brži ulazak Srbije i Crne Gore u evroatlantske
strukture, ne uvidja dovoljno znacaj i potrebu beskompromisnog
insistiranja na suverenitetu nad KiM, cime ostavlja opasan utisak da
Srbiji i Državnoj zajednici i nije apsolutno stalo do KiM i da bi one
mogle da prihvate i neko rešenje koje bi bilo ispod suvereniteta. U
javnim izjavama nekih predstavnika zvanicne vlasti izražava se sumnja u
konacnost sadašnjih granica Srbije ili se dopušta mogucnost podele KiM,
pa cak i napuštanje cele Pokrajine ako bi ona ostala bez srpskog
stanovništva. Realna je bojazan da sadašnja vlast, zbog spomenute
zainteresovanosti za što brži ulazak državne zajednice u EU i NATO, ne
pocne da gleda na KiM kao na prepreku za taj ulazak i teret kojeg se
što pre treba oslobadjati. Neki napisi u medijima, ciji autori
pripadaju vladajucoj politickoj eliti, vec otvoreno zagovaraju takvo
odricanje. Takvo odstupanje od nacionalnih i državnih prava Srbije i
poigravanje sa sudbinom njene istorijske južne Pokrajine, nanosi Srbiji
neprocenjivu štetu uoci otvaranja razgovora sa kosmetskim Albancima.
Ona jacaju njihove apetite i olakšavaju pritisak medjunarodne zajednice
da Srbija izadje u susret maksimalistickim zahtevima albanskih
separatista.
Utoliko je neophodnija hitna izrada projekta Srbije o konacnom statusu
KiM i njegovog promišljenog i argumentovanog objašnjavanja i
promovisanja u medjunarodnoj zajednici, a posebno kod faktora koji su
najviše involvirani na KiM i Balkanu.
2. BEOGRADSKI FORUM: APEL za odbranu Kosova i Metohije
3. Vladislav Jovanovic: Kako ne izgubiti Kosovo i Metohiju
by ARTEL GEOPOLITIKA
=== 1 ===
Dr Zoran Vučinić: Četiri godine genocida nad Srbima
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2003-07-12.html
BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH
Konferencija za štampu na temu "Kosovo i Metohija- opasnosti i mogući
izlazi"
Izlaganje Dr Zorana Vučinića, profesora medjunarodnog prava na
Fakultetu civilne odbrane u Beogradu
Medija centar - Beograd
11. juli 2003. godine
Danas smo culi frapantne cinjenice o položaju srpskog i drugog
nealbanskog življa na Kosmetu. Sve se to dešava na pocetku novog
milenijuma, na evropskom tlu, u vreme kada smo obasuti lavinama pouka i
lekcija o demokratiji, civilnom društvu, pravima i slobodama coveka,
bezbednosti itd. Da ironija bude veca, te pouke nam dolaze iz tzv.
civilizovanog sveta koji je vec pune cetiri godine prisutan na Kosmetu
radi izgradnje demokratskih institucija, zaštite i unapredenja ljudskih
prava i osiguranja bezbednog povratka svih izbeglica i raseljenih lica
u njihove domove, kako to stoji zapisano u Rezoluciji SB UN 1244.
Sve ovo se dešava i pored brojnih medunarodnih konvencija posvecenih
coveku i njegovim elementarnim pravima, na koje nas taj civilizovani
svet stalno podseca i upozorava. Pitamo se za koga one postoje i da li
imaju smisla ako ne važe za sve ljude podjednako? Srbima se sudi u Hagu
za najteže zlocine i po principu komandne odgovornosti, a za druge
strane taj princip ne važi. Taci nije ni stigao da bude uhapšen jer ga
je pre toga Evropa vec oslobodila, a ni Hag nema nameru da ga optuži.
Država koja slovi za najidealniju, preti odmazdom svakom ko cak i
pomisli da njene gradane izvede pred lice pravde za one iste zlocine
zbog kojih je ustanovljen haški tribunal. Ona porucuje da se mora
razumeti položaj njenih vojnika po belom svetu jer su oni tamo u misiji
mira i pravde. Ujedinjene nacije sve više servisiraju njene potrebe
pretvarajuci se tako u karikaturu savremene globalne istorije, a sve to
zarad "dobrobiti" covecanstva i njegove demokratizacije.
Ako je to cilj novih "demokratskih" reformi "nedemokratskih" delova
sveta, koji to argumenti mogu da objasne i opravdaju klasican genocid
koji se nad srpskim narodom na Kosmetu sprovodi upravo onoliko dugo
koliko je taj civilizovani svet u liku UN prisutan na ovom prostoru. Da
li je satiranje jednog naroda u njegovoj kolevci zarad uzdizanja jedne
nacionalne manjine, pa makar iza toga stajali interesi nekog treceg,
novi smisao demokratije.
Podsecanja radi, genocid je najteži zlocin protiv covecnosti, odnosno
kolektivni zlocin koji se vrši nad odredenom nacionalnom, verskom,
etnickom ili rasnom grupom u nameri da se ona delimicno ili potpuno
uništi. Dakle, napadni objekat je uvek odredena grupa ljudi, s tim što
se zahteva i postojanje namere da se ona delimicno ili potpuno uništi.
Ovakva definicija sadržana je u poznatoj Konvenciji o sprecavanju i
kažnjavanju zlocina genocida iz 1948. godine koja, medutim, genocid
posmatra samo kao delo fizickog uništenja. Ona pod genocidnim radnjama
podrazumeva sledece postupke:
a) ubistvo clanova grupe,
b) teške povrede fizickog ili mentalnog integriteta grupe,
c) namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do
njenog potpunog ili delimicnog uništenja, d) sprecavanje radanja u
okviru grupe i
e) prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu. Istovremeno,
sankcioniše zaveru, podstrekavanje, pokušaj i saucesništvo u genocidu.
Izneti podaci o cetvorogodišnjem stradanju Srba na Kosmetu
nedvosmisleno pokazuju da se nad njima cini vecina genocidnih radnji
propisanih Konvecijom. Ubistva, teror, kidnapovanja, uzurpacija državne
i privatne imovine, razaranja verskih i istorijskih spomenika, etnicko
cišcenje gradova i naselja, osnovna su obeležja kosmetske tragike vec
pune cetiri godine. Sve se to cini sa ociglednom namerom da se ova
pokrajina definitivno ocisti od Srba, što objašnjava i uklanjanje svih
istorijskih dokaza srpskog postojanja. Konacan cilj se odavno zna -
Kosovo država. Tu nameru nema potrebe dokazivati, ona je istorijska
konstanta.
Ako se sve to dešava uz institucionalno prisustvo medunarodne zajednice
olicene u OUN, onda njeno saucesništvo u ovom zlocinu ne može biti
sporno, kao ni odgovornost njenih kljucnih aktera u tom procesu.
Porodica Stolic je masakrirana, ali je slucaj sa Tacijem proizveo
neuporedivo vece uzbudenje i reagovanje u nekim centrima evropske
demokratije. On je slobodan, a ubice nisu pronadene i kažnjene. Nije se
reagovalo ni kada su se desili masovni masakri nad Srbima još u prvim
mesecima prisustva medunarodne misije na Kosmetu. Tako je juna 1999.
godine 14 srpskih seljaka, žena i dece iz okoline Lipljana svirepo
ubijeno u neposrednoj blizini kontigenta KFOR-a. Avgusta iste godine u
selju Ugljare otkriveno je 15 srpskih leševa i izvršen masakr u selu
Drenovac nad 50 lica srpske i crnogorske nacionalnosti. Sledeceg meseca
tromblonskim minama gadana je pijaca u Bresju kod Kosova Polja, razume
se sa tragicnim posledicama. Krajem oktobra iste godine napadnut je
konvoj sa srpskim civilima (bolesnicima) iako je isti bio organizovan
od strane UNHCR-a. A od onda pa do danas slušamo kako se bezbedonosna
situacija na Kosmetu stalno poboljšava.
Još poraznija je cinjenica sistematskog kršenja suvereniteta i
teritorijalnog integriteta naše zemlje, koje ide u pravcu izgradnje
državnih institucija na Kosmetu izvan pravnog poretka Srbije, odnosno
SCG. To je protivno ne samo Rezoluciji 1244, nego i Povelji UN,
Helsinškom završnom aktu i Pariskoj povelji za novu Evropu koji
promovišu princip suvereniteta i nenasilne promene državnih granica,
ali i poštovanja ljudskih prava. Prema rezoluciji 1244, medunarodno
civilno prisustvo na Kosmetu je u iskljucivoj funkciji izgradnje
suštinske autonomije, ali u granicama SRJ (SCG), koja ce garantovati
miran i normalan život svih stanovnika. Medutim, svi dosadašnji
specijalni predstavnici gen.sekretara UN svojim odlukama su suprotno
delovali. To je još jedan dokaz mizerne pozicije UN koje, umesto da
cuvaju, ruše medunarodnopravni poredak koje su same decenijama
stvarale. U smislu tog istog poretka, to što se sada radi na Kosmetu,
odnosno stvaranje nove albanske države je oblik agresije koju su UN
odavno okvalifikovale kao zlocin protiv medunarodnog mira.
Razume se, za nas je kljucan problem kako spreciti ovakve planove i da
li je rešenje u pregovorima sa albanskom stranom. Oko toga danas
postoje razlicita mišljenja u našoj javnosti. Da bi se odgovorilo na to
pitanje, treba realno sagledati poziciju jedne i druge strane. Albanci
su homogeniji više neko ikad i na svojoj strani imaju kljucne faktore u
medunarodnim odnosima. Oni nastupaju sa pozicije sad ili nikad, odnosno
ubedenja da im je pružena istorijska šansa koja se više ne može
ponoviti. Opšte je poznato da je njihovo decenijsko secesionisticko
delovanje bilo zasnovano na strategiji neprimerenog demografskog
uvecanja, vremenu i stvaranju uticajnih lobija u svetu. Pošto su u tome
ocigledno uspeli, njihove današnje aspiracije su iskljucive, tako da je
iluzorno ocekivati da ce oni u eventualnim pregovorima prihvatiti
razgovore o bilo kakvoj autonomiji. Dakle, njihova koncepcija je
nezavisno Kosovo, što se vidi iz njihovih javnih nastupa. Njihovi
lideri se vec ponašaju državnicki, pa cak i postavljaju odredene uslove
za pregovore (npr.da Srbija prvo osudi ratne zlocince i isplati ratnu
odštetu).
S druge strane, srpska pregovaracka pozicija je oslabljena s obzirom na
dobro poznat medunarodni položaj SCG. Mi ni danas nemamo konsenzus oko
rešenja kosmetskog pitanja. Na politickoj sceni Srbije prisutne su
razne strategije u tom pogledu, što dodatno komplikuje njenu poziciju.
Obicnim jezikom receno, dok mi stalno kukamo i gložimo se, Albanci rade
za sebe. Svemu ovome treba dodati i lošu ekonomsku situaciju u zemlji
koja znacajno odvlaci pažnju široke javnosti od problema Kosmeta.
Ukoliko Srbija, a zašto ne i SCG, ostane dosledna jedinoj ispravnoj
opciji, a to je autonomija Kosmeta, pregovori sa albanskom stranom
postaju bezsmisleni s obzirom na njihov iskljuciv stav. Tu se javlja i
problem eticnosti s obzirom na kriminalnu pozadinu pojedinih vodecih
albanskih lidera. S toga sam mišljenja da adresa za pregovore nije
Priština, vec poznati centri medunarodne moci. To, razume se, nalaže
izradu politicke platforme iza koje ce stajati sve relevantne politicke
snage u zemlji. Ona sada mora biti prioritet, kako ne bi ponovo bili
iznenadeni. Pri tome, treba imati u vidu da pitanje Kosmeta implicira i
buducnost juga Srbije (Medveda, Bujanovac, Preševo).
I na kraju, Štajnerova veridba sa Albankom Bukurije Đombaljaj možda bi
mogla da bude i pouka za nas Srbe kojim se sve putevima ostvaruju
nacionalni interesi.
=== 2 ===
BEOGRADSKI FORUM: A P E L za odbranu Kosova i Metohije
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2003-07-14_1.html
BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH
Konferencija za stampu na temu "Kosovo i Metohija- opasnosti i moguci
izlazi"
Medija centar - Beograd
Beograd, 11. jula 2003. godine
A P E L za odbranu Kosova i Metojihe
Beogradski forum za svet ravnopravnih, zabrinut sistematskim procesom
pretvaranja pokrajine Kosova i Metohije u samostalnu državu i alarmiran
sve otvorenijom i neprincipijelnijom podrškom koju albanski separatizam
dobija od sadašnjih medjunarodnih upravljaca te pokrajine, kao i od
uticajnih krugova u njihovim zemljama, organizovao je 12. 01.2002.
godine okrugli sto u Beogradu i održao konferenciju za štampu u
beogradskom Medija centru, 11.07.2003. godine, na kojima je
argumentovao istorijsko i politicko pravo Srbije i srpskog naroda na
Kosovo i Metohiju i pozvao sadašnje i buduce zvanicne vlasti Srbije da
to pravo nikada i nipošto ne otudjuju. Imajuci u vidu nemerljiv znacaj
te pokrajine za srpski narod i unutrašnju stabilnost Srbije i celog
regiona, Beogradski forum upucuje našoj javnosti sledeci
A P E L
Nad Kosovom i Metohijom se nadvija sve neposrednija i veca opasnost.
Medjunarodna zajednica, sa SAD kao njenim najuticajnijim delom,
užurbano privodi kraju proces podržavljenja te istorijske srpske
pokrajine, pripremajuci je za odlucnu fazu njenog potpunog i konacnog
odvajanja od Srbije. Sprovodjenje rezolucije Saveta bezbednosti OUN
1244. je u rukama sponsora nezavisnosti Kosova i Metohije. Ona se
primenjuje samo u korist Albanaca, dok se ljudska prava i osnovne
slobode srpskog i romskog stanovništva prakticno ignorišu. Za
obespravljene i bespomocne Srbe i Rome, Kosovo i Metohija je, pod
civilnom upravom OUN i vojnom kontrolom NATO, postao drugi Arhipelag
Gulag. Oni koji od pocetka jugoslovenske krize i antiteroristickog rata
na Kosovu i Metohiji podržavaju albanske maksimalisticke zahteve i
obecavaju im nezavisnost, nemaju za Srbe razumevanja ni sažaljenja.
Izlaz za Srbe na Kosovu i Metohiji i u ostalom delu Srbije je u
njihovom cvrstom jedinstvu i beskompromisnom otporu svakom pokušaju
trajnog otimanja pokrajine od Srbije. Sve dok su svi Srbi ujedinjeni po
pitanju Kosova i Metohije i dok Srbija cvrsto drži do svoje tapije na
tu pokrajinu, nema opasnosti da Kosovo i Metohija postane nezavisno.
Svako jednostrano proglašavanje njegove nezavisnosti, bez izricitog
pristanka Srbije, bila bi vulgarna otimacina, protivpravni akt i vrlo
opasno za situaciju u regionu.
Zagovornici i sponsori formule nezavisnosti to dobro znaju, zbog cega
sve cine da Srbiju raznim mamcima i pritiscima navedu na odricanje od
te svoje istorijske pokrajine.
Srbija mora odlucno da insistira na svom suverenitetu nad Kosovom i
Metohijom, što joj nedvosmisleno priznaje i spomenuta rezolucija SB, i
da brani univerzalni stav da suverenitet države ima prednost nad
separatistickom voljom nacionalne manjine.
Nužno je da novi Ustav Srbije, pored odredbe o neotudjivosti njene
teritorije, sadrži i posebnu odredbu o zabrani odricanja od Kosova i
Metohije.
Svoj ulazak u evroatlantske strukture državna zajednica Srbije i Crne
Gore treba da uslovi poštovanjem svojih avnojskih granica, koje im je
priznala Badinterova Arbitražna komisija, i na bazi kojih je SRJ bila
ponovo primljena u OUN i OEBS. Time se ne traži ništa više što druge
bivše jugoslovenske republike i istocnoevropske zemlje vec imaju,
naime, garantovani teritorijalni integritet i spoljne granice,
ravnopravni tretman i neokrnjeno nacionalno i državno dostojanstvo.
Forum se pridružuje zahtevima iz drugih sredina da se što hitnije održi
vanredna sednica Skupštine Srbije, na kojoj ce se usvojiti Deklaracija
o Kosovu i Metohiji prilagodjena sadašnjoj situaciji i politickim
potrebama.
S obzirom na zloslutno brzi razvoj dogadjaja u vezi sa Kosovom i
Metohijom, Forum ukazuje na imperativnu potrebu da Srbija što pre
izadje sa vlastitim projektom konacnog statusa Kosova i Metohije, kako
ne bi došla u situaciju da se izjašnjava o tudjim projektima, koji se
obicno nude u ultimativnoj formi "uzmi ili ostavi". Pritom je neophodno
da se podvuce da se o svemu može razgovarati, sem o suverenitetu Srbije
nad Kosovom i Metohijom. Najšira autonomija, pod medjunarodnim
garantijama i nadzorom, pružila bi albanskoj nacionalnoj zajednici
visok stepen samostalnosti u odnosu na maticnu suverenu državu Srbiju i
u isto vreme joj osigurala sve prednosti bržeg razvoja u jednoj široj
zajednici, sa kojom bi zajedno utirala put ka evropskim integracijama.
=== 3 ===
Vladislav Jovanovic: Kako ne izgubiti Kosovo i Metohiju
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2003-07-14_2.html
BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH
Konferencija za stampu na temu "Kosovo i Metohija- opasnosti i moguci
izlazi"
Izlaganje Vladislava Jovanovica
Medija centar - Beograd
Beograd, 11. jula 2003. godine
Naspram Albanaca, koji su potpuno homogenizovani u zahtevu da KiM bude
nezavisna država, i njihovih zapadnih sponzora, pre svega SAD koje
nezavisnost te Pokrajine javno ne podržavaju, ali sve cine da razvoj
ide u tom pravcu, zvanicna vlast Srbije i njena politicka elita ne samo
da homogeno ne stoje iza stava o suverenitetu Srbije nad KiM, nego na
sudbinu KiM gledaju sa neverovatnom ležernošcu ili cak zauzimaju
stavove koji su ispod stava o suverenitetu Srbije nad tom Pokrajinom.
Zbog toga se moglo desiti da naša zvanicna vlast bude kooperativna sa
medjunarodnom zajednicom, tj. UNMIK-om daleko iznad zahteva koje
postavlja rezolucija SB 1244 (naterivanje kosmetskih Srba da glasaju na
lokalnim i pokrajinskim izborima, iako se osnovni uslovi za to nisu
bili stekli), dok Albanci na KiM sabotiraju saradnju sa UNMIK-om cak i
u okvirima spomenute rezolucije, što najrecitije pokazuje katastrofalno
nizak nivo stanja ljudskih prava i osnovnih sloboda tamošnjih Srba i
drugih nealbanaca.
Takvo stanje je posledica nedefinisanosti jasnog cilja i strategije
zvanicne politike prema KiM i nedopustive politicke i druge zavisnosti
Srbije od onih stranih cinilaca koji otvoreno ili jedva prikriveno
simpatišu i podržavaju albanske separatisticke ciljeve.
S obzirom na odmakao proces podržavljenja južne pokrajine Srbije i sve
alarmantnije približavanje rešavanja njenog konacnog statusa, vreme je
za povlacenje zvona na uzbunu, kako bi se sprecilo nastupanje
nepopravljive štete po naše nacionalne i državne interese.
Opasnost nije sadržana samo u rezoluciji SB 1244, u kojoj se isticanje
suvereniteta SRJ na KiM svesno i ciljno potkopava pozivanjem na pravno
nepostojece sporazume iz Rambujea (jer ih je potpisala samo albanska
separatisticka strana sa svojim zapadnim mentorima) i naglašavanjem
uloge medjunarodne zajednice u utvrdjivanju konacnog statusa KiM, nego
i u primamljivim politickim ponudama i materijalnim mamcima koji se
cine Srbiji u cilju njenog pridobijanja za odricanje od južne srpske
pokrajine u zamenu za lakše i brže prikljucenje Evropskoj uniji i NATO.
Jedna relativno samostalna i nacionalno odgovorna vlast znala bi da se
odupre takvim iskušenjima i pritiscima, ali kako se to ne može reci za
sadašnju zvanicnu vlast, onda se lako možemo naci pred prvim neslavnim
primerom da se jedna evropska država odrice znacajnog dela svoje
istorijske i nacionalne teritorije da bi udovoljila stranim
ocekivanjima i ucenjivanjima.
Odluku o izdvajanju KiM iz Srbije SAD su donele mnogo ranije, još pre
agresije NATO na SRJ, i sada se samo ceka da u Srbiji sazre svest o
njenom prihvatanju i da se oblikuje politicki i pravni okvir koji to
treba da olakša i omoguci.
Labava asocijacija države Srbije i države Crne Gore skrojena je od
strane EU (u saradnji sa SAD) upravo po meri takvog rešenja za KiM (a
perspektivno, možda, i za Vojvodinu).
Glavni cilj SAD i EU u tekucem periodu je da se obecanje ranije dato
Albancima o izdvajanju KiM iz Srbije izvede tako što ce se veštim
politickim manevrom izbeci formalno kršenje principa o daljem
nemenjanju granica na Balkanu i zadovoljiti zahtev kosovskih Albanaca
za osamostaljivanjem od Srbije.
Sva strategija SAD i EU u ovom trenutku usmerena je na ubrzano
opremanje KiM potrebnim državnim atributima i na pripremanje Srbije,
njene javnosti i vlade, da odustane od svog legitimnog i medjunarodno
priznatog prava na KiM i to pokrije smokvinim listom prikljucenja
države Kosovo sadašnjoj državnoj zajednici Srbije i Crne Gore.
Polazi se od toga da Srbija nece moci odmah da se saglasi sa
nezavisnošcu KiM, ali da bi to, uz odgovarajucu kompenzaciju (brži
ulazak u evroatlantske strukture i masovnije investicije) mogla da
ucini ako bi do "oslobadjanja" od KiM došlo na dvostepeni nacin. Na
takvu strategiju utice i prihvacena ocena da bi nezavisnost KiM
destabilizovala dejtonsku BiH i krhku Makedoniju, a možda i neke druge
evropske zemlje, s obzirom na skoro izvesan domino efekat takvog
presedana.
Prethodnica te strategije je naglašena proalbanska aktivnost raznih
americkih i evropskih nevladinih organizacija, analitickih centara i
lobistickih grupa u Kongresu i van njega (u ciju politicku povezanost
sa vladom SAD ne
treba sumnjati) koji otvoreno zagovaraju nezavisnost Kosova, odnosno
samoopredeljenje Albanaca u toj pokrajini.
Vlada SAD zvanicno ne stoji iza formule o nezavisnosti, vec je u ovoj
fazi naklonjenija statusu Kosovo Republika, koje bi se pridružilo
državnoj zajednici Srbije i Crne Gore na zajednickom putu ka
integrisanju u EU i NATO. Medjutim, SAD se ne bi protivile nezavisnosti
kao rešenju za KiM ako bi Srbija na to pristala.
Pristanak Srbije na amputaciju KiM lišio bi SAD i EU problema u BiH,
Makedoniji i drugde, jer više ne bi bilo reci o nagradjivanju
separatizma, vec o sporazumnom odvajanju KiM od Srbije. U tome leži
kljuc strategije SAD i EU u pitanju KiM. Srpsku javnost i zvanicnu
vlast treba ubediti da je u najboljem interesu same Srbije da se što
pre oslobodi tereta KiM, kako bi lakše i brže ušla u evroatlantske
organizacije. Pri tome se prelazi preko cinjenice da se u Evropi i na
Balkanu jedino od Srbije traži da ucini znatnu teritorijalnu žrtvu da
bi stekla licencu za integrisanje sa Zapadom. Iz toga proizlazi da se
samo Srbiji ne garantuje teritorijalna celokupnost u okviru avnojevskih
granica, na bazi kojih je izvršeno priznanje bivših jugoslovenskih
republika kao novih država. Jaci dokaz o neravnopravnom tretmanu Srbije
u odnosu na susedne i druge zemlje Istocne Evrope nije potreban. Srbija
se takvim proalbanskim ciljevima i strategiji SAD i EU u pitanju KiM
mora odlucno suprotstaviti sledecim argumentima:
1. Da se ni po koju cenu ne odrice KiM, jer je to najjaca i najveca
karta koju ima u rukama. Sve što bi se od sada pa nadalje cinilo sa KiM
bez izricite saglasnosti Srbije bilo bi nezakonito i "grbo", tj.
predstavljalo bi najobicniju nasilnu otimacinu. Sve dok cvrsto drži
tapiju na tu istorijsku pokrajinu, Srbija zadržava pravo na njen
povracaj kad tad u buducnosti. Ako bi se, pod pritiscima ili pod
dejstvom raznih podmicivanja, odrekla svoje tapije, izgubila bi KiM
zauvek, jer više ne bi imala pravni osnov da ga potražuje.
2. Da cvrsto i nepokolebljivo insistira na rezoluciji SB 1244, a
narocito na clanu koji naglašava suverenitet SRJ (ciji je Srbija, kada
je rec o Kosovu, prihvaceni naslednik). Treba da brani stav da
suverenitet države ima prednost nad separatistickom voljom nacionalne
manjine
koja u njoj živi. Univerzalna deklaradija o ljudskim pravima, Finalni
akt iz Helsinkija, kao i svi dokumenti KEBS odnosno OEBS koji se odnose
na prava pripadnika nacionalnih manjina, ne priznaju nacionalnim
manjinama pravo na secesiju. Sve dok bude odlucna i dosledna u odbrani
svog suvereniteta nad KiM, Srbija može racunati na podršku Rusije i
Kine u SB koje, zbog sopstvenih vitalnih interesa (Cecenija, Tibet,
Tajvan, Sinkjang), nece popuštati pred zahtevima SAD i NATO za
razbijanjem teritorijalne celokupnosti Srbije. Posle pada komunizma
nijednoj nacionalnoj manjini u evropskim zemljama, bez obzira na njenu
brojnost ili kompaktnost, nije dozvoljeno teritorijalno izdvajanje od
države u kojoj živi. Nepromenjivost republickih granica uzdignuta je na
nivo principa i aksioma u rešavanju jugoslovenske krize, pa tako
Republici Srpskoj Krajini, Republici Srpskoj i Albancima u Makedoniji
nije bilo dopušteno da razbiju teritorijalnu celokupnost Hrvatske, BiH
i Makedonije.
3. Da se, u argumentovanju rezolucije SB 1244, pozove na Finalni akt
KEBS iz Helsinkija, koji garantuje nepromenjivost spoljnih granica
država clanica, osim u slucaju njihovog pristanka, kao i na
Medjunarodnu konferenciju o SFRJ u Hagu koja je, usvajajuci nalaze
Badinterove Arbitražne komisije, priznala sve bivše republike SFRJ u
njihovim avnojevskim granicama.
4. Da se pozove na glasanje o prijemu SRJ u clanstvo OUN, kojim je
Generalna skupština ratifikovala stav Badinterove Arbitražne komisije o
suverenitetu Srbije nad KiM, buduci da se ta pokrajina nalazi u njenim
avnojevskim granicama.
5. Da se, u svrhu ucvršcivanja svoje tapije na KiM, pozove na Londonski
ugovor iz 1913, kojim je vracanje KiM pod suverenitet Srbije
medjunarodno priznato, kao i na Versajski ugovor o miru iz
1919. godine i Pariski ugovor o miru iz 1947. godine, u kojima je
suverenitet Srbije, odnosno Jugoslavije nad KiM implicitno potvrdjivan.
6. Da novi ustav Srbije, pored odredbe o neotudjivosti njene
teritorije, sadrži posebnu odredbu o zabrani odricanja od KiM i da se
ta odredba
notifikuje i naglasi svim ciniocima koji u sadašnjem
internacionalizovanom pitanju KiM imaju neku ulogu, a posebno OUN (SB i
GS), Savet Evrope, OEBS, EU, NATO i stalnim clanovima SB.
7. Da kategoricki naglasi da je njen ulazak u Savet Evrope, Evropsku
uniju, Svetsku trgovinsku organizaciju ili Partnerstvo za mir NATO,
jedino moguc u avnojevskim granicama Srbije i Crne Gore, što im
garantuju odluke Badinterove Arbitražne komisije, na bazi kojih je SRJ
bila ponovo primljena u OUN i OEBS.
8. Da u bilateralnim politickim kontaktima sa SAD, zemljama EU i NATO,
kao i u sedištima EU i NATO, insistira na njihovom javnom potvrdjivanju
da državnu zajednicu Srbije i Crne Gore vide i prihvataju u njenim
integralnim avnojevskim granicama i da to imaju u vidu kada s nama vode
ili ce voditi razgovore u vezi sa planiranim ulaskom Srbije i Crne Gore
u te organizacije. Time se za našu zajednicku državu ne traži ništa
više od onoga što druge bivše jugoslovenske republike i istocnoevropske
zemlje vec imaju, naime, garantovan teritorijalni integritet i spoljne
granice, ravnopravni tretman i neokrnjeno nacionalno i državno
dostojanstvo.
9. Da se povodom privatizacije imovine Srbije nad KiM, razmotri
mogucnost traženja od Stalnog medjunarodnog suda pravde u Hagu
savetodavnog mišljenja o tome da li je i koliko ona u skladu sa
rezolucijom SB 1244. i medjunarodnim javnim i privatnim pravom.
Paralelno sa ovim principijelnim stavovima, Srbija treba da što pre
izadje sa vlastitim projektom konacnog statusa KiM. Pritom je neophodno
da podvuce da se o suverenitetu Srbije nad KiM ne može razgovarati, a
da sve ostalo može biti predmet razgovora i dogovora. Suverenitet i
demokratija nisu
suprotstavljene vrednosti. Oni predstavljaju dovoljno široke i gipke
okvire u kojima je konacno rešenje statusa KiM moguce naci uz
uvažavanje legitimnih interesa obe strane. Najšira autonomija pod
medjunarodnim garantijama i nadzorom, pružila bi albanskoj nacionalnoj
zajednici visok stepen samostalnosti u odnosu na maticnu državu Srbiju
i u isto vreme joj osigurala sve prednosti bržeg razvoja u jednoj široj
zajednici, sa kojom bi zajedno utirala put ka evroatlanskim
strukturama. Radi olakšavanja albanskoj zajednici da brže predje
put od utopije o nezavisnosti KiM do suocavanja sa evropskom realnošcu
koja ne dopušta nasilnu promenu granica, Pokrajina KiM bi mogla postati
autonomna republika u okviru Srbije, s tim što bi srpska zajednica
dobila teritorijalnu i kulturnu autonomiju u okviru takvog entiteta.
Posle ulaska državne zajednice u EU, što bi trebalo da se dogodi u
nedalekoj buducnosti, psihološka stešnjenost sugerisanog konacnog
statusa KiM manje bi se osecala, pošto bi svi postali clanovi široke
evropske porodice, u kojoj nacionalne i državne granice nemaju više
onaj znacaj koji su dotle imale.
Da bi ovako zamišljen projekat konacnog statusa KiM bio ozbiljno
primljen u medjunarodnoj zajednici, neophodno je da Srbija cvrsto i
dosledno ostane pri stavu o svom suverenitetu nad KiM. Svoje tapije na
tu Pokrajinu ne sme nipošto da se odrice niti da je u celini ili u
delovima prenosi na druge. Sve dok tako postupa, ne postoji stvarna
opasnost da Pokrajina KiM postane nezavisna. Zapadni sponzori albanskog
separatizma nece smeti da podrže nezavisnost Kosova bez saglasnosti
Srbije. Kada bi to ucinili, stavili bi se van pozitivnog medjunarodnog
prava i rizikovali da se takav nasilni presedan okrene protiv njih.
Nažalost, sadašnja vlast Srbije i Državne zajednice, u žurbi koju
pokazuje za što brži ulazak Srbije i Crne Gore u evroatlantske
strukture, ne uvidja dovoljno znacaj i potrebu beskompromisnog
insistiranja na suverenitetu nad KiM, cime ostavlja opasan utisak da
Srbiji i Državnoj zajednici i nije apsolutno stalo do KiM i da bi one
mogle da prihvate i neko rešenje koje bi bilo ispod suvereniteta. U
javnim izjavama nekih predstavnika zvanicne vlasti izražava se sumnja u
konacnost sadašnjih granica Srbije ili se dopušta mogucnost podele KiM,
pa cak i napuštanje cele Pokrajine ako bi ona ostala bez srpskog
stanovništva. Realna je bojazan da sadašnja vlast, zbog spomenute
zainteresovanosti za što brži ulazak državne zajednice u EU i NATO, ne
pocne da gleda na KiM kao na prepreku za taj ulazak i teret kojeg se
što pre treba oslobadjati. Neki napisi u medijima, ciji autori
pripadaju vladajucoj politickoj eliti, vec otvoreno zagovaraju takvo
odricanje. Takvo odstupanje od nacionalnih i državnih prava Srbije i
poigravanje sa sudbinom njene istorijske južne Pokrajine, nanosi Srbiji
neprocenjivu štetu uoci otvaranja razgovora sa kosmetskim Albancima.
Ona jacaju njihove apetite i olakšavaju pritisak medjunarodne zajednice
da Srbija izadje u susret maksimalistickim zahtevima albanskih
separatista.
Utoliko je neophodnija hitna izrada projekta Srbije o konacnom statusu
KiM i njegovog promišljenog i argumentovanog objašnjavanja i
promovisanja u medjunarodnoj zajednici, a posebno kod faktora koji su
najviše involvirani na KiM i Balkanu.