WHY? [Parte Prima]
Beograd, 22-23 marta 2014.god.
Udruženje "CNJ - Coordinamento Nazionale per la Jugoslavija, Italijanska Koordinacija za Jugoslaviju'' zvanično je osnovano 2007. godine u cilju održavanja i oživljavanja aktivnosti pojedinaca i grupa angažovanih još s početka devedesetih godina po pitanju jugoslonenske problematike, kako geografske i kulturološke tako i političke, na prostoru bivše Socijalisticke Federativne Republike Jugoslavije.
Namera udruženja je, zapravo, da se nastave i obnove sve aktivnosti koje se tiču informisanja, solidarnosti i odbrane civilnih prava, pokrenute u Italiji pre, za vreme i posle agresije 1999. protiv Savezne Republike Jugoslavije.
Danas smo, pre svega, ovde da bismo Vas pozdravili i poželeli uspeh na ovoj konferenciji, jer je važno pamtiti agresiju iz 1999.g, ne samo zbog toga što u ovom trenutku Sjedinjene Američke Države i Evropska unija potpiruju u mnogim krajevima sveta nove sukobe po modelu rata u Jugoslaviji, nego i zbog važnosti jugoslovenske istorije, kao i zbog stava evropske radničke klase u vezi s tim sukobima.
Reakcija italijanske radničke klase povodom agresije na Jugoslaviju bila je različita. Najvažniji sindikat, CGIL, kao i druga dva, CISL i UIL, nedostojno su opravdali agresiju usvojivši dokument u kojem se Jugoslavija optužuje da navodno ''nije prihvatila sporazum u Rambujeu''.
Tako se dogodilo da je mnogo radnika poverovalo tim lažima. Međutim, nezavisni sindikati su odmah zauzeli stav protiv agresije.
Istovremeno, slaba reakcija radničke klase pod uticajem medijskih laži bila je jedan od uzroka poraza italijanske radničke klase: neshvatanje da je rat protiv Jugoslavije bio rat za kontrolu tržišta, sirovina i radne snage, kao i puteva kojima se ove odlivaju ka imperijalističkim zemljama, oslabilo je i samu radničku klasu.
Osim toga, veliki deo političkih snaga i levičarski orijentisanih aktivista, antimilitarista i pokreta koji su navodno podržavali komunizam, imali su neodlučan stav: s jedne strane, istina je da su se borili protiv rata, sa druge,medjutim, nisu izrazili solidarnost prema napadnutima.
Agresija na Jugoslaviju, izuzetno važnu zemlju u istoriji prošlog veka, zemlju najvećeg partizanskog pokreta u Drugom svetskom ratu, jednu od osnivača Pokreta nesvrstanih zemalja, podstakla je savest pojedinaca koji su se postepeno okupljali oko samostalno formiranih grupa ne samo da bi se suprotstavili toj agresiji, već i da izraze solidarnost narodu koji se odupirao neuporedivo jačem agresoru. Društva i udruženja, različitog stava, počela su da šalju pomoć.
Da bi se održale veze između tih grupa rasutih po čitavom italijanskom tlu, od Trsta do Torina, od Firence do Barija, od Rima do Milana, formiran je CNJ koji se karakteriše svojom specifičnošću u uverenju da je jedinstvena jugoslovenska država bila pogodno rešenje za probleme područja na kome je nastala i da je rušenje Jugoslavije rezultat višegodišnjeg projekta Sjedinjenih Američkih Država i Evrope koji su dali podršku raznim nacionalizmima iz ekonomskih i geopolitičkih razloga.
Agresija na Jugoslaviju uklapa se u okvir novih imperijalističkih ratova nakon pada berlinskog zida. Napad na Irak bio je prvi od tih novih ratova, ali medjunarodni kontekst nije dozvolio njegovo okončanje, tako da je pravi uzor novog ratovanja upravo agresija na Jugoslaviju. Bez pretenzija da obuhvatimo temu u potpunosti, mislimo da su zajednički elemeti novih ratova:
* Veoma precizne medijske pripreme, poverene specijalizovanim agencijama, demonizacija zemlje koja se namerava napasti, počevši od vlade (definisane kao "režim" iako je demokratski izabrana) i čak do šefa vlade (definisanog kao "novi Hitler")
* Veze sa nacionalističkim elementima i separatistima u zemlji koja je postala meta
* Pokušaj da se agresija prikaže kao etički opravdana i neminovna, prema modelu "Aušvic" tj. uporedjuje se zemlja meta sa nacistima dok se unutrašnji neprijatelji, saveznici SAD i EU, uporede sa Jevrejima - radi se o etičkom ratu
* Sankcije ili čak embargo sve dok agresor nije dovoljno spreman kako bi izbegao gubitke
* Bombardovanje industrijskih i infrastrukturnih objekata uz korišćenje nekovencionalnog oružja
* Ogromna razlika snaga izmedju agresora i napadnutog
* Pobuna na ulicama protiv legitimne vlade, naširoko finansirana od SAD i EU
* Uklanjanje ili ubistvo šefa vlade napadnute zemlje
* Eksploatacija lokalne radne snage od strane zapadnih investitora.
* ...
Karakteristični element agresije na Jugoslaviju je mali gubitak ljudskih života na strani agresora, dok je broj žrtava sa jugoslovenske strane bio znatan. Radilo se o vazdušnom ratu sa neverovatno čestim napadima, no zahvaljujući veštini jugoslovenskih tehničara, civilnih i vojnih, koji su često uspevali da prevare veliku američku silu, nije došlo do bitno većih razaranja.
NATO bombardovanje prouzrokovalo je velike ekološke posledice tako da se slobodno može govoriti o hemijskom ratu: planirano i precizno sprovedeno uništavanje industrijskih objekata, od petrohemijskih industrija do farmaceutskih i prehrambenih, od elektrana i termoelektrana do automobilskih fabrika, izazvalo je efekte mnogo većih razmera nego u običnim nesrećama. Došlo je do razornih posledica na biosferu koje, zapravo, još nisu potpuno analizirane. Gubitak ljudskih života nije samo onaj za vreme agresije, nego se nastavlja tokom vremena zbog bolesti izazvanih ekološkom katastrofom (tumori, leukemija...). Posebnu raspravu bi zahteva analiza efekta osiromašenog uranijuma. Upravo oni koji su u medijskoj fazi rata krivili Srbe za takozvani genocid nad albanskim stanovništvom na Kosovu, pokušali su istrebljenje civilnog stanovništva Srbije na isti onaj način koji je primenjen za vreme embarga u Iraku kada je umrlo od gladi i bolesti oko 500.000 ljudi od kojih većina dece.
Jugoslavija, jedna od osnivača Pokreta nesvrstanih, prva je zemlja tog bloka koja je napadnuta: SAD ne prihvataju da bilo koja zemlja teži svom sopstvenom putu u kulturnom, društvenom, ekonomskom razvoju. Jedan od ciljeva ovako žestokih bombardovanja, uništenje industrijskih objekata i infrastruktura jeste, u stvari, pokušaj da se zemlja koja im je u datom momentu "trn u oku" vrati za nekoliko decenija unazad (ako ne i u kameno doba, kako se nadao jedan američki general za vreme prve agresije u Zalivu). Nakon Jugoslavije, takodje i druge zemlje Pokreta nesvrstanih bile su napadnute i opustošene, kao Libija, ili su predmet destabilizujućih manevara.
Cilj SAD-a je dominacija celim svetom, a to što optužuju svakog neprijatelja da je novi Hitler skriva upravo hitlerovski projekat njihove tendencije širenja prema jugu i istoku Planete. Sjedinjene Američke Države napornim korakom prati Evropska unija u nadi da joj se otvore nova tržišta kako bi mogla jeftino da koristi visokokvalifikovanu radnu snagu. Tipični primer koji potkrepljuje ovu tvrdnju je slučaj s FIAT-om u Kragujevcu.
Na desetogodišnjicu bombardovanja, u martu 2009, CNJ je zajedno sa pacifističkom organizacijom ''Rete Disarmiamoli'' upriličila veliki skup u Vićenci na kome su učestvovali predavači iz inostranstva, Juergen Elsaesser i Diana Johnstone, kao i predstavnici mnogih italijanskih društava koja su još uvek angažovana u akciji usvajanja ''na daljinu'' dece srpskih radnika (radi se o nevladinim organizacijama poput: "Non bombe ma solo caramelle", "Associazione Zastava Brescia", "Un ponte per Belgrado in terra di Bari", "Un ponte per... "). Na toj konferenciji čiji je cilj bio analiza efekata raznih vidova agresije (medijske, ekološke, ekonomske) nakon 10 godina od bombardovanja, bili su prisutni i učestvovali su u diskusiji i članovi Samostalnog sindikata Zastave iz Kragujevca.
Agresije koje su naknadno usledile i na druge države, kao napad na Libiju, sa ubistvom Gaddafija, intervencija u Maliju, pokušaj da se uništi Sirija koji je još u toku, provokacije u Venecueli, državni udar u Ukrajini - izvršene su po "jugoslovenskom" modelu. U Ukrajini su se nedavno pojavile neofašističke snage koje su dale doprinos pobedi nacionalističkih snaga i potom napale sedište komunističke partije Ukrajine.
Ovi dogadjaji ukazuju da je neophodan kontinuitet analize i vrednosti koje počivaju na bazi istorijskih činjenica, a ne na pukim geopolitičkim idealizacijama. Zato CNJ insistira na vrednostima antifašizma i smatra važnim održavanje istorijskog pamćenja borbe jugoslovenskih partizana protiv fašizma. U tom kontekstu, CNJ organizuje istorijska istraživanja kao što su, na primer, zločini italijanske vojske za vreme Drugog svetskog rata ili donedavno malo poznat slučaj jugoslovenskih partizana u Italiji: mnogi Jugosloveni zarobljeni u Jugoslaviji od strane italijanskih okupatora i odvedeni u zarobljeništvo, nakon što su pobegli iz italijanskih zatvora ili oslobodjeni posle 25. jula 1943, borili su se sa italijanskim partizanima za oslobođenje Italije, često gubeći svoje živote.
Od 2004. godine u Italiji vodimo kampanju protiv osnivanja ''Dana sećanja'', 10. februara na dan odlaska Italijana iz Istre i Dalmacije. U stvari, izabran je datum mirovnog ugovora između Italije i Jugoslavije (10. februar 1947) tako da Italija simbolično dovodi u pitanje ugovor i državne granice. Taj datum je istovremeno i znak revizionizma jer je vremenski blizu drugog datuma, 27. januara, "Dana sećanja na Holokaust", tako da i Italijani mogu imati dan kada se predstavljaju kao žrtve, a ne kao agresori. Agresori 1941, agresori 1999.
Što se tiče kulture, CNJ već od svog osnivanja održava odnose sa lingvistima, režiserima, intelektualcima iz svih republika bivše Jugoslavije, organizuje debate o srpsko-hrvatskom jeziku, o istoriji i umetnosti naroda koji žive na tim prostorima (Lordan Zafranović bio je više puta gost našeg društva za vreme projekcije svojih filmova ''Pad Italije'' i ''Okupacija u 26 slika'').
Na kraju, povodom petnaestogodišnjice agresije takodje smo prisutni s našim inicijativama po Italiji. Ove godine odlučili smo da obeležimo godišnjicu sa aspekta kulturne štete usled agresije, organizujući u Milanu miting o blagu srpsko-vizantijske kulture pogođenom bombama 1999. godine koje je još i sada ugroženo na Kosovu, tamo gde je srce istorije, kulture i identiteta srpskog naroda, a koje je značajno i za sve druge Južne Slovene. Srbima na Kosovu koji i dalje pate zbog rasističkog režima nametnutog od strane NATO-a upućujemo naše najlepše misli i žalje i poručujemo da nisu sami.
http://www.resistenze.org/sito/te/po/gr/pogrec31-014259.htm
Partito Comunista du Grecia (KKE) | kke.gr
Traduzione per Resistenze.org a cura del Centro di Cultura e Documentazione Popolare
31/03/2014
Una grande concentramento che ha preso la forma di una manifestazione militante contro gli interventi imperialisti, si è tenuta il 28 marzo presso l'ingresso centrale del porto di Salonicco, in occasione dei 15 anni dell'intervento dell'UE, degli USA e della NATO in Jugoslavia e il massacro del suo popolo. Alla manifestazione organizzata dall'Organizzazione di Partito della Regione della Macedonia Centrale, ha partecipato il Segretario Generale del CC del KKE, Dimitris Koutsoumpas.
Migliaia di persone hanno invaso l'ingresso principale del porto di Salonicco. Nel 1999 questo porto servì come base delle operazioni della NATO per il massacro del popolo jugoslavo, migliaia di soldati ed equipaggiamenti militari transitarono da Salonicco diretti in Kosovo.
Dimitris Koutsoumpas ha parlato compiutamente degli eventi in Jugoslavia, dell'intervento imperialista, della posizione che avevano assunto all'epoca i partiti politici e ha sottolineato che l'intervento in Jugoslavia ha dimostrato che la NATO e l'UE sono organizzazioni imperialiste istituite per servire gli interessi dei monopoli, del capitale, e naturalmente non della classe operaia, né dei settori popolari. Questo è qualcosa che da allora evidenzia solo il KKE.
Ha invitato i lavoratori a votare alle prossime elezioni di maggio, valutando la posizione di ciascun partito sulle questioni strategiche che determinano il corso del paese e la vita dei lavoratori.
Egli ha osservato che la ND e SYRIZA si stanno misurando su chi sarà in grado di servire più efficacemente la ripresa capitalista. Entrambi stanno parlando della protezione del percorso della Grecia nella zona euro e nell'Unione Europea. La ND dalla posizione di presidenza dell'UE e SYRIZA da quella di candidato alla presidenza della Commissione europea.
Ha sottolineato che è ingannevole parlare di un governo favorevole al popolo senza rovesciare il potere dei monopoli. La questione principale è organizzare da subito e dappertutto una opposizione operaia e popolare combattiva contro il padronato, il capitale, i loro governi, in generale contro il loro potere, contro l'UE. Così si ostacolerà l'attacco antipopolare e si spianerà il cammino al popolo per la presa del potere.
Аутор: Живадин Јовановић
Бивши немачки канцелар Герхард Шредер, нешто пре недавне посете Београду, изјави да су чланице НАТО-а, дакле, и Немачка, нападом на СР Југославију 1999., прекршиле међународне законе. У време напада, односно, агресије, Шредер је био Савезни канцелар Немачке. Шредер је први председник владе једне земље чланице НАТО и ЕУ, из времена агресије НАТО, који је јавно признао да су нападачи прекршили међународне законе. Дакле, Шредер, влада чији је шеф био и његова земља су, дакле, свесно, умишљајно, учествовале у кршењу међународних закона. По дефиницији међународних закона то је била оружана агресија која је злочин против мира и човечности. По међународним, али и по националним законима, ко супротно законима другом нанесе штету, има обавезу да исту надокнади. То је законска, али и морална и цивилиѕацијска обавеза. А штета нанета СР Југославији – Србији и Црној Гори - је огромна. Само директна материјална штета процењена је одмах након агресије на 100 милијарди америчких долара. Без процене штете за близу 4.000 убијених и око 10.000 рањених људи. Без процене штете по здравље људи и природну околину од употребе пројектила са осиромашеним уранијумом, касетних и графитних бомби. О патњама читаве нације и моралној штети да не говоримо.
НАТО је, како преносе медији, на свом сајту управо објавио саопштење у којем се, поред осталог, наводи да је напад на СР Југославију пре 15 година извршен без овлашћења Савета безбедности. А зна се, према Повељи УН једино тело које може дати одобрење за било какву војну акцију против неке друге земље јесте управо Савет безбедности. Дакле, сам по себи, став да је напад извршен без одобрења Савета безбедности, намеће закључак да је НАТО свесно, умишљајно, прекршио Повељу УН која је темељ читавог међународног правног поретка успостављеног после Другог светског рата. Агресијом НАТО против СРЈ пре равно 15 година, Алијанса је озбиљно поткопала, угрозила светски правни поредак. НАТО, додуше, наводи у саопштењу, да се одлучио на напад да би осигурао безбедно окружење, спречио масовно кршење људских права и протеривање становника. Колико је то био мотив, а колико маска за стално стационирање америчких војника (Боднстил) као ослонца стратегије експанзије на Исток, поодавно, углавном, није спорно, не само за аналчитичаре и слободно мислеће људе, већ ни за јавност у Европи и у свету. Какво је то безбедно окружење у коме је током мандата КФОР-а (читај: НАТО) на Косову и Метохији уништено 150 српских средњевековних манастира и цркава, разорано десетине, ако не стотине, српских гробаља, протерано око 250.000 Срба и других неалбанаца којима се ни после 15 година од протеривања не дозвољава слободан и безбедан повратак на њихова огњишта? Шта значи слобода за и „безбедно окружење“ за жртве погрома Срба 2004. године, за киднаповане, убијене и нестале, посебно за жртве трговине људским органима? О томе и много чему другом нема речи у ни у једном саопштењу НАТО.
Неко може рећи, да је саопштење НАТО усмерено да изравна рачуне са Русијом око Украјине. Да, управо, то је то циљ. Само, нико није у обавези да прихвати полуистине, искривљавање, арбитрарно тумачење ставова Савета безбедности, двоструке стандарде, селективно баратање чињеницама. Зашто међу аргументима званичника НАТО никада нема цитата и извештаја са Косова и Метохије немачког генерала Локваја, кључног војног аналитичара КВМ, или Дитмара Хартвига, шефа Мисије Европске уније у Покрајини (ЕЦММ) до почетка агресије? Зашто нико не помиње да се резолуцијама Савета безбедности усвојеним пре почетка агресије од свих чланица светске организације, дакле и од чланица НАТО, тгражило да прекину финансирање, наоружавање и обучавање терористичких формација на (са) Косову и Метохији? О чему су говорили такви позиви (налози) – о чистим рукама и принципијелности служби чланица НАТО, о посвећености борби против тероризма и поштовању људских права?!
Шредер је током посете Београду имао разговоре на највишим нивоима у Србији. Није познато да ли је том приликом поновио оцену о свом, немачком, или НАТО свесном кршењу међународних закона приликом агресије против Србије и Црне Горе ни да ли је уопште било речи о агресији иако су управо тих дана његови београдски саговорници полагали венце и одавали пошту жртвама агресије поводом њене 15. годишњице. Изјаву дату немачким медијима о учешћу у кршењу међународних закона, Шредер није поновио медијима у Београду, а очигледно није нашао за сходно да поводом тужне 15. годишњице, изрази јавно извиње због кршења међународних закона на штету Србије и српског народа, односно, због злочина учњених „у име Немачке“, у име НАТО, или већ било кога другог. Шредер је добро знао да долази у посету Србији управо у време када се жртвама агресије за коју и сам носи не малу одговорност. Како му није пало на памет да бар један каранфил положи на споменик палој деци у Парку Ташмајдан?
Зашто се Шредр није извинио Србији и њеним грађанима за страдања , за велике људске губитке? Зашто?
Да ли, на пример, зато што сматра да је речено кршење међународних закона, било и остало у интересу „људских права“, „добробити српског народа“, демократије, „европске перспективе Србије“, будућности, „бољег живота“? Тешко да би то био разлог. Каква би то била представа о људским правима, демократским и цивилизацијским вредностима, које се бране убијањем деце, тровањем народа, геноцидним оружјима као што су осиромашени уранијум, касетне и графитне бомбе, разарањем школа, болница, цркава, мостова, путева, пруга, радио и ТВ станица, уништавањем природне околине, савезништвом са овејаним терористима и структурама организованог међународног криминала?
Или, можда, Шредер сматра да пошто већ подавно више није завнични представник Немачке, нема права да својим изјавама обавезује Нмачку, њену садашњу владу? То и не би био сасвим нелогично. Међутим, зашто се бар у лично име, као учесник у злочину, не извину, бар за убијену децу, за 16-годишњу математичарку Сању Миленковић, погинулу приликом бомбардовања моста у Варварину, или двогодишњу Милицу Ракић, страдалу у родитељском наручју у Батајници, или трогодишњу Драгану Димић, из Старог Грацког, код Липљана, за њих 88... Уосталом, ако је имао овлашћења да говори како Немачка сматра Србију „кључним партнером на Балкану“, како ће Немачка пружити сваку подршку Србији на њеном путу ка чланству у ЕУ, било је још логичније да се извини српском народу за нешто за шта је и лично одговоран. Немачка јавност, која се у међувремену „едуковала“, која је сазнала за многобројне лажи и манипулације типа „Плана потковице“ владе чији је канцелар био управо Герхард Шредер, не би му замерила да се јавно извинио. Да не говоримо о томе да би му на таквом људском и цивилизованом гесту честитали многи врхунски немачки интелектуалци и поборници истине, као што су један други бивши немачки канцелар – Хелмут Шмит, парламентарац и државни секретар Вили Вимер, већ поменути генерал Хајнц Локвај, адмирал Елмар Шмелинг, проф. Клаус Хртман, проф. Волфганг Рицхтер, амбасадор Дитмар Хартвиг и многи други.
Заиста, тешко да је било прикладније прилике за извиње Шредера за злочине учињене Србији 1999. године него што је његов боравак у тренутку када цела Србија, читава јавност одају почаст жртвама агресије поводом 15. годишњице. У том тренутку у Београду се налазило 30 врхунских немачких интелектуалаца који су учествовали на међународној конференцији под мотом „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ“. Иако је било гостију из око 50 земаља из свих делова света, група из Немачке била је далеко најбројнија.
Све је већи број европских и светских интелектуалаца, аналитичара и историчара долази до кључне оцене – агресија НАТО против СР Југославије била је рат против Европе у коме је учествовала Европа! Иако су САД имале кључну улолгу у томе рату, и управо због тога, последице тог трагичног рата не трпе САД, већ Европа. И још дуго ће трпети. Немачка није изузета из ношења терета последица агресије. Напротив.
То је био рат за глобалне америчке циљеве. Један од тих циљева је био – даље притезање америчког захвата око Европе, притезање загрљаја. О томе сведочи и текућа криза у и око Украјине до које није дошло спонатано, нити вољом Европе. Порекло је у стратегији глобалног интервенционизма, „обојеним револуцијама“ (са песницом као заштитним знаком), сарадњи са терористима, наци-фашистима, „демократизацији“ милионским кеш исплатама, злочинима који се олако приписују противнику... Та технололгија и ижењеринг до детаља су испробани у периоду од 1995. – 2000. на Србији. Сада је то ГМО семе империјалистичке доминације.
Није ли време за катарзу европске и америчке политичке елите од неморала, лицемерја, од затварања очију пред стравичним злочинима у име „људских права“, „борбе против тероризма“, „уништавања оружја за масовно уништавање“, од шпијунирања пријатеља и сопствених грађана, тајних затвора и летова, сарадње са терористима, неонацистима, неофашистима, вођама нарко-кланова...
Прљаве методе политичке елите на Западу које су ескалирале током протекле две и по деценије у име цивилизацијских вредности као што су људска права, достојанство, морал, демократија и слобода – спредстављају канцер који озбиљно угрожава највеће цивилизацијске вредности. Ко ће и како надокнадити 150 средњевековних цркава и манастира порушених на Косову и Метохији? Или можда није требало ни да постоје. „И тако су били превише стари“, био је антологијски одговор високог официра НАТО на Косову и Метохији!
Све чега смо сведоци, од Бондстила и милитаризације Европе, преко напада на Авганистан, Ирак, Либију, Мали, до нових „антиракетних штитова“ и сукоба и преврата у Украјини, директно или индиректно, почело 90-их година прошлог века преко глава српског народа. Ред је, ипак, да се неко коначно извини Србији и српском народу. Без тога, чини ми се, тешко може бити боље Европи и свету.
Подсетимо се, ове године обележава се 100. годишњица почетка Првог и 75. годишњица почетка Другог светског рата, 70. годишњица ослобођења Београда од фашистичког окупатора и 15. годишњица агресије НАТО. Поуке историје се не смеју заборавити.
Si riaffaccia l'idea di rivolgersi alle organizzazioni internazionali, mentre qualcuno propone a chi ha bombardato con l'uranio di costruire un ospedale per i molti ammalati
venerdì 18 aprile 2014
Dopo la devastante canpagna dell'Alleanza la Serbia si era rivolta alla Corte internazionale di giustizia, organismo delle Nazioni Unite per ottenere i danni ma allora la risposta era stata farisaica: il tribunale non poteva pronunciarsi sulla richiesta poiche' all'epoca la "piccola Jugoslavia", ovvero la federazione fra Serbia e Montenegro, non faceva parte dell'assemblea dell'Onu.
Poco dopo anche la Corte europea per i diritti dell'uomo ha seguito la stessa linea, però adesso il massimo esperto di diritto del ministero degli Esteri,Rodoljub Etinski ritiene che anche se non vi è alcuna possibilità di intraprendere azioni legali la questione possa essere risolta in modo informale , con risarcimenti economici o altre forme di sostegno per la Serbia.
Se prima gli Stati che hanno partecipato al bombardamenti non potevano riconoscere formalmente le proprie responsabilità, oggi possono contribuire ad attenuare le conseguenze bombardamenti attraverso qualche sostegno economico e finanziario o di altre forme di impegno che migliorino la situazione economica e sociale del paese . "In questo modo il recupero da parte della Serbia sarebbe più facile , mentre alcuni Stati esteri assolverebbero ad un obbligo morale ", dice .
Anche alla facoltà di giurisprudenza dell' Università di Belgrado un docente, Bojan Milisavljevich][b/] ritiene che vi sia la possibilità di una compesazione con l'aiuto delle organizzazioni internazionali , soprattutto in conseguenza del caso del traffico di organi e dei crimini dell' "Uck" in Kosovo . " Il percorso legale attraverso cui la Serbia potrebbe tentare di ottenere il risarcimento dei danni deve partire dal traffico di organi in Kosovo e dall'inchiesta del Consiglio d'Europa: siamo vicino alla formazione di un tribunale speciale che finalmente dovrebbe esaminare le responsabilità. Attraverso le organizzazioni internazionali del Consiglio d' Europa o le Nazioni Unite , si potrebbe chiedere una commissione speciale che determini la portata e l'ammontare dei danni inflitti dai bombardamenti della Nato" .
E qui si apre un altro delicatissimo capitolo. "La commissione dovrebbe determinare il livello di contaminazione radioattiva del suolo , delle acque e dell'ambiente e danni ", aggiunge il professore mentre un altro docente, Viseslav Hadzzitanovic , cardiologo , suggerisce anche un'altra strada. "Dovremmo chiedere la costruzione di un ospedale speciale per le malattie maligne finanziato dai membri della Nato che hanno partecipato ai bombardamenti ", dice.
"Sappiamo che nel bombardamento sono state adoperate bombe all'uranio impoverito e che la Serbia ha visto aumentare il numero dei casi e dei decessi per cancro. Se fossi il ministro della Sanità aprirei un confronto con gli Usa e la Nato per aiutare i malati a sopravvivere ed ottenere un'adeguata tutela della salute , perché la gente spesso non ricevono in ritardo o ricevono la tutela della salute . Lo Stato serbo da parte sua potrebbe mettere a disposizione dai 10 a 30 ettari di terreno per la costruzione dell'ospedale che sarebbe dotato di tecnologie moderne e potrebbe usufruire dell'apporto di esperti provenienti da paesi che hanno preso parte ai bombardamenti ."
la pubblicazione ed il video "SEDÌCI PERSONE. Le parole negate del bombardamento della TV di Belgrado": https://www.cnj.it/24MARZO99/criminale.htm#sedici
23. 04. 2014.
Le famiglie, i colleghi e gli amici degli impiegati della TV di Stato che sono stati uccisi nei bombardamenti della NATO il 23 aprile del 1999 hanno deposto le ghirlande sotto il monumento nel Parco di Tasmajdan a Belgrado, sul quale scrive Perché?. Le ghirlande sono state deposte anche dai rappresentanti della TV di Stato e le associazioni dei giornalisti. Il direttore della RTV Serbia Nikola Mirkov ha detto che in quel luogo sono state uccise 16 persone innocenti. I dirigenti della NATO hanno deciso di attaccare un Paese sovrano, la Serbia, e di ucccidere i civili, trasgredendo tutti i principi del diritto internazionale e le regole del Consiglio di sicurezza delle Nazioni Unite, ha detto Mirkov.
Odata pošta radnicima RTS-a poginulim u NATO bombardovanju
Sre, 23/04/2014
Polaganjem venaca i paljenjem sveća kod spomenika "Zašto?" u beogradskom Tašmajdanskom parku, porodice, kolege i prijatelji odali su poštu radnicima RTS-a poginulim u NATO bombardovanju na današnji dan 1999. Vence su položili predstavnici RTS-a, novinarskih udruženja, članovi porodica i kolege poginulih. Istakavši da je NATO bombardovanje zgrade RTS-a bio strašan zločin, v. d. direktora RTS-a Nikola Mirkov je ukazao da su na tom mestu stradalo 16 nevinih ljudi. Mirkov je podsetio da su zvaničnici NATO-a odlučili da mimo svih međunarodnih principa i Saveta bezbednosti UN, napadnu jednu zemlju, gađajući i civilne ciljeve.
(Izvor: Tanjug)