(dal Nuovo Partito Comunista di Jugoslavia - NKPJ - sulla partecipazione al 15.mo Congresso del Partito Comunista della Federazione Russa)

NKPJ NA 15-tom KONGRESU KPRF-a

Na održanom XV Kongresu Komunističke partije Ruske federacije (KPRF) Novu komunističku partiju Jugoslavije (NKPJ) predstavljao je član najužeg rukovodstva drug Teodor Stanković. Kongresu su pored NKPJ prisustvovali još predstavnici 94 komunističkih i radničkih partija koji su uzeli učešće i u okruglom stolu u organizaciji KPRF koji je održan posle Kongresa.

XV Kongres KPRF protekao je u znaku jubileja – 20 godina postojanja KPRF. Prvom kongresu KPRF kao jedini strani delegat u ime NKPJ prisustvovao je pre 20 godina drug Branko Kitanovič, osnivač i dugogodišnji generalni sekretar Nove komunističke partije Jugoslavije.

Kongres KPRF otvorio je predsednik Centralnog komiteta KPRF drug Genadij Zjuganov. On je u svom uvodnom izlaganju ocenio da danas svet karakteriše sve agresivniji udar kapitala na radnička prava, ali i jačanje radničkog, opšte narodnog pokreta i intenziviranje uloge komunista i levih snaga u borbi protiv snaga kapitala za prava čoveka.

Prvi dan rada XV Kongres KPRF usvojio je i rezoluciju podrške socijalističkoj Kubi u kojoj se naglašava da „Pod vođstvom Komunističke partije Kuba je primer vernosti odabranog puta i socijalne kreativnosti. Kubanska dostignuća su dobro poznata posebno u oblasti obrazovanja, medicine, biotehnologije i sporta. Kubanska revolucija otvorila je nove mogućnosti za stvarno učešće ljudi u upravljanju, kreiranju i donošenju odluka na Kubi u svim sferama. Uprkos svojoj maloj veličini Kuba je moralna supersila. Ona inspiriše ljude u Latinskoj Americi, Aziji i Africi da vode politiku koja je nezavisna od volje imperijalističkih snaga. Mi snažno podržavamo ukidanje blokade Kube koja u najtežim uslovima brani svoj suverenitet i pravo da odlučuje o svojoj sudbini. Zahtevamo hitno oslobađanje Pet kubanskih patriota zatočenih u SAD zbog svojih anti terorističkih aktivnosti“.

Sa Kongresa je upućena poruka ruskim vlastima da daju Siriju svu političku i materijalnu pomoć kako bi se zemlje mogla suočiti i obraniti od agresije. "Ruski komunisti objavljuju punu podršku hrabroj borbi sirijskog naroda protiv modernog kolonijalizma", navodi se u rezoluciji Kongresa.

Kongres su pozdravili brojni strani delegati iz čitavog sveta. Između ostalih pročitano je pismo aktuelnog predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka u kome se između ostalog kaže: „Komunistički ideali inspirisali su mnoge generacije sovjetskih ljudi. U ovim teškim vremenima svetskog previranja i krize, Komunistička partija čvrsto brani ideale humanizma i patriotizma. Uveren sam da će u sledećoj fazi svog razvoja KPRF nastaviti nesebično da služi ideji jedinstva bratskih zemalja“.

Predstavnik KP Kube izjavio je pozdravljajući Kongres KPRF-a: „Socijalizam je jedina alternativa varvarstvu i haosu potrošačkog društva. KP Kube je posvećena idealima socijalizma. Ekonomska strategija u našoj zemlji je planirana, socijalistička, ekonomija“.

Delegat KPRF na Kongresu drug Paršin pozdravljajući učesnike Kongresa i čestitajući 95 godina Crvene armije, 20 godina postojanja KPRF i 70 godina od završetka Staljingradske bitke izrazio je uverenje da će komunisti „vratiti crvenu zastavu na Kremlju, a okupićemo se proslavljajući 100 godina Oktobarske revolucije u crvenom Kremlju“.

Kongres KPRF za predsednika centralnog komiteta partije izabrao je Genadij Zjuganova koji je najavio obnovu partije i veće uključenje novog mladog kadra. Njegov zamjenik i dalje ostaje Ivan Melnikov. Žuganov je fokus svog govora stavio na privlačenje mladih u KPRF. On je žestoko kritikovao aktuelnu ekonomsku politiku Rusije i istaknuo kako je povratkom kapitalizma Rusija postala zavisna od naftnih prihoda i stranog kapitalu.

Dragi drugovi,

pozdravljam vas srdačno u ime Nove komunističke partije Jugoslavije, i ujedno se zahvaljujem Komunističkoj partiji Ruske federacije na organizovanju ovog važnog seminara kao integralnog dela XV kongresa KPRF.

Odgovor na zadatu temu seminara „Slika socijalizma za koji se borimo“ je po našem stavu nemoguće razmotriti i pravilno oceniti bez uzimanja u obzir savremenih konteksta u kojima mi vodimo našu borbu, što po sebi podrazumeva da ona ne sme ni na koji način negirati objektivno činjenično stanje. U isto vreme naš pogled na novo socijalističko društvo ne podrazumeva ni za korak odstupanje od autenitčnih imperativa utvrđenih naučnim socijalizmom, poput potrebe za ukidanjem privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, podrazumevanje diktature proletarijata u novom socialističkom društvu, pobeda revolucije i izgradnje socijalizma u svakoj zemlji ponaosob gde bi socijalistička država u prvo vreme imala kao svoju glavnu ulogu zaoštravanje klasne borbe i tome slično. Međutim za ostvarenje svih ovih imperiativa neminovno je razmotriti trenutne pozicije i okolnosti razvitka kapitalizma, i to posebno na prostoru zemalja koje su imale vlastito istorijsko iskustvo razvitka socijalizma, a u kojima je trijumfovala kontrarevolucija i rekonstruisan je kapitalizam, kao i trenutno stanje komunističkog pokreta, strategije i tendencije borbe komunističkih i radničkih partija. Razmatranje ove dve glavne teme i određenje prema njima implicira odgovore na pitanje kakvo društvo budućnosti mi komunisti želimo, za nas, našu decu i buduća pokolenja čovečanstva.

Kontrarevolucija kao privremeno zaustavljanje progresa

Kontrarevolucije koje su se odigrale u većini socijalističkih zeamlja pre već više od 20 godina, predstavljaju u punom smislu tragediju za ogromnu većinu naroda tih zemalja. To je potvrdilo iskustvo naroda bivšeg SSSR-a, kao i brutalno iskustvo koje su doživeli građani naše domovine u krvavim bratoubilačkim ratovima koji su buknuli na tlu bivše Jugoslavije.

Konsolidacija kapitalizma i njegov neravnomeran razvitak na prostoru bivših socijalističkih zemalja nagomilao je i iznova porodio brojne antagonizme koji će biti grobari samog tog sistema. Iskustvo restauracije kapitalizma je potvrdilo njegov varvarski karakter ne samo u smislu antagonističkog odnosa rad i kapitala koji je omogućio akumuliranje ogromnog bogatstva u rukama šačice, već je potvrdilo i antagonističan odnos između kapitalističkog sistema i elementarnih ljudskih i demokratskih prava.

Restauracija kapitalizma podrazumeva širenje imperijalističke interesne sfere koja porađa i zaoštrava najbrutalnije pretnje miru, nezavisnosti, teritorijalnom integritetu naroda i država. Širenje imperijalističkih saveza i uključivanje u mašinerije imperijalizma, često nasilno, bila je i i dalje je neminovnost u procesu restauracije kapitalizma uz brutalno kršenje težnji i volje ogromne većine radnih ljudi. Budući svet mira i harmoničnih međunarodnih odnosa nezamisliv je uz prisustvo imperijalizma, njegovih saveza i njegove rušilačke mašinerije.

Sloboda misli i govora brutalno je zatrta tržišnom cenzurom kao posledicom privatizacije i komercijalizacije medija, koji se predstvaljaju kreatorijma istine i tumačenja svakodnevice i stvarnosti. Degradacija i omalovažavanje znanja prateći je saveznik tzv „reformi“ obrazovanja koja se svode na minimalno obrazovanje za sve manje mladih ljudi, a koje je jedva dovoljno potrebama tržišta. Po prvi put u istoriji mlade generacije su manje obrazovane od svojih roditelja, što je uskladu s opštim trendom debilizacije populacije koja građane pretvara u puke konzumente. Neznanje nikad i nikome nije korsitilo, a najmanje može koristiti razvoju kritičke svesti koja je zalog rađanja novih kvaliteta, širenja horizonata znanja, svesti i progresa.

Može se slobodno konstatovati da je na višestruke načine kontrarevolucijama pored stradanja, oskudice i bede zaustavljen progres. Međutim, u istoriji postoje brojni primeri privremenih trijumfa kontrarevolucija poput slučaja sa Engleskom revolucijom ili Velikom francuskom buržoaskom revolucijom, koje su imale periode privremenog zaustavljanja revolucionarnih težnji koje su na kraju kao napredniji društveno-ekonomski obrasci razvitka ipak trijumfovale. Progres se ne može trajno već samo privremeno zaustaviti. Progres neminovno uvek trijumfuje, kao u slučaju zamene apsolutističkog ili feudalnog društva parlamentarnim odnosno buržoaskim sistemom, tako i u slučaju zamene buržoaskog socijalističkim. Socijalizam stoji u antagonističnom odnosu u odnosu na kapitalizam jednako antagonističnom odnosu između progresa i varvarstva. Zato je socijalizam, nama kao progresivnim ljudima, svetionik ka cilju života u budućnosti dostojnoj življenja. Do tog cilja se stiže borbom, i zato je ona nešto najvažnije što imamo u današnjem momentu. Sreća je u borbi, kao što je rekao Marks, a karakter te borbe odrediće i njenu sudbinu.

Nema pobede socijalizma-bez pobede nad revizionizmom

Danas smo suočeni sa pokušajima da se marksizam-lenjinizam pod izgovorom „novih objektivnih uslova“ liši njegove sadržine, da se razvodni njegova revolucionarna suština i zameni buržoaskim reformizmom. Ide se putem degradacije marksističko-lenjinističkog učenja o socijalno-klasnoj strukturi buržoaskog društva, degradaciji teorije o strategiji i taktici radničke klase u revolucionarnoj borbi sve do napuštanja pozicija klasne borbe i pozivanja na humanizaciju kapitalizma i njegove transformacije u „socijalizam“.

Istorija komunističkog pokreta nas uči da je borba protiv oportunizma i revizionizma dobijala najoštrije oblike u trenucima revolucionarnih uspona i kapitalističkih cikličnih kriza. Upravo u takvim situacijama buržoazija je nastojala da ojača reformizam u radničkom pokretu i pretvori ga u svoj socijalni oslonac.

Vođa Velike oktobarske socijalističke revolucije V.I. Lenjin učio je da revizionizam uvek predstavlja političku kapitulaciju pred teškoćama, pred klasnim neprijateljem, napuštanje proleterskih pozicija i zamenu marksizma buržoaskim koncepcijama. Svoju anti-proletersku liniju revizionisti pokušavaju da maskiraju pozivanjem na “nove objektivne uslove” koji su nastali u savremenom svetu idući na frontalnu reviziju marksizma-lenjinizma tvrdeći da su mu potrebne “modifikacije” i “ispravke”. Napuštanje klasnih pozicija jasno govori da revizionisti u stvari kapitalističko i socijalističko uređenje stavljaju u istu ravan. Napuštanje revolucionarnog puta i pozivanje na nekakve reforme rezultat je njihovog tehnokratskog prilaženja u ocenjivanju kapitalističke stvarnosti i njihovog faktičkog izmirenja sa kapitalizmom. Ovde se više može govoriti o pokušaju ne rušenja eksploatatorskog kapitalističkog društvenog uređenja već o njegovoj modernizaciji. Ovakve pojave objektivno nanose štetu razvitku stvarnih revolucionarnih partija.

Revizionizam pod maskom „modernizacije“ nije nova pojava. Posle razbijanja prve zemlje socijalizma SSSR-a i evropskog socijalističkog bloka neke komunističke partije pod pritiskom intenzivne ideološke kapitalističke kampanje napustili su revolucionarnu bit marksizma-lenjinizma prigrlivši komunistima stranu i neprihvatljivu social-demokratsku liniju nanevši ozbiljne gubitke komunističkom i radničkom pokretu u celini. Pod rukovodstvom marksističko-lenjinističkih partija koje su slom socijalizma u Evropi videli kao privremen poraz preduzeti su ozbiljni napori kako bi se pregrupisao međunarodni komunistički pokret i okupile sve one komunističke i radničke partije koje su nastavile da veruju u osnovne postavke marksizma-lenjinizma i kako bi se stalo na put revizionizmu koji je odgovoran za privremen slom socijalizma u Evropi.

Demarkaciona linija između komunista i buržoaskih partija je stav o svojini. Komunisti smatraju da sredstva za proizvodnju moraju biti u opštenarodnom vlasništvu a da privatna svojina može da postoji samo tamo gde nema eksploatacije tuđeg rada. Glavni uzrok podele društva na antagonističke i različite klase, socijalne kategorije, slojeve i grupe upravo je sistem privatne svojine, koji stavlja ljude u nejednak odnos. Dok se ne uništi vladavina kapitala i buržoazije i njihova osnovna baza – privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju, ne mogu se likvidirati klasne razlike i podele.

Budućnost pripada socijalizmu—komunizmu!

Komunistička ideologija nije mrtva kako to uporno ponavljaju antikomunistički ideolozi. Komunistička ideologija je bila i ostala velika zbirka humanističkih ideja i stalan poziv svim ljudima za aktivno učešće u izgradnji društva bez klasa i eksploatacije.

Čovečanstvo se danas, više nego ikada ranije našlo pred izborom – ili nastaviti sa upotrebom grube sile i razaranjem prirode u interesu profita ili savladati kapitalizam, sistem antagonizma, eksploatacije i potčinjavanja.

Mi smo dužni da se suočimo sa istorijom komunističkog pokreta, sa svim plusevima i minusima, sa greškama, zabludama, porazima i dostignućima i na bazi marksizma-lenjinizma pokažemo da je socijalizam moguć i ostvarljiv.

Iz krize u koju je komunistički pokret upao razbijanjem socijalizma u Evropi kapitalizam izvlači ogromnu korist, ali mu to ne može pomoći da prevlada sopstvena ograničenja i neminovni kraj.

Svet ide napred. Sledeći puteve koje socijalizmu otvara dugotrajna i teška klasna borba mi se krećemo ka ostvarenju razumnijeg, pravednijeg i humanijeg ljudskog društva, društva čiji će prosperitet koristiti svi, društva koje više neće biti ugnjetačko već će omogućiti pun razvoj svakog pojedinca, društva slobodnih ljudi, gospodara vlastite sudbine u svetu mira. Danas i najreakcionarniji krugovi koji uporno ponavljaju da je „komunizam mrtav“ svesni su da budućnost pripada socijalizmu i stoga čine sve da uspore kretanje čovečanstva ka tom cilju.

Moguće je sutra, svuda pobediti bedu, nezaposlenost, iscrpljujući rad, ugnjetavanje i nekulturu, moguće je – sa socijalizmom!

Hvala!