EVROSKEPTICARI SVIH ZEMALJA, UJEDINJUJTE SE!
http://www.artel.co.yu/sr/izbor/evropa/2004-06-16.html
Moskva, 15. juna 2004. godine
RIA "Novosti"
Specijalno za Artel-Geopolitiku
Vladimir SIMONOV, politicki komentator RIA "Novosti"
"Mi smo vec govorili da je Ujedinjena Evropa daleko
od istinskog jedinstva. Sada prosudite sami." Otprilike su ovakvu
reakciju
kod ruskih skepticara izazvali rezultati izbora u parlament Evropske
unije,
na kojima je prvi put ucestvovalo 25 zemalja.
Ruskim evroskepticarima smatram protivnike ukljucivanja Rusije u EU u
principu. Mada niko danas ne zove Rusiju u ujedinjenu Evropu. A i sama
Moskva to pitanje smesta u oblast futurologije, kao sto i svaki krupan
dogadjaj evropskog poliitckog zivota, poput izbora u Evropski parlament,
automatski postaje ovde povod za novi talas debata: hoce li Rusija u
Ujedinjenu Evropu?
U sustini, to je zastareli spor izmedju "zapadnjaka" i "slovenofila",
koje
danas cesce kvalifikuju kao liberale i drzavnike. Sa aspekta liberala,
zblizavanje Rusije i EU moglo bi pomoci zemlji da se prilagodi
savremenoj
civilizaciji, da prevazidje odavnasnje tradicije autoritarizma i
kvalitet
ruske demokratije podigne na nivo opsteevropskih standarda.
Naravno, to je stvar daleke buducnosi, upozoravaju liberali. Na primer,
po
misljenju Grigorija Javlinskog, lidera partije "Jabloko", uslov za
ukljucivanje Rusije u EU nece se steci najmanje jos za cetvrt veka. Ali
ce
se obavezno steci. Potrebno je samo prethodno uciniti Rusiju slicnu
Evropi,
smatra Javlinski: da stampa bude slobodnija, sudovi nezavisniji, a da
gradjansko drustvo da nauci kontolisati drzavnu vlast.
Ne, sve su to fantazije prepredenjaka, kazu slovenofili. Po njihovom
misljenju, koje u Drzavnoj dumi, izmedju ostalih, zastupa partija
"Otadzbina", Rusija nema sta da trazi u Evropskoj uniji. Ostajuci izvan
EU
Rusija ce zadrzati iskljucivi polozaj krupnog partnera, dostojan njenom
geopolitickom znacaju. A ako udje u EU, ona ce se ponizno izgubiti medju
skoro tridesetak clanova. Moze se uciti od Evrope, uzimati iz njenog
iskustva ono sto valja za Rusiju, ali ne i predati nacionalne uzde
Briselu.
Rezultati najnovijih izbora u Evropski parlament neizmerno su obradovali
ruske slovenofile. Ti izbori su potvrdili, po njihovom misljenju,
odavnasnje
uverenje ruskog nacionalistickog pokreta da je ujedinjena Evropa u
stvari
pocepana, da je u mnogome neprijateljska prema svojim nacionalnim
vladama i
otvoreno indiferentna kako prema samoj ideji evropske integracije, tako
i
prema postojecim opsteevropskim institutima poput Evropskog parlamenta.
I zaista, apatija koju su iskazali biraci, izgleda da potvrdjuje tako
resku
ocenu. Umesto 350 miliona ljudi, koji su mogli glasati u svih 25
zemalja, to
pravo je iskoristilo svega oko 155 miliona ljudi, tojest, 44,2 procenta.
Strazbursska skupstina nije zapamtila toliko mali odziv od vremena 1999.
godine, kada je uvedeno direktno glasanje.
Pri tom je evidentan paradoks, skoro kao anegdota. Najmanju
zainteresovanost
za glasanje manifestovali su stanovnici upravo onih 10 zemalja, uglavnom
bivsih clanova "socijalistickog lagera", koji su sa takvim entuzijazmom
usli
kroz vrata evropskog kluba samo pre sest Nedelja. Prosecni pokazatelj
odziva
tamo je pao do jadnih 26 procenata. Novajlije nisu polozile prvi ispit,
odrzan u zgradi opsteedvropske kuce, u koju su oni tako dugo i strastno
zeleeli da udju. Zasto?
Umor od referenduma po pitanju clanstva u EU koji su sprovedeni u
vecini tih
zemalja, kazu nam. Medjutim, ono najcesce objasnjenje izgleda prilicno
vestacko. Kao, slavili su ukljucivanje u evropsku porodicu uz prijeme i
vatromete, odjednom osetili nesavladivi pad snaga kada je kucnuo cas da
upute svog deputata u najvisi zakonodavni organ Ujedinjene Evrope.
Iznenada
im se nije htelo da ucine istorijski izbor, nezamisliv pri prokletom
socijalistickom sistemu? Malo nije logicno.
Zanimljivo je da nisu tu pomogli ni apetitni mamci. Reecimo, u Estoniji
su
neki kandidati ozbiljno obecali onima koji pristanu da za njih glasaju,
putovanje na Kanarska ostrva. A estonska partija "Isamalit" je i ssvim u
duhu bifea iz sovjetskih vremena na autobuskim stajalistima posluzivala
besplatno kafu u zamenu za agit-razgovor o kvalitetima njenih kandidata.
Ruski slovenofili nude drugacija objasnjenja apatije biraca iz bivseg
komunistickog bloka. Teznja tih zemalja da udju u Evropsku uniju bila je
diktirana ne toliko verom u ideju evropske solidarnosti, koliko zeljom
da se
izadje ispod moguceg starateljstva Rusije, u kojoj im se prividja
imperijski
naslednik Sovjetskog Saveza, pretpostavljaju ti ruski krugovi. Prema
ovde
preovladjujucem misljenju, zemlje-novajlije maltene su ravnodusne prema
igri
u Ujedinjenoj Evropi. Cak stavise, stanovnistvu tih zemalja svojstvena
je
duboko usadjena u svest beznadeznost: u Evropi dvadesetpetorice muziku
ce
narucivati one iste drzave-tesskassi Zapada, koje su to cinile i u
Evropi
petnaestorice.
Izbori u Evropski parlament pretocili su se takodje i u pravi votum
nepoverenja prema nacionalnim vladama i u bunt protiv vladajucih
partija.
Pri tom je presuda izricana najcesce na osnovu njihovih unutrasnjih
zasluga, koje nemaju nikakve veze sa evropskim integracijama.
Na primer, biraci su kaznili britanskog lidera Toni Blera, premijera
Italije
Silvija Berluskonija, kao i rukovodioce nekih drugih zemalja zbog
njihove
strastne podrske rata SAD protiv Iraka. Na protiv, novi premijer Spanije
Hoze Luis Sapatero je umnozio zastupnistvo svojih deputata-socijalista u
Strazbursskoj skupstini na racun zahvalnosti svojih biraca zbog
povlacenja
spanskih vojnika iz Iraka. S druge strane, ti isti biraci nisu oprostili
vladajucim partijama Francuske, Nemacke i poljske za ekonomski pad, skok
nezaposlenosti i teskih za stanovnistvo socijalnih reformi.
U Rusiji, kao i u mnogim evropskim prestonicama, takav rezultat je i
ocekivan. Medjutim, sa aspekta ruskih slovenofila, interesantno je nesto
drugo: uspeh na izborima onih partija i pokreta koji se zalazu protiv
Ebvropske unije. Drugim recima, znacajan deo elektorata je, izgleda,
odbacio
samu ideju evropskog jedinstva i, cak stavise, doveo u sumnju
legitimitet
instituta Evropske unije, ukljucujuci i Evropski parlament. "Mi smo
bili u
pravu kada nismo videli mesto za Rusiju u sistemu EU, - klicu danas
ruski
politicari - slovenofili. - Taj sistem mnozi svoje neprijatelje unutar
sebe
samog".
Kao primer se navodi situacija u Velikoj Britaniji. Na neuspeh
Laburisticke
partije Toni Blera, koji je na izborima za Evropski parlament dobio
svega 23
procenta glasova, sto je najgori rezultat laburista od vremena prvog
svetskog rata, odrazio se ne samo Irak, odrzilo se i narastajuce
neprihvatanje Engleza Blerovog kursa u pravcu prikljucivanja Britanije
strukturama Evropske unije.
I rezultat je senzacionalan - porazavajuci uspeh Partije nezavisnosti
Ujedinjene Kraljevine (UKIP). Malo poznata u proslosti politicka
tvorevina,
ciji se program svodi na jednu jedinu parolu: "Britanijo, izlazi iz EU!"
dobila je 12 mesta u u Evropskom paralmentu, povecavsi svoju
popularnost kod
biraca sa 6 na 17 procenata. Zajedno sa istomisljenicima iz drugih
zemalja,
koji su se probili u Evropski parlament, Partija nezavisnosti tamo moze
formirati frakciju politicara zainteresovanih za razbijanje evropskih
instituta.
Voistinu, evroskepticari svih zemalja, ujedinjujte se!
Zanimljuivo da se erupcija antievropskih raspolozenja dogodila uoci
samita
EU, koji se uskoro odrzava u Briselu i koji ce biti posvecen uglavnom
hitnoj
doradi nacrta Ustava EU. Predsednik Evropskog parlamenta Pet Koks
sasvim ima
osnova da upozori: sadasnji talas evroskepticizma jeste "zabrinjavajuci
signal" za sve drzave, koje nameravaju da sprovode referendum o
opsteevropskom Ustavu.
U Rusiji mngi smatraju da je Koks unekoliko amortizovao ozbiljnost
situacije
da bi ugodio EU. Na izborima za Evropski parlament zabrinjavajuci signal
dobila je, verovatno, sama ideja dalje integracije kontinenta.
http://www.artel.co.yu/sr/izbor/evropa/2004-06-16.html
Moskva, 15. juna 2004. godine
RIA "Novosti"
Specijalno za Artel-Geopolitiku
Vladimir SIMONOV, politicki komentator RIA "Novosti"
"Mi smo vec govorili da je Ujedinjena Evropa daleko
od istinskog jedinstva. Sada prosudite sami." Otprilike su ovakvu
reakciju
kod ruskih skepticara izazvali rezultati izbora u parlament Evropske
unije,
na kojima je prvi put ucestvovalo 25 zemalja.
Ruskim evroskepticarima smatram protivnike ukljucivanja Rusije u EU u
principu. Mada niko danas ne zove Rusiju u ujedinjenu Evropu. A i sama
Moskva to pitanje smesta u oblast futurologije, kao sto i svaki krupan
dogadjaj evropskog poliitckog zivota, poput izbora u Evropski parlament,
automatski postaje ovde povod za novi talas debata: hoce li Rusija u
Ujedinjenu Evropu?
U sustini, to je zastareli spor izmedju "zapadnjaka" i "slovenofila",
koje
danas cesce kvalifikuju kao liberale i drzavnike. Sa aspekta liberala,
zblizavanje Rusije i EU moglo bi pomoci zemlji da se prilagodi
savremenoj
civilizaciji, da prevazidje odavnasnje tradicije autoritarizma i
kvalitet
ruske demokratije podigne na nivo opsteevropskih standarda.
Naravno, to je stvar daleke buducnosi, upozoravaju liberali. Na primer,
po
misljenju Grigorija Javlinskog, lidera partije "Jabloko", uslov za
ukljucivanje Rusije u EU nece se steci najmanje jos za cetvrt veka. Ali
ce
se obavezno steci. Potrebno je samo prethodno uciniti Rusiju slicnu
Evropi,
smatra Javlinski: da stampa bude slobodnija, sudovi nezavisniji, a da
gradjansko drustvo da nauci kontolisati drzavnu vlast.
Ne, sve su to fantazije prepredenjaka, kazu slovenofili. Po njihovom
misljenju, koje u Drzavnoj dumi, izmedju ostalih, zastupa partija
"Otadzbina", Rusija nema sta da trazi u Evropskoj uniji. Ostajuci izvan
EU
Rusija ce zadrzati iskljucivi polozaj krupnog partnera, dostojan njenom
geopolitickom znacaju. A ako udje u EU, ona ce se ponizno izgubiti medju
skoro tridesetak clanova. Moze se uciti od Evrope, uzimati iz njenog
iskustva ono sto valja za Rusiju, ali ne i predati nacionalne uzde
Briselu.
Rezultati najnovijih izbora u Evropski parlament neizmerno su obradovali
ruske slovenofile. Ti izbori su potvrdili, po njihovom misljenju,
odavnasnje
uverenje ruskog nacionalistickog pokreta da je ujedinjena Evropa u
stvari
pocepana, da je u mnogome neprijateljska prema svojim nacionalnim
vladama i
otvoreno indiferentna kako prema samoj ideji evropske integracije, tako
i
prema postojecim opsteevropskim institutima poput Evropskog parlamenta.
I zaista, apatija koju su iskazali biraci, izgleda da potvrdjuje tako
resku
ocenu. Umesto 350 miliona ljudi, koji su mogli glasati u svih 25
zemalja, to
pravo je iskoristilo svega oko 155 miliona ljudi, tojest, 44,2 procenta.
Strazbursska skupstina nije zapamtila toliko mali odziv od vremena 1999.
godine, kada je uvedeno direktno glasanje.
Pri tom je evidentan paradoks, skoro kao anegdota. Najmanju
zainteresovanost
za glasanje manifestovali su stanovnici upravo onih 10 zemalja, uglavnom
bivsih clanova "socijalistickog lagera", koji su sa takvim entuzijazmom
usli
kroz vrata evropskog kluba samo pre sest Nedelja. Prosecni pokazatelj
odziva
tamo je pao do jadnih 26 procenata. Novajlije nisu polozile prvi ispit,
odrzan u zgradi opsteedvropske kuce, u koju su oni tako dugo i strastno
zeleeli da udju. Zasto?
Umor od referenduma po pitanju clanstva u EU koji su sprovedeni u
vecini tih
zemalja, kazu nam. Medjutim, ono najcesce objasnjenje izgleda prilicno
vestacko. Kao, slavili su ukljucivanje u evropsku porodicu uz prijeme i
vatromete, odjednom osetili nesavladivi pad snaga kada je kucnuo cas da
upute svog deputata u najvisi zakonodavni organ Ujedinjene Evrope.
Iznenada
im se nije htelo da ucine istorijski izbor, nezamisliv pri prokletom
socijalistickom sistemu? Malo nije logicno.
Zanimljivo je da nisu tu pomogli ni apetitni mamci. Reecimo, u Estoniji
su
neki kandidati ozbiljno obecali onima koji pristanu da za njih glasaju,
putovanje na Kanarska ostrva. A estonska partija "Isamalit" je i ssvim u
duhu bifea iz sovjetskih vremena na autobuskim stajalistima posluzivala
besplatno kafu u zamenu za agit-razgovor o kvalitetima njenih kandidata.
Ruski slovenofili nude drugacija objasnjenja apatije biraca iz bivseg
komunistickog bloka. Teznja tih zemalja da udju u Evropsku uniju bila je
diktirana ne toliko verom u ideju evropske solidarnosti, koliko zeljom
da se
izadje ispod moguceg starateljstva Rusije, u kojoj im se prividja
imperijski
naslednik Sovjetskog Saveza, pretpostavljaju ti ruski krugovi. Prema
ovde
preovladjujucem misljenju, zemlje-novajlije maltene su ravnodusne prema
igri
u Ujedinjenoj Evropi. Cak stavise, stanovnistvu tih zemalja svojstvena
je
duboko usadjena u svest beznadeznost: u Evropi dvadesetpetorice muziku
ce
narucivati one iste drzave-tesskassi Zapada, koje su to cinile i u
Evropi
petnaestorice.
Izbori u Evropski parlament pretocili su se takodje i u pravi votum
nepoverenja prema nacionalnim vladama i u bunt protiv vladajucih
partija.
Pri tom je presuda izricana najcesce na osnovu njihovih unutrasnjih
zasluga, koje nemaju nikakve veze sa evropskim integracijama.
Na primer, biraci su kaznili britanskog lidera Toni Blera, premijera
Italije
Silvija Berluskonija, kao i rukovodioce nekih drugih zemalja zbog
njihove
strastne podrske rata SAD protiv Iraka. Na protiv, novi premijer Spanije
Hoze Luis Sapatero je umnozio zastupnistvo svojih deputata-socijalista u
Strazbursskoj skupstini na racun zahvalnosti svojih biraca zbog
povlacenja
spanskih vojnika iz Iraka. S druge strane, ti isti biraci nisu oprostili
vladajucim partijama Francuske, Nemacke i poljske za ekonomski pad, skok
nezaposlenosti i teskih za stanovnistvo socijalnih reformi.
U Rusiji, kao i u mnogim evropskim prestonicama, takav rezultat je i
ocekivan. Medjutim, sa aspekta ruskih slovenofila, interesantno je nesto
drugo: uspeh na izborima onih partija i pokreta koji se zalazu protiv
Ebvropske unije. Drugim recima, znacajan deo elektorata je, izgleda,
odbacio
samu ideju evropskog jedinstva i, cak stavise, doveo u sumnju
legitimitet
instituta Evropske unije, ukljucujuci i Evropski parlament. "Mi smo
bili u
pravu kada nismo videli mesto za Rusiju u sistemu EU, - klicu danas
ruski
politicari - slovenofili. - Taj sistem mnozi svoje neprijatelje unutar
sebe
samog".
Kao primer se navodi situacija u Velikoj Britaniji. Na neuspeh
Laburisticke
partije Toni Blera, koji je na izborima za Evropski parlament dobio
svega 23
procenta glasova, sto je najgori rezultat laburista od vremena prvog
svetskog rata, odrazio se ne samo Irak, odrzilo se i narastajuce
neprihvatanje Engleza Blerovog kursa u pravcu prikljucivanja Britanije
strukturama Evropske unije.
I rezultat je senzacionalan - porazavajuci uspeh Partije nezavisnosti
Ujedinjene Kraljevine (UKIP). Malo poznata u proslosti politicka
tvorevina,
ciji se program svodi na jednu jedinu parolu: "Britanijo, izlazi iz EU!"
dobila je 12 mesta u u Evropskom paralmentu, povecavsi svoju
popularnost kod
biraca sa 6 na 17 procenata. Zajedno sa istomisljenicima iz drugih
zemalja,
koji su se probili u Evropski parlament, Partija nezavisnosti tamo moze
formirati frakciju politicara zainteresovanih za razbijanje evropskih
instituta.
Voistinu, evroskepticari svih zemalja, ujedinjujte se!
Zanimljuivo da se erupcija antievropskih raspolozenja dogodila uoci
samita
EU, koji se uskoro odrzava u Briselu i koji ce biti posvecen uglavnom
hitnoj
doradi nacrta Ustava EU. Predsednik Evropskog parlamenta Pet Koks
sasvim ima
osnova da upozori: sadasnji talas evroskepticizma jeste "zabrinjavajuci
signal" za sve drzave, koje nameravaju da sprovode referendum o
opsteevropskom Ustavu.
U Rusiji mngi smatraju da je Koks unekoliko amortizovao ozbiljnost
situacije
da bi ugodio EU. Na izborima za Evropski parlament zabrinjavajuci signal
dobila je, verovatno, sama ideja dalje integracije kontinenta.