САМО  БРАНИМО ВЕЋ  ОДАВНО ДОКАЗАНО

Пре неки дан је, како смо вас већ, уважени читаоци, обавестили на овом порталу, Председник Републике Томислав Николић примио, на своју иницијативу, делегацију СУБНОР-а Србије на челу са председником проф.др Миодрагом Зечевићем.

Председник Републике је предложио и да СУБНОР своје иницијативе и гледања стави, како се то каже, на папир.

СУБНОР сматра, такође, да је и за ширу јавност, а посебно за преко 100.000 чланова организације, корисно и потребно да има увид.

 Текст који је пред вама упућен је Председнику Републике Томиславу Николићу, затим председнику Народне скупштине Небојши Стефановићу, премијеру Ивици Дачићу, првом потпредседнику Владе Александру Вучићу, потпредседнику Владе и ресорном министру Јовану Кркобабићу, министрима Млађану Динкићу и Николи Селаковићу.

Текст СУБНОР-а Србије у целости овако гласи.

СУБНОР – ЗАШТО  И  КАКО

СУБНОР Србије је нестраначка, антифашистичка и хуманитарна организација, усмерена према држави, а не политичким партијама;

СУБНОР се идентификује са народноослободилачким покретом и Народноослободилачком борбом народа Србије 1941-1945. године, њеним антифашистичким, моралним, идеолошким, политичким и националним вредностима и доприноси победи над фашизмом. Ту почиње и завршава се СУБНОР. Не бранимо, не својатамо, нити заступамо новостворену послератну државу, нити присвајамо њене резултате;

СУБНОР има организацију у свим општинама и градовима Србије, повезане у окружне и покрајинске организације, које чине јединствену организацију на нивоу Србије. Према евиденцији, има око 100.000 чланова;

У оквиру општинских удружења налазе се месне организације у оквиру највећег броја насеља  и секције бораца ратних јединица;

На нивоу организовања, поред индивидуалног постоји и колективно чланство. На нивоу Републике, колективни чланови су одређене инвалидске организације, Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала, Удружење пилота и падобранаца, Удружење акцијаша, Резервне војне старешине, Извиђачи и други. Многи чланови ових удружења имају и индивидуално чланство у СУБНОР-у;

Чланови СУБНОР-а су и, поред учесника НОР 1941-1945. и учесника у одбрани земље од агресије 1999. и њихових потомака, припадници ЈНА из ратних сукоба 1990-1992. у одбрани СФРЈ и припадници  ратних сукоба 1992-1995, и њихови потомци, сви људи антифашистички и патриотски опредељени и поштоваоци НОБ, под условом да прихватају Статут СУБНОР-а, чувају углед и достојанство организације и раде на остваривању  циљева удруживања;

Традиција, социјално-здравствена заштита бораца и инвалида, међународна сарадња, информативно-издавачка и научна делатност, правно-организациона и кадровска изградња организације и поверена јавна овлашћења су оквир и  послови којим се бави организација.

Шире апсолвирање питања које је СУБНОР покренуо у разговору са Председником Републикe Томиславом Николићем 5. јула 2013.године

1. Дан устанка народа Србије

Седми јул, по оцени СУБНОР-а, није само датум, није ни село Бела Црква, то је историја, датум који представља историјско одређење народа  Србије, кључни датум ратне историје Србије 1941-1945.  Почетак је оног што се догађало и догодило у ратној Србији. Он је истовремено и ослобођење Србије од фашистичке окупације и победа, јер без њега не би било ослобођења, били бисмо од другог ослобођени. Тог дана није пуцао брат на брата, већ борац за слободу на окупатора, јер да су браћа не би пуцали један на другог.

Непризнавање овог датума је непризнавање почетка догођене ратне историје Србије. Постоји покушај групе квази-историчара да изнађу други датум за дан почетка оружане борбе устаничког народа Србије и тиме омаловаже ту борбу и фалсификују историјску истину за рачун одређених наручилаца.

По мишљењу СУБНОР-а, власт мора да смогне снаге да сазна и призна ко се за време четворогодишњег рата борио против окупатора и домаћих сарадника, ко је ослободио Београд, ко се борио у Пријепољу, на Кадињачи, Сутјесци, Неретви, Сремском фронту, ко је ратовао четири године по Београду, Шумадији, Србији, ко је зауставио немачку армаду из Грчке да се пробије кроз Србију и споји са немачким снагама у одбрани Немачке 1944. године, ко су 305 хиљада партизана који су погинули у борби против окупатора и њихових сарадника у Југославији и 437 хиљада рањених, коме су савезници признали треће место у Европи и четврто у свету за допринос победи против  фашизма и да то јавно призна и каже.

Због Србије и света садашња власт треба да се поноси партизанском борбом и њеним доприносом победи над фашизмом. Треба 7.јулу да врати статус државног празника, сачува сећање на оне који су гинули по градовима, селима и пољима Србије борећи се за слободу, убијани по казаматима од окупатора и његових сарадника из српских редова и терани на присилни рад у земљи и Европи. На тај начин и сама власт добија поштовање, јер се поистовећује са онима који су отишли у народну легенду, историју и сећање, а свет признао допринос те борбе.

Било би непријатно за Србију и њену власт да се понови случај претходног Председника Републике да на обележавању годишњице ослобођења Београда „не зна“ ко је 1944. године ослободио тај град, ко се четири године у Србији и Југославији борио против фашистичких окупатора и његових сарадника да му  чак двапут то треба да каже председник стране државе који је дошао на обележавање годишњице ослобођења Београда. После смо били –  што би рекао хумориста – „много изненађени и увређени“ кад антифашистички свет Србију сматра државом која рехабилитује фашистичку прошлост и због тога је не позива на обележавање славних годишњица победе над фашизмом.

2. Рехабилитација ген.Михаиловића и колаборације

По мишљењу СУБНОР-а, оцена једног покрета, државе, институције и личности заснива се на основу општих показатеља а не детаља. Детаљи служе да се изврши корекција или појасне неке опште оцене. Из тих разлога оцена четничког, односно Равогорског покрета и ген.Драгољуба Михаиловића, мора се створити на основу општих чињеница и њиховог доприноса или одмагања борбе против фашистичког окупатора и у ослобођењу окупиране земље.

Чињеница да статус антифашиста четници нису од бивше актуелне власти добили због отпора према окупатору и борби за ослобођење земље, већ због односа избегличке Владе Краљевине Југославије, коју су били прихватили савезници, а она их преименовала у Војску Краљевине Југославије у отаџбини. Та војска, изузев кратко време 1941. године, није се борила против окупатора, већ се све време рата у сарадњи са окупаторима и квислиншким формацијама или самостални борила против ослободилачког покрета. На састанку са Немцима, новембра 1941.године, тада још пук. Михаиловић је рекао „да је борба против њих дело његових непослушних команданата и да он не стоји иза тога“. Фактички то је био колаборацонистички покрет а формално имао је до 12.септембра 1944. године легитимитет војске избегличке Владе Краљевине Југославије у отаџбини.

Сарадња четника са италијанским окупатором је од првог дана, са Немцима већ од новембра 1941. године, а са квислинзима од самог почетка у Србији, а у НДХ  од почетка 1942. године. То је била политика и понашање четника за све време окупације. Искакања неких четничких команданата, супротна општој политици четника, строго су кажњавана.

Равногорски покрет никад није позвао народ на устанак и борбу против фашистичких окупатора и домаћих квислинга. „Устанка се треба чувати као живе ватре“, речи су Васића, заменика ген.Михаиловића. Девиза је била „устанак кад дође време“, али то време никада није дошло. Четници (Војске Краљевине Југославије) завршили су војнички са окупатором и квислинзима у планинама Босне.

Злочини чињени народу који се борио против окупатора и његових сарадника по монструозношћу су исти  као они који су правиле усташе према Србима, Ромима и Јеврејима. Допринос четника одржавању окупације и економске пљачке Србије је огроман – то доказују и бројна немачка документа.

Одрицање савезника од четника није било политичка игра неких личности, већ чињеница да четници нису хтели да се боре против фашистичких окупатора и њихових сарадника, а сарађивали су са окупаторима и квислинзима, борили се против оних који се боре на страни савезника и што су чинили злочине над својим народом  у корист окупатора.

Бивша власт је донела Закон о рехабилитацији оних које су казнили победници (партизани), али и савезници, које се остварује као рехабилитација квислиништва и колаборације и ратне фашистичке прошлости у Србији. До сада су рехабилитоване у Србији све политичке личности из Србије које су биле против партизана који су се борили за ослобођење земље од окупатора и бројни они који су, као припадници колаборационистичких и квислиншких формација, чинили злочине према свом народу, а оспорена је покренута правна рехабилитација жртава и злочина које су они чинили.  За последњих 12 година деловањем бивше тзв. демократске власти оспорени су антифашизам и антифашистичка борба народа Србије и Србија сврстана у ред поражених у антифашистичкој борби народа у Другом светском рату.

СУБНОР сматра да би рехабилитација ген.Михаиловића, команданта четника (Војске Краљевине Југославије у отаџбини) и вође Равногорског покрета, која је у току, имала несагледиве негативне последице по односе унутар Србије и односе са новонасталим државама сецесијом СФРЈ, јер четнички није био српски, већ југословенски покрет. Имао би и велике међународне импликације јер би представило Србију у свету као противника антифашистичке борбе и антифашистичке опције. То би изазвало жесток отпор свих на подручју бивше Југославије и велике импликације и у Србији и у свету.

Не видимо ни један разлог да се Србија тако понаша и негира свој допринос победи над фашизмом коју јој је свет признао и подигао је на пиједестал антифашистичке борбе у Другом светском рату. Не треба заборавити да су ген. Михаиловић и четнички покрет били најкориснији сарадници немачког окупатора у Србији.

3. Враћање  Титовог споменика у Ужицу и однос према Титу

КПЈ је била илегална и ван закона партија у Краљевини Југославији. Окупацијом Краљевине Југославије престале су да постоје и делују све политичке партије, а Љотићев покрет претворио се у војну формацију у саставу Гестапоа. Ни једна партија није подржала устанак и борбу народа против окупатора, позвала народ на устанак, нити као партија била део устанка и НОП.

Та пасивност грађанских партија према борби народа претворена је у мржњу изавист према КПЈ која је позвала народ на устанак и водила народноослободилачку борбу до победе. После завршетка рата обновљене су грађанске партије, постале су део Народног фронта, а касније се утопиле у Социјалистички савез, али се њихов стварни политички однос није никад објективно променио према НОП-у и тековинама народноослободилачке борбе.

Три су пароле пласиране од КПЈ на почетку устанка које су биле и остале кључне за све време рата: „Братство-јединство“, „Борба против окупатора и његових и помагача“ и „Равоправост народа“, касније и борбене пароле „Борба за достојанственији и срећнији живот људи“ и „Равоправност народности, односно националних мањина“.

Победом над фашизмом остварена је једна од ових парола, а остале су оствариване за све време постојања социјалистичке Југославије. Данашње време  показује да ни једна од постојећих политичких партија у Србији не прихвата званично ове пароле и све имају према КПЈ и Титу као генералном секретару КПЈ однос које су имале грађанске партије у Краљевини Југославији. Ни једна постојећа партија не признаје оно што је постигла после рата Југославија под вођством КПЈ (СКЈ) и Тита у изградњи земље, стварању достојанственог живота људи, очувању самосталности и независности земље и заједничког суживота југословенских народа и народности и стварању несврстане међународне политике. Признање антифашистичких савезника доприносу победи над фашизмом и улога Тита и КПЈ у борби југословенских народа у тој победи ни једна партија, нити тзв. демократска власт, није признала и испоштовала, све су то оспоравале.

Према мишљењу СУБНОР-а, Тито је историјска личност, признат у свету као један од великана борбе против фашизма и државник светских размера у ХХ веку. СУБНОР не оспорава политичке грешке и потезе настале у изградњи суживота народа и народности у периоду постојања социјалистичке Југославије, али историјска оцена се не ствара по детаљима већ на основу општих чињеница и резултата. Ако се оцењује целина, борба за ослобођење земље била је успешна и у свету призната. Друштвени систем, достигнут живот и слобода људи у њој и статус земље у свету био је жеља и сан многих европских, азијских, афричких и јужноамеричких држава и народа који су то оправдано  везивали за Тита и КПЈ.

СУБНОР сматра да однос према Титу Србија треба да промени, не само зашто што друге новонастале државе бивше СФРЈ то нису никада ни спориле, већ због себе, мишљења грађана и међународних односа. Тито се не мора глорификовати али се мора уважавати, не може се игнорисати личност коју је свет признао и признаје. Нужно је због Србије вратити споменик, дати улицу, не представљати га у уџбеницима и свести људи као негативну личност и антисрбина, нека то историја оцени. Србија треба да покаже поштовање према човеку кога је светска историја уврстила у великане ХХ века.

У том смислу је и предлог СУБНОР-а да се споменик Титу у Ужицу, који се налази у запећку музеја, врати на Трг где му је и било место, тада Титовом Ужицу.

Мислимо да је немогуће Тита одвојити од признавања антифашизма, четворогодишње народноослободилачке борбе, доприноса који је дат победи над фашизмом и створеног угледа у свету. Нужна је његова, по гестовима, тиха рехабилиација у Србији.

4. Помирење зараћених страна у Србвији из Другог светског рата

СУБНОР сматра да је ово изузетно сложено питање и да захтева веома одговоран прилаз. Мора се знати разлог, потреба, сврха, могућност и последице. Ко се мири, шта се мири, ко су миротворци, да ли је то промена  историјске стварности, може ли неко да се мири у име и без одобрења другог. То су само нека питања која се постављају.

Једно је помирење међу државама, које има резултат само ако је реципрочно, друго је помирење између покрета, племена и појединаца унутар једне државе. Треће је амнестија и помиловање које је израз воље државне, политичке и војне моћи победника.

Помирење међу државама, посебно суседних, по мишљењу СУБНОР-а, је потреба и нужно везано за нормализацију односа у интересу обе земље. Државе не мењају оно што је било, то препуштају историји, али обећавају да то што је било неће оптерећивати савремени живот и бити препрека за остваривање сарадње и разумевању у садашњости и будућности. Ово помирење може да се манифестује политчким изјавама (декларације), уговорима о пријатељству или понашањем које прошлост ставља у други план – то је државна потреба и политика у стварању добросуседних односа. Не оспорава се оно што је било, нити мења, само се, обећава да оно што је било у историјској прошлости неће оптерећивати међусобне односе и текући живот држава.

Други облик помирења је опраштање за учињено. То је унутрашња потреба суживота, политика државе и израз њене моћи. Изражава се кроз амнестију (општи акт) и помиловање (појединачни акт). Амнестија је општи акт који се односи на понашање које је било супротно националном интересу неодређеног броја лица. То је истовремено акт опраштања и помирења.

Држава Југославија створена или обновљена у току и после победе над фашистичким окупатором, амнестирала је све грађане Југославије за учешће за време рата у војним квислиншким и колаборационистичким јединицама што су се борили против НОВ и ПОЈ; све који су били припадници управног и судског апарата окупатора; и сва лица која су сарађивала са окупатором и квислиншким и колаборационистичким формацијама, осим лица која су чинила ратне злочине и припаднике усташког и љотићевог покрета. То су акти које су доносили највиши органи власти између новембра 1944. до августа 1945. године и значила  су опраштање,  помирење и рехабилитација.

По мишљењу СУБНОР-а, помирење ратних страна у Србији 1941-1945. године могуће је само мењањем историјске улоге ратних страна и променом односа окупатора према тим странама. То би значило да није било квислинштва и колаборације, да ту окупатор није имамо никакву улогу и да сада те две стране треба помирити и признати им исти допринос у ослобођењу земље од окупатора. Држава у том случају, супротно историјским мерилима, мења историјску стварност. Тај акт нема правну вредност. Било би исто као кад би власт донела одлуку да река Морава не протиче кроз Србију. Она својом одлуком не може да промени оно што је било.

Нова генерација може да има позитиван или негативан однос према претходној генерацији и њеном делу, али не може да мења односе унутар те генерације и оно што се унутар ње догодило, поготово да мири зараћене стране у тој генерацији, јер то није њено природно право. Покушај мењање односа унутар страна претходне генерације и њихово помирење је историјска бесмислица јер се то догодило и прошло. Прошлост треба оставити историји. То није потреба историје и те генерације, већ потомака и поштовалаца српског квислинштва и колаборације из веома видљивих разлога, пре свега због моралног терета историје за издају, а и из лукративних разлога.

Помирење које се налази у интересу друге генерације не може да помири  партизане са четницима, балистима, недићевцима, муслиманском милицијом и љотићевцима. Живи партизани немају мандат јер су га искористили 1944-1945. године, а ово што се данас ради нема никаквог историјског ефекта и значаја за ту генерацију. Савремена генерација треба да решава проблеме садашњег живота и да отвара простор младој генерацији и остави на миру оно што је прошлост створила.

То је покушај потомака колаборације да издају претворе у патриотизам и изједначе по националној вредности и доприносу дело једне и друге стране. Циљ је анулирање одговорности за злочине учињене у корист окупатора против свог народа и изједначи антифашизам и фашизам по друштвеном вредновању. У таквој релацији нема одговорности за Бањицу, клање, казамате специјалне полиције, сарадњу са окупатором, злочине учињене у корист окупатора против свог народа,  борбу против покрета који се бори за ослобођење земље, итд. Одговорност таквих и те стране не постоји. Њихово кажњавање проглашено је за злочин, а они који су их казнили – злочинцима.

5. Дан Републике

СУБНОР је, полазећи од односа власти према републиканском облику владавине и државном уређењу, покренуо поступак пред Владом Србије да Скупштина  установи Дан Републике као значајан државни празник.

По мишљењу СУБНОР-а, у Србији – поред уставно легално изабраног Председника Републике – постоји у државно-политичком животу монарх, престонаследник не зна се којег престола, његово краљевско височанство и величанство, краљевски савет и други органи као и отворена и организована противуставна активност, посебно неких партија и конефсија, за повратак монархије. На жалост, све то се обавља уз обилату апанажу државе за одржавање активности краљевске куће, породице и организације.

Такво својеврсно представничко двовлашће у републиканском облику владавине ствара неповољну слику о Србији и у земљи и у свету и  чини је недефинисаном па и неозбиљном и у националним и међународним односима.

Садашњи политички естаблишмент ако има амозитет према 29.новембру, датуму кад је 1945. године проглашена Република као облик владавине у Југославији, нека узме датум кад је Србија 1946. године донела Устав и декларисала се као Република. СУБНОР мисли да би се на тај начин разрешила  монархистичка шарада и отклониле оправдане примедбе за непоштовање постојећег Устава и кршење на које не реагује држава. Испада да се подржава политички и правно такво стање, поготово што држава финансира такву противуставну делатност.

6. Однос према СУБНОР-у

Однос према једној организацији опредељује се према ономе што она ради и њеном друштвеном и политичком профилисаности и значају.

У периоду од распада СФРЈ деведесетих до данас, СУБНОР је пролазио кроз разне фазе односа са државним и политичким партијама. У периоду деведесетих и доминације СПС, СУБНОР је политички био некритички везан за СПС што се негативно одразило на укупни друштвени и политички однос према СУБНОР-у.

Променама извршеним 2000.године настоје свеопшти обрачун – политички, друштвени и правни са СУБНОР-ом. Припадници НОП-а се криминализују, антифашизам негира и омаловажава, допринос победи над фашизмом се не признаје, рехабилитују се квислинштво и колаборација са фашистичким окупатором, лица кажњена за злочине против народа у корист окупатора рехабилитују се и правно и политички и проглашавају за часне националне посленике, а припадници НОП (партизани) криминализују, проглашавају злочинцима и окривљују за све и свашта. Законска заштита бораца се умањује, а материјална законска обавеза према СУБНОР-у као организацији се ускраћује и умањује у односу на друге организације.

Доносе се закони којим се четници признају за антифашисте и о рехабилитацији којим се произвољно рехабилитују на хиљаде сарадника окупатора и његових домаћих сарадника између којих и лица која су чинила ратне злочине. Измишљају се чињенице о морбидним  масовним злочинима и неделима партизана и тврдње од текућих историчара да је у бројним местима Србије од партизана стрељано више лица него што су та места имала становника. Средства јавног информисања су у функцији и ударна снага у пласирању те политике.

Власт у Србији између 2000-2012.године све је учинила да рехабилитује фашистичку прошлост у Србији, што је довело да светска јавност индентификује Србију као земљу у којој се рехабилитује фашизам и оспорава антифашизам. У том периоду претвара се један колаборационистички покрет (четници) у антифашистички, а са њим обухвата све квислиништво и колаборацију, јер су њихове јединице биле у задњој години рата стављени под четничку команду.

Променом власти 2012. политичка клима према антифашизму, антифашистичкој борби, НОП и партизанима, вредновање нашег доприноса победи над фашизмом тихо се и постепено мења. Што је позитивнији однос према антифашизму, то је толерантнији однос према СУБНОР-у, мада то није до краја међусобно повезано када су у питању услови рада СУБНОР-а који су неповољни и не постоји потребно разумевање. Највећи домет промене је одлука да се од ове године 7.јули обележава у државној режији.

Органи државе имају коректан однос када је у питању  надлежно борачко министарство. Коректан однос имамо и са службама Министарства одбране. Имамо протоколарне односе  са још неким министарствима, али без неког стварног ефекта. Имамо коректан однос са Преседником Републике и његовим кабинетом.

Дискутабилан је однос са Министарством правде, које је у протеклом периоду било носилац негативне државне политике према антифашистичкој борби, партизанима и НОП-у. То Министарство, на челу са Хоменом и Маловићком, ангажовало је један број идеолошки острашћених историчара и било носилац и аниматор рехабилитовања колаборације и фашистичке прошлости у Србији.