OFFENER BRIEF AN DIE DEUTSCHE BUNDESKANZLERIN FRAU DR. ANGELA MERKEL

ОТВОРЕНО ПИСМО КАНЦЕЛАРКИ АНГЕЛИ МЕРКЕЛ

Бр. 72/15

Веома поштована госпођо Савезна Канцеларко,

Из медија масовног комуницирања сазнали смо да ускоро долазите у званичну посету Републици Србији. Желимо да Ваша посета и разговориса највишим представницима Србиједоприносуразвојуи побољшању односа између наше две земље и њихових народа.

Београдски форум за свет равноправних, независно, нестраначко и непрофитно удружење, жели да примети да се Ваша посета остварује у време обележавања 70-е годишњице победе над наци-фашизмом и 16-е годишњице агресије НАТО на Србију и Цену Гору (март-јуни 1999). Не губећи из вида друге последице, желимо да скренемо Вашу пажњу на чињеницу да је у оба рата страдао велики број деце. Зато смо дубоко уверени да би било прикладно уколико бисте, поводом 70-е годишњице победе над фашизмом током Ваше посете нашли време да положите цвеће у Спомен парку „Шумарице“, Крагујевац, у коме су наци-фашисти 1941. године стрељали око 300ђака Крагујевачке гимназијеи њихових професора. Једнако би било прикладно уколико бисте поводом 16-е годишњице напада НАТО положили цвеће и код Споменика палој деци, у парку „Ташмајдан“, у Београду.

Најдубље смо уверени да би ови симболички гестови били поздрављени у српској јавности као важан и државнички одговоран корак у правцу помирења и разумевања. То заслужују огромне жртве народа Србије, али ништа мање ивеликани српске, немачке и европске културе, као што су Вук Стефановић Караџић, браћа Грим, Јохан Волфганг Гетечија су дела светао пример и инспирација за изградњу односа узајамног поштовања између српског и немачког народа.

Примите, госпођо Савезна Канцеларко, изразе нашег најдубљег поштовања.

Њена Екселенција
Др Ангела Меркел
Савезни канцелар Савезне Републике Немачке
Берлин
Немачка

Председник Београдског форума
Живадин Јовановић

Може ли Србија да испоручи све а не добије ништа? Шта су САД добиле санкцијама против Русије

Живадин Јовановић

У јавности се провлачи теза да Србија, ако жели у ЕУ што је проглашено за национални и државни приоритет, мора и да уведе санкције Русији јер је то део заједничке, или јединствене, спољне политике ЕУ. Притом се, намерно или због незнања, изоставља да је заједничка спољна и безбедносна политика ЕУ и даље, добрим делом, циљ а не усаглашена и применљива стратегија. Питање је да ли унутар ЕУ и може доћи до консенсуса у погледу сваког конкретног спољно-политичког питања. Као што је познато, консенсус не постоји ни о питању признавања Косова и Метохије. Друго, Србија још није чланица ЕУ да би била у обавези да примењује чак и оно што чланице ЕУ, од случаја до случаја, усагласе. Треће, пријатељски, савезнички односи Србије и Русије уобличени током историје, заједнички корени у култури, језику и духовности представљају део идентитета српског народа и Србије. Очекивати од Србије да уведе санкције Русији било би равно захтеву да се Србија одрекне дела свог идентитета, што свакако није стандард ЕУ. Бар не декларисани. 
Иронично је да било ко у име ЕУ захтева од Србије, нечланице, да уведе санкције према Русији када у самој ЕУ расту отпори па чак и случајеви кршења тих истих санкција од њених чланица. Иронија је тим већа што сви знају да тзв. пут Србије ка ЕУ, превасходно ако не искључиво, зависи од одрицања од Косова и Метохије. Отуда иза захтева за увођење санкција према Русији треба видети жељу и стратегију САД да трајно одвоје Србију од Русије, да је лише руске подршке суверенитету и територијалном интегритету, бесцаринског извоза на руско тржиште, више милијарди евра вредних инвестиција, енергетске безбедбности (са, или без Јужног, Турског тока), да је потпуно оголе и загосподаре њеном тероторијом и ресурсима. Верујемо да до тога, ипак, неће нити може доћи, да ни моћна гошћа са севера, нити још моћнији домаћин нашег Премијера с оне стране Атлантика, неће наступити ауторитаристички. 
Србија жели добре односе са свима, али пре свега мора да опстане и да се развија као слободна и независна, на сопственим коренима и сопственом историјом. Србија зна да се то не постиже непрекидним одрицањем од својих животних интереса, нити прихватањем улоге монете за поткусуривање рачуна унутар ЕУ, између ЕУ и САД, или у односима Запад - Исток. СФРЈ је својевремено била монета за успостављање (привидног) јединства ЕУ (ЕЕЗ) уочи Мастрихта 1992. тако што је разбијена. Слична је била и судбина СРЈ. Србија нема права да прихвата улогу такве монете.

Потребно је да се Србија окрене себи, потребама и интересима које сама дефинише, да сачува и покрене своје ресурсе, за сопствено добро. Распродаја преосталих економских и природних ресурса била би фатална, тешко поправљива, грешка. Потврда да не схвата савремене процесе и да долази крај ере либералног капитализма. Одрицање од (преостале) слободе и суверенитета. Тотална неодговорност према долазећим генерацијама.
Србија је у много чему специфична. Њена савезништва и историјска искуства су јединствена. Историја њених односа и са ЕУ, НАТО и њиховим кључним чланицама, различита је од историје суседа. Зато је неутралност Србије природна, логична и једино одржива стратешка опција. Ту опцију треба развијати, јачати и уздићи на ниво уставног принципа. Теза да Србија не може седети на две столице, да се мора определити, у суштини, је хладноратовска и треба је одлучно одбацити. Она само привиднно једнако нуди једну или другу „столицу“, уствари, представља прикривен захтев да се Србија, без остатка, преда Западу (САД, НАТО, ЕУ).
Глобални услови и процеси данас су битно различити него почетком 90-тих. На једној страни, Империја и њени савезници чине све да сачувају доминацију стечене позиције и привилегије. Раст војних издатака, глобализација интервенционизма, енормни раст броја војних база САД/НАТО у Европи, прерастање НАТО-а из одбрамбеног у офанзивни. Растућа агресивност војног фактора само је видљив израз дубоких поремећаја система. На на другој страни, успостављају се нови феномени и распореди. Постепено се успоставља мултиполарни систем односа. Кина незадрживо израста у најмоћнију светску економску силу. Функционишу Шангајски савез, ОДКБ, ЕАУ, БРИКС, Г-20. Конституишу се нове глобалне финансијско-кредитне институције изван система Бретон-Вудса, нагрижена је монополска улога долара као светске монете. 
У тим условима, аналитичари и политичари све више размишљају о питањима као што су – за који од наведена два основна глобална процеса време ради, коме се и зашто жури, које су опције најпримереније за мале и средње земље? И многа друга. 
Србија никоме ништа не дугује, поготову не дугује ЕУ и НАТО-у. Велики број њихових чланица, поготову оне кључне, итекако дугују Србији – морално и материјално. Није јасно зашто се српске владе почев од 2000. до данас, држе снисходљиво пред њиховим комесарима, амбасадорима, министрима, зашто се толико примају на њихове празно звучеће комплименте? Када ће, на пример, да поставе питање накнаде ратне штете и затраже извињење за злочине из прошлости, укључујући и за агресију 1999.? Неће прихватити, неће се извинити? У реду, то зависи од њих. Нека одбију. Наљутиће се? Не желимо никога да љутимо. Зашто би се љутили они који су јавно признали да су грубо кршили међународне законе - НАТО, обожавани Герхард Шредер, Тони Блер и многи други! 
Што се Русије тиче, она се од њих не разликује само по томе што никада није ратовала против Србије, иако је то, разуме се, веома важно и тачно. Сарађивала је отворено, безусловно, пружала хуманитарну, економску и војну помоћ увек када је могла. Од почетка 2000. Србија је једини партнер изван ЗНД који на тржиште Русије извози без царине. Прошле године обележавали смо смо 100 година од почетка Првог светског рата. Подсетили смо се, поред осталог, и на то колико су велике заслуге Русија за спас српске војске и народа после албанске голготе. Ове године прослављамо 70 година од победе над наци-фашизмом. Подсећамо се огромних жртава српског народа и његовог незаменљивог доприноса победи над највећим злом у новијој историји цивилизације. Али, и чињенице да су, у завршници рата, Београд и делови Србије (Југославије) ослобођени заједничком борбом Народно-ослободилачке војске и Црвене армије. 
Тачно је, разуме се, и то да је Србија у оба светска рата имала и друге савезнике, оне са Запада. И њих поштује и цени. Тако ће остати. Крајем рата они су бомбардовали Србију и Црну Гору – Београд, Ниш, Прокупље, Приштину, Никшић, Подгорицу, да поменемо само неке градове - наносећи Србији огромне људске губитке и разарања. То се не може ни оправдати, ни заборавити. 
Током тзв. југословенске кризе, односно, разбијања СФРЈ, наши западни савезници су помагали сецесију бивших југословенских република, достављали им оружје (кршећи емгарго УН), обезбеђивали логистику, обавештајне податке, војне стручњаке, пропаганду, саветнике. Истовремено, Србију су „помагали“ – екскомуникацијом, изолацијом, санкцијама без преседана, сатанизацијом. Русија Јељцина и Козирјева учинила је велику грешку 1992. Гласајући за санкције СБ УН. С друге стране, Русија је све време трајања санкција слала велику хуманитарну помоћ Србији, а руска јавност, Руска Државна дума, интелектуална елита и други чиниоци руског друштва, су на све начине подржавали Србију (СРЈ), изражавали солидарност са српским народом. 
Центри моћи из најутицајнијих земаље чланица ЕУ и НАТО, су финансирали, обучавали и наоружавали терористичку ОВК годинама пре агресије 1999. Док су водеће земље Запада (САД, ВБ, Немачка) припремале оружану агресију, у савезништву са терористичком ОВК, подржавале сепаратисте, криминалаце са потерница и терористе на Косову и Метохији, Русија је подржавала изналажење мирног политичког решења, упозоравала на опасности од ширења тероризма, кршења принципа УН и ОЕБС-а. Током и после агресије НАТО, Руска влада је јачала пружање хуманитарне помоћи Србији и Црној Гори, покретала међународне акције. Зхваљујући Сергеју Шојгуу, тадашњег министра за ванредне ситуације, формирана је посебна међународна хуманитарна група – Русије, Грчке, Швајцарске – за финансирање, прикупљање и транспорт помоћи. 
У новије време Запад је, благо речено, покровитељ једностраног отцепљења Косова и Метохије. Оружаном агресијом и окупацијом извршио је припреме, да би потом иницирао једнострано отцепљење и признавање. Русија је осудила агресију НАТО као ударац на међународни правни поредак, кршење основних принципа УН, ОЕБС. Председник Владимир Путин континуирано упозорава да је отцепљење Косова и Метохије од Србије опасан преседан, а не „уникални случај“, како су говорили лидери Запада. Русија не признаје отцепљење Косова и Метохије, нити намерава то да учини, како јер ових дана у Београду потврдио и руски министар спољних послова Сергеј Лавров. „Уникална“ је изјава америчког председника Обаме да је одлука о отцепљењу Косова (и Метохије, прим.аут.) исправна јер је донета на референдуму(!). Да ли због незнања, или пристрастности и двоструких стандарда, мање је битно, али је свакако „уникална“!
Серијска разбијања СФРЈ, СРЈ и Србије, могу само за неупућене или злонамерне бити последица погрешно вођене политике српских политичара, неразумевања времена и нових односа после пада Берлинског зида. Реч је о дугорочној стратегији продирања на Исток и глобалне доминације САД. Дробљење, изнуривање и дезоријентација српског народа као политичког фактора на Балкану је последица те стратегије. 
Стратегија ширења на Исток и глобалне доминације је безизгледна, безизлазна и осуђена на пропаст. Она се већ враћа као бумеранг, најпре и најдиректније погађајући ЕУ, а потом и целу западну хемисферу.
Ако је Запад, на челу са САД, оружаном агресијом 1999. против СРЈ, узео залет за „стратешки скок“ на Исток (Русија, Централна Азија, Каспиј), онда је потпаљивањем пожара у Кијеву 15 година касније демонстрирао велики дефицит способности за оријентацију у новом времену и простору. 
Америчка стратегија изолације и кажњавања Русије доживела је неуспех. 
САД су најпре наметнуле своју одлуку о санкцијама савезничкој ЕУ, а онда их у јавности представиле као санкције тзв. међународне заједнице (читај НАТО/ЕУ) против Русије. Наводно, због руске агресије на Украјину. Суштински, циљ санкција је спречавање даље сарадње и повезивања ЕУ и Русије, изазивање економских проблема на обе стране, подстицање социјалних и политичких проблема у Русији, њена дестабилизација, а посебно - слабљење положаја Путина. Сукоби у Украјини су изазвани да би дали покриће и повод за санкције, дисциплиновање и увлчачење Европе у конфронтацију са Русијом. Узрок је – немирење САД са све осетнијим слабљењем утицаја и губљењем привилегија у глобалним односима.
А шта су САД и Запад добили? 
Прво, постало је јасно (што се од самог почетка могло и морало знати) да се тако велика тероторија као што је Русија, не може држати под санкцијама и изолацијом. Јер Русија има огромно унутрашње тржиште, ресурсе и стратешке партнере (земље БРИКС-а, на пример), којима не пада на памет да је кажњавају, односно, да се самокажњавају. Друго, Русија се брзо преоријентисала на развој сопствене индустрије и производње хране смањујући на тај начин зависност од увоза са Запада (ЕУ) и уједно, отклањајући дугорочну неуравнотеженост у економији која се ослањала, углавном, на производњу и извоз енергената и сировина. Треће, покушаји кажњавања и изолације Русије, лишили су западни бизнис приступа како руском тржишту за које немају рационалну алтернативу (близина), тако изворима стратешких сировина. Четврто, дошло је до убрзања и ширења сарадње Русије и Кине, као стратешких партнера - у развоју, енергетици, инфраструктури (нафтовод, гасовод, железнице), наоружању, финансијама (банкарству). Пето, даље је подгрејано питање да ли ЕУ и даље треба слепо да следи америчку политику и империјалне циљеве што, како пример санкција против Русије показује, наноси огромну, ненадокнадиву штету и заостајање Европе у развоју. И шесто, санкције су даље ојачале патриотску хомогенизацију руског друштва, унутрашњи и међународни престиж Путина. Нису ли то на свој начин потврдиле и манифестације у Москви и широм Русије, поводом прославе 70. годишњице победе над наци-фашизмом. 
Шта је од свега тога био циљ америчких санкција!? Које од горућих међународних проблема, од Украјине преко Сирије, Либије, Блиског и Средњег Истока, до међународног тероризма, организованог међународног криминала и пиратства –Запад може решити без сарадње са Русијом? Бумеранг санкција је очигледан. 
Потребно је да се Србија окрене себи, потребама и интересима које сама дефинише, да сачува и покрене своје ресурсе, за сопствено добро. Распродаја преосталих економских и природних ресурса била би фатална, тешко поправљива, грешка. Потврда да не схвата савремене процесе, да крај ере либералног капитализма није далеко. Одрицање од (преостале) слободе и суверенитета. Тотална неодговорност према долазећим генерацијама.
Србија је у много чему специфична. Њена савезништва и историјска искуства су јединствена. Историја њених односа и са ЕУ, НАТО и њиховим кључним чланицама, различита је од историје суседа. Зато је неутралност Србије природна, логична и једино одржива стратешка опција. Ту опцију треба развијати, јачати и уздићи на ниво уставног принципа. Теза да Србија не може седети на две столице, да се мора определити, у суштини, је хладноратовска и треба је одлучно одбацити. Она само привиднно једнако нуди једну или другу „столицу“, уствари, то је маскирани захтев да се Србија, без остатка, преда Западу (САД, НАТО, ЕУ).

Политика уравнотежених односа са свим важним међународним чиниоцима није илузија, већ реални, прави пут који успешно следе многе земље света. Србија је слободна и мирољубива земља која може успешно да сарађује и са чланицама НАТО и ОДКБ, као и са нечланицама, поготову са неутралним и несврстаним земљама, без обзира да ли су у суседству, или удаљене. Београд треба да остане отворен за евроинтеграције, да усваја универзалне стандарде, али је погрешно да чланство у ЕУ третира као питање живота, или смрти. 
Невероватно је како су политичари и медији само отварање преговарачких поглавља претворили у готово митски догађај који само треба да се деси што пре и онда ће све бити у реду! Нико не поставља питање колику цену Србија плаћа само за отварање и само на питању Косова и Метохије! Колико ће трајати преговори након отварања поглавља. Нисмо злослути, али зашто не бисмо бар, онако, успут, имали на уму и искуство Турске! Србија је, некако, увек у политици Запада третирана као изузетак. Наравно, не у позитивном смислу. 
Отварање поглавља условљава се и распакивањем Устава Србије. И поред свих политичких и медијских манипулација, јасно је да је питање броја посланика Народне скупштине, иако маргинално, џокер у кампањи придобијања подршке јавности. Да ли је неморално, обмањивати грађане да је мотив уставних промена уштеда на смањивању броја посланика са садашњих 250 на 150! Разуме се, да у земљи са са толико сиромаштва, беде и незапослености, доста људи у то поверује. Али, каквое време, какви су то људи који злоупотребљавају јадни положај доброг дела грађана, да им потурају кукавичје јаје! Утисак горчине тим је већи што се немуштим језиком избегавају одговори на питање - шта ће се друго мењати у Уставу. Поготову, нема одређене реакције на раширено уверење да је основни разлог промена – захтев ЕУ да се из Устава изостави преамбула због помињања Покрјине Косова и Метохије. На то и слична питања задужени координатори промена са провидним лицемерјем подсећају да су део демократског система у коме све мора да тече по процедури и без прејудицирања. Осим разуме се, кад је реч о смањивању броја посланика са 250 на 150. То се зна, израчунато је да ће се по том основу, годишње уштедети до два милиона евра „наших грађана“. Чак је израчунато и колико ће се нових радних места на тој уштеди отворити! Свака част! Колико бриге за „наше грађане“! 
А тек, шта се крије иза захтева за регионализацијом Србије? Колико ће бити аутономних региона? У којим областима ће се ширити надлежности покрајине Војводине, не само по захтеву Бојана Пајтића и политичара сличне оријентације, већ, посебно, на иницијативу подгрејаног и ојачаног „цивилног сектора“ „проевропске оријентације“ (читај: про-ЕУ, про-Сорошевих, про-НДИ, про-УСАИД фондова). Ако то не буде довољно да Војводина де-факто постане федерална јединица у Србији као некаквом савезу аутономних региона, или покрајина, припомоћиће „саветници“ из иностранства чији је статус већ легализован. (Кад смо се навикли на Тонија Блера, перјаницу агресије НАТО 1999. и расистичке сатанизације Срба, у улози саветника Владе, сви други представници ЕУ и „међународне заједнице“ којима је упућен општи, јавни позив, да прискоче у помоћ, биће право освежење, такорећи, уживање за српску јавност). 
Ако Србија за отварање поглавља испоручи све (и Косово и Метохију, и Устав, и преостале фирме, и Војводину као федералну јединицу, и регионе као нове аутономне покрајине, и подршку унитарној БиХ на рачун надлежности РС), шта ће и када добити за узврат? 
При садашњим конфликтним политичким и социјално-економским токовима унутар Србије, при одомаћеној дубокој умешаности страних фактора у унутрашње послове, при растућим апетитима агресивних и деструктивних снага у региону, при, мање или више, отвореним ревизионистичким апетитима неких суседа, при много чему другом, бојим се распакивања садашњег Устава маколиико сам свестан његових недостатака од дана када је усвојен. Када једном распакује свој садашњи Устав, питање је колико ће Србија бити у стању да обезбеди да његове промене буду усклађене са основним националним и државним интересима. 
ЕУ јесте опција и нека остане. Опција за чланство, али и опција за добросусество. Јер, ЕУ се не може похвалити историјатом разумевања за интересе Србије у последње две и по деценије. Погледајмо како се ЕУ огледала и како се данас огледа у огледалу Косова и Метохије, да ли поштује резолуцију СБ УН 1244 за коју је листом гласала; колико поштује и колико се залаже за примену Дејтонског, Ердутског, Бриселског или било којег другог споразума, када је реч о интересима Србије и српског народа; Колико је Еулекс „статусно неутралан“ у пракси; шта је ЕУ предузела, или шта предузима за слободан и безбедан повратак 250.000 протераних Срба и других неалбанаца у своје домове на Косову и Метохији; у каквој су пропорцији њене донације према више десетина милијарди евра које су из Србије исисале њене банке и корпорације од 2001. до данас?... Наша економија јесте повезана са немачким и фирмама земаља ЕУ. Колико Србија зарађује из те сарадње и ЕУ инвестиција, када ће преко те сарадње зарадити, на пример 51милијарду САД долара колико су у процесу куповине српског тржишта, посебно финансијског, зарадиле фирме из ЕУ? Најчешће ради о повезаности фирми из ЕУ са својим филијалама у Србији. Профит не остаје у Србији. Ако и остане, биће под контролом иностраних, а не српских корпорација. 
Потребно је да Србија у односима са свим другим земљама и интеграцијама поштује начело реципропцитета, боље, да се придржава начела - да су други потребни Србији само онолико колико ти други кроз праксу покажу, да поштују интересе Србије? 
Озбиљна политика не треба никога да проглашава као опцију без алтернативе. Једностране концесије и беспоговорна лојалност – ето нам колонијалног положаја. Комплименти страних фактора, поготову, ММФ-а и ЕУ комесара, лако могу да поведу, заварају. У принципу, свако се понаша и говори руковођен својим, не интересима Србије. И Србија друге треба да цени по томе колико разумеју и праведним компромисима допрносе њеним интересима. Једини објективни судија успеха или неуспеха једне политике је квалитет живота грађана Србије. 
Било би препоручљиво да се има у виду и могућност да Србија, из неког, данас можда теже видљивог разлога, не буде примљена у чланство ЕУ. Бескрајна листа условљавања, уцењивања и директног понижавања Србије, поодавно упућује да такву могућност не треба отписивати. Постоји и додатни разлог. У писму угледног немачког политичара Вили Вимера упућеног канцелару Герхарду Шредеру 2. маја 2000. године, поред осталог, цитиран је став представника Вашингтона који гласи: „Србију треба трајно држати ван европског развоја“. Засад сви знамо да је тај став поштован протеклих 15 година. Колики му је рок трајања?Србија се суочава са опасношћу да непрекидно испоручује све што се од ње тражи и што ће се тражити, а да не добије ништа. Не упозорава ли на то и салдо такозваних преговора о Косову и Метохији. Још од Тадића, Коштунице и Јеремића - до Вучића, Николића и Дачића.

Први канал руске државне телевизије о америчком подривању Македоније

АЛБАНИЈА И БУГАРСКА  ЖЕЛЕ ДЕЛОВЕ МАКЕДОНСКЕ ТЕРИТОРИЈЕ, МОЖЕ СЕ УМЕШАТИ И ТУРСКА