O IZVINJENJIMA MAROVICA I MESICA
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2003-09-22_4.html
Dr Milan Tepavac
Beograd, 21. septembar 2003. godine
miltep@...
Izvinjenja koje su izrekli Svetozar Marovic i Stjepan Mesic u Beogradu
prilikom nedavne prve zvanicne posete Mesica Beogradu izazvala su,
razumljivo, interesovanje kako domace tako i svetske javnosti.sa
razlicitim ocenama. Ali ne preterano interesovanje.
U Srbiji se uglavnom ne daje neki narociti znacaj izjavama Marovica i
Mesica; pre bi se moglo reci da ih se ignoriše. U Hrvatskoj se
iskrivljeno komentariše i prihvaca samo Maroviceva, a osuduje Mesiceva.
Na primer, jedna od perjanica hrvatske politike, predsednik Hrvatskog
bloka (HB) Ivic Pašalic osudio je "ispriku" hrvatskog predsednika
Stjepana Mesica izrecenu u Beogradu, nazvavši je sramotnom i
ponižavajucom za sve hrvatske gradane, a drži i da je Mesic time
osramotio dužnost koju "obnaša". Na konferenciji za novinare Pašalic je
naglasio da ce prava "isprika" Beograda biti ona kada se "neki srpski
celnik isprica na Ovcari".
Evo kako su uglavnom strani mediji preveli na engleski i obojili ono
što su Marovic i Mesic izjavili:
“I want to apologize for all evils that any citizen of Serbia and
Montenegro inflicted upon or committed against anyone in Croatia,” said
a relaxed--too relaxed, charged the critics later--Marovic during a 10
September press conference with Croatia’s president.
Although he appeared genuinely surprised, Mesic, who is the first
Croatian president to visit Belgrade, quickly mastered a decent
response which reflected his well-known views on the issue. “I, for my
part, apologize to all those who have suffered pain or damage at any
time from citizens of Croatia who misused the law or abused their
positions,” he said.
Sve u svemu, politicari i sredstva javnog informisanja sa zapadnih
strana ove naše u svakom pogledu zagadene planete odobravaju i
pozdravljaju to što su dvojica drugara ucinila. Ove i ovakve izjave su
pravi melem za one na Zapadu koji imaju bar izvesnu grižu savesti zbog
svega onog što su ucinili: podsticanjem, ohrabrivanjem, organizovanjem,
finansiranjem, snabdevanjem oružjem i diplomatskim priznanjem
secesionistickikog komadanja najpre SFR Jugoslavije a zatim SR
Jugosslavije, a zatim "Srbije i Crne Gore" i na kraju Srbije koju
nameravaju da svedu na Beogradski pašaluk, ako ne i da potpuno zatru.
Naravno, ove izjave pozdravljaju i oni koji nemaju ni trunke griže
savesti, zlocinci koji sve što su cinili i što cine iz ciste
šicardžijske racunice smišljene negde u tamnim jazbinama novog svetskog
poretka, jer ih one prividno oslobadaju odgovornosti.
Iako, kao što rekosmo, ovde u Srbiji citav slucaj prode bez velike
uocljivosti, poslednji broj NIN-a mu je posvetio tri teksta. Mislim da
je novinar NIN-a Lj. Smajlovic (NIN od 18.9.2003) ispravno uocila
suštinu stvari: da se ni jedan od njih nije izvinio ("ispricao") u ime
državnih organa svojih država, odnosno svojih država, nego u ime
pojedinaca (Marovic "za sva zla koje je bilo koji gradanin Crne Gore i
Srbije ucinio bilo kome u Hrvatskoj", a Mesic svima kojima su "gradani
Hrvatske nanijeli neko zlo bilo kada protivno zakonu"). Iz teksta u
istom listu Ive Banjca, ministra u vladi Hrvatske, saznajemo da te
izjave nisu bile predvidene protokolom, da je Marovic iznenadio svoga
cudnog gosta, postavljajuci pitanje da li se sme improviozovati kada je
rec o tako krupnim stvarima. Zaista.
Mislim da zbog toga, a i zbog sadržaja datih izjava i okolnosti u
kojima je do njih došlo, ne treba im davati onaj znacaj koji one
nemaju. Cak i da su sadržajno promišljenije, Marovicevu izjavu treba
smatrati samo za njegovo privatno mišljenje iz nekoliko razloga. Pre
svega, njegova funkcija se ni u kom slucaju ne može smatrati kao
funkcija jednog šefa države cije izjave na medunarodnom planu obavezuju
države. "Srbija i Crna Gora" nije država. Ako ovo nekome zvuci
neuverljivo ili cak apsurdno neka samo okrene jedan list istog broja
NIN-a i procita intervju sa Dragoljubom Micunovicem, koga NIN ne
predstavlja kao "predsednika Skupštine SCG" vec kao funkcionera jedne
politicke partije. Micunovic u intervjuu doslovno veli: "Ko je
svojevremeno ovlastio ljude da zajedno sa Solanom naprave ovakvu
državnu zajednicu? Po kojem ustavu je to uradeno? Niko od njih nije bio
ovlašcen da napravi Beogradski sporazum koji propisuje ustavna nacela
kao svetinje. Ni predsednik države, ni predsednik vlade, niti
potpredsednik vlade što je još bizarnije nisu bili ovlašceni ni po kom
ustavnom ili bilo kom drugom zakonu da donesu Beogradski sporazum i
stvore ovakvu državu. Oni su to uradili... Skupile se oligarhije i
potpisale". Tako dakle govori prva i najodgovorrnija licnost te
nepostojece države, predsednik njene Skupštine. Ovome treba dodati ono
što je zapanjujuce, što je možda bez presedana u istoriji stvaranja
država: nijedan gradanin SR Jugoslavije, nijedan poslanik ni u jednom
od tri njena paralamnta – saveznom, srbijanskom i crnogorskom – nije
moga da promeni ni jedno slovo u Beogradskom sporazumu i nacrtu
"ustavne povelje" koju je sastavila samozvana grupa od 27 lica koja
nisu predstavljali nikoga. A jedna strankinja, sekretarica ratnog
zlocinca Havijara Solane, po imenu Kristina Galjak, imala je tacno 48
intervencija u tekst "Ustavne povelje"!! Dakle, to je osnovni razlog
zašto treba samatrati da je Svetozar Marovic "izvinjenjem" govorio samo
u svoje ime. Sledeci razlog koji diskvalifikuje Marovica da govori u
ime države, pa makar i nepostojece, jeste što je on u više navrata
isakazao svoje politicko opredeljenje da je u Beograd došao da i
formalno likvidira državu Srbiju i Crnu Goru. Gotovo bih se mogao
kladiti sa bilo kim da ce on, nakon isteka trogodišnjeg probnog perioda
zapisanog u "Ustavnoj povelji" izjaviti: "Ja sam svoj zadatak ispunio:
Srbija i Crna Gora ni formalno više ne postoji kao država", baš kao što
je njegov cudni beogradski gost izjavio 5. oktobra 1991. u svojstvu
predsednika Predsedništva SFRJ: "Ja sam svoj zadatak ispunio –
Jugoslavije više nema!".
Eto, u tom kontekstu treba gledati na Marovicevo "izvinjenje". A što se
Mesicevog tice, možda bi najadekvatnije bilo da ponovimo ono što je
rekla Lisjen Meceler povodom izvinjenja Nemacke za masakr u belgijskom
gradicu Dinantu 1914. godine: "Ne opraštam im i ne treba nam njihovo
izvinjenje. Ja ionako ne verujem u njihovu iskrenost". I uopšte kada je
rec o izvinjenjima, nešto mi nije poznato da su se Nemcima izvinjavali
Rusi, Poljaci, Francuzi, Britanci, Amerikanci, Jevreji... ni nakon što
je Vili Brant kleknuo na jednom od stratišta Drugog svetskog rata.
Ipak, zna se ko je prvi poceo i zašto.
Mi, dakle, nemamo državu niti se možemo nadati da ce postojeci
vlastodršci da je naprave. Jedino njihovom smenom na predstojecim
izborima mogu se stvoriti uslovi za neki novi pocetak, za narodni
preporod i budenje, za stvaranje prave funkcionalne države. Svaki
student prve godine prava zna za izreku iz rimskog prava: quod initio
vitiosum est, non potest tractu temporis convalescere. Taj genijani
princip naš je narod formulisao u clanu 1006 Opšteg imovinskog zakonika
za Knjaževinu Crnu Goru: "Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi; što je
s pocetka nezakonito, to samim vremenom zakonito ne postaje."
Sve napred receno je više formalna strana citavog cudnog dogadaja
beogradskog "izvinjenja". Suštinski, pak, treba reci da se pitanju
prošlih, sadašnjih i buducih odnosa izmedu Srba i Hrvata mora prilaziti
sa daleko više studioznosti i poznavanja svih relevantnih okolnosti
koje su dovele do sloma a ostalo neka prekrije šutnja, kako se to veli
u najslavnijoj Šekspirovoj tragediji. Tu nema mesta improvizacijama
kojima su pribegli Marovic i Mesic.
G. Desimir Tošic je u pravu kada ukazuje (u istom broju NIN-a) da je
nacionalno-politicka dimenzija ovog problema cinjenja zla i priznavanja
ucinjenog zla daleko složenija nego što mnogi misle. Ali nije u pravu
kada nastavlja: "Covek ne zna gde da pocne, jer naša takozvana
istoriografija puna je mitova i legendi. Ko je prvi poceo da cini zlo?
U ime cega?...Kakvi brojevi žrtava? Daju se u tom pogledu paušalne
cifre. Naši ljudi ne znaju, i Srbi i Hrvati, da našim brojevima niko ne
veruje". Tacno je da kada je rec o periodu Drugog svetskog rata – koji
period je i najrelevenatniji za temu o kojoj govorimo – da je istina
prikrivana, zarad – sada to znamo – navodnog bratstva i jedinstva
izmedu Srba i Hrvata. Znalo se i zna se, gospodine Tošicu, ko je prvi
poceo da cini zlo i u ime cega. Reci ce vam tekstovi Ante Starcevica,
Josipa Franka, Ante Pavelica i mnogo, mnogo drugih Hrvata. I
Izetbegoviceva Islamska deklaracija. Ali, ostavimo ih ovom prilikom po
strani i pocnimo samo od 10. travnja 1941. i šta je odmah nakon toga
usledilo: pokolj mirnog potpuno nedužnog srpskog stanovništva na
celokupnoj teritoriji Nezavisne Države Hrvatske, osnovane tog datuma,
koja je obuhvatala, kao što se zna, i Bosnu i Hercegovinu. Tu je živelo
od najranijih vremena preko dva miliona Srba. Pokolj po motivima i
okrutnosti bez presedana u citavoj ljudskoj istoriji. Jedini motiv je
bio pripadnost srpskom narodu odnosno pravoslavnoj veri. Iako su Broz i
njegovi srpski poslušnici cinili sve što su mogli da sprece da se sazna
prava i puna istina o razmerama i karakteru pocinjenih zlocina, ipak je
bilo i ima prilican broj relevantnih izvora i svedoka koji omogucuju da
se sazna istina svakome koga istina uopšte interesuje, mada, što se
broja žrtava tice, zbog napred navedenih okolnosti nekada necemo, ni
buduce generacije, saznati za tacan broj. Za valjane zakljucke
matematicki tacan broj je poželjan ali nije neophodan da se saglda
razmera zla. U Dvoru na Uni je pred izbijanje secesionistickih ratova u
Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini izdata knjiga koja daje
precizne podatke za tu Opštinu, imenom i prezimenom, nacin i okolnosti
likvidiranja Srba – njih 2.196 muškaraca, žena i dece. Petar Zinaic
napisao je knjigu koju bismo mogli nazvati najpotresnijom knjigom koja
je ikada napisana – da nije "Jame" Ivana Gorana Kovacica (Hrvat) i
Kulenoviceve (musliman) "Stojanke majke Knežpoljke" koje se takode
odnose na pokolje Srba u NDH- koja nosi naziv "Genocid na Kordunu i
okolici 1941-1945". Ta knjiga sadrži hiljade i hiljade žrtava, punim
imenom i prezimenom, i okolnostima stradanja srpskog življa na Kordunu
tokom Drugog svetskog rata. Da je gospodin Tošic procitao samo jednu
sigurno njemu poznatu knjigu ne bi imao sumnji u pogledu pitanja ko je
prvi poceo i u ime cega: rec je o knjizi dr Srde Trifkovica "Ustaše –
balkansko srce tame na evropskoj politickoj sceni". Izmedu ostalog,
knjiga sadrži i podatke o tome koliko su se Nemci i Italijani, mada
okrutni okupatori, zgravažali i užasavali zbog zlocina Hrvata i
muslimana nad nedužnim srpskim narodnom u NDH.
Tako da je i ono što je poznato više nego dovoljno govori da možemo
doci do pravih zakljucaka o tome "ko je prvi poceo da cini zlo i u ime
cega". U ime cega? Jednostavno: u ime totalnog genocida nad
prekodrinskim srpskim narodom. Tu ideologiju totalnog genocida možda
najbolje objašnjava jedan od najbližih saradnika Ante Pavelica
Eugen-Dido Kvaternik. On 1942. godine poverava Branku Pešelju, jednom
od visokih funkcionera HSS-a, da ma kako se završio rat, Srba u NDH
više nece biti; i ma ko pobedio morace da se suoci sa tom cinjenicom.
Kao što je poznato, Kvaternik se prevario samo utoliko što to njemu i
Pavelicu nije pošlo za rukom. Tudmanu i tudmanovcima jeste pola veka
kasnije.
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2003-09-22_4.html
Dr Milan Tepavac
Beograd, 21. septembar 2003. godine
miltep@...
Izvinjenja koje su izrekli Svetozar Marovic i Stjepan Mesic u Beogradu
prilikom nedavne prve zvanicne posete Mesica Beogradu izazvala su,
razumljivo, interesovanje kako domace tako i svetske javnosti.sa
razlicitim ocenama. Ali ne preterano interesovanje.
U Srbiji se uglavnom ne daje neki narociti znacaj izjavama Marovica i
Mesica; pre bi se moglo reci da ih se ignoriše. U Hrvatskoj se
iskrivljeno komentariše i prihvaca samo Maroviceva, a osuduje Mesiceva.
Na primer, jedna od perjanica hrvatske politike, predsednik Hrvatskog
bloka (HB) Ivic Pašalic osudio je "ispriku" hrvatskog predsednika
Stjepana Mesica izrecenu u Beogradu, nazvavši je sramotnom i
ponižavajucom za sve hrvatske gradane, a drži i da je Mesic time
osramotio dužnost koju "obnaša". Na konferenciji za novinare Pašalic je
naglasio da ce prava "isprika" Beograda biti ona kada se "neki srpski
celnik isprica na Ovcari".
Evo kako su uglavnom strani mediji preveli na engleski i obojili ono
što su Marovic i Mesic izjavili:
“I want to apologize for all evils that any citizen of Serbia and
Montenegro inflicted upon or committed against anyone in Croatia,” said
a relaxed--too relaxed, charged the critics later--Marovic during a 10
September press conference with Croatia’s president.
Although he appeared genuinely surprised, Mesic, who is the first
Croatian president to visit Belgrade, quickly mastered a decent
response which reflected his well-known views on the issue. “I, for my
part, apologize to all those who have suffered pain or damage at any
time from citizens of Croatia who misused the law or abused their
positions,” he said.
Sve u svemu, politicari i sredstva javnog informisanja sa zapadnih
strana ove naše u svakom pogledu zagadene planete odobravaju i
pozdravljaju to što su dvojica drugara ucinila. Ove i ovakve izjave su
pravi melem za one na Zapadu koji imaju bar izvesnu grižu savesti zbog
svega onog što su ucinili: podsticanjem, ohrabrivanjem, organizovanjem,
finansiranjem, snabdevanjem oružjem i diplomatskim priznanjem
secesionistickikog komadanja najpre SFR Jugoslavije a zatim SR
Jugosslavije, a zatim "Srbije i Crne Gore" i na kraju Srbije koju
nameravaju da svedu na Beogradski pašaluk, ako ne i da potpuno zatru.
Naravno, ove izjave pozdravljaju i oni koji nemaju ni trunke griže
savesti, zlocinci koji sve što su cinili i što cine iz ciste
šicardžijske racunice smišljene negde u tamnim jazbinama novog svetskog
poretka, jer ih one prividno oslobadaju odgovornosti.
Iako, kao što rekosmo, ovde u Srbiji citav slucaj prode bez velike
uocljivosti, poslednji broj NIN-a mu je posvetio tri teksta. Mislim da
je novinar NIN-a Lj. Smajlovic (NIN od 18.9.2003) ispravno uocila
suštinu stvari: da se ni jedan od njih nije izvinio ("ispricao") u ime
državnih organa svojih država, odnosno svojih država, nego u ime
pojedinaca (Marovic "za sva zla koje je bilo koji gradanin Crne Gore i
Srbije ucinio bilo kome u Hrvatskoj", a Mesic svima kojima su "gradani
Hrvatske nanijeli neko zlo bilo kada protivno zakonu"). Iz teksta u
istom listu Ive Banjca, ministra u vladi Hrvatske, saznajemo da te
izjave nisu bile predvidene protokolom, da je Marovic iznenadio svoga
cudnog gosta, postavljajuci pitanje da li se sme improviozovati kada je
rec o tako krupnim stvarima. Zaista.
Mislim da zbog toga, a i zbog sadržaja datih izjava i okolnosti u
kojima je do njih došlo, ne treba im davati onaj znacaj koji one
nemaju. Cak i da su sadržajno promišljenije, Marovicevu izjavu treba
smatrati samo za njegovo privatno mišljenje iz nekoliko razloga. Pre
svega, njegova funkcija se ni u kom slucaju ne može smatrati kao
funkcija jednog šefa države cije izjave na medunarodnom planu obavezuju
države. "Srbija i Crna Gora" nije država. Ako ovo nekome zvuci
neuverljivo ili cak apsurdno neka samo okrene jedan list istog broja
NIN-a i procita intervju sa Dragoljubom Micunovicem, koga NIN ne
predstavlja kao "predsednika Skupštine SCG" vec kao funkcionera jedne
politicke partije. Micunovic u intervjuu doslovno veli: "Ko je
svojevremeno ovlastio ljude da zajedno sa Solanom naprave ovakvu
državnu zajednicu? Po kojem ustavu je to uradeno? Niko od njih nije bio
ovlašcen da napravi Beogradski sporazum koji propisuje ustavna nacela
kao svetinje. Ni predsednik države, ni predsednik vlade, niti
potpredsednik vlade što je još bizarnije nisu bili ovlašceni ni po kom
ustavnom ili bilo kom drugom zakonu da donesu Beogradski sporazum i
stvore ovakvu državu. Oni su to uradili... Skupile se oligarhije i
potpisale". Tako dakle govori prva i najodgovorrnija licnost te
nepostojece države, predsednik njene Skupštine. Ovome treba dodati ono
što je zapanjujuce, što je možda bez presedana u istoriji stvaranja
država: nijedan gradanin SR Jugoslavije, nijedan poslanik ni u jednom
od tri njena paralamnta – saveznom, srbijanskom i crnogorskom – nije
moga da promeni ni jedno slovo u Beogradskom sporazumu i nacrtu
"ustavne povelje" koju je sastavila samozvana grupa od 27 lica koja
nisu predstavljali nikoga. A jedna strankinja, sekretarica ratnog
zlocinca Havijara Solane, po imenu Kristina Galjak, imala je tacno 48
intervencija u tekst "Ustavne povelje"!! Dakle, to je osnovni razlog
zašto treba samatrati da je Svetozar Marovic "izvinjenjem" govorio samo
u svoje ime. Sledeci razlog koji diskvalifikuje Marovica da govori u
ime države, pa makar i nepostojece, jeste što je on u više navrata
isakazao svoje politicko opredeljenje da je u Beograd došao da i
formalno likvidira državu Srbiju i Crnu Goru. Gotovo bih se mogao
kladiti sa bilo kim da ce on, nakon isteka trogodišnjeg probnog perioda
zapisanog u "Ustavnoj povelji" izjaviti: "Ja sam svoj zadatak ispunio:
Srbija i Crna Gora ni formalno više ne postoji kao država", baš kao što
je njegov cudni beogradski gost izjavio 5. oktobra 1991. u svojstvu
predsednika Predsedništva SFRJ: "Ja sam svoj zadatak ispunio –
Jugoslavije više nema!".
Eto, u tom kontekstu treba gledati na Marovicevo "izvinjenje". A što se
Mesicevog tice, možda bi najadekvatnije bilo da ponovimo ono što je
rekla Lisjen Meceler povodom izvinjenja Nemacke za masakr u belgijskom
gradicu Dinantu 1914. godine: "Ne opraštam im i ne treba nam njihovo
izvinjenje. Ja ionako ne verujem u njihovu iskrenost". I uopšte kada je
rec o izvinjenjima, nešto mi nije poznato da su se Nemcima izvinjavali
Rusi, Poljaci, Francuzi, Britanci, Amerikanci, Jevreji... ni nakon što
je Vili Brant kleknuo na jednom od stratišta Drugog svetskog rata.
Ipak, zna se ko je prvi poceo i zašto.
Mi, dakle, nemamo državu niti se možemo nadati da ce postojeci
vlastodršci da je naprave. Jedino njihovom smenom na predstojecim
izborima mogu se stvoriti uslovi za neki novi pocetak, za narodni
preporod i budenje, za stvaranje prave funkcionalne države. Svaki
student prve godine prava zna za izreku iz rimskog prava: quod initio
vitiosum est, non potest tractu temporis convalescere. Taj genijani
princip naš je narod formulisao u clanu 1006 Opšteg imovinskog zakonika
za Knjaževinu Crnu Goru: "Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi; što je
s pocetka nezakonito, to samim vremenom zakonito ne postaje."
Sve napred receno je više formalna strana citavog cudnog dogadaja
beogradskog "izvinjenja". Suštinski, pak, treba reci da se pitanju
prošlih, sadašnjih i buducih odnosa izmedu Srba i Hrvata mora prilaziti
sa daleko više studioznosti i poznavanja svih relevantnih okolnosti
koje su dovele do sloma a ostalo neka prekrije šutnja, kako se to veli
u najslavnijoj Šekspirovoj tragediji. Tu nema mesta improvizacijama
kojima su pribegli Marovic i Mesic.
G. Desimir Tošic je u pravu kada ukazuje (u istom broju NIN-a) da je
nacionalno-politicka dimenzija ovog problema cinjenja zla i priznavanja
ucinjenog zla daleko složenija nego što mnogi misle. Ali nije u pravu
kada nastavlja: "Covek ne zna gde da pocne, jer naša takozvana
istoriografija puna je mitova i legendi. Ko je prvi poceo da cini zlo?
U ime cega?...Kakvi brojevi žrtava? Daju se u tom pogledu paušalne
cifre. Naši ljudi ne znaju, i Srbi i Hrvati, da našim brojevima niko ne
veruje". Tacno je da kada je rec o periodu Drugog svetskog rata – koji
period je i najrelevenatniji za temu o kojoj govorimo – da je istina
prikrivana, zarad – sada to znamo – navodnog bratstva i jedinstva
izmedu Srba i Hrvata. Znalo se i zna se, gospodine Tošicu, ko je prvi
poceo da cini zlo i u ime cega. Reci ce vam tekstovi Ante Starcevica,
Josipa Franka, Ante Pavelica i mnogo, mnogo drugih Hrvata. I
Izetbegoviceva Islamska deklaracija. Ali, ostavimo ih ovom prilikom po
strani i pocnimo samo od 10. travnja 1941. i šta je odmah nakon toga
usledilo: pokolj mirnog potpuno nedužnog srpskog stanovništva na
celokupnoj teritoriji Nezavisne Države Hrvatske, osnovane tog datuma,
koja je obuhvatala, kao što se zna, i Bosnu i Hercegovinu. Tu je živelo
od najranijih vremena preko dva miliona Srba. Pokolj po motivima i
okrutnosti bez presedana u citavoj ljudskoj istoriji. Jedini motiv je
bio pripadnost srpskom narodu odnosno pravoslavnoj veri. Iako su Broz i
njegovi srpski poslušnici cinili sve što su mogli da sprece da se sazna
prava i puna istina o razmerama i karakteru pocinjenih zlocina, ipak je
bilo i ima prilican broj relevantnih izvora i svedoka koji omogucuju da
se sazna istina svakome koga istina uopšte interesuje, mada, što se
broja žrtava tice, zbog napred navedenih okolnosti nekada necemo, ni
buduce generacije, saznati za tacan broj. Za valjane zakljucke
matematicki tacan broj je poželjan ali nije neophodan da se saglda
razmera zla. U Dvoru na Uni je pred izbijanje secesionistickih ratova u
Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini izdata knjiga koja daje
precizne podatke za tu Opštinu, imenom i prezimenom, nacin i okolnosti
likvidiranja Srba – njih 2.196 muškaraca, žena i dece. Petar Zinaic
napisao je knjigu koju bismo mogli nazvati najpotresnijom knjigom koja
je ikada napisana – da nije "Jame" Ivana Gorana Kovacica (Hrvat) i
Kulenoviceve (musliman) "Stojanke majke Knežpoljke" koje se takode
odnose na pokolje Srba u NDH- koja nosi naziv "Genocid na Kordunu i
okolici 1941-1945". Ta knjiga sadrži hiljade i hiljade žrtava, punim
imenom i prezimenom, i okolnostima stradanja srpskog življa na Kordunu
tokom Drugog svetskog rata. Da je gospodin Tošic procitao samo jednu
sigurno njemu poznatu knjigu ne bi imao sumnji u pogledu pitanja ko je
prvi poceo i u ime cega: rec je o knjizi dr Srde Trifkovica "Ustaše –
balkansko srce tame na evropskoj politickoj sceni". Izmedu ostalog,
knjiga sadrži i podatke o tome koliko su se Nemci i Italijani, mada
okrutni okupatori, zgravažali i užasavali zbog zlocina Hrvata i
muslimana nad nedužnim srpskim narodnom u NDH.
Tako da je i ono što je poznato više nego dovoljno govori da možemo
doci do pravih zakljucaka o tome "ko je prvi poceo da cini zlo i u ime
cega". U ime cega? Jednostavno: u ime totalnog genocida nad
prekodrinskim srpskim narodom. Tu ideologiju totalnog genocida možda
najbolje objašnjava jedan od najbližih saradnika Ante Pavelica
Eugen-Dido Kvaternik. On 1942. godine poverava Branku Pešelju, jednom
od visokih funkcionera HSS-a, da ma kako se završio rat, Srba u NDH
više nece biti; i ma ko pobedio morace da se suoci sa tom cinjenicom.
Kao što je poznato, Kvaternik se prevario samo utoliko što to njemu i
Pavelicu nije pošlo za rukom. Tudmanu i tudmanovcima jeste pola veka
kasnije.