[ Quella che segue e' la traduzione del testo di Paolo Teobaldelli:
"Jugoslavia: l'isola che non c'e' "
Pensieri dalla Jugoslavia, 09/04/2004 - vedi:
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/3410 ]
Jugoslavija: ostrvo koje ne postoji
Cudna je ta sudbina Jugoslavije. Rodjena po prvi put kao Kraljevina
Srbije i Crne Gore, jedna od najstarijih evropskih kraljevina, koja je
tezila da u okviru svog kraljevstva obuhvati sve juzne slovene, potom
srusena pod surovim bombardovanjem nacifasista 1941., da bi se ponovo
uzdigla u novom i velicanstvenom postojanju; pobednik Drugog svetskog
rata, rame uz rame sa Sovjetskim Savezom, zahvaljujuci zrtvovanju i
hrabrosti svog slovenskog naroda sa juga, vodjenim otporom partizana,
ohrabrenim svojim hrabrim i mudrim vodjom, Titom.
Do prosle godine Jugoslavija je zivela kao federacija, aktivna na
medjunarodnoj sceni; dala je zivot Trecem Bloku, Nesvrstanim zemljama,
jedna vrsta cvrste medjusobne povezanosti u znaku razmene svih
razlicitiosti i tolerancije, cudna tvorevina svog harizmaticnog vodje
Tita, cudna koliko i njegova Jugoslavija.
Pa ipak, Zapad krajem 80-tih godina prerano najavljuje njeno ponovno
nestajanje. Secam se gneva i razdrazljivosti koji bi se javljao svaki
put kada bih u nekom novinskom clanku procitao "bivsa Jugoslavija".
Secam se da sam se rugao prijateljima koji su verovali stampi, kad bi
se za vreme fudbalskog prvenstva pojavljivala ona cudna i zacudjujuca
utvara: Jugoslavija-Francuska. E da, jos uvek postoji ta tuzna
stvarnost. Pa ipak se u italijanskim novinama i vestima (pa cak i onim
levicarskim) nastavljalo do kraja 80-tih, pa i dalje, pravo i istinsko
ponistavanje postojanja Jugoslavije, dok je ona jos uvek postojala,
zvanicno priznata zakonskim pravom nacionalnog veca. Verujem da nijedan
narod pre Jugoslavije nije podnosio takve klevete, uvrede,
demonizovanje i obezakonjavanje koje joj je bilo predodredjeno jos od
kraja 80-tih pa sve do kraja 90-tih, i koje, kada se sve uzme u obzir,
nikada nije ni okoncano.
A zatim, pristupa se zlocinackom bombardovanju naroda, gradjevina,
mostova, fabrika, vojnih utvrdjenja; da, stize se do rata, prljavog
rata, o kojem samo mali broj onih sa Zapada jasno poznaje detalje, kako
na vojnom, tako i na diplomatskom planu.
I u svemu ovome, jos je vise jedinstvena sudbina ovog naroda koji u
sebi ujedinjuje manjine i religije, mnogobrojne narode i verovanja,
koji se prepoznaje u bratstvu i jedinstvu, koji veruje u vlastitu
solidarnu zajednicu koja mu je uvek pruzala nenametljivo blagostanje i
mir: i eto, iz dana u dan ostaje ponisten jednim dekretom, satanizovan
i obelezen etiketom mas-medija kao "srbi".
Mocno je mas-medijsko bombardovanje i traje godinama, dok unutrasnji
uticaj i braiwashing propaganda teze da istaknu bilo koju, i najmanju
kulturnu razliku, ne bi li podelili i raskomadali federaciju; ali
opcinjenost kratko traje; na kraju se otkriva obmana, u kljucnom
trenutku, vojnom intervencijom NATO-a, upucenom protiv srca
Jugoslavije, Srbije; bombarduje se sve i svako, bolnice, mostovi pa cak
i oni isti albanci u bekstvu sa Kosova, upravo od strane NATO-a.
"Nismo zaboravili sta su radili", kaze mi jedan covek, prosti seljak,
madjarske nacionalnosti, aludirajuci na bombardovanje.
Njegova ruka, usmerena ka jednoj tacki, pokazuje na obliznji grad ge su
bombardovali rafineriju.
Da, Jugoslavija, po prvi put ponistena planom medjunarodnog zakona,
podnosi, zatim, fizicke intervencije, ne bi li se "stvari postavile na
svoje mesto"; bombardovanje se nastavlja; tolika je zelja da se unisti,
da se uklanja svaka vrsta odbrane koja se smatra nezgodnom, i na kraju,
nakon uplitanja i posredovanja svake vrste, strane vlasti, protivno
vecem delu populacije, proglasavaju njen zvanican kraj. Prestaje da
postoji Jugoslavija i radja se Srbija i Crna Gora.
Ipak, cudna je ta sudbina Jugoslavije, koja zvanicno vise i ne postoji,
a koja ipak i dalje silno zivi u stvarnosti, u tom svom jedinstvanom i
solidarnom postojanju, u svom otporu protiv raznih pokusaja nametanja
nekog drugog uzora, protiv uzasnog i mocnog neoliberalistickog i
neokolonijalistickog cudovista koje urla pred njenim vratima. Gorke li
iluzije da se jedan narod zacara bombardujuci ga propagandom, nakon sto
je vec bombardovan projektilima i bombama, cak i onim zagadjenim
uranijumom.
I tako, cudna je sudbina, rekoh, jer zaista Jugoslavija postoji, i
postoji u srcu svakog coveka koji u sebi nosi slobodu, jer takva je
bila Jugoslavija, srecno i slobodno ostrvo, gde je industrijalizacija
zivela u miru sa tradicijama, razlicitim veroispovestima i prirodom,
gde je svo bogatstvo bilo preraspodeljeno medju ljudima - primer, uzor
za ceo svet.
A secanje jos uvek zivi u onima koji su u njoj ziveli: slovenci,
hrvati, bosanci, pa cak i kosovari. Za sve njih Jugoslavija je sada
ostrvo koje ne postoji, jedan izgubljeni raj; ostrvo koje ne postoji za
sve one koji je zaista cine zivom, za taj jugoslovenski narod, koji cak
nije ni pitan referendumom da li zeli da promeni ime svoje nacije.
Dakle, ovo ostrvo koje ne postoji, zapravo je igraliste gde socijalni
splet jos uvek nije onaj kapitalisticki, gde su solidarnost i bratstvo
medju narodima izvrsni, gde je prisutna gorcina i svest da su sa Zapada
cesto, cak precesto, mesajuci se u tok njene istorije, dolazila prazna
obecanja, hitro preoblicena u projektile i bombe i koncentracione
logore.
A da ne govorimo o getima. Dovoljno je samo pomisliti na romsku
populaciju koja ovde zivi mirno, a koja je, naprotiv, bila izolovana i
masakrirana u civilizovanoj i kulturnoj Evropi (u Nemackoj i Rimu
gotovo su istrebljeni).
I zbog ovoga se ne treba cuditi rezultatima poslednjih izbora.
Nije otpadak Evrope, ovaj njen slobodni i drustveni deo koji naprotiv
ovde uziva visoko postovanje.
Ne, to je cist i nedvosmislen otpadak tlacenja.
Ovo ostrvo koje ne postoji, kao sto rekoh, koje je sada zaista "bivse",
uznemirujuce je zivo i uvek ce to i biti u srcu svakog slobodnog coveka
na Balkanu, pa i sire.
Paolo Teobaldelli
Misli iz Jugoslavije 09.04.2004
Prevod: Jelena Lagator
"Jugoslavia: l'isola che non c'e' "
Pensieri dalla Jugoslavia, 09/04/2004 - vedi:
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/3410 ]
Jugoslavija: ostrvo koje ne postoji
Cudna je ta sudbina Jugoslavije. Rodjena po prvi put kao Kraljevina
Srbije i Crne Gore, jedna od najstarijih evropskih kraljevina, koja je
tezila da u okviru svog kraljevstva obuhvati sve juzne slovene, potom
srusena pod surovim bombardovanjem nacifasista 1941., da bi se ponovo
uzdigla u novom i velicanstvenom postojanju; pobednik Drugog svetskog
rata, rame uz rame sa Sovjetskim Savezom, zahvaljujuci zrtvovanju i
hrabrosti svog slovenskog naroda sa juga, vodjenim otporom partizana,
ohrabrenim svojim hrabrim i mudrim vodjom, Titom.
Do prosle godine Jugoslavija je zivela kao federacija, aktivna na
medjunarodnoj sceni; dala je zivot Trecem Bloku, Nesvrstanim zemljama,
jedna vrsta cvrste medjusobne povezanosti u znaku razmene svih
razlicitiosti i tolerancije, cudna tvorevina svog harizmaticnog vodje
Tita, cudna koliko i njegova Jugoslavija.
Pa ipak, Zapad krajem 80-tih godina prerano najavljuje njeno ponovno
nestajanje. Secam se gneva i razdrazljivosti koji bi se javljao svaki
put kada bih u nekom novinskom clanku procitao "bivsa Jugoslavija".
Secam se da sam se rugao prijateljima koji su verovali stampi, kad bi
se za vreme fudbalskog prvenstva pojavljivala ona cudna i zacudjujuca
utvara: Jugoslavija-Francuska. E da, jos uvek postoji ta tuzna
stvarnost. Pa ipak se u italijanskim novinama i vestima (pa cak i onim
levicarskim) nastavljalo do kraja 80-tih, pa i dalje, pravo i istinsko
ponistavanje postojanja Jugoslavije, dok je ona jos uvek postojala,
zvanicno priznata zakonskim pravom nacionalnog veca. Verujem da nijedan
narod pre Jugoslavije nije podnosio takve klevete, uvrede,
demonizovanje i obezakonjavanje koje joj je bilo predodredjeno jos od
kraja 80-tih pa sve do kraja 90-tih, i koje, kada se sve uzme u obzir,
nikada nije ni okoncano.
A zatim, pristupa se zlocinackom bombardovanju naroda, gradjevina,
mostova, fabrika, vojnih utvrdjenja; da, stize se do rata, prljavog
rata, o kojem samo mali broj onih sa Zapada jasno poznaje detalje, kako
na vojnom, tako i na diplomatskom planu.
I u svemu ovome, jos je vise jedinstvena sudbina ovog naroda koji u
sebi ujedinjuje manjine i religije, mnogobrojne narode i verovanja,
koji se prepoznaje u bratstvu i jedinstvu, koji veruje u vlastitu
solidarnu zajednicu koja mu je uvek pruzala nenametljivo blagostanje i
mir: i eto, iz dana u dan ostaje ponisten jednim dekretom, satanizovan
i obelezen etiketom mas-medija kao "srbi".
Mocno je mas-medijsko bombardovanje i traje godinama, dok unutrasnji
uticaj i braiwashing propaganda teze da istaknu bilo koju, i najmanju
kulturnu razliku, ne bi li podelili i raskomadali federaciju; ali
opcinjenost kratko traje; na kraju se otkriva obmana, u kljucnom
trenutku, vojnom intervencijom NATO-a, upucenom protiv srca
Jugoslavije, Srbije; bombarduje se sve i svako, bolnice, mostovi pa cak
i oni isti albanci u bekstvu sa Kosova, upravo od strane NATO-a.
"Nismo zaboravili sta su radili", kaze mi jedan covek, prosti seljak,
madjarske nacionalnosti, aludirajuci na bombardovanje.
Njegova ruka, usmerena ka jednoj tacki, pokazuje na obliznji grad ge su
bombardovali rafineriju.
Da, Jugoslavija, po prvi put ponistena planom medjunarodnog zakona,
podnosi, zatim, fizicke intervencije, ne bi li se "stvari postavile na
svoje mesto"; bombardovanje se nastavlja; tolika je zelja da se unisti,
da se uklanja svaka vrsta odbrane koja se smatra nezgodnom, i na kraju,
nakon uplitanja i posredovanja svake vrste, strane vlasti, protivno
vecem delu populacije, proglasavaju njen zvanican kraj. Prestaje da
postoji Jugoslavija i radja se Srbija i Crna Gora.
Ipak, cudna je ta sudbina Jugoslavije, koja zvanicno vise i ne postoji,
a koja ipak i dalje silno zivi u stvarnosti, u tom svom jedinstvanom i
solidarnom postojanju, u svom otporu protiv raznih pokusaja nametanja
nekog drugog uzora, protiv uzasnog i mocnog neoliberalistickog i
neokolonijalistickog cudovista koje urla pred njenim vratima. Gorke li
iluzije da se jedan narod zacara bombardujuci ga propagandom, nakon sto
je vec bombardovan projektilima i bombama, cak i onim zagadjenim
uranijumom.
I tako, cudna je sudbina, rekoh, jer zaista Jugoslavija postoji, i
postoji u srcu svakog coveka koji u sebi nosi slobodu, jer takva je
bila Jugoslavija, srecno i slobodno ostrvo, gde je industrijalizacija
zivela u miru sa tradicijama, razlicitim veroispovestima i prirodom,
gde je svo bogatstvo bilo preraspodeljeno medju ljudima - primer, uzor
za ceo svet.
A secanje jos uvek zivi u onima koji su u njoj ziveli: slovenci,
hrvati, bosanci, pa cak i kosovari. Za sve njih Jugoslavija je sada
ostrvo koje ne postoji, jedan izgubljeni raj; ostrvo koje ne postoji za
sve one koji je zaista cine zivom, za taj jugoslovenski narod, koji cak
nije ni pitan referendumom da li zeli da promeni ime svoje nacije.
Dakle, ovo ostrvo koje ne postoji, zapravo je igraliste gde socijalni
splet jos uvek nije onaj kapitalisticki, gde su solidarnost i bratstvo
medju narodima izvrsni, gde je prisutna gorcina i svest da su sa Zapada
cesto, cak precesto, mesajuci se u tok njene istorije, dolazila prazna
obecanja, hitro preoblicena u projektile i bombe i koncentracione
logore.
A da ne govorimo o getima. Dovoljno je samo pomisliti na romsku
populaciju koja ovde zivi mirno, a koja je, naprotiv, bila izolovana i
masakrirana u civilizovanoj i kulturnoj Evropi (u Nemackoj i Rimu
gotovo su istrebljeni).
I zbog ovoga se ne treba cuditi rezultatima poslednjih izbora.
Nije otpadak Evrope, ovaj njen slobodni i drustveni deo koji naprotiv
ovde uziva visoko postovanje.
Ne, to je cist i nedvosmislen otpadak tlacenja.
Ovo ostrvo koje ne postoji, kao sto rekoh, koje je sada zaista "bivse",
uznemirujuce je zivo i uvek ce to i biti u srcu svakog slobodnog coveka
na Balkanu, pa i sire.
Paolo Teobaldelli
Misli iz Jugoslavije 09.04.2004
Prevod: Jelena Lagator