(Peter Handke si trova adesso in Serbia, sullo Zlatibor, dove Kusturica ha organizzato un festival per giovani cineasti: Peter vi si è recato per dargli una mano...
Su Peter Handke si vedano le più recenti interviste:
HANDKE DICE QUE KOSOVARES NO MERECEN SU ESTADO
Intervista a Peter Handke in lingua spagnola apparsa su EL MUNDO nel dicembre 2007
«In Kosovo c'è solo odio»
TOMMASO DI FRANCESCO su IL MANIFESTO - 16 GENNAIO 2008 - pagina 3
e tutta la documentazione raccolta alla nostra pagina:
Разговор недеље: Петер Хандке
Нека ме Нобелов комитет заборави
Вама је у Србији потребна љубав, потребно је да вас заволе и воле. Али, потребно је и веома важно да се заволите међу собом. Нема довољно међусобне љубави у Србији. Ви сте увек негде између
Славни аустријски књижевник, песник и драматург Петер Хандке (1942) приљежни је и одговорни председник је жирија 1. Кустендорф филм фестивала посвећеног студентском филму и младим ауторима жељним филмских знања.
У романтичном амбијенту Дрвенграда, у краткој паузи између филмских пројекција, с Хандкеом, поштујући изборну тишину, разговарамо о пријатељству које осећа према српском народу и Србији – „најнапаћенијој регији Европе”, проблемима које такво пријатељство може да изазове, о „пластичним људима” данашњице, Нобеловом комитету који не чита књиге, новом делу „Моравска ноћ”, филмским ствараоцима – „великим лажовима” и о месту Кремна – „желуцу Европе”...
Да ли је лако бити српски пријатељ?
Веома лако. Природно.
Смета ли Вам када Вам пребацују ово пријатељство и стављају Вас у негативан контекст? Попут младог британског студента који Вас је овде у Дрвенграду запитао: „Како ћете нас уверити да сте овде из правих разлога, а не из политичких, да нисмо шпијуни у таквој врсти игре?”
Не, ништа ми не смета. И тај младић је веома невин човек који је поставио невино питање, јер он не зна ништа о Србији. Нико не зна ништа о Србији...
А можда не желе да знају?
Многи желе, али како им објаснити? Треба да пишете књиге које још нису написане, да говорите на телевизији у ударном термину читава два сата о Југославији и Србији и да онда схвате нешто.
Коју телевизијску станицу препоручујете и како организовати двосатну причу у ударном термину?
То је немогуће! Али, то би била солуција за све у Европи, од Лисабона и Мадрида, Париза, Варшаве, Москве... Два сата приче о Србији, један човек у студију који би објаснио у чему је проблем одговарајући на питање доброг новинара. Много шта о Србији било би јасније.
Кажете да је овако нешто немогуће организовати, чак и када би било плаћено?
Треба вам неколико милијарди долара за тако нешто, па би опет било немогуће, јер они то неће, али тако нешто би заиста било корисно.
За људе у Србији је корисно што Ви пишете књиге и говорите о нама и волите нас?
Понекад, не увек.
Зашто? Зато што имамо добру и лошу страну?
Не зато. Видите, вама је потребна љубав, потребно је да вас заволе и воле. Али, потребно је и веома важно да се заволите међу собом. Нема довољно међусобне љубави у Србији.
Шта Ви, који нас стално посматрате, мислите да је разлог за то?
Корени тога су дубоки. Још током немачке окупације прекинули сте многе међусобне везе, поделили се на „недићевце”, „михајловићевце”, „Титове партизане”. Нећу да кажем да сте сада у истој позицији, али још нисте заједно, уједињени.
Је ли узрок за то српски менталитет, некаква „генетска грешка”?
Не, није питање менталитета или грешке! Нисте ви за то криви! Ви сте у средишту Европе, после вишевековне турске владавине, у још једној чудној позицији. Ви сте између Сједињених Америчких Држава и арапског света. Ви сте увек негде између! Али, то не би било ништа страшно када бисте се ујединили и када бисте следили дивну идеју: „Хајде да будемо заједно”.
А да нам покажете пут којим то да остваримо?
Драга, слатка дамо, ја још не знам да покажем пут ни самом себи. Али, оно што знам јесте да су Срби најстварнији људи у Европи. Они знају шта је патња, шта су проблеми, шта стиже са севера а шта са југа, истока и запада, шта су унутрашњи проблеми, шта тишти Мађаре а шта оне из Санџака, шта су питања религије... Ово је најинтересантнија регија Европе, али истовремено и најнапаћенија.
И Хавијер Солана то може да разуме?
Ма њега треба... Он је пример „хуманистичке бомбе”. У име хуманости убијати људе свуда по свету! То је најгора врста људи, он и њему слични немају појма о Балкану, не знају ништа, немају решења и онда бомбардују.
Ко су људи попут њега, нечије марионете?
Они су заиста марионете и то „марионете универзума”. Заиста не знам одакле стижу ти „модерни људи”, можда с Марса! То су јадни и тужни људи. Габријел Гарсија Маркес је написао малу новелу о Веслију Кларку и Солани, третирајући их као трагичне јунаке, као грешку цивилизације. Они су лоше особе и не знају ништа о људском животу. То је и проблем оног Финца – Ахтисарија – који ништа не зна о Балкану. Не зна ништа и не осећа ништа, а треба да осетиш нешто да би разумео. Сви они заједно представљају крај света. Одлазе код кројача, фризера, сликају се за телевизију и креирају лош ехо човечанства. Онај затрован, из кога стижу пластични људи, незналице, они којима није стало ни до хуманости ни до демократије.
Какав ли они пример пружају светској младости и у какве ће људе ти млади порасти?
Младе је тешко корумпирати. Они могу да прихвате те пластичне људе, али ће креирати нешто дубље и боље. Они ће бити бољи него што ми данас можемо бити.
Тако се веровало и за младост шездесет осме, а многи из те бунтовничке генерације данас су међу тим „пластичним људима” које помињете?
Нисам учествовао у догађајима 1968. и нисам делио идеје са учесницима.
Зашто?
Можда и зато што сам син из сиромашне сељачке породице и као такав нисам могао да разумем оне који су креирали шездесет и осму. Ја сам одувек веровао у поезију и поетски приступ хуманости. Поетски приступ је вечити и трагичан, јер знате да ће бити промена али и да никада неће бити раја.
Када поменусмо поезију и поетику да Вам кажем и да је суботњем Културном додатку нашег листа објављен веома позитиван приказ Ваше нове приповетке „Моравска ноћ”.
О, и шта пише?
Да је Ваше стваралаштво упрто против конвенционалних форми. Слажете се?
Не, ја волим конвенционалне форме јер у њима има живота, али у оваквим формама нисам успешан. Некада сам добар, некада сам лош, попут свих других.
Критичар каже и да је „Моравска ноћ” Ваша најлепша књига?
Немам мишљење о својим књигама, више волим да о оном што радим процењују људи из Србије јер ово јесте приповетка о Србији. А моја Србија је Србија добрих људи из Неготина, Бора, Зајечара, из Новог Сада, Крагујевца, с Косова... Од свих ваших писаца највише сам волео Александра Тишму, а он је био толико песимистичан у погледу Србије и Југославије.
Пише и да сте заслужили Нобелову награду, али и да Вас Нобелов комитет избегава?
Ма, нема потребе за Нобеловом наградом. Нека ме забораве! Потребно је да измисле ново оружје по којем би назвали награду. И какве везе уопште има литература с Нобелом! Нобелов комитет ни не чита књиге. С тим треба прекинути јер је све лажно и погрешно. Верујте да су и мени и другим писцима много драже мале, регионалне награде јер онда са сигурношћу знамо да су оно што смо писали неки озбиљни, скромни људи заиста и прочитали и да они заиста могу да суде. Важни су читаоци, људи и жене, а деца су најдрагоценији читаоци на свету јер су будућност човечанства. Не ратујте – читајте!
Још 1967. године сте написали и следеће: „Књижевност је за мене дуго времена била средство да о себи стекнем, ако не јасну, а оно јаснију представу”. Да ли се ишта променило?
Ништа, само што сам у међувремену постао епска личност. Видим историју свуда око себе и историју сваке особе. Гледам, посматрам, осврћем се. Без посматрања нема књижевности. Посматрам дрво и оно после десет минута постаје ја, а ја постајем дрво. Тако је и с посматрањем људи. Наравно, веома је тешко живети на овакав начин, али то јесте начин живота. Без посматрања и прожимања нема путовања. Постоји још нешто – уколико могу да избегнем утицај било каквог мишљења слободнији сам. Волео бих да могу да пишем као Стендал, можда и као Флобер, да осетим неопходност да волим, да осећам.
Покушавате ли то да чините?
Стално, јер ако не осећам био бих мртав човек.
Није лако бити Ви?
Напротив, то је веома лако!
А мени се учинило да сте компликована, сложена особа.
У сваком од нас има на стотине људи. У мени има стотину различитих особа, срећних, љутих, радозналих, запитаних... Погледајте само себе, колико особа имате у себи? Верујте, има много компликованијих и сложенијих људи од мене, рецимо моји пријатељи.
Међу њима је и Вим Вендерс? Једном приликом ми је рекао да је један од најрадоснијих тренутака у његовом животу био рад с Вама на сценарију филма „Небо над Берлином”?
Вим је „добар лажов”, то је у његовој редитељској природи. Много га волим и он је један од неколико пријатеља у мом животу, али је и „нежни лажов”. Ценим оно што ради, али сматрам да треба да настави с филмовима фикције и настави тамо где су стали Бергман и Антониони, а не да се „зеза” около. Сви филмски ствараоци су велики лажови!
Укључујући и Емира Кустурицу?
Ха! Укључујући и њега, само што је Емир величанствени, шармантни и „шекспировски лажов”!
Често шпартате Србијом, али сте први пут у Мокрој Гори?
Волим многа места у Србији, али мислим да ми је најомиљеније Кремна и ако икада будем могао тамо бих саградио кућу.
Због „Креманског пророчанства” Тарабића?
Каква пророчанства? Не знам о томе. У Кремнима има много дрвећа и неке дивне енергије. Ту је у близини пруга и возови из Србије, Босне, с мора. То је средиште Европе, желудац Европе. То су Кремна и ту бих волео да будем. Онда бисмо се Емир и ја повремено посећивали.
Дубравка Лакић
[објављено: 20/01/2008]