Milosevic: Tiranija u Beogradu u sluzbi Haga i agresije
(Udruzenje "Sloboda", Beograd)
1. Javni odgovor Slobodana Milosevica na kampanju izmisljenih optuzbi
koju vodi rezim u Beogradu
2. Milosevic izolovan od poseta!
=== 1 ===
SRAMNI TEROR NAD MOJOM PORODICOM JE DEO KRIMINALNOG BEZAKONJA I
TIRANIJE KOJIMA REZIM U BEOGRADU POMAZE HAGU I AGRESIJI PROTIV NASE
ZEMLJE I NARODA
Javni odgovor Slobodana Milosevica na kampanju izmisljenih optuzbi koju
vodi rezim u Beogradu
Optužili su me marta 2001. za izmišljene krivice, samo da
bi mogli da me uhapse i isporuče u Hag.
Sada, 2003. nova optužba ima isti razlog. Hag. Samo ovog puta razlog je
da se pokuša da spreči, ili bar umanji, očigledan fijasko lažnog
Tribunala, koji služi kao sredstvo rata protiv naše zemlje i naroda.
Ali, ovoga puta, za razliku od 2001. paralelno su pristupili
terorisanju i moje porodice, zločinačkim progonom moje supruge i sina.
Taj zločin nad mojom suprugom i sinom vrši se isključivo zbog borbe
koju ovde vodim.
Da apsurd bude veći (ali i njihova sramota), zločin se vrši nad jednom
ženom, suprugom dugogodišnjeg šefa države, profesorom univerziteta i
piscem deset knjiga, koje su prevedene na trideset jezika i rasute
širom sveta, te ih niko neće moći da uništi ili sakrije kao
svedočanstvo pisano u vreme jugoslovenske krize iz nedelje u nedelju,
čiju je vrednost vreme potvrdilo, koje Miri služe na čast, a svima nama
na ponos. Ne postoji nijedan intelektualac, koji je više digao glas
protiv rata, nasilja, primitivizma, eksploatacije, ropstva. Za mir,
slobodu i ravnopravnost. I vrši se protiv jednog mladića koji je
otvorena i čista srca odlučio da se sam probija kroz život, sopstvenim
radom, pameću i sposobnostima i sve činio da pomogne drugima i da
njegov grad bude lepši i humaniji. Zločin se vrši nad dvoje ljudi koji
su druge ljude zadužili samo svojom dobrotom i humanošću.
Njihova jedina krivica je što su moja porodica.
Građani Srbije i slobodoljubivi ljudi širom sveta šalju mi izraze
podrške i žele pobedu.
Izgleda da samo režim u Beogradu navija za Haški tribunal i to tako
žustro da se ne libi ni terorisanja žene i dece.
Rekao sam ovoj dvojici, koji su došli da me saslušaju, pet meseci posle
mog javnog poziva, da samo kukavice napadaju žene i decu.Ništa sramnije
od toga ne postoji.
Politička, medijska, policijska kampanja koja se vodi protiv mene i
moje porodice je najveća sramota koju je neka država mogla sebi da
dopusti.Ta sramota, za sve njene učesnike ali i za one koji je ćutke
gledaju, postajaće sve veća kako vreme bude prolazilo.
U vezi sa ”razlozima” iz kojih su istražni sudija i tužilac dolazili u
Hag, da bude svakome jasno:
Nikada, ni ja ni moje okruženje, nije imalo veze ni sa kakvom
kriminalnom grupom.
Nikakav ”zemunski klan” nije ni postojao dok sam ja bio predsednik. On
je direktna posledica ponašanja sadašnje vlasti i uloge koju su grupe i
pojedinci imali u izvođenju puča od 5. oktobra 2000. i njihove
međusobne sprege.
Ni ja niti bilo ko iz mog okruženja nije imao nikakve lične kontakte
niti poznavao bilo kog pripadnika JSO, popularno poznate kao ”crvene
beretke”.
Verovao sam da se radi o elitnoj antiterorističkoj jedinici, kakvu ima
svaka služba. I danas verujem da je najveći broj pripadnika te jedinice
to i bio. Ko je među njima bio sa nekom kriminalnom prošlošću ili
sklonostima, to svakako bolje zna sadašnji režim jer su upravo takvi
upotrebljeni 5. oktobra.
Moja poseta centru u Kuli 1997. bila je protokolarne prirode i povodom
svečanosti, na koju je moj dolazak bio isključivo gest pažnje prema
Službi i njenom tadašnjem šefu Jovici Stanišiću, koga sam cenio kao
profesionalca i čoveka koji je nastojao da svoj posao obavlja u skladu
sa svojom funkcijom.
To, da je sve tamo za mene bilo novo i da je poseta bila protokolarne
prirode, može ustanoviti svako ko tu traku sa posete pažljivo i u
celini pogleda.
Oficira, koji mi je predao raport pred počasnim strojem jedinice, nisam
poznavao. Sada je poznato da se zove Luković Legija. Kada je došao da
me uhapsi marta 2001. godine čak sam ga zamenio sa oficirom koji je
prilikom moje posete Stanišića i mene prevezao dzipom od upravne zgrade
do vežbališta, koje su želeli takođe da mi pokažu.
Inače, ni danas ne bih mogao da se setim imena nijednog od oficira koji
su mi u raznim prilikama, pred počasnim strojem, predavali raport. U to
uključujem i komandante počasnih jedinica Garde Vojske Jugoslavije.
Prvi put u svom životu razgovarao sam sa Lukovićem Legijom upravo kada
je došao da me uhapsi 31. marta 2001. godine. S obzirom na to, tj. na
činjenicu da do tada sa njim nikada nisam bio u bilo kakvom kontaktu,
niti razgovarao, jedino delo koje sam bio u prilici da mu ”naložim”,
bilo bi moje sopstveno hapšenje.
Jasno je, dakle, da oni koji su upotrebili ljude iz ”crvenih beretki”
za moje hapšenje (i druge koji su sa čarapama na glavama preskakali
ogradu rezidencije), upotrebljavali su ih i pre toga i posle toga.A to
svakako ne bih mogao biti ja.
Priče o tome da je ta jedinica vršila i poslove mog obezbeđenja su
neistinite. Laž. Mene je sve vreme obezbeđivala jedinica javne
bezbednosti (a ne DB), čiji je komandant bio Senta Milenković.
Što se Ivana Stambolića tiče, bili smo dugo godina dobri prijatelji.
Razišli smo se politički na 8. sednici CK SKS 1987. godine.Lično nikad
nismo bili u sukobu.
Neposredno posle smenjivanja došao je kod mene da me zamoli da dobije
jedno od zaista (i po mom i po njegovom mišljenju) najboljih mesta u
SFRJ. Da bude postavljen za predsednika Jugoslovenske banke za
međunarodne ekonomske odnose.I dobio ga je. Na tom mestu ostao je više
od 10 godina, iako je princip bio da se vrši rotacija. Sve do odlaska u
penziju, za koju je ispunio i radne i starosne uslove daleko pre nego
što je penzionisan.
Kao političar bio je veći niz godina potpuno zaboravljen. A priča kako
je predstavljao opasnost za izbore je takođe gola laž, jer se na
izborima uopšte nije kandidovao. Uostalom, da li se bilo kom kandidatu
za tu čitavu deceniju ikada nešto dogodilo? A, on, čak, nije bio ni
kandidat.
Proizlazi apsurd da sam ja, pošto sam mu obezbedio da 10 godina bude na
funkciji koju je sam tražio i pošto je postao penzioner, jurio da ga
ubijem da me ne bi ugrozio.
Za mene je posebno neshvatljivo što je njegova porodica spremno
prihvatila jednu ovako plitku laž, tako da ispada da im je više stalo
da okrive mene nego da saznaju stvarnu istinu o sudbini svoga oca i
supruga.
Ivan Stambolić je bio potpuno zaboravljen političar, pa čak u vreme
kada je nestao, i zaboravljen bankar. U čitavoj državnoj i političkoj
strukturi i u mom okruženju nećete naći nikoga ko ga je uopšte pominjao
čitav niz godina. To i ne čudi, jer sve je to pripadalo vremenu bivše
SFRJ, a od 1990. pa nadalje, brige i život uzele su, nažalost, potpuno
različit tok.
Bez uvrede, Ivan Stambolić više nikoga nije interesovao. Nikakvog
revanšizma nije bilo ni prema onima koji su ga podržali na 8. sednici.
Desimir Jeftić, tadašnji predsednik Vlade Srbije, koji je takođe posle
smenjen, bio je čitav niz godina ambasador u Rumuniji. Ivanov najbolji
prijatelj i komšija Dragan Tomić, direktor ”Simpa”, bio je sve vreme u
državnom i partijskom rukovodstvu.
Siguran sam da će i on potvrditi da sam njemu lično, posle Ivanove
smene, rekao da bih ga smatrao najgorim čovekom ako bi sada Ivanu pošto
je smenjen, okrenuo leđa i prestao da bude prijatelj. Stvari su, dakle,
potpuno suprotne od priče koju je isfabrikovalo nekoliko žalosnih
kreatura.
O Ivanovom nestanku obavestio me je telefonom Vlajko Stojiljković,
tadašnji ministar unutrašnjih poslova. Rekao sam mu da podigne sve
snage kojima raspolaže, da ga nađu. Upoznao me je da su Ivanovi supruga
i sin, njegov nestanak prijavili tek po podne iako je on otišao na
trčanje još toga jutra - što proširuje i otežava traženje.
Sve su granice obaveštene, a Vlajko Stojiljković me je kasnije, uveče
obavestio da je nekoliko stotina policajaca angažovano u potrazi.
Insistirao sam da se sve snage upotrebe i da ga što pre nađu. Sigurno
je da većina tih policajaca i danas radi u MUP-u i o tome može da da
sve podatke.
Iz svega što me je Vlajko Stojiljković obaveštavao, ništa što je moglo
biti preduzeto nije propušteno da se preduzme.
Pošto mi je istražni sudija prilikom predstavljanja sebe i tužioca i
razloga zbog kojih su došli, pomenuo i vezu sa ”pokušajem ubistva Vuka
Draškovića” želim i o tome da kažem nekoliko reči.
Nikad nisam poverovao da je to što se u Budvi dogodilo bio stvarni
pokušaj ubistva, jer je neverovatno da neko u maloj sobi, ispuca sve
metke i da sve promaši, pošto čak ni Vuk Drašković, sa svim svojim
smislom za glumu nije mogao da odglumi ni muvu ni komarca. Verovao sam
da je to učinjeno da bi ga neko zaplašio ili da je sa svojim smislom za
ulogu žrtve režima, to sam izmislio, da na sebe skrene pažnju. Nije
teško pretpostaviti kome je takav incident mogao da odgovara, ali je
sasvim jasno da nije bio u interesu tadašnje vlasti. naprotiv.
Nije mi poznato da je DB Srbije u Crnoj Gori imao bilo kakvu aktivnost
osim prikupljanja podataka o švercu cigareta na teritoriju Srbije. Rade
Marković mi je čak pokazivao snimke iz vazduha predela koji se zove
Mehov krš, a nalazi se na teritoriji Srbije, na granici sa Crnom Gorom,
sa objašnjenjem, da prema njegovim saznanjima tuda ide, nekim sporednim
putevima, šverc cigareta i da se tu i skladišti. Tada je pripremana
akcija da se u pogodnom trenutku pohapse šverceri i zapleni roba.
Nije mi poznato da li su ti snimci napravljeni iz aviona ili
helikoptera, policijskih ili vojnih, niti su me takvi detalji
interesovali.
Nikada nisam razgovarao sa Pavkovićem o prebacivanju nekakvih ubica i
agenata iz Crne Gore. Neverovatno je da se vrhovni komandant bavi
prebacivanjem nekakvih tajnih agenata i to po celoj liniji komandovanja
od načelnika generalštaba pa nadole.
Istina je samo to da sam uvek insistirao da službe sarađuju i da
napuste praksu međusobnog rivalstva, pošto službe nisu ni moje ni
njihove već državne i za državu treba da rade, u skladu sa zakonom.O
tome je, uostalom, na ovom nelegalnom sudu, govorio i general
Aleksandar Vasiljević. I to kao svedok optužbe. A Rade Marković je i
ovde i pred dva skupštinska odbora svedočio kakvo su sve nasilje i
bezakonje nad njim primenili da bi me za nešto optužili.
Jedino pominjanje helikoptera, koga se sećam, bilo je u vezi sa
incidentom niskog preleta jednog helikoptera iznad Belog dvora (što je
bilo zabranjeno), kada je samo prisebnošću oficira VJ, nadležnog za
zaštitu Belog dvora, izbegnut tragičan ishod, odnosno obaranje tog
helikoptera.
U toku dana je ustanovljeno da se radilo o helikopteru kojim je neki
teški bolesnik iz Republike Srpske prevezen na obližnji VMA.
Zahtevao sam od istražnog sudije i tužioca da saslušanje bude javno i
da mogu da uvedu čak i otvoreni telefon, da može ko god želi da me pita
šta želi. Objasnili su da to nije moguće po zakonu, dok traje istraga.
To sam uvažio i tražio da donesu odluku da trake budu objavljene po
završetku istrage, jer tada za to ne postoje nikakve smetnje, da
istraga, pošto se završi, bude ugrožena.
Ni to nisu prihvatili, iako su upravo oni, ona službena lica, koja po
zakonu odlučuju o tome, što nije bilo sporno ni za mene ni za njih, ni
za moje pravne zastupnike.
Sadašnja vlast zakone upotrebljava kao izgovor za stvarno bezakonje i
tiraniju.
Ništa novo!
Još 1742, Monteskije: ”Nema svirepije tiranije od one koja se sprovodi
pod štitom zakona i u ime pravde.”
U celoj toj prljavoj operaciji spasavanja fijaska ovog nelegalnog
Haškog suda, najsramniji element predstavljaju napadi na moju suprugu i
sina.
Rekao sam istražnom sudiji, kada mi je doneo traku, da istragu treba da
popuni i zlatnim polugama, deviznim rezervama, vilama u Švajcarskoj i
ne znam čime sve, o čemu su davane razne izjave i opširno pisala
štampa. Pa posle ”zaboravila”.
Pitao sam i: ”Zar vas nije sramota?”Nisam dobio odgovor.
A svojoj supruzi i sinu, Miri i Marku, koje su na ovako podao način od
mene odvojili, želim da poručim: ”Život je kratak da im se zahvalim na
njihovoj dobroti.”
Hag, 17. avgust 2003. Slobodan
Milosevic
=== 2 ===
Politika, cetvratak 21. avgust 2003
PROTEST UDRUŽENJA "SLOBODA"
Milošević "izolovan"
"Najodlučnije protestujemo zbog kriminalnog čina Haškog tribunala da se
Slobodanu Miloševiću zabrane sve posete i da se on potpuno izoluje i
ukoliko se ova bespravna odluka ne ukine, preduzećemo pravne mere",
rekao je juče član nacionalnog komiteta za odbranu Slobodana Miloševića
mr Vladimir Kršljanin.
Na konferenciji za novinare u sedištu udruženja građana "Sloboda"
Kršljanin je ocenio da je ovom odlukom otežan položaj bivšeg
jugoslovenskog predsednika i da su mu onemogućene pripreme za učešće u
haškom procesu.
"Miloševiću je sada zabranjeno da viđa najbliže saradnike, pa je čak i
njegovoj supruzi onemogućeno da ga posećuje. Ne prihvatamo obrazloženje
da je do toga došlo, jer su članovi delegacije SPS-a, nakon posete
Hagu, davali izjave medijima o sadržaju razgovora koje bi uticale na
tok procesa", dodao je Vladimir Kršljanin.
J. K.
---
Proslava rođendana
Povodom rođendana Slobodana Miloševića, a u okviru stalne tribine
"Slobodna Srbija", juče je prikazan i dokumentarni film " Poraženi Hag
(Hronika o borbi Slobodana Miloševića)", autora Dušana Čukića. U
Udruženju "Sloboda" izložene su i slike "Odbrana slobode" slikara
Zareta Đorđevića, a emitovano je i muzičko delo "Alarm", kompozitora
Miloša Raičkovića...
J. G.
---
Danas, cetvrtak, 21. avgust 2003.
U Udruženju "Sloboda" proslavljen 62. Miloševićev rođendan
(Udruzenje "Sloboda", Beograd)
1. Javni odgovor Slobodana Milosevica na kampanju izmisljenih optuzbi
koju vodi rezim u Beogradu
2. Milosevic izolovan od poseta!
=== 1 ===
SRAMNI TEROR NAD MOJOM PORODICOM JE DEO KRIMINALNOG BEZAKONJA I
TIRANIJE KOJIMA REZIM U BEOGRADU POMAZE HAGU I AGRESIJI PROTIV NASE
ZEMLJE I NARODA
Javni odgovor Slobodana Milosevica na kampanju izmisljenih optuzbi koju
vodi rezim u Beogradu
Optužili su me marta 2001. za izmišljene krivice, samo da
bi mogli da me uhapse i isporuče u Hag.
Sada, 2003. nova optužba ima isti razlog. Hag. Samo ovog puta razlog je
da se pokuša da spreči, ili bar umanji, očigledan fijasko lažnog
Tribunala, koji služi kao sredstvo rata protiv naše zemlje i naroda.
Ali, ovoga puta, za razliku od 2001. paralelno su pristupili
terorisanju i moje porodice, zločinačkim progonom moje supruge i sina.
Taj zločin nad mojom suprugom i sinom vrši se isključivo zbog borbe
koju ovde vodim.
Da apsurd bude veći (ali i njihova sramota), zločin se vrši nad jednom
ženom, suprugom dugogodišnjeg šefa države, profesorom univerziteta i
piscem deset knjiga, koje su prevedene na trideset jezika i rasute
širom sveta, te ih niko neće moći da uništi ili sakrije kao
svedočanstvo pisano u vreme jugoslovenske krize iz nedelje u nedelju,
čiju je vrednost vreme potvrdilo, koje Miri služe na čast, a svima nama
na ponos. Ne postoji nijedan intelektualac, koji je više digao glas
protiv rata, nasilja, primitivizma, eksploatacije, ropstva. Za mir,
slobodu i ravnopravnost. I vrši se protiv jednog mladića koji je
otvorena i čista srca odlučio da se sam probija kroz život, sopstvenim
radom, pameću i sposobnostima i sve činio da pomogne drugima i da
njegov grad bude lepši i humaniji. Zločin se vrši nad dvoje ljudi koji
su druge ljude zadužili samo svojom dobrotom i humanošću.
Njihova jedina krivica je što su moja porodica.
Građani Srbije i slobodoljubivi ljudi širom sveta šalju mi izraze
podrške i žele pobedu.
Izgleda da samo režim u Beogradu navija za Haški tribunal i to tako
žustro da se ne libi ni terorisanja žene i dece.
Rekao sam ovoj dvojici, koji su došli da me saslušaju, pet meseci posle
mog javnog poziva, da samo kukavice napadaju žene i decu.Ništa sramnije
od toga ne postoji.
Politička, medijska, policijska kampanja koja se vodi protiv mene i
moje porodice je najveća sramota koju je neka država mogla sebi da
dopusti.Ta sramota, za sve njene učesnike ali i za one koji je ćutke
gledaju, postajaće sve veća kako vreme bude prolazilo.
U vezi sa ”razlozima” iz kojih su istražni sudija i tužilac dolazili u
Hag, da bude svakome jasno:
Nikada, ni ja ni moje okruženje, nije imalo veze ni sa kakvom
kriminalnom grupom.
Nikakav ”zemunski klan” nije ni postojao dok sam ja bio predsednik. On
je direktna posledica ponašanja sadašnje vlasti i uloge koju su grupe i
pojedinci imali u izvođenju puča od 5. oktobra 2000. i njihove
međusobne sprege.
Ni ja niti bilo ko iz mog okruženja nije imao nikakve lične kontakte
niti poznavao bilo kog pripadnika JSO, popularno poznate kao ”crvene
beretke”.
Verovao sam da se radi o elitnoj antiterorističkoj jedinici, kakvu ima
svaka služba. I danas verujem da je najveći broj pripadnika te jedinice
to i bio. Ko je među njima bio sa nekom kriminalnom prošlošću ili
sklonostima, to svakako bolje zna sadašnji režim jer su upravo takvi
upotrebljeni 5. oktobra.
Moja poseta centru u Kuli 1997. bila je protokolarne prirode i povodom
svečanosti, na koju je moj dolazak bio isključivo gest pažnje prema
Službi i njenom tadašnjem šefu Jovici Stanišiću, koga sam cenio kao
profesionalca i čoveka koji je nastojao da svoj posao obavlja u skladu
sa svojom funkcijom.
To, da je sve tamo za mene bilo novo i da je poseta bila protokolarne
prirode, može ustanoviti svako ko tu traku sa posete pažljivo i u
celini pogleda.
Oficira, koji mi je predao raport pred počasnim strojem jedinice, nisam
poznavao. Sada je poznato da se zove Luković Legija. Kada je došao da
me uhapsi marta 2001. godine čak sam ga zamenio sa oficirom koji je
prilikom moje posete Stanišića i mene prevezao dzipom od upravne zgrade
do vežbališta, koje su želeli takođe da mi pokažu.
Inače, ni danas ne bih mogao da se setim imena nijednog od oficira koji
su mi u raznim prilikama, pred počasnim strojem, predavali raport. U to
uključujem i komandante počasnih jedinica Garde Vojske Jugoslavije.
Prvi put u svom životu razgovarao sam sa Lukovićem Legijom upravo kada
je došao da me uhapsi 31. marta 2001. godine. S obzirom na to, tj. na
činjenicu da do tada sa njim nikada nisam bio u bilo kakvom kontaktu,
niti razgovarao, jedino delo koje sam bio u prilici da mu ”naložim”,
bilo bi moje sopstveno hapšenje.
Jasno je, dakle, da oni koji su upotrebili ljude iz ”crvenih beretki”
za moje hapšenje (i druge koji su sa čarapama na glavama preskakali
ogradu rezidencije), upotrebljavali su ih i pre toga i posle toga.A to
svakako ne bih mogao biti ja.
Priče o tome da je ta jedinica vršila i poslove mog obezbeđenja su
neistinite. Laž. Mene je sve vreme obezbeđivala jedinica javne
bezbednosti (a ne DB), čiji je komandant bio Senta Milenković.
Što se Ivana Stambolića tiče, bili smo dugo godina dobri prijatelji.
Razišli smo se politički na 8. sednici CK SKS 1987. godine.Lično nikad
nismo bili u sukobu.
Neposredno posle smenjivanja došao je kod mene da me zamoli da dobije
jedno od zaista (i po mom i po njegovom mišljenju) najboljih mesta u
SFRJ. Da bude postavljen za predsednika Jugoslovenske banke za
međunarodne ekonomske odnose.I dobio ga je. Na tom mestu ostao je više
od 10 godina, iako je princip bio da se vrši rotacija. Sve do odlaska u
penziju, za koju je ispunio i radne i starosne uslove daleko pre nego
što je penzionisan.
Kao političar bio je veći niz godina potpuno zaboravljen. A priča kako
je predstavljao opasnost za izbore je takođe gola laž, jer se na
izborima uopšte nije kandidovao. Uostalom, da li se bilo kom kandidatu
za tu čitavu deceniju ikada nešto dogodilo? A, on, čak, nije bio ni
kandidat.
Proizlazi apsurd da sam ja, pošto sam mu obezbedio da 10 godina bude na
funkciji koju je sam tražio i pošto je postao penzioner, jurio da ga
ubijem da me ne bi ugrozio.
Za mene je posebno neshvatljivo što je njegova porodica spremno
prihvatila jednu ovako plitku laž, tako da ispada da im je više stalo
da okrive mene nego da saznaju stvarnu istinu o sudbini svoga oca i
supruga.
Ivan Stambolić je bio potpuno zaboravljen političar, pa čak u vreme
kada je nestao, i zaboravljen bankar. U čitavoj državnoj i političkoj
strukturi i u mom okruženju nećete naći nikoga ko ga je uopšte pominjao
čitav niz godina. To i ne čudi, jer sve je to pripadalo vremenu bivše
SFRJ, a od 1990. pa nadalje, brige i život uzele su, nažalost, potpuno
različit tok.
Bez uvrede, Ivan Stambolić više nikoga nije interesovao. Nikakvog
revanšizma nije bilo ni prema onima koji su ga podržali na 8. sednici.
Desimir Jeftić, tadašnji predsednik Vlade Srbije, koji je takođe posle
smenjen, bio je čitav niz godina ambasador u Rumuniji. Ivanov najbolji
prijatelj i komšija Dragan Tomić, direktor ”Simpa”, bio je sve vreme u
državnom i partijskom rukovodstvu.
Siguran sam da će i on potvrditi da sam njemu lično, posle Ivanove
smene, rekao da bih ga smatrao najgorim čovekom ako bi sada Ivanu pošto
je smenjen, okrenuo leđa i prestao da bude prijatelj. Stvari su, dakle,
potpuno suprotne od priče koju je isfabrikovalo nekoliko žalosnih
kreatura.
O Ivanovom nestanku obavestio me je telefonom Vlajko Stojiljković,
tadašnji ministar unutrašnjih poslova. Rekao sam mu da podigne sve
snage kojima raspolaže, da ga nađu. Upoznao me je da su Ivanovi supruga
i sin, njegov nestanak prijavili tek po podne iako je on otišao na
trčanje još toga jutra - što proširuje i otežava traženje.
Sve su granice obaveštene, a Vlajko Stojiljković me je kasnije, uveče
obavestio da je nekoliko stotina policajaca angažovano u potrazi.
Insistirao sam da se sve snage upotrebe i da ga što pre nađu. Sigurno
je da većina tih policajaca i danas radi u MUP-u i o tome može da da
sve podatke.
Iz svega što me je Vlajko Stojiljković obaveštavao, ništa što je moglo
biti preduzeto nije propušteno da se preduzme.
Pošto mi je istražni sudija prilikom predstavljanja sebe i tužioca i
razloga zbog kojih su došli, pomenuo i vezu sa ”pokušajem ubistva Vuka
Draškovića” želim i o tome da kažem nekoliko reči.
Nikad nisam poverovao da je to što se u Budvi dogodilo bio stvarni
pokušaj ubistva, jer je neverovatno da neko u maloj sobi, ispuca sve
metke i da sve promaši, pošto čak ni Vuk Drašković, sa svim svojim
smislom za glumu nije mogao da odglumi ni muvu ni komarca. Verovao sam
da je to učinjeno da bi ga neko zaplašio ili da je sa svojim smislom za
ulogu žrtve režima, to sam izmislio, da na sebe skrene pažnju. Nije
teško pretpostaviti kome je takav incident mogao da odgovara, ali je
sasvim jasno da nije bio u interesu tadašnje vlasti. naprotiv.
Nije mi poznato da je DB Srbije u Crnoj Gori imao bilo kakvu aktivnost
osim prikupljanja podataka o švercu cigareta na teritoriju Srbije. Rade
Marković mi je čak pokazivao snimke iz vazduha predela koji se zove
Mehov krš, a nalazi se na teritoriji Srbije, na granici sa Crnom Gorom,
sa objašnjenjem, da prema njegovim saznanjima tuda ide, nekim sporednim
putevima, šverc cigareta i da se tu i skladišti. Tada je pripremana
akcija da se u pogodnom trenutku pohapse šverceri i zapleni roba.
Nije mi poznato da li su ti snimci napravljeni iz aviona ili
helikoptera, policijskih ili vojnih, niti su me takvi detalji
interesovali.
Nikada nisam razgovarao sa Pavkovićem o prebacivanju nekakvih ubica i
agenata iz Crne Gore. Neverovatno je da se vrhovni komandant bavi
prebacivanjem nekakvih tajnih agenata i to po celoj liniji komandovanja
od načelnika generalštaba pa nadole.
Istina je samo to da sam uvek insistirao da službe sarađuju i da
napuste praksu međusobnog rivalstva, pošto službe nisu ni moje ni
njihove već državne i za državu treba da rade, u skladu sa zakonom.O
tome je, uostalom, na ovom nelegalnom sudu, govorio i general
Aleksandar Vasiljević. I to kao svedok optužbe. A Rade Marković je i
ovde i pred dva skupštinska odbora svedočio kakvo su sve nasilje i
bezakonje nad njim primenili da bi me za nešto optužili.
Jedino pominjanje helikoptera, koga se sećam, bilo je u vezi sa
incidentom niskog preleta jednog helikoptera iznad Belog dvora (što je
bilo zabranjeno), kada je samo prisebnošću oficira VJ, nadležnog za
zaštitu Belog dvora, izbegnut tragičan ishod, odnosno obaranje tog
helikoptera.
U toku dana je ustanovljeno da se radilo o helikopteru kojim je neki
teški bolesnik iz Republike Srpske prevezen na obližnji VMA.
Zahtevao sam od istražnog sudije i tužioca da saslušanje bude javno i
da mogu da uvedu čak i otvoreni telefon, da može ko god želi da me pita
šta želi. Objasnili su da to nije moguće po zakonu, dok traje istraga.
To sam uvažio i tražio da donesu odluku da trake budu objavljene po
završetku istrage, jer tada za to ne postoje nikakve smetnje, da
istraga, pošto se završi, bude ugrožena.
Ni to nisu prihvatili, iako su upravo oni, ona službena lica, koja po
zakonu odlučuju o tome, što nije bilo sporno ni za mene ni za njih, ni
za moje pravne zastupnike.
Sadašnja vlast zakone upotrebljava kao izgovor za stvarno bezakonje i
tiraniju.
Ništa novo!
Još 1742, Monteskije: ”Nema svirepije tiranije od one koja se sprovodi
pod štitom zakona i u ime pravde.”
U celoj toj prljavoj operaciji spasavanja fijaska ovog nelegalnog
Haškog suda, najsramniji element predstavljaju napadi na moju suprugu i
sina.
Rekao sam istražnom sudiji, kada mi je doneo traku, da istragu treba da
popuni i zlatnim polugama, deviznim rezervama, vilama u Švajcarskoj i
ne znam čime sve, o čemu su davane razne izjave i opširno pisala
štampa. Pa posle ”zaboravila”.
Pitao sam i: ”Zar vas nije sramota?”Nisam dobio odgovor.
A svojoj supruzi i sinu, Miri i Marku, koje su na ovako podao način od
mene odvojili, želim da poručim: ”Život je kratak da im se zahvalim na
njihovoj dobroti.”
Hag, 17. avgust 2003. Slobodan
Milosevic
=== 2 ===
Politika, cetvratak 21. avgust 2003
PROTEST UDRUŽENJA "SLOBODA"
Milošević "izolovan"
"Najodlučnije protestujemo zbog kriminalnog čina Haškog tribunala da se
Slobodanu Miloševiću zabrane sve posete i da se on potpuno izoluje i
ukoliko se ova bespravna odluka ne ukine, preduzećemo pravne mere",
rekao je juče član nacionalnog komiteta za odbranu Slobodana Miloševića
mr Vladimir Kršljanin.
Na konferenciji za novinare u sedištu udruženja građana "Sloboda"
Kršljanin je ocenio da je ovom odlukom otežan položaj bivšeg
jugoslovenskog predsednika i da su mu onemogućene pripreme za učešće u
haškom procesu.
"Miloševiću je sada zabranjeno da viđa najbliže saradnike, pa je čak i
njegovoj supruzi onemogućeno da ga posećuje. Ne prihvatamo obrazloženje
da je do toga došlo, jer su članovi delegacije SPS-a, nakon posete
Hagu, davali izjave medijima o sadržaju razgovora koje bi uticale na
tok procesa", dodao je Vladimir Kršljanin.
J. K.
---
Proslava rođendana
Povodom rođendana Slobodana Miloševića, a u okviru stalne tribine
"Slobodna Srbija", juče je prikazan i dokumentarni film " Poraženi Hag
(Hronika o borbi Slobodana Miloševića)", autora Dušana Čukića. U
Udruženju "Sloboda" izložene su i slike "Odbrana slobode" slikara
Zareta Đorđevića, a emitovano je i muzičko delo "Alarm", kompozitora
Miloša Raičkovića...
J. G.
---
Danas, cetvrtak, 21. avgust 2003.
U Udruženju "Sloboda" proslavljen 62. Miloševićev rođendan