SITUACIJA, U KOJOJ SE NALAZE NACIONALNE MANJINE NA KOSOVU, NARAVNO DA
JE GENOCID

http://www.artel.co.yu/sr/izbor/jugoslavija/2004-02-03.html

Moskva, 02. januara 2004. godine
RIA “Novosti”
Specijalno za Artel – Geopolitiku
ALEKSANDAR MELJNIK

Delegacija ruskih parlamentaraca ovih dana je u Strazburu podnela
izvestaj o onom sto se desava na Kosovu. Posle bozzicnog putovanja u
taj region (a autobus sa delegacijom tada je kamenovan na Kosovu),
clanovi delegacije smatrali su da se cinjenice ne smeju zataskavati.
Jer, iza strassnih, ali suvoparnih brojki (u Srbiji je kidnapovano 1148
ljudi, od kojih je njih 169 ubijeno, a za sudbinu 869 se nista ne zna)
stoje sudbine i zivoti ljudi. Pre svega dece, koja zive iza bodljikave
zzice.

O tome govori predsednik Fonda Apostola Andreja Prvozvanog, Aleksandar
Meljnik.


- Ideja da na Bozzic odemo na Kosovo potekla je od predsednika Drustva
srpsko-ruskog prijateljstva, poznate srpske glumice Ivane Zzigon. Ona
je veoma mnogo vremena i snage posvetila tome, da Kosovo ne postane
zatvorena stranice srpske istorije. Da bi smo i mi, Rusi, znali i
pamtili ssta Kosovo znaci za Srbe. I tim pre shvatili, de je primer
Kosova upozorenje za Rusiju.

Sa ruske strane inicijator putovanja bio je Fond Andreja Prvozvanog.

I tako, otisli smo. I videli. Na tu temu receno je i napisano mnogo.
Sada je potrebno shvatiti i prihvatiti svu odgovornost za sve sto se
tamo zbiva. Makar i delimicno, makar moralnu odgovornost. Zato smo vec
iduce nedelje u Parizu zakazali susret sa zamenikom generalnog
direktora UNESCO i predstavnikom Ruske Federacije pri UNESCO,
gospodinom Kalamanovom, na kojoj cemo govoriti o tome sta se desava na
Kosovu, izmedju ostalog, sa kulturno-istorijskim spomenicima. Posto se
UNESCO bavi samo spomenicima, mi cemo i govoriti o njima.

Zatim cemo otici u Strazburg, gde se 28.29. i 30. januara odrzava
redovna sednica Parlamentarne skupstine Saveta Evrope, gde cemo
govoriti o situaciji na Kosovu sa delegatima evrospkog parlamenta, sa
sefovima delegacija koji se na ovaj ili onaj nacin bave balkanskom
problematikom, pre svega izbeglicama, geopolitickim pitanjima,
problemima promene granica.

Na sednici PSSE ce se, pored ostalih, razmatrati problemi borbe protiv
medjunarodnog terorizma. Planirano je da u okviru tih zasedanja nasi
parlamentarci pokrenu pitanje o situaciji sa pravima nacionalnih
manjina i zastiti kulturno-istorijske basstine na Kosovu i Metohiji.

Naravno, niko ne misli da se situacija moze trenutacno promeniti, ali
se moraju ciniti posetepeni, etapni, ali stalni koraci. Kazu, “put ce
osvojiti onaj ko njime krene”, i zato treba ici stalno, postepeno,
malo-po malo.

Naravno, mi nameravamo da navedemo i konkretne primere – statistike tu
ima dosta, ali u sustini niko nije jos saccinio potpunu statistiku o
svemu sto se tamo zbiva. Brojke, u krajnjem slucaju, odrazavaju
tendenciju. Naravno, mi cemo govoriti, na primer, o decaku koji vec
cetiri godine ne sme da krocci na ulicu. Sobom nosimo fotografije,
dokumenta, svedocanstva i nase utiske. A najznacajnije je ono sto smo
svojim ocima videli, i stoga imamo pravo da govorimo.

Moguce je navoditi razlicite brojke, moze se polemisati o njima, reci
da nije poruseno 112, vec 109 hramova. Smisao je u necem drugom. Cak i
jedan jedini hram, jedan jedini ljudksi zivot vrede da se za njega
bori. I situacija u kojoj se sada nalaze nacionalne manjine na Kosovu
je, naravno, genocid. E, o tome ce govoriti clanovi delegacije Ruske
Federacije na Parlaementarnoj skupstini Saveta Evrope. U delegaciji se
nalaze deputati Drzavne dume i clanovi Saveta Federacije. U delegaciji
se nalaze glavni ucesnici i inicijatori razamtranja problema Kosova i
Metohije, Mihail Margelov, predsednik Komiteta Saveta Federacije za
medjunarodne odnose, i Jurij Ssarandin, predsednik komiteta Saveta
Federacije za ustavno zakonodavstvo.

Sada treba govoriti o tragediji u celini. Uporedo s time, statistika se
izrazava u brojkama, a one su bezlicne. Ukoliko uspemo da uz pomoc
konkretnih primera i cinjenica pokazemo tragediju obicnog coveka, koji
zivi na Kosovu i Metohiji - nije vazno je li on Srbin ili ne – to ce
pomoci evropskim parlamentarcima da makar “subjektivno” ocene procese
koji se odvijaju u pokrajini.

Stigli smo na Kosovo jednog zimskog suncanog dana. Sve je teklo
normalno. Ispred nas su se kretala oklopna vozila sa natpisom OUN.
Ukupan utisak je veoma jednostavan i obican. To je osecanje da postoji
usmereni kao odredjenom cilju, jasan i precizan program naseljavanja
tih teritorija od strane predstavnika jedne nacije, jedne religije,
koja je danas pobedila. Naseljavanje sa iskorenjivanjem svega sto je
bilo pre toga, uz unistavanje kulturnog, istorijskog i civilizacijskog
sloja, koji je pre toga postojao. Unistavanje u bukvalnom smislu reci –
buldozerima.

U metafizickom smislu - to znaci teznju da se zaboravi, unisti,
issccupa, zatre prisustvo same te civilizacije koja se zove srpska
pravoslavna civilizacija. O tome se moze govoriti na svakom koraku – o
bodljikavoj zzici, o 70 dece koje su naoruzani teroristi napali dok su
se kupala (dvoje od njih je ubijeno, a nekoliko njih tesko ranjeno), i
o onoj deci koja i danas tamo zive, ne znajuci za nekakav drugaciji
svet.

Svet iza bodljikave zice za njih ne postoji, oni ga ne poznaju, posto
nemaju nikakve mogucnosti da komuniciraju sa njim. Cak nema ni
televizijske komunikacije, jer u nekim selima ne postoje uslovi za to.
Nemaju grejanje! Zive u hladnoci, ali se ne boje zime.

Bozzicna noc – sluzba na ulici – nama hladno, iako smo umotani u toplu
odecu. Hladno nama, Rusima, koji smo stigli iz mraza, a oni, deca, na
minus 15 stoje raskopcana, jer su vec stasala u ljude, koji zive u
prirodi. Pri tom ne zaboravljaju na svoju kulturu, neguju svoju veru. U
Velikoj Hocci ima 11 hramova iz XI, XII, XIII I XIV veka, od kojih je
svaki spomenik svakog naroda.

Imaju li ta deca buducnost? Naravno da imaju. Srbi se umnozavaju i
obozavaju, kako je to i zapovedano. Oni imaju dosta dece, deca su
bodrog raspolozenja. Jednostavno, ona ce izrasti i izaci iz bodljikave
zice, ili ce biti unistena. Tada ce vec nositi venac muccenika, a za
hrisscanina i to je takodje buducnost.

Nalazeci se tamo, ona cuvaju svoje svetinje, ona imaju veoma svetlu
buducnost, a personalno je za svakog moguc zaista mucenicki kraj, posto
oni koji su tamo ostali otuda nece otici. Ostace tamo do smrti.

A sto se osecanja tice – novinari su vise zapamtili kamenje kojim su
zasuta stakla autobusa. I to se, naravno, pamti. Jer kada ti oko glave
lete kamenice, shvatass da tu nema ssale.

Za mene je bila veoma vazna i cinjenica, kako niccu vile – trospratne,
cetvorospratne kuce, u koje se useljavaju albanske porodice. I ukupno
osecanje mrznje koja vlada u gomili koja se krece ulcom, stoji na
trotoarima ili sedi u restoranima.

Zive oni razlicitim zivotom: Srbi uz svakodnevnu strepnju,

uz rizike po zivot. Albanci vode normalan, svakdonevni zivot. Joss tu i
tamo postoji neko nerasscisceno mesto, tragovi srusenog, ali ce i to
vremenom biti uklonjeno.

Osecanje mrznje – ono je realno, a ne subjektivno. Ono je prisutno i
kod Poljaka koji su se brinuli o nasoj bezbednosti za veme putovanja
Kosovom, i kod Italijana, koji su izgubili prilican broj ljudi.
Italijanski kontrolni punkt, koji stiti Pecku Patrijarsiju, napadan je
iz vatrenog oruzja, prozorska stakla su unistena rafalima. Sam punkt je
izresetan mecima.

Albanci i ne kriju svoj odnos prema onom sto se desava. Oni kazu: nama
ne trebaju ni KFOR, ni OUN, ni medjunarodne snage. Oni su obavili svoj
posao – oterali su odavde Srbe, zaustavili srpsku armiju.

Naravno, bez pratnje oklopnih vozila nas na put ne bi pustili. U
sastavu delegacije nalazile su se znacajne licnosti – svestena lica
Ruske pravoslavne crkve, senatori, velika grupa poznatih u Rusiji i na
Ukrajini novinara. Moze se ici peske a da ne naidjete ni jedan od tih
bezobrazluka, zato sto vas Gospod cuva. Jedan srpski svestenik putuje
bez bilo kakve pratnje. Patrijarh pak putuje u automobilu sa
zatamnjenim staklima – automobila je mnogo i niko ih posebno ne
kontrolise. Medjutim, snage OUN i KFOR nisu smeli da nas posalju bez
pratnje.

Pratilo nas je sedam oklopnih vozila, ali se njihov broj na pojedinim
deonicama povecavao do 15 – 17, jer su se ona nalazila oko hramova u
koje smo dolazili. Na krovove su postavljani snajperisti. Za svaki
slucaj, ljudi su se nalazili u prstenu okruzenja ljudi sa automatima,
da neko ne prodje.

Kao sto je poznato, reakcija zapadnog sveta na sve sto je skopcano sa
Srbijom je prilicno ostra i kategoricna: Srbi su banditi. Kakvu mi
reakciju mozemo ocekivati od naseg nastupa? Skoro da o tome nisam
razmisljao, ali mi je jasno samo jedno: glavni zadatak koji je sada
neophodno resiti jeste zadatak postepenog formiranja u drustvenoj
svesti Zapada osecanja da Srbi nisu neprijatelji. Oni nisu nacija koja
je programirana za zlocinacke radnje, nisu nacija koja je programirana
na unistavanje svih oko sebe. I da se neprijatelj, ako on postoji za
Evropu, nalazi zapravo sa one strane granice, gde se organizuje
kriminalni biznis Evrope.

Poznato mi je da postoji problem i sa crnogorskom, i sa srpskom
dijasporom u Evropi, da ima podataka o tome da i Srbi ucestvuju u
formiranju sivog biznisa, ali je to nesto sasvim drugo. Veliki deo
problema Evrope, narocito u Juznoj Evropi – u Italiji, Spaniji i
Francuskoj – skopcan je sa predstavnicima albanske dijaspore. I to je
ozbiljan i slozen problem.

Rat za Kosovo nije samo religiozni, i nije samo gradjanski rat – to je
rat za izlazak na more, za narokotrafik. S druge strane, prilicno dugo
su i katolici, i muslimani, i pravoslavci mirno egzistirali u tom
regionu. Zasto to danas prakticno nije moguce?

Kao prvo, proliveno je dosta krvi i niko se i ne seca zasto je pocelo
to krvoprilice. Mi govorimo o tome da se od vremena Kaina i Avelja
stalno dogadjaju bratoubistva, ali niko ne shvata – zasto. Da, sve nam
je objasnjeno, sve je jasno: zavist, pare, vlast, borba. S druge
strane, ljudi koji zive u susednim selima nikada od toga nisu dobijali
ni pare, ni vlast, ni dodatne prihode. Oni su dobijali samo
neprijatnosi, negodovanja jedni protiv drugih, krv i otpor.

Ne smatram da situaciju treba gledati samo sa ekonomskog aspekta.
Verujem da Srbi stradaju jos i zato sto su pravoslavni. Zato sto u
svetu izaziva vecu razdrazljivost to sto se covek moze drzati svojih
tradicija. I to uporno, dugo, otvoreno. Vrsena je i islamizacija tog
regiona, vrsena je i hrisscanizacija po-vatikanski, ali su ipak Srbi
sacuvali sebe, a to veoma mnoge i veoma snazno iritira.

A iritira ih, ocigledno, njihovo stalno obracanje Moskvi, njihovo
stalno nagalsavanje da su “Rusi sa nama” i “zivela Rusija”, ne ljuteci
se pri tom na nas zbog toga sto smo ih mi odavno zaboravili. Oni i
dalje smatraju da ce pre ili kasnije Rusi biti zajedno sa njima, makar
i moralno.

Veoma je slozeno klupko problema, koje ni do danas nije razmotano. Zato
sto uz opstu tendenciju u pravcu globalizacije pojedine teritorije
nestaju, i dalje se cepkaju – Balkan i Rusija. Zato nam se i namece
pitanje: zasto se to desava. Zasto se citav svet ujedinjuje, a mi se i
dalje cepkamo na komadice?

Da li je realno da se Srbi vrate na Kosovo? Kako se obicno kaze, sve je
Bozija volja. Ali su Srbi nepodeljeno raspolozeni i to raspolozenje je
jednostavno i shvatljivo – tamo cemo mi ipak biti, to je nas zavicaj,
to je nase Kosovo Polje, nasa Patrijarsija Pecka, tamo su svi nasi
patrijarsi ponikli, otuda je krenulo srpsko Pravoslavlje, tamo je Sava
Srpski, car Lazar, sve je tamo i sve je otuda.

Mozemo mi preseliti Srbe i negde na Amur, u neku nepoznatu zabit, ali
ce oni ipak pamtiti i znati svoju otadzbinu isto kao sto judeji pamte i
znaju gde je njihova “zemlja obecana” i tezze ka njoj. I ako je svet
zaista human i ako se prema raspolozenju nacije u celini i njenom
istorijskom razvoju odnosi nepodeljeno, onda ce isto onako, kao sto je
uspostavljanje izraelske drzave bilo pozdravljeno od strane sveta, biti
podrzano i to da Srbi obnove svoj izvorni sistem. Oni su danas rasejani
i po Rusiji, nalaze se i u Beogradu, i u Vasingtonu, i po citavoj
Evropi, ali svaki od njih pamti gde su njegovi koreni, njegova zavicaj.
Mozda bi smo i mi mogli da ucimo od njih.

A za sada oni zive kao pravi hriscani – u ilegali, u katakombama, iza
bodljikave zice, osecajuci stalnu opasnost od toga da ce sutra doci
glavoseca koji ce narediti da se poseku sva deca.

Ovo putovanje dalo je povoda za ozbiljna razmisljanja. Unutrasnje
osecanje nam govori, da se ne radi samo i toliko o Kosovu, i ne samo o
Srbima, vec se radi i o nasoj zemlji, o nasem prisustvu u svetu.