ДОГОВОР КОМАНДЕ НАТО СА ХРВАТСКИМ И МУСЛИМАНСКИМ ЛИДЕРИМА У СПЛИТУ ОКО ИЗВОЂЕЊА НАПАДНЕ ОПЕРАЦИЈЕ НА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ КРАЈИНУ И РЕПУБЛИКУ СРПСКУ

Бошко Антић, контраадмирал

УВОД

Република Хрватска је од самог почетка кризе на подручју СФР Југославије показивала претензије за проширењем граница до Дрине и да тиме оживљавање Независнe Државe Хрватскe. Да би то остварила нова власт је успоставила партнерске односе са многим антијугословенских круговима на Западу, бројном хрватском усташком емиграцијом и муслиманима у Босни и Херцеговини проглашавајући га „хрватским цвећем“. Због тога је Хрватска пружили помоћ муслиманима у проглашењу независности БиХ истовремено пружајући помоћ у формирању и обуци паравојних јединица на својој територији уз илегално снабдевање наоружањем преко своје територије.Током већег дела оружаних сукоба Хрватска војска вршила је агресију на територију БиХ усмерену против српског народа. 

И поред неколико потписаннх споразума између Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића о сарадњи и пријатељству те организовања садејстава обе стране против Војске Републике Српске кренуло се и даље. Сукоби између Хрватског вијећа обране и Армије Републике БиХ нису престајали све док муслиманска страна није дошла у неповољан положај у односу на Србе који су држали под контролом већи део територије Босне и Херцеговине. Влада Републике Босне и Херцеговине (БиХ) схватила је да се не може одржати сама па је затражила хрватску војну интервенцију.
Да би обезбедила прекретницу у развоју опште ситуације на ширем простору, под утицајем и подршком тзв. међународне заједнице у Сплиту је потписана „Декларација о оживотворењу Споразума из Вашингтона о заједничкој обрани од српске агресије и постизању политичког рјешења у складу са напорима међународне заједнице”. 
У складу са споразумима офанзиве Хрватске војске у БиХ одвијале су се уз садејство Армије Републике БиХ и Хрватског вијећа обране, као и НАТО снага, посебно бомбардовања Републике Српске што је потпуно променило равнотежу снага у рату на простору БиХ доводећи до убрзања мировних преговора који су резултирали Дејтонским мировним споразумом. Све операције здружених снага против Војске Републике Српске Крајине и Републике Српске планиране су, оранизоване и реализаване у сарадњи Хрватске са администрацијом и оружаним снагама Сједињених Америчких Држава са по начелима операције FID (Foreign Internal Defence) – „унутрашња одбрана пријатељске земље“,

АГРЕСИЈА ХРВАТСКЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Од почетка југословенске кризе Хрватска је отворено исказала своје претензије на територију Босне и Херцеговине најављујући инкарнацију Независне Државе Хрватскесве до реке Дрине. Хрватски председник Фрањо Туђман изјавио је тих дана да је Независна Држава Хрватска  „повијесна тежња хрватског народа“, а Далибор Брозовић да се „побијањем“ хрватских застава на Дрини, исцртава источна граница Независне Државе Хрватске. 

Већ улето 1991. године плански се упућују муслимански младићи из БиХ на тромесечне полиицијске курсеве у Хрватску. Многи од њих били су укључени у борбена дејства која су вођена са српским снагама у Хрватско, а касније обучени распоређивани су у полицијске станице широм Босне Хецеговине. У складу са међусобним договором касније су успостављени „Обучни центри“ где је вршена обука припадника Армије Босне и Херцеговине од 1991-1992. године и, посебно, „Обучницентри“ у којима су обучавани пилоти Армије Босне и Хецеговине .
У Ријеци, Загребу и Сиску формирају се јединице Армије Босне и Херцеговине које се након кратке обуке и наоружавања упућују у средњу Босну, Бихаћку енклаву и Босанску Посавину. Међу њима је била и злогласна „Ханџар дивизија“, формирана у Сиску. 

„Америчко оружје које је раније дато авганистанским муџахединима највећим делом из Кабула организовано се пресељава босанским муслиманима“ . Комитет за санкције Уједињених нација саопштио је 2. јуна 1994. године да је у поседу документације да Иран, Турска и Малезија преко Хрватске кријумчаре оружје у бившу Босну и Херцеговину.
Председник СР Југославије, Зоран Лилић, изјавио је 24. јула 1994. године: „Ми имамо и податке према којима је крајем маја 1994. године, преко територије Хрватске, увезено преко 260 тона наоружањ аи муниције што су финансирале неке муслиманске земље“.
Самопроглашена међународна заједница је од почетка југословенске кризе и током читавог рата у Босни и Хервцеговини имала негативан став према Србима, отворено се стављајући на страну Бошњака и Хрвата.  И поред наметнутих санкција и ембарга на увоз наоружања несметано су снаге босанских муслимана снабдеване наоружањем, муницијом и прехрамбеним артиклима, укључујући чак и коришћење камиона УНХЦР .

Регуларна војска Хрватске је у више наврата извршила агресију на Босну у Херцеговину:
- Војска Хрватске прешла је реку Саву и окупирала општину Брод, а хрватски и муслимански екстремисти су 26. марта 1992. године у српском селу Сијековац извршили масакр над Србима. Хрватско вијеће обране, појачано припадницима редовне Војске Хрватске, потиснуло је српске добровољце и ЈНА јужно од града. До краја маја 1992. године Хрватско вијеће обране и војска Републике Хрватске заузели су Модричу и Дервенту. Заузимањем Модриче прекинута је посљедња путна веза између западних и источних области под контролом Војске Републике Српске, то јест између већег дела Републике Српске и Републике Српске Крајине са Србијом. Прекидом путне везе спречено је организовано снабдевање Бањалучке крајине и великог дела Републике Српске Крајине, што је убрзо довело до противнапада Војске Републике Српске на снаге Хрватског вијећа обране и Хрватске војске што је довело до пробоја коридора.

-Војска Хрватске и паравојне групе домаћих Хрвата су 1. априла 1992. године наступале од Ливна према Купресу и извршили покољ српског становништва у селу Молован. 
Напад на простор Купреса 3. априла 1992. године извеле су Оружане снаге Републике Хрватске - Збора националне гард (ЗНГ), са паравојним формацијама, које је организовало руководство Хрватске демократске заједнице Купреса, Дувна и Ливна, као и паравојне формације Хрватске странке права. У том злочиначком походу учествовале су елитне јединице регуларне хрватске војске: 106. осијечка бригада, 101. загребачка бригада Хрватске војске, Студентска бојна Хрватске војске „Краљ Томислав“ из Загреба, Специјална јединица „Жути мрави“ из Вуковара, Јединица за посебне задатке Министарства унутрашњих послова Хрватске, Бојна „Зрињски“. 
Овај напад хрватских снага на околину Купреса 3. априла 1992. године изведен је у време када је Босна  и Херцеговина још увек била саставни део СФР Југославије. Важно је истаћи да почетком априла 1992. године на подручју Купреса није било јединица ЈНА.
Седам месеци пре потписивања Сплитске декларација Хрватска војска је 29. новембра 1994. године ушла на територију Босне и Херцеговине и напала положаје Другог крајишкогкорпуса ВРС. Циљ је био овладати доминантним висовима планине Динаре и створити услове за контролу делове Динаре и Ливањског поља. Истовремено је Хрватско вијеће обране, у садејству са Хрватском војском, на правцу Ливно-Гламоч, извршило напад на Гламочку бригаду ВРС. 

Ангажоване снаге за ова дејства образоване су у Оперативну групу „Сјевер“ (Зборно место Сплит). Командант је био Анте Готовина, а чиниле су је следеће јединице: 4. гардијска бригада „Пауци“ из Сплита, 7. гардијска бригада „Пуме“ из Вараждина, 5. гардијска бригада „Соколови“ из Винковаца, 40. инжињеријски батаљон из Сплита, 60. домобранска пуковнија Хрватске војске, 6. домобранска пуковнија из Сплита, 114. бригада из Сплита, 1. хрватски гардијски здруг, 14. артиљеријски дивизион из Шибеника, 22. диверзантски одред Хрватског вијећа обране, јединица посебне намјене Хрватског вијећа обране и Специјална јединица МУП-а  Хрватске Републике Херцег-Босна. 

ПРЕТХОДНИЦА СПЛИТСКОЈ ДЕКЛАРАЦИЈИ

Одмах на почетку сукоба у БиХ 21. јула 1992. године председници Хрватске Фрањо Туђман и Републике БиХ Алија Изетбеговић потписали су у Загребу Споразум о пријатељству и сарадњи Хрватске и Босне и Херцеговине. Уговор је потписан месец дана касније од проглашења ратног стања и опште мобилизације од стране Председништва БиХ, а као агресоре навело је Србију и Црну Гору, „бившу ЈНА“ и естремни део Срба у БиХ. Такав договор хрватске и муслиманске стране омогућио је оружана дејства хрватских снага у пограничним подручјима БиХ.
У складу са развојем ситуације 23. септембра 1992.године у Њујорку је потписан додатак Споразуму о пријатељству између Хрватске и Босне и Херцеговине према којем су предиђене „заједничке војно-обрамбене активности против српског агресора“.  

Вашингтонски споразум потписали су премијер промуслиманске владе Босне и Херцеговине Харис Силајџић, министар иностраних послова Хрватске Мате Гранић и председник Хрватске заједнице Херцег Босне Крешимир Зубак у Вашингтону 18. марта 1994. године, на основу чега је територија БиХ под контролом хрватских и муслиманских снага подељена на десет кантона. Споразум је касније међусобно ратификован у Бечу. Важно је истаћи да је Вашингтонски споразум постигнут под покровитељством америчке администрације и њиме је успостављена Федерација Босне и Херцеговине. Она је, како су потписници тврдили, успостављен са циљем елиминисања доминације једне етничке групе над другом и заустављања агресије Срба.
Вашингтонским споразумом завршен је муслиманско-хрватски рат и успостављен савез Армије Босне и Херцеговине и Хрватског вијећа обране против Војске Републике Српске. Уз здушну подршку Хрватска је обезбијеђена америчким војним надзором Војног професионалног ресурса МПРИ. Војни професионални ресурс ангажован је због постојања ембарга ОУН на оружје који је и даље био на снази, да би се наводно припремила Хрватска војска за учешће у Партнерству за мир. Ова организација је тренирала официре и особље Хрватске војске, према договору, четрнаест седмица од јануара до априла 1995.године. Такође се спекулисало да је Војни професионани ресурс (МПРИ) Хрватској пружао доктринарне савете, планирао сценарије и уступао сателитске обавјештајне информације америчке владе. Војни професионални ресурс и хрватски политички званичници одбацили су такве спекулације, што је било очекивано. 

У новембру 1994. године САД су једнострано прекинуле ембарго Уједињених нација на увоз оружје који је био на снази за простор земаља бивше Југославије. То је омогућило Хрватској војсци да се снабдије испорукама оружја које је стизало за муслимане кроз Хрватску. Америчко учешће у наоружавању хрватских и муслиманских снага била је нова стратегија председника Била Клинтона од фебруара 1993. године да се САД ангажованије укључе на Балкану.

СПЛИТСКА ДЕКЛАРАЦИЈА

Претходни споразуми између Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића нису подразумевали потпуно војно савезништво због чега је дошло до скоро двогодишњег међусобног сукоба Бошњака и Хрвата. Без обзора на све Алија Изетбеговић је изјављивао да још није време за војни споразум са Хрватском, јер би то српски народ  „сигурно схватио као отворену претњу“, те да би „било боље оставити још мало простора за деловање међународног фактора“.

Произлази да је Споразум у Сплиту последица развоја догађаја око Бихаћа и Сребренице. Ситуацијa на фронту није се развијала плански по Армију Републике Босне и Херцеговине. Руководство Републике Босне и Херцеговине схватило је да не може држати подручје само па је затражило хрватску војну интервенцију. Апел начелника Штаба Армије Босне и Херцеговине Расима Делића још 29. јуна 1995. године подржао је председник Турске Сулејман Демирел, приликом сусрета на Брионима са председником Хрватске Фрањом Туђманом, следећег дана.
Сплитски споразум или Сплитска декларација, коју су 22. јула 1995. године  у Сплиту потписали Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић, дозволио је распоређивање регуларне Хрватске војске у Босни и Херцеговини и помоћ Армији БиХ. Поред Изетбеговића и Туђмана, споразум су потписали председник Федерације БиХ Крешимир Зубак и председник Владе Федерације БиХ Харис Силајџић, уз посредновање председника Турске Демирела. У споразуму је посебно изражена  потреба за хрватском војном интервенцијом, посебно, у подручју Бихаћа те да се у наредном периоду обезбеди потпуна координација међусобних активности.

Изасланство Републике Хрватске предвођено предсједником Републике Хрватске др Фрањом Туђманом, изасланство Републике Босне и Херцеговине и Федерације Босне и Херцеговине предвођено предсједником Предсједништва Републике Босне и Херцеговине Алијом Изетбеговићем и предсједником Федерације Босне и Херцеговине Крешимиром Зубаком, након разговора у Сплиту, дана 22. српња 1995. године, усвојили су:

ДЕКЛАРАЦИЈУ
о оживотворењу Споразума из Вашингтона, заједничкој обрани од српске агресије
и постизању политичког рјешења сукладно напорима међународне заједнице

Потврђујући чврсто опредјељење и политичку вољу за јачање сурадње и савезништва хрватског и бошњачког народа у судбоносним тренуцима за опстојност двају народа суочених с појачавањем насиља на окупираним подручјима у Хрватској и Босни и Херцеговини, с неизвјесношћу мировног процеса и с недјелотворношћу међународне заједнице; 
Утврђујући да су запосједање и напади на „заштићене зоне“ УН у Босни и Херцеговини и заједничке војне операције босанских и хрватских Срба против „заштићене зоне“ УН у Бихаћу, оружане провокације у другим подручјима Хрватске и Босне и Херцеговине, те одбијање сваког мировног плана са стране босанских и хрватских Срба, дио јединствене и заједничке стратегије наставка агресије и покушаја задржавања окупираних подручја Хрватске и Босне и Херцеговине у циљу стварања „велике Србије“ под водством и уз пуну одговорност политичког и војног врха „СРЈ“ (Србије и Црне Горе); 

Утврђујући да наставак агресије и насилних покушаја задржавања окупираних подручја у Босни и Херцеговини и Хрватској, те недостатни резултати мировног процеса, налажу водствима Хрватске и Босне и Херцеговине да темељито и цјеловито размотре стање у регији са становишта очувања националне опстојности хрватског и бошњачког народа и територијалне цјеловитости Републике Хрватске и Републике Босне и Херцеговине; 
Исказујући неопозиву потпору проведби Споразума из Вашингтона о успостави Федерације, те њеном конфедералном позвезивању с Републиком Хрватском; 
Увјерени да је таква снажна, међународно афирмирана, територијално одржива, господарски развијена и демократски уређена Федерација незамјењив државно-политички оквир, повијесни интерес и најсигурнији облик заштите и остваривања једнакоправних националних, политичких и других интереса хрватског и бошњачког народа; 
Увјерени, такође, да се на основи остварења такве Федерације хрватског и бошњачког народа може уз помоћ међународне заједнице постићи рјешење кризе и поставити темељ новог уравнотеженог регионалног поретка као јамства мира, стабилности, сигурности и развоја; 

Позивајући хрватске Србе да преиспитају актуалну милитантну политику и прихвате мирну реинтеграцију у уставни поредак Републике Хрватске, а босанске Србе да прихвате план Контактне скупине; Позивајући „СРЈ“ (Србију и Црну Гору) да одустане од агресије, ради стварања „велике Србије“, престане пружати војну помоћ екстремистима у Книну и на Палама и приступи међусобном признању у међународно признатим границама Републике Хрватске и Републике Босне и Херцеговине; 
Потврђујући спремност на дјелатни допринос напорима за хитно оживљавање мировног процеса на темељу прихваћања Плана Контактне скупине у Босни и Херцеговини, те мирне реинтеграције привремено окупираних територија Републике Хрватске; 
Истичући посебно да ће свако продужење постојеће неучинковитости УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, те непримјењивање мандата УНЦРО у Хрватској водити одлуци о отказивању продужетка мандата у Хрватској и Босни и Херцеговини; 

Подржавајући одлуку о упућивању Снага за брзо дјеловање и заједнички утврђујући да сва питања њихова доласка, мандата и распоређивања требају бити уређена посебним споразумом сукладним суверенитету и територијалној цјеловитости Републике Хрватске и Републике Босне и Херцеговине; 
Истичући заједнички став да одлука о укидању ембарга на оружје треба истодобно бити примјењена на Босну и Херцеговину и на Хрватску; 
Увјерени да „СРЈ“ (Србија и Црна Гора) сноси посебну одговорност за наставак кризе и сматрајући да је потребно одржати и оснажити режим санкција Вијећа сигурности УН; 
Одбијајући замисли о обнављању или успостави било какве нове „југославенске“ државне заједнице, сматрајући их упоредном и резервном варијантом великосрпске хегемоније, те подупирући нормализацију у регији на основи суверености, неовисности и цјеловитости; 

Потврђујући интерес за хитном проведбом наведених начела Декларације, договорено је: 
1.  Проширење и јачање обрамбене сурадње на темељу Споразума о пријатељству и сурадњи између Републике Хрватске и Републике Босне и Херцеговине од 21. српња 1992. године. 
У том погледу Република и Федерација Босне и Херцеговине упутиле су Републици Хрватској позив да пружи хитну војну и другу помоћ у обрани од агресије, посебице у подручју Бихаћа, што је Република Хрватска прихватила. 
Договорен је и наставак сурадње и стална координација обрамбених дјелатности између Хрватске и Босне и Херцеговине. 
Договорена је и сурадња Главног стожера Хрватске војске са Здруженим стожером АРБХ и ХВО ради координације обрамбених дјеловања у области заповиједања, логистике, војноиндустријске производње, комуникацијских сустава, информацијско-аналитичких потреба и другим областима.  
2.  Оснивање политичко-правне стручне скупине са задаћом да хитно анализира и предложи рјешења за интегрирање функција власти Републике и Федерације БиХ;
3.  Упућивање позива за састанак скупине 22 земље чланице „Пријатеља Федерације“ на високој разини ради хитних донација и помоћи у суочавању с хуманитарном и избјегличком катастрофом и разматрања трајне заједничке стратегије обнове и развоја; 
4.  Одржавање редовних и сталних политичких конзултација ради остваривања начела и договора ове Декларације, те припремања правних, политичких и других основа за успоставу конфедералних веза с Републиком Хрватском.

Декларацију су потписали др. Фрањо Туђман, Предсједник Републике Хрватске, Алија Изетбеговић, Предсједник Предсједништва Републике БиХ, Крешимир Зубак, Предсједник Федерације БиХ и Харис Силајџић, Предсједник Владе БиХ. 
Пуни назив Сплитског споразума, тј. Сплитске декларације је „Декларација о оживотворењу Споразума из Вашингтона о заједничкој обрани од српске агресије и постизању политичког рјешења у складу с напорима међународне заједнице”. Потписивању овог споразума поред представника америчке администрације били су присутни амбасадор Сједињених Америчких Држава у Хрватској Питер Галбрајт и амбасадор Немачке као представљајући Европске уније. 
Сплитски споразум је прекретница у рату у Босни и Херцеговини, као и важан фактор у рату у Хрватској. Ово је обезбедило распоређивање великог броја јединица Хрватске војске у Босни и Херцеговини и заузимања стратешких позиција у операцији „Љето ’95“, а потом брзог освајања Книна као административног и војног седишта Републике Српске Крајине.
Споразумом је дао могућност проширења територије под контролом Хрватске војске и Хрватског вијећа обране из операције „Зима ’94” напредовањем из Ливањског поља. Такав маневар требао је ослабити притисак на Пети корпус Армије Републике Босне и Херцеговине и Хрватску војску довести у бољи положај за директан удар на Книн. У операцији „Љето 95“, којом је командовао потпуковник Хрватске војске Анте Готовина, 28-29. јула заузето је Босанско Грахово и Гламоч. Офанзива је довела Хрватску војску у повољну оперативну позицију, јер је одвојен Книн од Републике Српске и Савезне Републике Југославије, а заузимањем Босанског Грахова и Гламоча прекинут је једини директан пут између њих. 
Циљеви хрватских снага били су усклађени са општим циљем који је прокламован на почетку ангажовања Хрватске војске у нападу на Војску Републике Српске а то је - зауставити офанзиву на Бихаћ, онемогућити пад Бихаћа, затим „ослободити“ Гламоч и Грахово и створити  предуслове за „ослобођење“ Книна и осталог подручја у Северној Далмацији и Лици. Напад на Гламоч и Грахово био је део јединствене операције Хрватске војске која је реализована са једним циљем, јединстевеним снагама и под јединственом командом.

Хрватске снаге за остварење ових циљава груписане су у две групе и резерву:
- Снаге за напад на Грахово: 4. гардијска бригада Хрватске војске, 7. гардијска бригада Хрватске војске, 8. гардијска бригада Хрватске војске и батаљон/114. бригаде Хрватске војске.
- Снаге за напад на Гламоч: 1. гардијска бригада Хрватске војске, 1. хрватски гардијски здруг,  81. гардијска бојна Хрватске војске, Специјалне постројбе МУП-а Хрватске Републике Херцег-Босна, 1. гардијска бригада Хрватског вијећа обране, 2. гардијска бригада Хрватског вијећа обране и 3. гардијска бригада Хрватског вијећа обране. 
- Снаге у резерви: 114. бригада Хрватске војске (без једног батаљона), 40. инжињеријски батаљон Хрватске војске, јединице посебне намене „Гавран 2“ Хрватског вијећа обране, вод Другог батаљона 12. бригаде Хрватске војске и 126. пуковнија из Сиња. 

Операција „Маестрал“ називје заједничке војне операције хрватских и муслиманских снага у којој су убијена 655 и прогнане 125.000 српска становника Републике Српске. Ова војна операција представљала је наставак операције „Олуја“ и претходница операције „Јужни потез“. Трајала је на широком фронту од 8. септембра до 17. септембра 1995. године. Операција „Маестрал“ била је прва већа војна операција здружених снага Хрватске војске, Хрватског вијећа обране и Армије Републике Босне и Херцеговине, у којој су окупирани већи простори Републике Српске укључујући градове Дрвар, Шипово, Јајце, Босански Петровац, Босанска Крупа и Кључ.

На основу Сплитске декларације о „заједничкој обрани од српске агресије и постизању политичког решењау складу са напорима међународне заједнице“, а у циљу стварања повољних услова за предстојеће мировне преговоре, хрватско руководство је одлучило да изведе операцијупод називом „Уна“ на северозападоном делу ратишта Републике Српске у којој је Хрватска војска са територије Републике Хрватске напала три западнокрајишке општине Републике Српске (Нови Град, Костајницу и Козарску Дубицу). Циљ операције био је да се изврши насилно форсирање реке Уне и реке Саве и створити мостобран, одбацити снаге Војске Републике Српске и продужити дејства на правцима Нови Град – Приједор и Козарска Дубица – Кнежица – Приједор. Према том плану након заузимања Приједора створили би се повољни услови за даља дејства према Бања Луци и избијање на реку Врбас.  Операција је почела 18. септембра 1995. године, али се завршила већ идућег дана тешким поразом Хрватске војске.

Операција „Јужни потез” била је последња офанзива Хрватске војске и Хрватског вијећа обране у рату у Босни и Херцеговини и одвијала се од 8. до 11. октобра 1995. године. Циљ операције било је пружање помоћи Армији Републике Босне и Херцеговине чије су позиције око града Кључа, заузете током операције „Маестрал”, биле угрожене контраофанзивом Војске Републике Српске. Циљеви операције „Јужни потез” укључивали су заузимање Мркоњић Града и позиција на планини Мањачи што би омогућило Хрватској војсци и Хрватском вијећу обране да директно угрозе Бања Луку. Такође, офанзива је имала циљ заузимање хидроелектране Бочац, једног од последњег значајног извора електричне енергије под контролом Војске Републике Српске у западном дијелу Босне и Херцеговине. Комбиноване снаге Хрватске војске и Хрватског вијећа обране биле су под командом Анте Готовине.

Може се истаћи да су офанзиве Хрватске војске у Босни и Херцеговини, уз подршку Армије Републике Босне и Херцеговине и Хрватског вијећа одбране, као и НАТО бомбардовања Републике Српске, промениле су равнотежу у рату у Босни и Херцеговини и поспешиле почетак мировних преговора, што је резултирало Дејтонским мировним споразумом.

УЛОГА НАТО (САД) У ОПЕРАЦИЈАМА ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ ПРОТИВ ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ И ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Сједињене Америчке Државе су интересе на Балкану остваривале користећи снаге НАТО, представљајући се као „међународна заједница“. Посебно место у остваривању тих интереса била је Босна и Херцеговина која је имала доминантно место на Балкану. Да би се то остварило било је потребно решити питање Републике Српске Крајине па су све операције („Бљесак“, „Љето 95“, „Олуја“,  „Маестрал“, „Јужни потез“...) планиране у Вашингтону и Загребу.  

При томе су САД примениле одредбе из Правила употребе своје војске ФМ 100-5 по начелима операција FID (Foreign Internal Defence) – „унутрашња одбрана пријатељске земље“, која у основи подразумева вођење борбених дејства „без формалног ратног стања“ која су усклађена са мерама и активностима земље заштитника и Влaде коју САД подржавају.
Операција FID се изводи према тајном уговору између САД и штићене стране земље при чему се ангажује амерички потенцијал (дипломатија, економија, обавештајне службе, специјалне снаге...). уз тајност операције. При томе се врши инструктажа „војске штићеника“наводно преко приватних фирми. У операцији FID на простору Хрватске једну од главних улога имала је фирма MPRI (Military Profesional Resources Incorporates), тј. војни професионлани ресурс у коме су били пензионисани генерали, адмирали и официри свих родова америчке војске. Добро је познато да је MPRI центар с највећом концентрацијом војних експерата који се користио на основу споразума са америчком администрацијом.

Склопљени споразум са Хрватском о ангажовању MPRI верификовао је Стејт депертмент, што је обезбедило ангажовање великог броја војних стручњака на обучавању јединица и команди Хрватске војске. У исто време Администрација САД је подржала борбено јачање Хрватске војске и обезбеђење услова за ефикасно ратовање: наоружавање, снабдевање муницијом, опремом за електронско командовање и сателитске везе, психолошко-пропагандну подршку... Коодинисано деловање MPRI и Админситарције САД најпре на простору Хрватске, а затим и у Босни и Херцеговини, пресудно је имао утицај на успех операција Хрватске војске и Армије Босне и Херцеговине против Војске Републике Српске Крајине и Војске Републике Српске. 
Председник САД Бил Клинтон је приликом препоруке да MPRI води програм „Опреми и обучи“, изјавио да су одлично урадили посао за Хрвате и у Босни, па су уговор између MPRI и Муслиманско-хрватске федерације БиХ у оквиру овог програма потписан је 16. јула 1995. године од Алије Изетбеговића и Крешимир Зубака испред Федерације БиХ и Џејмса Предјуа представника Владе САД за војну сарадњу на Балкану.

MPRI је у договореном периоду плански обучавао хрватске официре у тактичким радњама, организацији јединица, планирању и извођењу борбених операција, коришћењу обавештајних падатака, компјутерским симулацијама... Тежиште је било на обуци вишег старешинског кадра, команди и штабова Хрватске војске и оспособљавању Првог гардијског корпуса са осам елитних гардијских бригада, организованих према НАТО стандардима које су биле попуњене плаћеним професионалцима. Ове бригаде су представљале главну ударну снагу у операцијама против Војске Републике Српске Крајине и Војске Републике Српске. 

Сједињене Америчке Државе су се војно ангажовале непосредно пре операције „Олуја“ рушећи својом авијацијом, односно авијацијом НАТО све релеје, авијацију и ПВО средства Српске Војске Крајине, а потом и Републике Српске чиме су онеспособљени командни центри везе и аеродроми. У циљу остварења психолошпко-пропагандних ефеката амерички војни специјалци су припремили и реализовали пропагандно-присхолошку операцију према српским снагама и становништву које су имале доста успеха због срушених српских радио и ТВ станица и немогућности демановања интензивне противничке пропаганде и психолошких дејстава.

ЗАКЉУЧАК

Успех хрватске операције „Олуја” представља стратегијску промену ситуације у рату на простору Босни и Херцеговини којом је онемогућена даља опсада Бихаћа и створени услови хрватском и муслиманском руководству планирање свеобухватне заједничке војне операције на западнокрајишке општин које је биле под контролом Војске Републике Српске. Све те активности реализоване су на основу Сплитског споразума - у циљу стварања нове равнотеже моћи у Босни и Херцеговини, стварањем тампон зоне дуж границе с Хрватском. 

Септембру 1995. године започела је операција хрватске војске „Маестрал“, подржана снагама Армије Босне и Херцеговине у операцији „Сана ’95“, те комбиновања са НАТО операцијом „Намјерна сила“. У офанзиви здружених снага сломљена је одбрана Другог Крајишког корпуса и 30. дивизије Првог крајишког корпуса Војске Републике Српске и заузета велика територија западнокрајишких општина. Војна интервенција је настављена операцијом „Јужни потез” током октобра, када су снаге Хрватске војске и Хрватског вијећа обране стигле на око 25 километара од Бање Луке. Међутим, захваљујући предузетој одсудној одбрани Војске Републике Српске и противударом српских снага према Кључу и Крупи на Уни, који је заустављен примирјем, што је омогућило почетак мировних преговора и потом постизања Дејтонског мировног споразума. Генерално, распоређивање снага Хрватске војске на основу Сплитског споразума, показало се као одлучујући утицај на рат у Босни и Херцеговини.

Сједињене Америчке Државе одобриле су ангажовање „приватне“ фирму MPRI за обучавање Хрватске војске и сходно договору обезбеђења потребних услова за ефикасно ратовање: обезбеђење наоружања, муниције, обавештајних података са беспилотних летилица, опрему за командовање и везу, снажну психолошко-пропагандну подршку... Коодинисано деловање MPRI и Администрације САД било је најпре на простору Хрватске, затим у Босни и Херцеговини, што је пресудно утицало на успех операција Хрватске војске и Армије Босне и Херцеговине против Војске Републике Српске Крајине и Војске Републике Српске.

ЛИТЕРАТУРА

1.  Агресија Републике Хрватске на Републику Српску – последице у општинама..., Републички секретаријат за односе са МКС у Хагу и истраживање ратних злочина, Бања Лука, 2008.
2.  Антић Бошко, Војска Републике Српске последица војног организовања муслимана и Хрвата, Збoрник радова „Двадеесет пет година Војске Републике Српске“, Београд, 2017.
3.  Википедија, Операција „Љето 95“, Операција „Уна“ Операција Маестрал“ и операција „Јужни потез“.
4.  Изетбеговић Алија, Сјећање, Љиљан, Сарајево, 1998.
5.  Кукобат Душан, Димитријевић Бојан, 2 крајишки корпус Војске Републике Српске, Репубички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука, 2019.
6.  Плавшић Биљана, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005.
Сплитски споразум- Википедија, слободна енциклопедија,sr.wikipedia.org › sr-ec › Сплитски_споразум

1 На формирању Хрватске демократске заједнице у Босни и Херцеговини (Хрватска заједница Херцег Босна формирана у Грудама 18. 11. 1991.) председник Хрватске демократске заједнице Далибор Брозовић говорио је о хрватским заставама на Дрини. (Биљана Плавшић, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005, стр. 28.)
Далибор Брозовић је, такође, изјавио приликом поздравног говора на годишњој скупштини Странке демократске акције 26. 5. 1990. године: „Хрватска ће се бранити на Дрини“. (Алија Изетбеговић, Сјећање, стр. 78)

2 Бошко Антић, Сребреница велика обмана, Републички центар за истраживање ратних злочина, Бања Лука, 2010.године, карте на стр. 65-66.

3 Бошко Антић, Сребреница велика обмана, Репубички центар за истраживање рата, Бања Лука,2010, стр. 67.

4 Индијски часопис „Патриот“, 11. фебруар 1993.

5 Бошко Антић, Сребреница велика обмана, Репубички центар за истраживање рата, Бања Лука, 2010, стр. 11-37.

6 Исто, карта на стр. 64.

7 Бошко Антић, Војска Републике Српске последица војног организовања муслимана и Хрвата, стр. 19.

8 Злочин у Купресу 1992, Википедија.

9 Детаљаније види: Душан Кукобат - Бојан Димитријевић, 2 крајишки корпус Војске Републике Српске, Репубички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука, 2019. стр 170-171.

10 Исто, стр 171-172.

11 Током оружаног сукоба у БиХ сукобљене стране нису имале исти третман. У стручној јавности су познате околности и процеси који су довели да Срби у БиХ добију третман „лоших момака“, тј глабалних криваца за оружане сукобе и статус јединих починилаца ратних злочина и злочина против човечности. Такав статус српске стране у рату у БиХ наметнут је из политичких и геостратегијских интереса САД и њихових савезника, како би се лакше могле предузети одговарајуће мере против Срба и њихове Војске, а у корист друге зараћене стране – Бошњачке.

12 Vjesnik, 24. 7. 1995. 01/09/2005 445

13 На састанку генерала Ратка Младића са генералом Рупертом Смитом у Мркоњић Граду (31. јула). Младић је тражио повлачење Хрватске војске са територије Републике Српске, да међународна заједница осуди хрватску агресију и да примени силу за њено заустављање. Смит се позивао на члан 51. Повеље УН да Босна и Херцеговина може позвати Хрватску у помоћ. Било је видљиво да је са уласком Хрватске војске, уз прећутну сагласност НАТО-а, на територију Српске почело офанзивно смањивање њене територије на политички прокламованом омеру 49:51%.

14 Душан Кукобат - Бојан Димитријевић, 2 крајишки корпус Војске Републике Српске, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука, 2019. стр 193.
15 Агресија Републике Хрватске на Републику Српску – последице у општинама..., Републички секретаријатза односе са МКС у Хагу и истраживање ратних злочина, Бања Лука, 2008, стр. 11.

16 Вељко Ђурић Мишина, Војно учешће САД у нападу на Републику Српску Крајину 1995. године, www.nspm.rs › Дебате › Србија и НАТО.