ARTEL - http://www.artel.co.yu/
1. KO JE NARUCCILAC TERORISTICKOG AKTA U BESLANU
Dmitrij MAKAROV, naucni saradnik
Instituta za Istok Ruske akademije nauka
2. CCETVRTI CCECCENSKI PREDSEDNIK
Jurij FILIPOV, politicki komentator RIA "Novosti"
=== 1 ===
KO JE NARUCCILAC TERORISTICKOG AKTA U BESLANU
http://www.artel.co.yu/sr/izbor/terorizam/2004-09-17.html
Moskva, 17. septembra 2004. godine
RIA "Novosti"
Specijalno za Artel - Geopolitiku
Dmitrij MAKAROV, naucni saradnik
Instituta za Istok Ruske akademije nauka
"Nassa zemlja - sa nekada najmocnijim sistemom odbrane svojih spoljnih
granica - za tili cas nassla se nezasticenom ni sa Zapada, ni sa
Istoka. Jedni zele da od nas otrgnu sto "masniji" komad, drugi im u
tome pomazu. Terorizam je, naravno, samo instrument za postizanje tih
ciljeva", - tako je predsednik Rusije Vladimir Putin prokomentarisao
dramu sa uzimanjem talaca u Beslanu, u Severnoj Osetiji.
Ko je konkretno smislio, organizovao i platio taj i druge teroristicke
akte na teritoriji Rusije? Ko su njihovi izvrsioci, koje ciljeve oni
svaki put postavljaju sebi i kako se protiv njih boriti? Dopustite,
danas nema ni jednog Rusa koji sebi ne postavlja takva pitanja. Tim pre
sto se mnogi pribojavaju, da uzimanje talaca u Beslanu nije i poslednja
akcija terorista.
Za nestabilnost u Rusiji, na Severnom Kavkazu, zainteresovane su mnoge
snage, ali je veoma slozeno pronaci konkretne narucioce zlocina.
Akcije, slicne uzimanju talaca u Beslanu, korisne su radikalnim
islamistima, koji vec dugi niz godina pokusavaju da se ubace na Severni
Kavkaz i otrgnu ga od Rusije, ili pak da tamo stvore za nju stalno
zariste napetosti i postepeno sire svoj uticaj u pravcu Povolozzja.
Odredjeni interes za destabilizaciju Severnog Kavkaza imaju oni, koji
su zainteresovani za transport kaspijske nafte po juznoj marsruti -
preko Gruzije i Azerbajdzana. Ovde se presecaju interesi i
juznokavkaskih republika, i krupnih zapadnih naftnih kompanija.
Istovremeno, ne sme se zaboravljati ni to, da nestabilnost na Severnom
Kavkazu u odredjenoj meri prozivodi i Zapad, jer to stvara tlo za
vrsenje pritiska na Rusiju.
Nisu tajna ni veze severnokavkaskih ekstremista sa bliskoistocnim
dzihadistima. Jos pocetkom 90-ih godina oni su poceli aktivno osvajati
severnokavkaski prostor, implantirati tamo svoju ideologiju, upucivati
svoje proverene kadrove, kako vojne strucnjake, koji su se kalili u
"vrucim tackama", tako i ideologe.
Izmedju ostalog, poznato je da je jedan od glavnih ideologa cecenskog
dzihada, Saudijac Muhamed Abu Omer Al-Sejf. Dodjossi sa arapskog istoka
cesto su se nalazili i nalaze na celu najubojitijih teroristickih
odreda.
Najpoznatiji medju njima su Hatab i Abul Valid.
Arapi, koji su dosli na Kavkaz, ne veruju bas uvek lokalnom zzivlju,
odnosi koji se uspostavljaju medju njima ne mogu se okvalifikovati
dobrima. One umerenije severnokavkaske islamisticke grupe ne kriju u
privatnim ragovorima svoj odnos prema Arapima. Njima se ne dopada to,
sto oni namecu svoje vidjenje kako treba delovati, staraju se da
promovisu one ljude koji su im po volji, ne fermajuci za to mogu li oni
doneti i realnu korist stanovnistvu, dati doprinos preporodu islamskog
obrazovanja itd. I sto je najznacajnije, Arapi polaze od sopstvenih
arapskih ubedjenja da je neophodno stvaranje islamske drzave, ne
shvatajuci da severnokavkasko drustvo nije spremno na to.
Sa svoje strane, radikalne severnokavkaske grupe mire se sa prisustvom
tudjina, bez obzira na to stro ih cesto iritiraju neumesni ponos i
sumnja Arapa. Medjutim, pragmatizam pobedjuje, jer upravo zahvaljujuci
Arapima kavkaski ekstremisti su dobili dostup finansijskim izvorima.
Do 1999. godine u republikama Severnog Kavkaza aktivno su funkcionisale
filijale razlicitih islamskih humanitarnih organizacija i fondova.
Danas je dokazano da su mnogi od njih bili sponzori teroristickih
grupacija. Izmedju ostalog, preko odelenja saudijske organizacije
"Al-Haramejn" u Bakuu, doznacavana su znacajna sredstva za
severnokavkaske radikalne dzamaate, pocev od Dagestana pa do
Karaccajevo-Ccerkasije.
Posle 1999. godine legalna aktivnost tih fondova na ruskoj teritoriji
je obustavljena. Medjutim, nije moguce zatvoriti sve kanale
finansiranja teroristickih grupacija, jer se pare mogu davati i u
gotovini, ne koristeci se bankarskim uslugama.
Istovremeno, situaciju olakasava okolnost da su mnogi arapski rezimi,
izmedju ostalog Saudijske Arabije, suoceni sa eksplozijom ekstremizma i
terorizma na sopstvenoj teritoriji, poceli preispitivati svoju
politiku. Oni su spoznali da se taktika izvoza ekstremizma, kada su
vlasti precutno stimulisale lokalnu mladezz da ide vojevati u
Avganistanu, u Bosni, na Kosovu i Ceceniji, samo da bi se ratosiljali
problema u sopstvenoj kuci, kao bumerang vraca toj vlasti. I mladjani
Saudijci, koji su "okusili ccari" na vrucim tacckama, vracaju se kuci i
pocinju da predstavljaju opasnost po tamosnju vlast. Zato se danas i
pojavljuje kudikamo vise mogucnosti za saradnju izmedju Moskve i
El-Rijada u sferi suprostavljanja ekstremizmu.
Ocigledno je da bi bez finansijske potpore izvana nivo teroristicke
aktivnosti na teritoriji Rusije bio nizi. Medjutim, ne treba
zaboravljati da cecenski konflikt vec sam po sebi generisse
ekstremizam, a i izvan granica Cecenije, u drugim regionima Severnog
Kavkaza, politicka i socijalna situacija stvara povoljno tle za
pojavljivanje uislamskih grupacija.
Problem je i u tome, sto radikale simpatissu mnogi od onih koji
apsolutno ne dele idejne principe islamista, niti zele da zive u drzavi
kojom bi upravljali ti ljudi. Jednostavno, oni su uspeli da se
pozicioniraju kao nepomirljivi borci protiv korupcije, koja se aktivno
siri u severnokavkaskim republikama, boraca za socijalnu pravicnost.
I zaista, malo je aktivnih dzihadista koji su uvuceni i
diverzionisticko-teroristicke akcije na Severnom Kavkazu, iako je
njihova baza medju omladinom prilicno velika. Tesko je navesti precizne
brojke, jer su proracuni veoma spekulativni. Cak sredinom 90-ih godina,
kada su mnogi islamisticki dzamaati delovali javno, navodjene su
razlicite brojke. Na primer, jedni su govorili da je u Dagestanu
izmedju 2 i 3 procenta stanovnistva uvuceno u rad islamistickih
grupacija ili da ih simpatise, dok su drugi govorili o 10-15 procenata
stanovnistva kavkaskih republika.
Ukoliko procenat simpatizera radikala i zaista dostize 10 procenata, to
je vec opasna tendencija. Eksplozija se moze dogoditi u svakom
trenutku. Za to je dovoljno da se pogorsa socijalno i vojno-politicka
situacija na Kavkazu pa da nastanu zarista novih konflikata. Upravo smo
to uocavali u poslednje vreme u Ingussetiji i u Severnoj Osetiji.
Sem toga, za mnoge kavkaske republike aktuelan je problem smene vlasti.
Na primer, u Dagestanu se sada aktivizira konfrontacija izmedju vlasti
i opozicije uoci prvih direktnih predsednickih izbora, predvidjenih u
2006. godini. Problemi sa prelaskom vlasti mogu nastati i u
Kabardino-Balkariji i u Ingussetiji. U takvim uslovima bez po muke se
moze destabilizovati situacija.
Rzume se, takve oruzane akcije kao sto je zauzimanje skole u Beslanu,
ne izazivaju saosecanje medju stanovnistvom Severnog Kavkaza. To je
bilo ocigledno nakon upada terorista u Dagestan 1999. godine. Kada
dodje do nasilja, narocito ako se radi o teritoriji Kavkaza, vecina
lokalnog zivlja okrece ledja radikalima i proklinje ih. Medjutim, odnos
stanovnistva prema njihovim akcijama ne zaustavlja teroriste.
Stvar je u tome sto danas na Severnom Kavkazu ne postoji jedinstveni
islamisticki pokret niti postoje vise-manje centralizovane islamisticke
strukture. Pokusaji ujedinjavanja islamskih grupa preduzimani su
sredinom 90-ih godina. Oderdjeni uspeh na tom pravcu postignut je 1999.
godine.
Stvoreni su, na primer, "Islamski dzamaat Dagestana", na celu sa
Bagautdinom, "Kongres naroda Icckerije i Dagestana" i drugi. Nakon
1999. godine, kada su teroristi upali na teritoriju Dagestana i kada su
federalne snage pocele uzvratnu operaciju, sve te strukture su
prakticno unistene. Mnogi njihovi vodje ili su poginuli, ili su se
probili na Kavkaz i presli u druge zemlje.
Danas se preduzimaju pokusaji obnavljanja centralizovanih uislamisickih
struktura. Periodicno se u medijima pominju nazivi novih organizacija.
Izmedju ostalog, "Zdruzzena komanda mudzahedina Dagestana", "Dzamaat
mudzahedina Dagestana", promovissu se prezimena nekih islamistickih
lidera, kao sto je Rabani Halilov, kome pripisuju organizaciju
terioristickih akata u Kaspijsku 2002. godine. Medjutim, te
organizacije i njihovi lideri nemaju znacajniju tezinu cak ni na nivou
Dagestana, a kamo li na citavom Severnom Kavkazu.
Na toj pozadini izdvaja se organizacija "Rijad us-salihiin", na celu sa
Ssamiljom Basajevom. Licno Basajev je svojevrsni etalon za sve
dzihadisticke grupe, ali je tesko kazati koliko je on i realni
rukovlodilac za omanje ekstremisticke celije rasute po svim republikama
Kavkaza. Jer njegovi interesi i interesui sitnih lokalnih grupa
apsolutno se mogu i ne podudarati. I cak prilikom organiacije
zajednikcih akcija medju teroristima mogu nastati razlike.
U svakom slucaju, teroristicke akte vrse one snage, koje pljuju na
simpatije ili antipatije drustva i koje su zainteresovane samo za
realizaciju sopstvene strategije.
Prema tome, i drzava mora imati strategiju borbe protiv terorizma i
ekstremizma. Ocigledno da je potrebno reformisati oruzane strukture
koje se bave borbom protiv terorizma, uspostaviti efiksniju
korodinaciju svih sistema vlasti i slojeva drustva, stabilizovati
socijalnu i politicku situaciju u regionima. A nije na poslednjem mestu
ni borba protiv korupcije.
Po mom uverenju, znacajno je takodje diferencirati prilaz politickom
islamu. Tojest, ne tretirati sve islamisticke grupacije kao neposredne
protivnikje, protiv kojih se treba boriti jedino oruzanim metodama.
Bezuslovno, to nije lako uraditi.
Postoje takozvane umerene islamisticke grupe koje, priznajuci
neophodnost i pozeljnost stvaranja islamske drzave na Severnom Kavkazu,
smatraju da se to ne moze ostvariti uz pomoc nasilja. Takvih na
Severnom Kavkazu ima podosta.
Najpoznatiji lider medju umerenim islamistima u 90-im godinama bio je
Ahmed - Kadi Ahtajev, osnivcc i lider Islamske partije Prepororoda.
Nakon sto se ta organizacija raspala, on je formirao novu -
"Al-Islamija" i delovao na kulturno-prosvetmom planu, kritikujuci rad
radikalnih islamista. On je predskazivao da ce njihov put dovesti do
katastrofe, i pokusavao unapredjivati dijalog sa vlasscu, nikada ne
pozivajuci na njeno nasilnicko svgravanje.
Na zalostr, 1999. godine umereno krilo islamista na Severnom Kavkazu se
raspalo. Ahtajev je umro ranije - jos 1998. godine. Sada neki mladi
islamisti, narocito predstavnici inteligencije, oni koji su
istiovremeno stekli i svetsko, i islamsko obrazovanje, pokusavaju
preosmisliti basstinu Ahtajeva. Ali ipak novih briljantnih figura medju
njima nema.
Medjutim, i umereni islamisti sa aspekta nacionalnih ruskih interesa
predstavljaju zabrinjavajucu pojavu. Nema jasnosti da li umereni
islamizam tretirati kao nekakvu protivtezu radikalnom, ili kao prvu
stepenicu na putu ka njemu. Zato drzava i nema strategiju delovanja u
odnosu na politicki
islam, nema resenja - pokusati razvijati dijalog sa umerenim
elementima, jacati ih, racunajuci da ce oni postati protivteza
dzihgadistima ili, obrnuto, njih treba marginalizovati, posto,
ojacavsi, oni mogu stvoriti novu opasnost po vlast. Pitanje nije
reseno, iako u praksi vlast pre koristi taktiku totalnog pritiska na
svako ispoljavanje islamizma, ne deleci njegove pristalice na umerene i
radklane.
Svakako da ne treba zaboraviti da umereni islamisti uzivaju odredjeni
autoritet, i njihov uticaj moze biti upotrebljen da bi se otrgnuo od
terorista makar deo ekstremisticki raspolozene mladezzi.
Sem toga, drzava mora da se ukljuci u proces preporoda islamskog
obrazovanja, pored ostalog da finansira proucavanje svetskih disciplina
u islamskim ustanovama, ako sami muslimani govore da za to oni nemaju
para.
Rusiji je takodje potrebno da stvori solidne islamske skolske ustanove,
u kojima bi predavali i istaknuti strani predavacci. Bolje je da oni
predaju ovde i da se studenti nalaze ovde, u toj socijalnoj sredini,
nego u arapskim ili drugim muslimanskim zemljama, i da potpadaju pod
uticaj druge kulture i druge situacije.
Spisak recepata za borbu protiv ekstremizma i terorizma mogao bi se
nastaviti, ali je problem - kako ih realizovati.
=== 2 ===
CCETVRTI CCECCENSKI PREDSEDNIK
http://www.artel.co.yu/sr/izbor/azija/2004-09-07.html
Moskva, 06. 09. 2004. godine
RIA "Novosti"
Specijalno za Artel - Geopolitiku
Jurij FILIPOV, politicki komentator RIA "Novosti"
Koliko se promenila politicka situacija u Ceceniji nakon sto je na
predsednickim izborima u toj republici pobedio Alu Alhanov? Na prvi
pogled, moze se ucciniti da se nisu dogodile krupnije, principijelne
promene. Jer u toku izborne kampanje Alhanov je sebe promovisao kao
sledbenika promoskovske linije svog prethodnika Ahmada Kadirova, koji
je poginuo u teroristickom aktu 9, maja ove godine. U alhanovskom
predsednickom programu nije moguce pronaci ni jendu inovaciju, koja taj
program sustinski razlikuje od analognog programa Ahmada Kadirova, koji
je objavljen u jesen 2003. godine.
Za sada nema vidljivijih pomaka ni sa aspekta jacanja bezbednosti i
slabljenja vojne konfrontacije u Ceceniji. I u noci kada su brojani
glasovi u republici, kao sto je to i uboicajeno ovde, odjekivala je
paljba.
Pa ipak bi se moglo tvrditi da se u vezi sa pobedom Alhanova ocrtao,
preciznije receno, ocrtava, niz politickih pomaka koji, ukoliko stojeca
iza njih tendenicja ojaca, mogu dovesti do sustinske promene situacije
u Ceceniji.
Prvo, Alhanov je prvi od cetiri cecenska predsednika koji nikada nije
ratovao protiv Rusije sa oruzjem u rukama. Cak stavise, u 90-im
godinama, u jeku rusko-cecenske konfrontacije, kada nije bilo moguce
predvideti ishod, on je ucestvovao u borbenim operacijama protiv
separatista na strani proruski raspolozenih Cecenaca.
Do nedavnih izbora bilo je moguce samo nagadjati koliko u Ceceniji ima
takvih proruskih Cecena. Moskva je izjavljivala da je takvih ljudi
ogroman broj, velika vecina, dok su separatisti Mashadova tvrdili da ih
je ssaccica, mozda desetina ili stotina i da su svi oni - izdajnici
svog naroda.
Nakon predsednickih izbora mozemo kazati da je istina, kao sto to cesto
biva, negde na sredini. Za Alhanova je glasalo preko 320 hiljada ljudi
- a to, razume se, nije nekakvih "stotinak" onih koji su protiv
cecenske nezavisnosti, vec vise od polovine cecenskih biraca. Ali ne i
velika vecina, kako bi to zelela Moskva. Ali jeste vecina.
Sada ti ljudi po prvi put u poslednjih petnaest godina imaju mogucnost
da se aktivno politicki udruzuju i da u svojoj republici deluju u sklau
sa svojim pogledima, na celu sa novoizabranim liderom koji ima veoma
velika ovlascenja.
Mnogo stosta zavisice od toga, koliko ce Alhanov uspeti da ubedljivo
dokaze, da je njegova proruska orijentacija zaista vredela toga, da se
nje pridrzava tokom svih petnaest godina cecenske zbrke.
I ovde je potrebno ukazati nadrugi politicki pomak, koji bi mogao da
kardinalno utice na situaciju u Cecenskoj republici. Nije vazno toliko
to sto Alhanov, kao i oni koji ga podrzavaju u Ceceniji, zauzima
prorusku poziciju, koliko je od sustinskog znacaja to, sto i Moskva, sa
svoje strane, prihvata i odobrava njegove inicijative.
O tome da ce prihodi od realizacije cecenske nafte ostajati u
republici, mnogo je govorio, obracajuci se ruskim vlastima, predsednik
Kadirov. Slicni motivi prozimali su i izjave lidera cecenskih
separatista, predsednika Mashadova, dok je on komuniicrao sa Kremljom
90-ih godina.
Mashadov je, medjutim, proglasen zloccincem. Kadirov se, pak, bez
obzira na to sto je cesto priman u Kremlju, ipak nije izborio za to.
Alhanov u tom pogledu ima mnogo vise uspeha. Jos pre predsednickih
izbora njegov predlog o obnovi Cecenije uz pomoc prihoda ostvarenih
izvozom republicke nafte naisao je na podrsku predsednika Rusije
Vladimira Putian. Sem ociglednih ekonomskih i finansijskih prednosti za
Ceceniju, to ukazuje i na to da novi cecenski predsednik Alhanov ima u
Kremlju ne jednostavno privremene saveznike, sa kojima je kontakt
uspostavio slucajno, vec istomisljenike sa kojima se moze i treba
izgradjivati dugorocna politika.
Kako ce se pokazati i do cega ce dovesti navedeni politicki pomaci
pokazace vreme. Na razvoj politicke situacije u Ceceniji i do dana
danasnjeg veliki uticaj cine sluccajnosti. Jedna jedina mina sa
daljinskim upravljanjem ovde moze porusiti sve ono, u pravcu cega su
cecensko drustvo i politicari isli mesecima i godinama.
Pa ipak, politicke promene u Cecenije su ocigledne. I tendencija se
nastavlja.
1. KO JE NARUCCILAC TERORISTICKOG AKTA U BESLANU
Dmitrij MAKAROV, naucni saradnik
Instituta za Istok Ruske akademije nauka
2. CCETVRTI CCECCENSKI PREDSEDNIK
Jurij FILIPOV, politicki komentator RIA "Novosti"
=== 1 ===
KO JE NARUCCILAC TERORISTICKOG AKTA U BESLANU
http://www.artel.co.yu/sr/izbor/terorizam/2004-09-17.html
Moskva, 17. septembra 2004. godine
RIA "Novosti"
Specijalno za Artel - Geopolitiku
Dmitrij MAKAROV, naucni saradnik
Instituta za Istok Ruske akademije nauka
"Nassa zemlja - sa nekada najmocnijim sistemom odbrane svojih spoljnih
granica - za tili cas nassla se nezasticenom ni sa Zapada, ni sa
Istoka. Jedni zele da od nas otrgnu sto "masniji" komad, drugi im u
tome pomazu. Terorizam je, naravno, samo instrument za postizanje tih
ciljeva", - tako je predsednik Rusije Vladimir Putin prokomentarisao
dramu sa uzimanjem talaca u Beslanu, u Severnoj Osetiji.
Ko je konkretno smislio, organizovao i platio taj i druge teroristicke
akte na teritoriji Rusije? Ko su njihovi izvrsioci, koje ciljeve oni
svaki put postavljaju sebi i kako se protiv njih boriti? Dopustite,
danas nema ni jednog Rusa koji sebi ne postavlja takva pitanja. Tim pre
sto se mnogi pribojavaju, da uzimanje talaca u Beslanu nije i poslednja
akcija terorista.
Za nestabilnost u Rusiji, na Severnom Kavkazu, zainteresovane su mnoge
snage, ali je veoma slozeno pronaci konkretne narucioce zlocina.
Akcije, slicne uzimanju talaca u Beslanu, korisne su radikalnim
islamistima, koji vec dugi niz godina pokusavaju da se ubace na Severni
Kavkaz i otrgnu ga od Rusije, ili pak da tamo stvore za nju stalno
zariste napetosti i postepeno sire svoj uticaj u pravcu Povolozzja.
Odredjeni interes za destabilizaciju Severnog Kavkaza imaju oni, koji
su zainteresovani za transport kaspijske nafte po juznoj marsruti -
preko Gruzije i Azerbajdzana. Ovde se presecaju interesi i
juznokavkaskih republika, i krupnih zapadnih naftnih kompanija.
Istovremeno, ne sme se zaboravljati ni to, da nestabilnost na Severnom
Kavkazu u odredjenoj meri prozivodi i Zapad, jer to stvara tlo za
vrsenje pritiska na Rusiju.
Nisu tajna ni veze severnokavkaskih ekstremista sa bliskoistocnim
dzihadistima. Jos pocetkom 90-ih godina oni su poceli aktivno osvajati
severnokavkaski prostor, implantirati tamo svoju ideologiju, upucivati
svoje proverene kadrove, kako vojne strucnjake, koji su se kalili u
"vrucim tackama", tako i ideologe.
Izmedju ostalog, poznato je da je jedan od glavnih ideologa cecenskog
dzihada, Saudijac Muhamed Abu Omer Al-Sejf. Dodjossi sa arapskog istoka
cesto su se nalazili i nalaze na celu najubojitijih teroristickih
odreda.
Najpoznatiji medju njima su Hatab i Abul Valid.
Arapi, koji su dosli na Kavkaz, ne veruju bas uvek lokalnom zzivlju,
odnosi koji se uspostavljaju medju njima ne mogu se okvalifikovati
dobrima. One umerenije severnokavkaske islamisticke grupe ne kriju u
privatnim ragovorima svoj odnos prema Arapima. Njima se ne dopada to,
sto oni namecu svoje vidjenje kako treba delovati, staraju se da
promovisu one ljude koji su im po volji, ne fermajuci za to mogu li oni
doneti i realnu korist stanovnistvu, dati doprinos preporodu islamskog
obrazovanja itd. I sto je najznacajnije, Arapi polaze od sopstvenih
arapskih ubedjenja da je neophodno stvaranje islamske drzave, ne
shvatajuci da severnokavkasko drustvo nije spremno na to.
Sa svoje strane, radikalne severnokavkaske grupe mire se sa prisustvom
tudjina, bez obzira na to stro ih cesto iritiraju neumesni ponos i
sumnja Arapa. Medjutim, pragmatizam pobedjuje, jer upravo zahvaljujuci
Arapima kavkaski ekstremisti su dobili dostup finansijskim izvorima.
Do 1999. godine u republikama Severnog Kavkaza aktivno su funkcionisale
filijale razlicitih islamskih humanitarnih organizacija i fondova.
Danas je dokazano da su mnogi od njih bili sponzori teroristickih
grupacija. Izmedju ostalog, preko odelenja saudijske organizacije
"Al-Haramejn" u Bakuu, doznacavana su znacajna sredstva za
severnokavkaske radikalne dzamaate, pocev od Dagestana pa do
Karaccajevo-Ccerkasije.
Posle 1999. godine legalna aktivnost tih fondova na ruskoj teritoriji
je obustavljena. Medjutim, nije moguce zatvoriti sve kanale
finansiranja teroristickih grupacija, jer se pare mogu davati i u
gotovini, ne koristeci se bankarskim uslugama.
Istovremeno, situaciju olakasava okolnost da su mnogi arapski rezimi,
izmedju ostalog Saudijske Arabije, suoceni sa eksplozijom ekstremizma i
terorizma na sopstvenoj teritoriji, poceli preispitivati svoju
politiku. Oni su spoznali da se taktika izvoza ekstremizma, kada su
vlasti precutno stimulisale lokalnu mladezz da ide vojevati u
Avganistanu, u Bosni, na Kosovu i Ceceniji, samo da bi se ratosiljali
problema u sopstvenoj kuci, kao bumerang vraca toj vlasti. I mladjani
Saudijci, koji su "okusili ccari" na vrucim tacckama, vracaju se kuci i
pocinju da predstavljaju opasnost po tamosnju vlast. Zato se danas i
pojavljuje kudikamo vise mogucnosti za saradnju izmedju Moskve i
El-Rijada u sferi suprostavljanja ekstremizmu.
Ocigledno je da bi bez finansijske potpore izvana nivo teroristicke
aktivnosti na teritoriji Rusije bio nizi. Medjutim, ne treba
zaboravljati da cecenski konflikt vec sam po sebi generisse
ekstremizam, a i izvan granica Cecenije, u drugim regionima Severnog
Kavkaza, politicka i socijalna situacija stvara povoljno tle za
pojavljivanje uislamskih grupacija.
Problem je i u tome, sto radikale simpatissu mnogi od onih koji
apsolutno ne dele idejne principe islamista, niti zele da zive u drzavi
kojom bi upravljali ti ljudi. Jednostavno, oni su uspeli da se
pozicioniraju kao nepomirljivi borci protiv korupcije, koja se aktivno
siri u severnokavkaskim republikama, boraca za socijalnu pravicnost.
I zaista, malo je aktivnih dzihadista koji su uvuceni i
diverzionisticko-teroristicke akcije na Severnom Kavkazu, iako je
njihova baza medju omladinom prilicno velika. Tesko je navesti precizne
brojke, jer su proracuni veoma spekulativni. Cak sredinom 90-ih godina,
kada su mnogi islamisticki dzamaati delovali javno, navodjene su
razlicite brojke. Na primer, jedni su govorili da je u Dagestanu
izmedju 2 i 3 procenta stanovnistva uvuceno u rad islamistickih
grupacija ili da ih simpatise, dok su drugi govorili o 10-15 procenata
stanovnistva kavkaskih republika.
Ukoliko procenat simpatizera radikala i zaista dostize 10 procenata, to
je vec opasna tendencija. Eksplozija se moze dogoditi u svakom
trenutku. Za to je dovoljno da se pogorsa socijalno i vojno-politicka
situacija na Kavkazu pa da nastanu zarista novih konflikata. Upravo smo
to uocavali u poslednje vreme u Ingussetiji i u Severnoj Osetiji.
Sem toga, za mnoge kavkaske republike aktuelan je problem smene vlasti.
Na primer, u Dagestanu se sada aktivizira konfrontacija izmedju vlasti
i opozicije uoci prvih direktnih predsednickih izbora, predvidjenih u
2006. godini. Problemi sa prelaskom vlasti mogu nastati i u
Kabardino-Balkariji i u Ingussetiji. U takvim uslovima bez po muke se
moze destabilizovati situacija.
Rzume se, takve oruzane akcije kao sto je zauzimanje skole u Beslanu,
ne izazivaju saosecanje medju stanovnistvom Severnog Kavkaza. To je
bilo ocigledno nakon upada terorista u Dagestan 1999. godine. Kada
dodje do nasilja, narocito ako se radi o teritoriji Kavkaza, vecina
lokalnog zivlja okrece ledja radikalima i proklinje ih. Medjutim, odnos
stanovnistva prema njihovim akcijama ne zaustavlja teroriste.
Stvar je u tome sto danas na Severnom Kavkazu ne postoji jedinstveni
islamisticki pokret niti postoje vise-manje centralizovane islamisticke
strukture. Pokusaji ujedinjavanja islamskih grupa preduzimani su
sredinom 90-ih godina. Oderdjeni uspeh na tom pravcu postignut je 1999.
godine.
Stvoreni su, na primer, "Islamski dzamaat Dagestana", na celu sa
Bagautdinom, "Kongres naroda Icckerije i Dagestana" i drugi. Nakon
1999. godine, kada su teroristi upali na teritoriju Dagestana i kada su
federalne snage pocele uzvratnu operaciju, sve te strukture su
prakticno unistene. Mnogi njihovi vodje ili su poginuli, ili su se
probili na Kavkaz i presli u druge zemlje.
Danas se preduzimaju pokusaji obnavljanja centralizovanih uislamisickih
struktura. Periodicno se u medijima pominju nazivi novih organizacija.
Izmedju ostalog, "Zdruzzena komanda mudzahedina Dagestana", "Dzamaat
mudzahedina Dagestana", promovissu se prezimena nekih islamistickih
lidera, kao sto je Rabani Halilov, kome pripisuju organizaciju
terioristickih akata u Kaspijsku 2002. godine. Medjutim, te
organizacije i njihovi lideri nemaju znacajniju tezinu cak ni na nivou
Dagestana, a kamo li na citavom Severnom Kavkazu.
Na toj pozadini izdvaja se organizacija "Rijad us-salihiin", na celu sa
Ssamiljom Basajevom. Licno Basajev je svojevrsni etalon za sve
dzihadisticke grupe, ali je tesko kazati koliko je on i realni
rukovlodilac za omanje ekstremisticke celije rasute po svim republikama
Kavkaza. Jer njegovi interesi i interesui sitnih lokalnih grupa
apsolutno se mogu i ne podudarati. I cak prilikom organiacije
zajednikcih akcija medju teroristima mogu nastati razlike.
U svakom slucaju, teroristicke akte vrse one snage, koje pljuju na
simpatije ili antipatije drustva i koje su zainteresovane samo za
realizaciju sopstvene strategije.
Prema tome, i drzava mora imati strategiju borbe protiv terorizma i
ekstremizma. Ocigledno da je potrebno reformisati oruzane strukture
koje se bave borbom protiv terorizma, uspostaviti efiksniju
korodinaciju svih sistema vlasti i slojeva drustva, stabilizovati
socijalnu i politicku situaciju u regionima. A nije na poslednjem mestu
ni borba protiv korupcije.
Po mom uverenju, znacajno je takodje diferencirati prilaz politickom
islamu. Tojest, ne tretirati sve islamisticke grupacije kao neposredne
protivnikje, protiv kojih se treba boriti jedino oruzanim metodama.
Bezuslovno, to nije lako uraditi.
Postoje takozvane umerene islamisticke grupe koje, priznajuci
neophodnost i pozeljnost stvaranja islamske drzave na Severnom Kavkazu,
smatraju da se to ne moze ostvariti uz pomoc nasilja. Takvih na
Severnom Kavkazu ima podosta.
Najpoznatiji lider medju umerenim islamistima u 90-im godinama bio je
Ahmed - Kadi Ahtajev, osnivcc i lider Islamske partije Prepororoda.
Nakon sto se ta organizacija raspala, on je formirao novu -
"Al-Islamija" i delovao na kulturno-prosvetmom planu, kritikujuci rad
radikalnih islamista. On je predskazivao da ce njihov put dovesti do
katastrofe, i pokusavao unapredjivati dijalog sa vlasscu, nikada ne
pozivajuci na njeno nasilnicko svgravanje.
Na zalostr, 1999. godine umereno krilo islamista na Severnom Kavkazu se
raspalo. Ahtajev je umro ranije - jos 1998. godine. Sada neki mladi
islamisti, narocito predstavnici inteligencije, oni koji su
istiovremeno stekli i svetsko, i islamsko obrazovanje, pokusavaju
preosmisliti basstinu Ahtajeva. Ali ipak novih briljantnih figura medju
njima nema.
Medjutim, i umereni islamisti sa aspekta nacionalnih ruskih interesa
predstavljaju zabrinjavajucu pojavu. Nema jasnosti da li umereni
islamizam tretirati kao nekakvu protivtezu radikalnom, ili kao prvu
stepenicu na putu ka njemu. Zato drzava i nema strategiju delovanja u
odnosu na politicki
islam, nema resenja - pokusati razvijati dijalog sa umerenim
elementima, jacati ih, racunajuci da ce oni postati protivteza
dzihgadistima ili, obrnuto, njih treba marginalizovati, posto,
ojacavsi, oni mogu stvoriti novu opasnost po vlast. Pitanje nije
reseno, iako u praksi vlast pre koristi taktiku totalnog pritiska na
svako ispoljavanje islamizma, ne deleci njegove pristalice na umerene i
radklane.
Svakako da ne treba zaboraviti da umereni islamisti uzivaju odredjeni
autoritet, i njihov uticaj moze biti upotrebljen da bi se otrgnuo od
terorista makar deo ekstremisticki raspolozene mladezzi.
Sem toga, drzava mora da se ukljuci u proces preporoda islamskog
obrazovanja, pored ostalog da finansira proucavanje svetskih disciplina
u islamskim ustanovama, ako sami muslimani govore da za to oni nemaju
para.
Rusiji je takodje potrebno da stvori solidne islamske skolske ustanove,
u kojima bi predavali i istaknuti strani predavacci. Bolje je da oni
predaju ovde i da se studenti nalaze ovde, u toj socijalnoj sredini,
nego u arapskim ili drugim muslimanskim zemljama, i da potpadaju pod
uticaj druge kulture i druge situacije.
Spisak recepata za borbu protiv ekstremizma i terorizma mogao bi se
nastaviti, ali je problem - kako ih realizovati.
=== 2 ===
CCETVRTI CCECCENSKI PREDSEDNIK
http://www.artel.co.yu/sr/izbor/azija/2004-09-07.html
Moskva, 06. 09. 2004. godine
RIA "Novosti"
Specijalno za Artel - Geopolitiku
Jurij FILIPOV, politicki komentator RIA "Novosti"
Koliko se promenila politicka situacija u Ceceniji nakon sto je na
predsednickim izborima u toj republici pobedio Alu Alhanov? Na prvi
pogled, moze se ucciniti da se nisu dogodile krupnije, principijelne
promene. Jer u toku izborne kampanje Alhanov je sebe promovisao kao
sledbenika promoskovske linije svog prethodnika Ahmada Kadirova, koji
je poginuo u teroristickom aktu 9, maja ove godine. U alhanovskom
predsednickom programu nije moguce pronaci ni jendu inovaciju, koja taj
program sustinski razlikuje od analognog programa Ahmada Kadirova, koji
je objavljen u jesen 2003. godine.
Za sada nema vidljivijih pomaka ni sa aspekta jacanja bezbednosti i
slabljenja vojne konfrontacije u Ceceniji. I u noci kada su brojani
glasovi u republici, kao sto je to i uboicajeno ovde, odjekivala je
paljba.
Pa ipak bi se moglo tvrditi da se u vezi sa pobedom Alhanova ocrtao,
preciznije receno, ocrtava, niz politickih pomaka koji, ukoliko stojeca
iza njih tendenicja ojaca, mogu dovesti do sustinske promene situacije
u Ceceniji.
Prvo, Alhanov je prvi od cetiri cecenska predsednika koji nikada nije
ratovao protiv Rusije sa oruzjem u rukama. Cak stavise, u 90-im
godinama, u jeku rusko-cecenske konfrontacije, kada nije bilo moguce
predvideti ishod, on je ucestvovao u borbenim operacijama protiv
separatista na strani proruski raspolozenih Cecenaca.
Do nedavnih izbora bilo je moguce samo nagadjati koliko u Ceceniji ima
takvih proruskih Cecena. Moskva je izjavljivala da je takvih ljudi
ogroman broj, velika vecina, dok su separatisti Mashadova tvrdili da ih
je ssaccica, mozda desetina ili stotina i da su svi oni - izdajnici
svog naroda.
Nakon predsednickih izbora mozemo kazati da je istina, kao sto to cesto
biva, negde na sredini. Za Alhanova je glasalo preko 320 hiljada ljudi
- a to, razume se, nije nekakvih "stotinak" onih koji su protiv
cecenske nezavisnosti, vec vise od polovine cecenskih biraca. Ali ne i
velika vecina, kako bi to zelela Moskva. Ali jeste vecina.
Sada ti ljudi po prvi put u poslednjih petnaest godina imaju mogucnost
da se aktivno politicki udruzuju i da u svojoj republici deluju u sklau
sa svojim pogledima, na celu sa novoizabranim liderom koji ima veoma
velika ovlascenja.
Mnogo stosta zavisice od toga, koliko ce Alhanov uspeti da ubedljivo
dokaze, da je njegova proruska orijentacija zaista vredela toga, da se
nje pridrzava tokom svih petnaest godina cecenske zbrke.
I ovde je potrebno ukazati nadrugi politicki pomak, koji bi mogao da
kardinalno utice na situaciju u Cecenskoj republici. Nije vazno toliko
to sto Alhanov, kao i oni koji ga podrzavaju u Ceceniji, zauzima
prorusku poziciju, koliko je od sustinskog znacaja to, sto i Moskva, sa
svoje strane, prihvata i odobrava njegove inicijative.
O tome da ce prihodi od realizacije cecenske nafte ostajati u
republici, mnogo je govorio, obracajuci se ruskim vlastima, predsednik
Kadirov. Slicni motivi prozimali su i izjave lidera cecenskih
separatista, predsednika Mashadova, dok je on komuniicrao sa Kremljom
90-ih godina.
Mashadov je, medjutim, proglasen zloccincem. Kadirov se, pak, bez
obzira na to sto je cesto priman u Kremlju, ipak nije izborio za to.
Alhanov u tom pogledu ima mnogo vise uspeha. Jos pre predsednickih
izbora njegov predlog o obnovi Cecenije uz pomoc prihoda ostvarenih
izvozom republicke nafte naisao je na podrsku predsednika Rusije
Vladimira Putian. Sem ociglednih ekonomskih i finansijskih prednosti za
Ceceniju, to ukazuje i na to da novi cecenski predsednik Alhanov ima u
Kremlju ne jednostavno privremene saveznike, sa kojima je kontakt
uspostavio slucajno, vec istomisljenike sa kojima se moze i treba
izgradjivati dugorocna politika.
Kako ce se pokazati i do cega ce dovesti navedeni politicki pomaci
pokazace vreme. Na razvoj politicke situacije u Ceceniji i do dana
danasnjeg veliki uticaj cine sluccajnosti. Jedna jedina mina sa
daljinskim upravljanjem ovde moze porusiti sve ono, u pravcu cega su
cecensko drustvo i politicari isli mesecima i godinama.
Pa ipak, politicke promene u Cecenije su ocigledne. I tendencija se
nastavlja.