Отворено писмо 400 студената председнику Републике и Владе Србије у вези са Сребренице

Председнику Републике Србије Томиславу Николићу
Председнику Владе Републике Србије Александру Вучићу

Уверени да заступамо став већине српскога народа, овим писмом желимо да апелујемо на вас да не учествујете у актуелној демонизацији сопственог народа могућим одласком у Поточаре 11. јула. Ваш одлазак у Поточаре имао би далекосежне последице по српски народ: имплицитно признавање наводног геноцида; сврставање српских жртава Сребенице на нижи ранг вредности; давање оправдања британској резолуцији у Савету безбедности и проглашавње српског народа геноцидним; учествовање у директном удару на Републику Српску са крајњим циљем да се укине као творевина настала на наводном геноциду.

Нељудски је негирати злочин, но, нико поштен и истинољубив не може прихватити и рећи да је то био геноцид. Један од таквих јесте и Ефраим Зуроф, директор центра "Симон Визентал" у Јерусалиму, који је у интервјуу за "Политику" (18.06.2015) нагласио, поредећи са Руандом и Холокаустом, да се Сребреница не може окарактерисати као геноцид. Познате су вам контраверзе око овог злочина, које теорију геноцида доводе у питање од тога да ли су, и колико, убијени стрељани или погинули у пробоју ка Тузли у борби са Војском Републике Српске, преко тога да велики број "стрељаних" и данас живи широм света или су убијени пре ових догађаја и тога да је Ибран Мустафић, оснивач СДА у Сребреници и ратни председник Извршног одбора у Скупштини општине Сребреница, тврдио да су сами, из својих разлога, убили 500-1000 људи, до последње пресуде генералу Толимиру у којој се тврдњом од 4700 убијених негира званична верзија од преко 8000 наводно стрељаних. Један убијен је много, али овде је и много недоследности да би се тек тако прихватила теорија о геноциду.

Оно што највише боли српски народ јесте да сви они који данас учествују у његовој демонизацији не виде или намерно не желе да виде преко 3000 српских жртава у Сребреници убијених у периоду од 1992. до 1995. Напомињемо да је од овог броја преко 70% цивила и то, већином, масакрираних хладним оружјем. Ове злочине признао је наредбодавац и извршилац Насер Орић на прослави двогодишњице оснивања муслиманске војске у Сребреници, када је набројао српска села која је разарао. Све жртве су једнаке, али данас видимо тенденцију да се српске жртве прикажу као неједнаке, безвредне помена, обележја и резолуције. Да не набрајамо друге злочине над Србима о којима се ћути, као што су у Сарајеву, Возући, Купресу, Сијековцу и другим местима.

Ми смо свесни, а верујемо и ви, да резолуција у Савету безбедности нема за циљ помирење на овим просторима, већ утемељење препреке ка могућем помирењу два народа. Геноцид у Сребреници је измишљен да се два народа никада не помире. 
Резолуција у Савету безбедности је директан удар на српски народ са намером да се као такав прогласи геноцидним, као и на Републику Српску са крајњим циљем да се она укине као творевина наводног геноцида одузимањем надлежности и утапањем у унитарну државу, чиме би се додатно обезвредило преко 3000 српских жртава Сребенице, крвљу утканих у њену слободу и стварање. Ми, српски студенти овде потписани, не желимо да стојимо по страни док се одвијају перфидни напади на основе државности Републике Српске. Српски народ не жели да својим поступцима допринесе тим нападима. Стога вам се обраћамо са пуном моралном, материјалном и физичком подршком да следите политику државног разлога и одбраните интересе српске државотворне идеје, да одбраните интересе Републике Српске и српскога народа који тамо живи. 

Ви се налазите у историјском тренутку у којем својим поступцима можете спречити да будућа поколења широм света о српском народу уче као о геноцидном, да се његове, такође велике, жртве у том рату забораве. Ви можете спречити давање легитимитета вишедеценијској демонизацији. Представници Србије већ су ишли у Поточаре и извињавали се за наводни геноцид. Да ли је српском народу узвраћено извињењем за његове жртве? Да ли су муслимански представници и представници западних земаља обележили српско страдање у Братунцу? Ви немате разлога, као представници Републике Србије, да поново идете тамо. Због свега наведеног ми вас позивамо да не идете у Поточаре 11. јула и да позовете Руску Федерацију да стави вето на резолуцију о Сребеници у Савету безбедности.

У Београду, 23.06.2015. г.

Српским студентима:

Желимо да позовемо све српске студенте где год да живе, а желе да стану иза овог писма и потпишу се да нам се јаве и пруже подршку, као и све грађане да пруже подршку.Такође, позивамо све организације, партије и људе који желе да подрже истину о Сребреници.

Потписници: na http://www.beoforum.rs/saopstenja-beogradskog-foruma-za-svet-ravnopravnih/718-otvoreno-pismo-u-vezi-srebrenice.html 

Британска балканска политика и резолуција о Сребреници

Др Зоран Миливојевић, дипломата у пензији

Нацрт резолуције о Сребреници који је В.Британија поводом 20-то годишњице злочина предложила у СБ ОУН, изазвао је посебну пажњу својим садржајем и због британског ауторства тог текста. Међутим, пажљивије подсећање на историју и константе британске политике на Балкану почев од средине 19.века показује да британски ставови које одражава и могућа стратешка позданина овог нацрта резолуције, не би требало да буду изненађење. То подсећање, наиме, показује да је антируска политика В.Британије на Балкану константа до данашњих дана и да у тој политици лежи и добар део основа за одређену антисрпску политику.

Још отварањем Источног питања (распад Отоманског царства и подела утицаја великих сила у Европи) и Кримског рата 1853-56 кога је у коалици са Отоманским царством водила и В.Британија против Русије ради сузбијања њеног пробоја на Крим и Ц.Море, дефинисана је стратешка константа у британској антируској политици на просторима Југоисточне Европе. Она се у историографији означава као почетак русофобије у британском друштву и политици.Уз русофобију се у историји повезује и настанак србофобије која је у западном свету, како закључује академик Екмеџић у “Дугом кретању између клања и орања“, “само рукавац русофобије“. Ту је политику, као стратегију са дугорочним значењем, потом формулисао познати британски државник Дизраели који, како закључује Кисинџер у својој „Дипломатији“, није гајио никакве симпатије према словенским народима на Балкану, а који је иначе у данас важећој историографији познат по антисрпским ставовима.

Управо поводом дугорочне стратегије спречавања руског утицаја на Балкану В.Британија је у целом процесу распада Отоманског царства дипломатско-политички индиректно,а некада и директно, штитила османске интересе између осталог и на штету балканских словенских народа.То важи посебно и за српски народ који је својевремено идентификован као продужена рука руских утицаја и интереса на овом простору. Када је Србија у питању србофобија је нарочито оставила трага у британској политици деловањем познатог британског историчара Ситона Вотсона из краја 19 и почетка 20 века, који је имао великог утицаја на британску спољну политику. Познат је по томе што је на почетку Великог рата израдио меморандум о циљевима британске политике кога је 1.октобра 1914 упутио британском Министарству спољних послова. У меморандуму је утврдио да један од циљева рата треба да буде нужно стварање Југославије, али да би српско воћство у њој, како у цитираном делу наводи академик Екмеџић, представљало „британски пораз“. Овај меморандум је представљао и основ британске политике према стварању и функционисању Југославије после Великог рата, а С.Вотсон је све до своје смрти 1943 остао утицајан у В.Британији на линијама антисрпске политике. Своје антисрпске ставове С.Вотсон је промовисао после рата током развоја југословенске државе тако што је радио на њеној дестабилизацији између осталог и подржавањем хрватских националистичких тежњи, као и настојањима да се српски утицај на сваки начин у новој држави минимизира.
У антируској стратегији на Балкану британска политика се ослањала између осталог и на албански фактор подршком самопроглашењу албанске државе 1912 и њеном формалном признању 1913 на Лондонској конференцији. Та стратегија је укључивала и геополитички став да се Србији, као извесном ослонцу руских интереса, онемогући излаз на море, чији резултати су данас видљиви. У новије време британска тврда политика на Балкану према Србији манифестовала се током сукоба 90-тих, посебно у ставовима око примене и трајања санкција и НАТО агресије. Последњу значајну илустрацију тврдог британског става према Србији представља познати немачко-британски non-paper који је дефинисао основне принципе за израду преговарачког оквира за приступне преговоре Србије са ЕУ, у коме као посебан политичко -стратешки услов представља отворено питање статуса Косова и Метохије и однос Србије према том питању.

Ових пар илустрација британске политике на Балкану указују да извесне оцене о стратешко-политичкој позадини и дометима британског предлога резолуције о Сребреници, који се непосредно тичу односа према Србији, Републици Српској, руском утицају, даљем развоју у региону и односу према дејтонској БиХ, нису без основа имајући у виду неспорне константе те политике у дужем времену.

Др Зоран Миливојевић 
(Политика, 23. Јуни 2015.)