Brisanje Jugoslavije / 6
https://www.cnj.it/documentazione/brisanje.htm
[ Questo testo in lingua italiana:
LA RIMOZIONE DELLA JUGOSLAVIA
https://www.cnj.it/documentazione/rimozione.htm
oppure al sito: http://www.lernesto.it/ ]
BRISANJE JUGOSLAVIJE
Andrea Martocchia - Prevod: O. Juric
"L'Ernesto", broj 3 (maj-juni) i 4 (juli-avgust) 2003
Balast proslosti i ucinak italijanske levice na neuhvatljivoj granici
izmedju zbilje i obmane
U tom pozoristu lutaka, gde smicalica smenjuje smicalicu, Italija igra
zapazenu ulogu. Dovoljno je pogledati geografsku kartu. Koridor 10
(Trst), Koridor 8 (sve nase jadranske luke) i 5. (Trst), prolaze kroz
Italiju, sto znaci da je u sredistu interesovanja ma koja
imperijalisticka varijanta da odnese prevagu. Toliki geopoliticki
znacaj moze da objasni ogromno interesovanje i sredstva koja je Italija
zadnjih deset godina ulagala u Balkan, ali ne moze da opravda ni opsti,
povrsan odnos javnog mnjenja prema jugoslovenskoj tragediji, a
ponajmanje, konkretno, nedopustivo ponasanje antiratnog pokreta i
levice koji su celokupnu jugoslovensku problematiku uporno i svesno
potiskivali iz svesti. Uostalom, Italija neresenih “pitanja” sa
Jugoslavijom, drugim recima razloga za preispitivanje svoje savesti,
ima na pretek i od ranije. Koja su to pitanja? Pa evo, podjimo redom.
Posle I Svetskog rata, pitanje prisilne italijanizacije i
slovenofobicnog nacionalizma, mahom na istoku. Pod fasistickom cizmom
sledi krvava kolonizacija delova Jugoslavije, od Ljubljane do Pristine
i od 1941. do 1943. Italijanskih konclogora je bilo na Rabu i drugde,
kao i logora za jugoslovenske robijase na sada italijanskoj teritoriji,
npr. u Cervinjanu del Friuli. Stopa smrtnosti je u tim logorima bila
veoma visoka, pa ipak, u italijanskoj istoriografiji to pitanje
predstavlja jos jednu “crnu rupu” (42).
A posle toga, i posle razilazenja sa Staljinom, jos jedna trauma, i jos
jednom potiskivanje Jugoslavije, toga puta iz svesti italijanskih
komunista. Ubedjen sam da sve ovo treba imati u vidu ako se zaista
zeli temeljno sagledavanje i pretresanje pitanja antijugoslovenske
nastrojenosti velikog dela italijanske levice. Raskidom KPJ sa
Staljinom, zapravo dolazi do narusavanja prirodnih odnosa italijanskih
i jugoslovenskih komunista - racunajuci tu i jugoslovene italijanskog
porekla u Sloveniji i Hrvatskoj, koji su tokom svih ovih decenija
zadrzali belo-crveno-zelenu trobojku sa petokrakom u sredini.
Medjupartijski odnosi su naruseni uprkos tome sto su bili zadojeni
linfom antifasisticke Narodno-oslobodilacke borbe. Groblja na kojima je
sahranjeno na stotine jugoslovenskih partizana poginulih u Italiji,
najvecim delom u centralnom delu, potpuno su zaboravljena kao sto je
zaboravljena herojska borba rame uz rame po sumama i gorama jedne i
druge strane Jadranskog mora, rekao bih, citirajuci C. Del Bela, po
uzoru na "damnatio memoriae". Da ne pominjem hladni rat izmedju
vidalijevaca i titoista koji je neposredno posle '48. u Trstu uneo
razdor u komunisticki pokret (43). U Italiji eto dolazi do slucajne
podudarnosti interesa antikomunisticke, dakle, antijugoslovenske
desnice sa interesima ibeovaca, dakle, antijugoslovenski nastrojenih.
Iz toga sledi opsta atmosfera antijugoslovenske netrpeljivosti pod
ionako nepovoljnim okolnostima koje su dale pecat hladnom ratu. Da
navedem samo neke: uvrezeni nacionalizmi, uloga kontroverznih dvolicnih
licnosti i redovno periodicno podgrevanje trauma iz ratnih i poratnih
godina – npr. pitanje masovnog iseljavanja iz Istre i Dalmacije i
ratnih zlocina, stvarnih i izmisljenih (44).
U toj i tako neprijateljskoj atmosferi mogu se potraziti neki od uzroka
nerazumevanja imperijalistickog i bratoubilackog rata koji je buknuo
'91. U redovima KPI bile su tada i jos uvek su u redovima raznih
parlametarnih grupa, istaknute licnosti – od kojih su pojedini cak
poreklom iz Julijske Krajine, Slovenije, Istre itd. - odgovorne za
medjunarodne odnose, dakle dobro upucene u dogadjaje i, uopste, u
celokupnu balkansku problematiku. Tokom svih ovih godina, njihov
doprinos ne samo da je zatajio, nego je cesto umeo biti cak poguban,
utoliko sto su pruzili ideolosku podrsku secesionistima a '99 podrzali
sramno bombardovanje. Zahvaljujuci svojim poznanstvima, kako u Italiji,
tako u Jugoslaviji, oni su u raznim svojstvima bili aktivni u stvaranju
« javnog mnjenja » bilo da su nastupali pred studentima, u sredstvima
javnog informisanja, na tribinama fondacija, antiratnog pokreta ili
mnogobrojnih drustvenih organizacija. U uslovima politicko-kulturne
dekadencije koja se neverovatno pogubno odrazila na « levicu » jos
pocetkom osamdesetih godina, zapravo su bez poteskoca mogli da
plasiraju povrsna ili pak potpuno netacna tumacenja (« agresorski rat
Srbije », rat « za nacionalno oslobodjenje », rat « za samoopredeljenje
») Cesto su te iste licnosti bivale u diplomatskoj misiji na tim
prostorima za racun Italije i ekonomsko kolonijalnog osvajaca. Velika
je steta pak, sto se nije cula rec bivsih partizana koji bi nas
podsetili na herojske dane NOB-a, stavljajuci pitanje medjunacionalnih
odnosa u istorijsku perspektivu. Nije se cuo ni glas jugoslovenskih
komunista, koje nasa « levica » nikada tokom svih ovih dugih godina
nije smatrala pozvanim da govore o visestrukom razaranju njihove
domovine.
Oni koji se danas izjasnjavaju kao komunisti trebalo bi prvo da budu u
stanju da slobodno i samostalno raspolazu izvornom i autenticnom
gradjom, kako bi slobodno i samostalno proucavali i tumacili istoriju
Jugoslavije, nama prostorno i vremenski veoma blisku, dramaticnu i
bremenitu posledicama. Ocigledno se moramo osloboditi balasti. Pored
mucnog i sada vec anahronog nasledja o kojem sam vec rekao, tu je i
tesko breme dugogodisnje ratne propagande, pojednostavljenih tumacenja
iskljucivo u funkciji « prava coveka », tu je « nadobudnost » izvesne
levice koja se prekasno opsetila da u lutkarskom pozoristu nisu svi
lutke ....Recju, treba misliti slobodno, a ne podlegati uticaju
kojecijih interesa.
Na hiljade uniformisanih Italijana periodicno se smenjuju toboze na
zadacima « ocuvanja mira » na Balkanskom prostoru; prituzbi ima tu i
tamo, kad se otkrije novi slucal leukemije ili neko tragicnim slucajem
strada; medjutim, ako se zeli temeljno resiti problem, mora se
jednostavno zahtevati povlacenje celokupne italijanske vojske
rasporedjene van granica i ukidanje neokolonijalisticke politike, koja
je uvek licemerno maskirana.
Fus-note:
(42) O italijanskim zlocinima na Balkanu u vreme II Svetskog rata
pogledati dokumentarni film BBC "Fascist Legacy" koji, iako cenzurisan
na Radio TV Italije, uveliko obilazi filmske dvorane. Na tome treba
zahvaliti u prvom redu Nacionalnoj koordinaciji za Jugoslaviju iz
Torina koja je mnogo doprinela njegovoj promociji u Torinu. Praznina,
medjutim, ima sjaset i to na raznim nivoima: pocev od obucavanja
ustaskih terorista u Italiji tridesetih godina , pa preko ilegalnog
iznosenja trezora NB Jugoslavije 1941. (u cemu je ucestvovao mladi Lico
Djeli) do stvaranja Velike nacifasisticke Albanije. Istoria o ulozi
Italie na Balkanu napisana je nepotpuno i rdjavo.
(43) "Vidalijevci" po Vitoriju Vidaliju, sefu KPI za Trst i "ibeovcu".
Neposredno posle 1948. frakcionastvo u Tristu uzima maha ali ne uvek u
funkciji nacionalne pripadnosti. Licnost i uloga druga Tita u Trstu i
dalje biva umanjivana ili prepustena iskljucivo desnici u propagandne
svrhe, uprkos tome sto je IX Korpus NOV oslobodio Trst. Povrh
razmimoilazenja Tito-Staljin – koje nije zadiralo u istorijat i
neposredne italijansko-jugoslovenske partijske odnose, u KPI je
preovladalo misljenje da opredeljenje za « Trst Italiji » ide u prilog
kako njihovom nacionalnom, tako i institucionalnom legitimitetu (1953).
Tito i Jugoslavija ce prihvatiti Toljatijevu pomoc u resavanju
razmimoilazenja i ubrzo dici ruke od Trsta, iako su ga oslobodili 1945.
i uprkos tome sto bi u protivnom ostalo kao Slobodna Teritorija Trst.
Slovenski zivalj tada, pa i sada cini veliki procenat stanovnistva,
narocito u radnickim naseljima i u kraskom pojasu, gde i danas
preovladjuje slovenacki jezik.
(44) Slozeni su uzroci iseljavanja, ali se ne moze tvrditi da je
iseljavanje proisteklo iz medjunacionalne netrpeljivosti, kako to
pokusavaju dokazati pojedini istoricari revizionisti, neofasisti. U to
vreme, iseljavanje seoskog zivlja u gradove je opsta pojava. Trscani i
Istrani su takodje odlazili u velike industrijske centre, pa i izvan
zemlje. S druge strane, treba imati u vidu i politicko-ideoloske motive
iseljavanja ( antikomunizam i/ili kolaboracionizam), utoliko pre sto
je u to doba Trst vrveo od Slovenaca, Hrvata i Srba kompromitovanih u
raznim fasistickim i nacistickim pokretima, te izbeglih iz Jugoslavije
upravo iz tog razloga.
Sto se tice « jama » treba napomenuti da je Trst sa okolinom posle 8.
septembra pripadao III Rajhu ("Adriatisches Küstenland").
Kolaboracionisti svih fela pocinili su tu jezovite zlocine. Partizani
su na te zlocine odgovorili ispravno i, osim retkih slucajeva, nije
bilo primera licne osvete. Konkretno, odlucivao je narodni sud
posleratne Jugoslavije o svakom slucaju po na osob, i valja znati da je
mnogo manje smrtnih kazni izreceno u Julijskoj Krajini nego u isto
vreme recimo u Pjemontu, ili Emiliji Romanji. Uprkos tome, u vreme
hladnog rata, pitanje « kraskih jama » poprima monstruozne razmere u
sredstvima javnog informisanja, kao sastavni deo psiholoskog rata kojim
su u tom kraju dirigovale sluzbe za spijunazu Decima Mas i Gladio. Taj
psiholoski rat ce ponovo uzeti maha kao vid pritiska na Sloveniju i
Hrvatsku (C. Cernigoi, "Operazione Foibe a Trieste", ed. KappaVu, Udine
1997). A kao vrhunac svega, propagandna kampanja oko « jama » ciji
istorijski koreni sezu do Adriatisches Küstenland i nacisticke stampe,
ne samo da danas uziva punu podrsku revizionisticki nastrojenih
istoricara « levog centra », nego nije mimoisla cak ni skolske
udjbenike u Italiji u kojoj se, s druge strane, o zlocinima koje je
Italija pocinila cuti. Retko kad ce pomenuti kc-logor Riziera u San
Saba, u samom Trstu.
https://www.cnj.it/documentazione/brisanje.htm
[ Questo testo in lingua italiana:
LA RIMOZIONE DELLA JUGOSLAVIA
https://www.cnj.it/documentazione/rimozione.htm
oppure al sito: http://www.lernesto.it/ ]
BRISANJE JUGOSLAVIJE
Andrea Martocchia - Prevod: O. Juric
"L'Ernesto", broj 3 (maj-juni) i 4 (juli-avgust) 2003
Balast proslosti i ucinak italijanske levice na neuhvatljivoj granici
izmedju zbilje i obmane
U tom pozoristu lutaka, gde smicalica smenjuje smicalicu, Italija igra
zapazenu ulogu. Dovoljno je pogledati geografsku kartu. Koridor 10
(Trst), Koridor 8 (sve nase jadranske luke) i 5. (Trst), prolaze kroz
Italiju, sto znaci da je u sredistu interesovanja ma koja
imperijalisticka varijanta da odnese prevagu. Toliki geopoliticki
znacaj moze da objasni ogromno interesovanje i sredstva koja je Italija
zadnjih deset godina ulagala u Balkan, ali ne moze da opravda ni opsti,
povrsan odnos javnog mnjenja prema jugoslovenskoj tragediji, a
ponajmanje, konkretno, nedopustivo ponasanje antiratnog pokreta i
levice koji su celokupnu jugoslovensku problematiku uporno i svesno
potiskivali iz svesti. Uostalom, Italija neresenih “pitanja” sa
Jugoslavijom, drugim recima razloga za preispitivanje svoje savesti,
ima na pretek i od ranije. Koja su to pitanja? Pa evo, podjimo redom.
Posle I Svetskog rata, pitanje prisilne italijanizacije i
slovenofobicnog nacionalizma, mahom na istoku. Pod fasistickom cizmom
sledi krvava kolonizacija delova Jugoslavije, od Ljubljane do Pristine
i od 1941. do 1943. Italijanskih konclogora je bilo na Rabu i drugde,
kao i logora za jugoslovenske robijase na sada italijanskoj teritoriji,
npr. u Cervinjanu del Friuli. Stopa smrtnosti je u tim logorima bila
veoma visoka, pa ipak, u italijanskoj istoriografiji to pitanje
predstavlja jos jednu “crnu rupu” (42).
A posle toga, i posle razilazenja sa Staljinom, jos jedna trauma, i jos
jednom potiskivanje Jugoslavije, toga puta iz svesti italijanskih
komunista. Ubedjen sam da sve ovo treba imati u vidu ako se zaista
zeli temeljno sagledavanje i pretresanje pitanja antijugoslovenske
nastrojenosti velikog dela italijanske levice. Raskidom KPJ sa
Staljinom, zapravo dolazi do narusavanja prirodnih odnosa italijanskih
i jugoslovenskih komunista - racunajuci tu i jugoslovene italijanskog
porekla u Sloveniji i Hrvatskoj, koji su tokom svih ovih decenija
zadrzali belo-crveno-zelenu trobojku sa petokrakom u sredini.
Medjupartijski odnosi su naruseni uprkos tome sto su bili zadojeni
linfom antifasisticke Narodno-oslobodilacke borbe. Groblja na kojima je
sahranjeno na stotine jugoslovenskih partizana poginulih u Italiji,
najvecim delom u centralnom delu, potpuno su zaboravljena kao sto je
zaboravljena herojska borba rame uz rame po sumama i gorama jedne i
druge strane Jadranskog mora, rekao bih, citirajuci C. Del Bela, po
uzoru na "damnatio memoriae". Da ne pominjem hladni rat izmedju
vidalijevaca i titoista koji je neposredno posle '48. u Trstu uneo
razdor u komunisticki pokret (43). U Italiji eto dolazi do slucajne
podudarnosti interesa antikomunisticke, dakle, antijugoslovenske
desnice sa interesima ibeovaca, dakle, antijugoslovenski nastrojenih.
Iz toga sledi opsta atmosfera antijugoslovenske netrpeljivosti pod
ionako nepovoljnim okolnostima koje su dale pecat hladnom ratu. Da
navedem samo neke: uvrezeni nacionalizmi, uloga kontroverznih dvolicnih
licnosti i redovno periodicno podgrevanje trauma iz ratnih i poratnih
godina – npr. pitanje masovnog iseljavanja iz Istre i Dalmacije i
ratnih zlocina, stvarnih i izmisljenih (44).
U toj i tako neprijateljskoj atmosferi mogu se potraziti neki od uzroka
nerazumevanja imperijalistickog i bratoubilackog rata koji je buknuo
'91. U redovima KPI bile su tada i jos uvek su u redovima raznih
parlametarnih grupa, istaknute licnosti – od kojih su pojedini cak
poreklom iz Julijske Krajine, Slovenije, Istre itd. - odgovorne za
medjunarodne odnose, dakle dobro upucene u dogadjaje i, uopste, u
celokupnu balkansku problematiku. Tokom svih ovih godina, njihov
doprinos ne samo da je zatajio, nego je cesto umeo biti cak poguban,
utoliko sto su pruzili ideolosku podrsku secesionistima a '99 podrzali
sramno bombardovanje. Zahvaljujuci svojim poznanstvima, kako u Italiji,
tako u Jugoslaviji, oni su u raznim svojstvima bili aktivni u stvaranju
« javnog mnjenja » bilo da su nastupali pred studentima, u sredstvima
javnog informisanja, na tribinama fondacija, antiratnog pokreta ili
mnogobrojnih drustvenih organizacija. U uslovima politicko-kulturne
dekadencije koja se neverovatno pogubno odrazila na « levicu » jos
pocetkom osamdesetih godina, zapravo su bez poteskoca mogli da
plasiraju povrsna ili pak potpuno netacna tumacenja (« agresorski rat
Srbije », rat « za nacionalno oslobodjenje », rat « za samoopredeljenje
») Cesto su te iste licnosti bivale u diplomatskoj misiji na tim
prostorima za racun Italije i ekonomsko kolonijalnog osvajaca. Velika
je steta pak, sto se nije cula rec bivsih partizana koji bi nas
podsetili na herojske dane NOB-a, stavljajuci pitanje medjunacionalnih
odnosa u istorijsku perspektivu. Nije se cuo ni glas jugoslovenskih
komunista, koje nasa « levica » nikada tokom svih ovih dugih godina
nije smatrala pozvanim da govore o visestrukom razaranju njihove
domovine.
Oni koji se danas izjasnjavaju kao komunisti trebalo bi prvo da budu u
stanju da slobodno i samostalno raspolazu izvornom i autenticnom
gradjom, kako bi slobodno i samostalno proucavali i tumacili istoriju
Jugoslavije, nama prostorno i vremenski veoma blisku, dramaticnu i
bremenitu posledicama. Ocigledno se moramo osloboditi balasti. Pored
mucnog i sada vec anahronog nasledja o kojem sam vec rekao, tu je i
tesko breme dugogodisnje ratne propagande, pojednostavljenih tumacenja
iskljucivo u funkciji « prava coveka », tu je « nadobudnost » izvesne
levice koja se prekasno opsetila da u lutkarskom pozoristu nisu svi
lutke ....Recju, treba misliti slobodno, a ne podlegati uticaju
kojecijih interesa.
Na hiljade uniformisanih Italijana periodicno se smenjuju toboze na
zadacima « ocuvanja mira » na Balkanskom prostoru; prituzbi ima tu i
tamo, kad se otkrije novi slucal leukemije ili neko tragicnim slucajem
strada; medjutim, ako se zeli temeljno resiti problem, mora se
jednostavno zahtevati povlacenje celokupne italijanske vojske
rasporedjene van granica i ukidanje neokolonijalisticke politike, koja
je uvek licemerno maskirana.
Fus-note:
(42) O italijanskim zlocinima na Balkanu u vreme II Svetskog rata
pogledati dokumentarni film BBC "Fascist Legacy" koji, iako cenzurisan
na Radio TV Italije, uveliko obilazi filmske dvorane. Na tome treba
zahvaliti u prvom redu Nacionalnoj koordinaciji za Jugoslaviju iz
Torina koja je mnogo doprinela njegovoj promociji u Torinu. Praznina,
medjutim, ima sjaset i to na raznim nivoima: pocev od obucavanja
ustaskih terorista u Italiji tridesetih godina , pa preko ilegalnog
iznosenja trezora NB Jugoslavije 1941. (u cemu je ucestvovao mladi Lico
Djeli) do stvaranja Velike nacifasisticke Albanije. Istoria o ulozi
Italie na Balkanu napisana je nepotpuno i rdjavo.
(43) "Vidalijevci" po Vitoriju Vidaliju, sefu KPI za Trst i "ibeovcu".
Neposredno posle 1948. frakcionastvo u Tristu uzima maha ali ne uvek u
funkciji nacionalne pripadnosti. Licnost i uloga druga Tita u Trstu i
dalje biva umanjivana ili prepustena iskljucivo desnici u propagandne
svrhe, uprkos tome sto je IX Korpus NOV oslobodio Trst. Povrh
razmimoilazenja Tito-Staljin – koje nije zadiralo u istorijat i
neposredne italijansko-jugoslovenske partijske odnose, u KPI je
preovladalo misljenje da opredeljenje za « Trst Italiji » ide u prilog
kako njihovom nacionalnom, tako i institucionalnom legitimitetu (1953).
Tito i Jugoslavija ce prihvatiti Toljatijevu pomoc u resavanju
razmimoilazenja i ubrzo dici ruke od Trsta, iako su ga oslobodili 1945.
i uprkos tome sto bi u protivnom ostalo kao Slobodna Teritorija Trst.
Slovenski zivalj tada, pa i sada cini veliki procenat stanovnistva,
narocito u radnickim naseljima i u kraskom pojasu, gde i danas
preovladjuje slovenacki jezik.
(44) Slozeni su uzroci iseljavanja, ali se ne moze tvrditi da je
iseljavanje proisteklo iz medjunacionalne netrpeljivosti, kako to
pokusavaju dokazati pojedini istoricari revizionisti, neofasisti. U to
vreme, iseljavanje seoskog zivlja u gradove je opsta pojava. Trscani i
Istrani su takodje odlazili u velike industrijske centre, pa i izvan
zemlje. S druge strane, treba imati u vidu i politicko-ideoloske motive
iseljavanja ( antikomunizam i/ili kolaboracionizam), utoliko pre sto
je u to doba Trst vrveo od Slovenaca, Hrvata i Srba kompromitovanih u
raznim fasistickim i nacistickim pokretima, te izbeglih iz Jugoslavije
upravo iz tog razloga.
Sto se tice « jama » treba napomenuti da je Trst sa okolinom posle 8.
septembra pripadao III Rajhu ("Adriatisches Küstenland").
Kolaboracionisti svih fela pocinili su tu jezovite zlocine. Partizani
su na te zlocine odgovorili ispravno i, osim retkih slucajeva, nije
bilo primera licne osvete. Konkretno, odlucivao je narodni sud
posleratne Jugoslavije o svakom slucaju po na osob, i valja znati da je
mnogo manje smrtnih kazni izreceno u Julijskoj Krajini nego u isto
vreme recimo u Pjemontu, ili Emiliji Romanji. Uprkos tome, u vreme
hladnog rata, pitanje « kraskih jama » poprima monstruozne razmere u
sredstvima javnog informisanja, kao sastavni deo psiholoskog rata kojim
su u tom kraju dirigovale sluzbe za spijunazu Decima Mas i Gladio. Taj
psiholoski rat ce ponovo uzeti maha kao vid pritiska na Sloveniju i
Hrvatsku (C. Cernigoi, "Operazione Foibe a Trieste", ed. KappaVu, Udine
1997). A kao vrhunac svega, propagandna kampanja oko « jama » ciji
istorijski koreni sezu do Adriatisches Küstenland i nacisticke stampe,
ne samo da danas uziva punu podrsku revizionisticki nastrojenih
istoricara « levog centra », nego nije mimoisla cak ni skolske
udjbenike u Italiji u kojoj se, s druge strane, o zlocinima koje je
Italija pocinila cuti. Retko kad ce pomenuti kc-logor Riziera u San
Saba, u samom Trstu.