[ Un nuovo intervento del leader del Nuovo Partito Comunista di
Jugoslavia (NKPJ), Branko Kitanovic, sul problema del revisionismo
storico. Sullo stesso tema vedi anche:
Čerčil, Ruzvelt, De Gol - mislili su drugačije
Saopštenje NKPJ povodom teksta "Akademija posvećena velikom zločincu"
objavljenom u "Politici" 5.1.2005.g.
http://komunist.free.fr/arhiva/jan2005/nkpj02.html
È disponibile in rete la traduzione integrale in lingua italiana del
Programma della NKPJ:
https://www.cnj.it/POLITICA/nkpj2004.htm
Nova komunistička partija Jugoslavije - PROGLAS 2004
http://komunist.free.fr/arhiva/maj2004/proglas-nkpj.html ]
http://komunist.free.fr/arhiva/jan2005/kitanovic.html
Arhiva : : Januar 2005.
Upornost u epigonstvu falsifikatora i antikomuniste
Povodom teksta P. Simića "Više obzira prema žrtvama"
(Politika, 25.1.2005.)
U odgovoru na moj napis od 12.1.2005.g. Petar Simić se hvali svojom
pripadnošću antikomunističkom horu i horu "drugih humanih ljudi". Svoja
saznanja i "argumente" on uzima iz navodnih priča njegovih davno
preminulih poznanika i iz knjiga Jurija Borojeva "Staljin u anegdotama"
i Šejli Klajna "Najveć zlotvori u istoriji".
Sam naslov knjige "Staljin u anegdotama" pokazuje da ona nije zasnovana
na istorijskim činjenicama. Rusi često pod "anegdotom" podrazumevaju i
vic. A u anegdotama i vicevima može i bubašvaba da proguta slona, a
jagnje da pojede vuka.
Šeli Klajn se u svojim izmišljotinama jedino poziva na trockiste Isaka
Dojčera i Simona-Debaga. A to je isto kao kada bi neko kao
"nepristrasne" svedoke o Aušvicu i Jasenovcu pozvao Himlera i Pavelića.
Navedena knjiga je tipičan politički šund iz golemog antikomunističkog
arsenala i ne zasniva se ni na jednom verifikovanom istorijskom izvoru
i argumentu. Nemam prostora, a kada bih ga dobio mogao bih da navedem
na stotine primera iz ove knjige koji pokazuju koliko njen autor ne zna
ili izmišlja "podatke" i "događaje".
Recimo, Š. Klajn tvrdi da je Staljinov otac bio stolar. A on je bio
obućar. On kaže da je Staljin 18.4.1902.g. uhapšen i poslat u "radni
logor" u Sibir. Medjutim, Staljin je prvi put poslat u jesen 1903.g. u
Istočni Sibir u progonstvo, a "radnih logora" tada nije bilo u carskoj
Rusiji. Klajn piše da se Staljin oženio 1904.g. "mladom seljančicom
Jekaterinom Švanidže". Netačni su i godina i profesija J.Švanidže. Ona
i njena sestra Aleksandra imale su u Tbilisiju (koji je tada imao oko
200 hiljada žitelja) najveći modni krojački salon.
Razni buržoaski i antikomunistički autori tvrde da je u SSSR-u
streljano 10, 20, 30 ili čak 70 miliona ljudi, zavisno od toga ko je
naručilac i koja ih obaveštajna služba finansira. Međutim, do sada
nijedan od njih se nije pozvao na bilo kakav relevantan dokaz. Ja sam u
napisu od 12. januara citirao dokumente ruskog Parlamenta, zvaničnih
ruskih institucija i komisija, i to ne iz vremena socijalizma. Oni
govore da je počev od 1920 - 1953.g. u SSSR po svim osnovama –
kriminal, izdaja, špijunaža, učešće u Vlasovljevim jedinicama, za vreme
kolektivizacije i partijskih čistki streljano 642 hiljade ljudi. Razume
se, ako bih dobio prostora ja bih ove podatke detaljnije mogao da
prezentiram.
Potpuno je proizvoljna tvrdnja da je 1937.g. u SSSR-u bilo "ozakonjeno
pogubljenje maloletnika i mučenje zatvorenika". Ova tvrdnja koju
preuzima Simić, iz političkog šunda, predstavlja izmišljotinu sličnu
onom Rimljaninu koji se hvalio da je prstom dotakao Sunce.
P. Simić kaže kako ja o oceni Staljina "navodim davna mišljenja
(uglavnom ličnosti koje nisu znale za Staljinova nedela ili su morale
da ga veličaju, kao njegovi maršali)…"
Ličnosti koje sam naveo: Čerčil, Ruzvelt, De Gol, Mao Cetung, Ajnštajn,
Žukov, Rokosovski, Vasiljevski… su bili Staljinovi savremenici i skoro
sve su ga nadživele jednu, dve ili više decenija. I one su smatrale da
je Staljin najveća ili jedna od najvećih ličnosti u istoriji. Maršali
koje sam pomenuo pisali su o Staljinu dvadesetak godina posle njegove
smrti i niko ih tada nije mogao prisiliti da ga veličaju. Sve ove i
druge ranije pomenute ličnosti valjda su mnogo kompetentnije od Petra
Simića, koji je opsednut patološkim antikomunizmom, zasnovanim na
neznanju.
Simić indirektno sugeriše čitaocima da ja nisam iz Srbije, što inače
karakteriše njegovo služenje proizvoljnostima. Ja sam rođen u Srbiji,
kao i moj otac i drugi preci.
"Humani" autori iz čijih knjiga se napaja antikomunizam P. Simić nigde
ne uvršćuju u zlotvore one čelnike SAD koji su zločinačkom agresivnom
politikom krivi za milione ubijenih u Koreji, Vijetnamu, Avganistanu,
Kambodži, Iraku, Jugoslaviji… Od 326 ratova i većih oružanih sukoba
posle II svetskog rata SAD su direktno učestvovale ili su podstakle i
podržavale 311. A ovi "milosrdni anđeli" i agresije u cilju sprečavanja
humanitarnih katastrofa" odneli su preko 30 miliona ljudskih žrtava.
Da li tom "humanom horu" pripada i Petar Simić, čiji glas ipak ne znači
mnogo, jer je on epigon falsifikatora.
Beograd, 27.1.2005.
Branko Kitanović
Jugoslavia (NKPJ), Branko Kitanovic, sul problema del revisionismo
storico. Sullo stesso tema vedi anche:
Čerčil, Ruzvelt, De Gol - mislili su drugačije
Saopštenje NKPJ povodom teksta "Akademija posvećena velikom zločincu"
objavljenom u "Politici" 5.1.2005.g.
http://komunist.free.fr/arhiva/jan2005/nkpj02.html
È disponibile in rete la traduzione integrale in lingua italiana del
Programma della NKPJ:
https://www.cnj.it/POLITICA/nkpj2004.htm
Nova komunistička partija Jugoslavije - PROGLAS 2004
http://komunist.free.fr/arhiva/maj2004/proglas-nkpj.html ]
http://komunist.free.fr/arhiva/jan2005/kitanovic.html
Arhiva : : Januar 2005.
Upornost u epigonstvu falsifikatora i antikomuniste
Povodom teksta P. Simića "Više obzira prema žrtvama"
(Politika, 25.1.2005.)
U odgovoru na moj napis od 12.1.2005.g. Petar Simić se hvali svojom
pripadnošću antikomunističkom horu i horu "drugih humanih ljudi". Svoja
saznanja i "argumente" on uzima iz navodnih priča njegovih davno
preminulih poznanika i iz knjiga Jurija Borojeva "Staljin u anegdotama"
i Šejli Klajna "Najveć zlotvori u istoriji".
Sam naslov knjige "Staljin u anegdotama" pokazuje da ona nije zasnovana
na istorijskim činjenicama. Rusi često pod "anegdotom" podrazumevaju i
vic. A u anegdotama i vicevima može i bubašvaba da proguta slona, a
jagnje da pojede vuka.
Šeli Klajn se u svojim izmišljotinama jedino poziva na trockiste Isaka
Dojčera i Simona-Debaga. A to je isto kao kada bi neko kao
"nepristrasne" svedoke o Aušvicu i Jasenovcu pozvao Himlera i Pavelića.
Navedena knjiga je tipičan politički šund iz golemog antikomunističkog
arsenala i ne zasniva se ni na jednom verifikovanom istorijskom izvoru
i argumentu. Nemam prostora, a kada bih ga dobio mogao bih da navedem
na stotine primera iz ove knjige koji pokazuju koliko njen autor ne zna
ili izmišlja "podatke" i "događaje".
Recimo, Š. Klajn tvrdi da je Staljinov otac bio stolar. A on je bio
obućar. On kaže da je Staljin 18.4.1902.g. uhapšen i poslat u "radni
logor" u Sibir. Medjutim, Staljin je prvi put poslat u jesen 1903.g. u
Istočni Sibir u progonstvo, a "radnih logora" tada nije bilo u carskoj
Rusiji. Klajn piše da se Staljin oženio 1904.g. "mladom seljančicom
Jekaterinom Švanidže". Netačni su i godina i profesija J.Švanidže. Ona
i njena sestra Aleksandra imale su u Tbilisiju (koji je tada imao oko
200 hiljada žitelja) najveći modni krojački salon.
Razni buržoaski i antikomunistički autori tvrde da je u SSSR-u
streljano 10, 20, 30 ili čak 70 miliona ljudi, zavisno od toga ko je
naručilac i koja ih obaveštajna služba finansira. Međutim, do sada
nijedan od njih se nije pozvao na bilo kakav relevantan dokaz. Ja sam u
napisu od 12. januara citirao dokumente ruskog Parlamenta, zvaničnih
ruskih institucija i komisija, i to ne iz vremena socijalizma. Oni
govore da je počev od 1920 - 1953.g. u SSSR po svim osnovama –
kriminal, izdaja, špijunaža, učešće u Vlasovljevim jedinicama, za vreme
kolektivizacije i partijskih čistki streljano 642 hiljade ljudi. Razume
se, ako bih dobio prostora ja bih ove podatke detaljnije mogao da
prezentiram.
Potpuno je proizvoljna tvrdnja da je 1937.g. u SSSR-u bilo "ozakonjeno
pogubljenje maloletnika i mučenje zatvorenika". Ova tvrdnja koju
preuzima Simić, iz političkog šunda, predstavlja izmišljotinu sličnu
onom Rimljaninu koji se hvalio da je prstom dotakao Sunce.
P. Simić kaže kako ja o oceni Staljina "navodim davna mišljenja
(uglavnom ličnosti koje nisu znale za Staljinova nedela ili su morale
da ga veličaju, kao njegovi maršali)…"
Ličnosti koje sam naveo: Čerčil, Ruzvelt, De Gol, Mao Cetung, Ajnštajn,
Žukov, Rokosovski, Vasiljevski… su bili Staljinovi savremenici i skoro
sve su ga nadživele jednu, dve ili više decenija. I one su smatrale da
je Staljin najveća ili jedna od najvećih ličnosti u istoriji. Maršali
koje sam pomenuo pisali su o Staljinu dvadesetak godina posle njegove
smrti i niko ih tada nije mogao prisiliti da ga veličaju. Sve ove i
druge ranije pomenute ličnosti valjda su mnogo kompetentnije od Petra
Simića, koji je opsednut patološkim antikomunizmom, zasnovanim na
neznanju.
Simić indirektno sugeriše čitaocima da ja nisam iz Srbije, što inače
karakteriše njegovo služenje proizvoljnostima. Ja sam rođen u Srbiji,
kao i moj otac i drugi preci.
"Humani" autori iz čijih knjiga se napaja antikomunizam P. Simić nigde
ne uvršćuju u zlotvore one čelnike SAD koji su zločinačkom agresivnom
politikom krivi za milione ubijenih u Koreji, Vijetnamu, Avganistanu,
Kambodži, Iraku, Jugoslaviji… Od 326 ratova i većih oružanih sukoba
posle II svetskog rata SAD su direktno učestvovale ili su podstakle i
podržavale 311. A ovi "milosrdni anđeli" i agresije u cilju sprečavanja
humanitarnih katastrofa" odneli su preko 30 miliona ljudskih žrtava.
Da li tom "humanom horu" pripada i Petar Simić, čiji glas ipak ne znači
mnogo, jer je on epigon falsifikatora.
Beograd, 27.1.2005.
Branko Kitanović