Srbija i Crna Gora (1--6)

1. OTVORENO PISMO SVETOZARU MAROVICU (Sloboda, 16.7.2003)
2. POKUŠAJ INTERNACIONALIZACIJE ODNOSA SRBIJE I CRNE GORE (G. Perazic /
Artel, 16.7.2003)
3. BLAGO BAJE PATKA (G. Matic / Artel, 4.7.2003)
4. ZAPLET SARTID (Politika, 28.6.2003)
5. RADNICKA RAKOVICA (M. Belosevic / Artel, 26.6.2003)
6. SVEDOKE UBIJAJU, ZAR NE (G. Matic / Artel, 6.6.2003)


=== 1 ===


OTVORENO PISMO SVETOZARU MAROVICU,
PREDSEDNIKU DRZAVNE ZAJEDNICE SRBIJA I CRNA GORA

Gospodine predsednice,

Vise stotina Srba i drugih casnih gradjana Evrope demonstriralo je
nedavno u Hagu zahtevajuci oslobodjenje predsednika Slobodana
Milosevica i prestanak ugrozavanja njegovog zivota i osnovnih ljudskih
prava. Oni su svoje zahteve uputili tribunalu, Ujedinjenim nacijama i
drugim medjunarodnim organizacijama.
Mnogi ugledni svetski pravnici svedoce o tome da je haski
tribunal nelegalan i da masovno krsi ljudska prava. Svima je poznato da
je u haskom pritvoru, ili posle boravka u njemu, pod nikad razjasnjenim
okolnostima, izgubljeno nekoliko ljudskih zivota.
Can 25 Povelje UN kaze: «Canice UN su saglasne da prihvate i sprovode
odluke Saveta bezbednosti u skladu sa Poveljom». Medjunarodni sud
pravde je jos 1971. potvrdio da drzave nisu obavezne da sprovode odluke
Saveta bezbednosti koje nisu u skladu sa Poveljom.
Savezni ustavni sud SRJ je u tri svoje odluke potvrdio da je
predsednik Slobodan Milosevic suprotno Ustavu i zakonu izrucen
tribunalu, odnosno da nije ni bilo u pitanju izrucenje, vec otmica.
Takav stav je javno izneo i vas prethodnik, dr Vojislav Kostunica.
Po istom ustavnom osnovu, vlada SAD zahteva od vas i vasih
ministara da prihvatite jednostranu obavezu da gradjani SAD ne smeju
biti izruceni Medjunarodnom krivicnom sudu, koji eksplicitno priznaje
vecina drzava u svetu, ukljucujuci i nasu.
Haski tribunal odbija da sudi onima koji su bombardovali nasu
zemlju, odbija da sudi onima koji su «komandno odgovorni» za zlocine
nad srpskim narodom, ukljucujuci vodje albanskih terorista. Sudjenjem
celokupnom drzavnom i vojnom vrhu Jugoslavije, Srbije i citavog srpskog
naroda, haski tribunal pokusava da nasoj drzavi i narodu nametne
kolektivnu krivicu, iz koje treba da proizadju moralne i materijalne
posledice zbog kojih ce patiti i nasi unuci.
Pored toga, haski tribunal nastoji da stvori kvazipravnu osnovu
za dalje ogranicavanje suvereniteta i rasparcavanje nase zemlje, kao i
obespravljivanje naseg naroda. Posledice koje neposredno prete su
nezavisnost Kosova i Metohije i ukidanje Republike Srpske.
Borbu predsednika Slobodana Milosevica za istorijsku istinu
podrzava vecina nasih gradjana i progresivna medjunarodna javnost.
Medju moralnim autoritetima koji su iskazali takvu podrsku nalaze se
Harold Pinter, Mikis Teodorakis, Aleksandar Zinovjev, Pjer-Mari Galoa,
Boris Olijnik, Remzi Klark.

Uprkos svemu tome, vas Savet ministara odlucio se za
bespogovornu saradnju sa haskim tribunalom.
U vezi sa tim, postavljamo vam samo jedno pitanje:

U cijem je interesu da se nasi drzavni organi pretvaraju u
servis haskog tuzilastva, odnosno da se saradnja sa tribunalom svodi
samo na jednosmernu saradnju sa tuzilastvom?

Verovatno vam je poznato da svaka drzava ima pravo i duznost da stiti
svoj suverenitet i svoje interese, kao i obavezu da stiti ljudska prava
svojih gradjana.
Mozda ste culi koliko je drzavnika u svetu u kontaktu sa nasim
zvanicnicima izrazilo postovanje za ono sto predsednik Milosevic cini u
zastiti nasih drzavnih interesa i uverenje da iza njegove odbrane, bar
u pravnom i materijalnom smislu, stoji nasa drzava?
Ako ste to culi, trebalo je da se zamislite nad cinjenicom
koliko je nasim zvanicnicima u tim razgovorima bilo neugodno da
priznaju (ako su se to uopste usudili) da mnogi danas najodgovorniji
predstavnici nase drzave ne samo da ne stoje iza odbrane Slobodana
Milosevica, vec da namerno izbegavaju da toj odbrani pruze i onu pomoc
koju su po Ustavu i Zakonu obavezni.
A sigurno se nisu usudili da priznaju da se organizovanje
njegove odbrane na sve nacine otezava. I da se u tome pribegava
najnecasnijim sredstvima, kao sto su: medijski linc, napadi na
porodicu, sirenje atmosfere straha, kampanja protiv svakoga ko na
politickoj sceni zastupa patriotske ideje ili se bori da zastiti
slobodu i demokratiju u nasoj zemlji.
Haski tribunal je u panici jer ce morati da oslobodi predsednika
Milosevica, posto je tuzilastvo i pre kraja svog poluvremena dozivelo
potpuni poraz. Poslednja nada im je da poluvremena odbrane uopste ne
bude.
Da li cete dozvoliti da se to dogodi?
Trazimo da se za pripremu odbrane predsednika Milosevica, koja je od
znacaja za buducnost naroda i drzave, obezbede elementarni uslovi i
elementarna ravnopravnost: pristup drzavnim arhivama, ustupanje svih
dokumenata koja su ustupljena haskom tuzilastvu, pokrivanje troskova
advokata i istrazitelja.
Pozivamo vas da ucinite ono sto narod ocekuje, a na sta vas
moralni principi i zakoni obavezuju.
Pravda se ili ostvaruje u ime naroda, ili je narod ostvaruje
sam.

Beograd, 16. jula 2003.
UDRUZENJE «SLOBODA»


SLOBODA urgently needs your donation.
Please find the detailed instructions at:
http://www.sloboda.org.yu/pomoc.htm

To join or help this struggle, visit:
http://www.sloboda.org.yu/ (Sloboda/Freedom association)
http://www.icdsm.org/ (the international committee to defend Slobodan
Milosevic)
http://www.free-slobo.de/ (German section of ICDSM)
http://www.wpc-in.org/ (world peace council)
http://www.geocities.com/b_antinato/ (Balkan antiNATO center)


=== 2 ===


Dr Gavro Perazic:
POKUŠAJ INTERNACIONALIZACIJE ODNOSA
SRBIJE I CRNE GORE

http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2003-07-16_2.html

Beograd, 16. jula 2003. godine

Izvod iz rukopisa pripremljenog za štampu pod naslovom:
"Ne daj mo te kolijevko srpstva", autora prof.dr Gavra Perazica


Za odvajanje od Srbije, ali pravno i za izlaz iz Jugoslavije kao
složene države, Crna Gora se odlucila da saopšti i traži eventualno
priznavanje i pomoc od svetske zajednice - OUN. U tom cilju upucuje
zvanicno saopštenje i pismo ovoj organizaciji posredstvom jedne strane
misije pri njoj.

Taj dokument (non paper) upucuje Vlada Crne Gore 23. juna 2000. godine,
nazvan "Crna Gora i Balkanska kriza" , posredstvom kog crnogorski
predstavnik - šef misije pri UN u Njujorku Perovic, traži pomoc od
slovenackog diplomate da bi ovaj izdejstvovao cirkulisanje ovog
dokumenta clanicama OUN. U tom cilju otpravnik poslova Slovenije uputio
je 12. jula 2000. godine pismo sa anexom predsedniku Saveta bezbednosti
u kome dostavlja tekst Rezolucije o zaštiti interesa Republike Crne
Gore i njenih gradana, kojeg je usvojila Skupština CG 8. jula 2000.
godine.

Slovenacki otpravnik poslova Samuel Zbogar, upucujuci pismo predsedniku
Saveta bezbednosti, konstatuje da Slovenija smatra da je predložena
Rezolucija dokument od velikog znacaja, usvojena u kljucnom trenutku za
buducnost SRJ. Najzad, ovaj diplomata obecava svoju zahvalnost ako bi
ovo pismo cirkulisalo sa anexom kao zvanicni dokument Saveta
bezbednosti. Navedena kvalifikacija ove rezolucije deluje zacudujuce
što svakako potvrduje i davanje pismu od 21. juna 2000. godine znacaj
dokumenta koji "može da bude korisan svim clanicama OUN za razumevanje
situacije na Balkanu".

Slovenacki otpravnik poslova je sigurno procitao sadržaj Rezolucije i
pisma pre nego ih je dostavio Savetu bezbednosti da ih ovaj cirkuliše
kao sopstvene dokumente. Ne može se poreci cinjenica da je taj
diplomata ucinio delikt mešajuci se u unutrašnje poslove Jugoslavije i
njene clanice Republike Crne Gore, jer za davanje takvog ovlašcenja
nije ni Crna Gora imala pravo, što je trabao znati navedeni diplomata.
Na strani to što je on kao mandatar uzeo sebi i suviše prava da bude i
zaštitnik crnogorskih interesa pred OUN na štetu interesa SRJ. Jer,
svaki iole pismen pravnik kada bi procitao tekstove pisma i Rezolucije,
video bi da je njihov sadržaj optužba-kleveta jedne clanice federacije
protiv druge clanice i njihove zajednicke države. Najzad, kako se
slovenacki otpravnik poslova nije prisetio da ovaj njegov celokupni
aranžman može biti od štete po Jugoslaviju koja jedino može biti
zastupljena u OUN, dok republika tužiteljica kao njen deo nema
subjektivitet da se spori sa svojom državom pred ovom organizacijom.
Zato je bilo evidentno da ovakav postupak doliva ulje na vatru u tim
odnosima, te sasvim sigurno država koja se tim bavi zaslužuje osudu od
strane UN, jer ona na takav postupak ne može pretendovati.

Naravno, države clanice OUN na osnovu ovih optužbi nisu ni mogle
reagovati, a ovaj postupak s punim pravom možemo nazvati pucistickom
diplomatijom od strane jedne države sa ciljem da se umeša u unutrašnje
poslove jedne države clanice OUN. Inace, po clanu 2/7 Povelje OUN,
sukobi ili bilo kakva nesloga izmedu pojedinih delova države spadaju u
domain reserve svake države, te se ni OUN ne može mešati u te poslove.

Osnovni stav i poruka navedene Rezolucije "o zaštiti prava i interesa
Republike Crne Gore i njenih gradana", u suštini utvrduje nulifikaciju
pravnog sistema SRJ na teritoriji Crne Gore. Zato Skupština Crne Gore,
kaže se u ovom dokumentu, nece priznati ni prihvatiti bilo koji
zakonski ili politicki akt koji donese zakonodavni, izvršni i sudski
organ savezne države bez ucešca zakonskih i legalnih predstavnika Crne
Gore.

Iz sadržaja njenog teksta ocito je da Crna Gora odbacuje savezni pravni
sistem u kome je i njen pravni sistem sastavni deo, te odlucuje da se
ovaj jugoslovenski nece više primenjivati u Crnoj Gori, sa cime se na
internom planu otrgla od celine državno-pravnog poretka u kome je bila
od 1918. godine. Ima osnova da se ovaj metod oznaci kao pucisticki,
koji nanosi štetu ne samo kredibilitetu Jugoslavije u svetu, vec cini
štetu drugoj clanici (Srbiji) koja ostaje u saveznoj državi sve dotle
dok se na pravnom planu ne budu rešila pitanja odnosa izmedu ove dve
republike.

Anex uz pismo od 21. juna 2000. godine kojeg je stalni predstavnik
Slovenije pri OUN dostavio predsedniku Saveta bezbednosti (non paper),
sadržinski je srocen tako da predstavlja optužbu prevashodno protiv
Srbije, kao i Jugoslavije. Uporedo se kritikuje "beogradsko
rukovodstvo" zbog politicke destrukcije, autokratije, sukobljavanja s
medunarodnom zajednicom i samoizolovanja, te korišcenja te politike za
destabilizaciju Crne Gore u kom cilju se koristi i Vojska Jugoslavije,
ciji su lideri u velikom broju spremni da služe ostvarivanju te
politike. Takode se upozorava da može doci do izbijanja nove krize sa
kojom može biti suocena ne samo Crna Gora, vec i "ovaj region i
celokupna medunarodna zajednica".

Ceneci tekst pisma kojeg smo izneli u kontekstu sa uslovima za
stabilnost i mir koji predlaže Vlada i rukovodstvo Crne Gore, mora se
izvuci zakljucak da Vlada Crne Gore predlaže svetskoj zajednici model
internacionalizacije problema državnog statusa Crne Gore uz eventualne
mere - sankcije protiv Srbije. Ti predloženi uslovi skoro taksativno su
izneti u tri tacke i to:

1. Što pre uspostaviti nove demokratske odnose u Srbiji kroz slobodne i
fer izbore koje ce verifikovati medunarodna zajednica.

2. Ojacati diplomatsku izolaciju politike i režima u Srbiji i ponuditi
još jacu podršku demokratskim snagama u Srbiji.

3. Savet bezbednosti OUN treba da stvori preduslove za efikasnu i
široku podršku medunarodne zajednice privrženosti Crne Gore
transformaciji i integraciji u sve evropske i medunarodne procese, kao
i medunarodne politicke i i finansijske institucije, kako bi ona mogla
da predstavlja pozitivan model za demokratske napore i snage u Srbiji.
Kada se jednom stvore uslovi može doci do sporazuma sa demokratskom
Srbijom o formi i sadržaju buducih odnosa koji ce odgovarati miru i
stabilnosti regiona i Evrope.

Najodlucnija je, mi bi rekli, konstitutivna tacka 8. ovog dokumenta, sa
kojom Crna Gora urbi et orbi , objavljuje svoj ustavnopravni i
medunarodnopravni položaj. Naime, "Vlada Crne Gore odbija da prihvati
rukovodstvo Srbije, njene politicke i diplomatske predstavnike i
službe, koji zloupotrebljavaju administraciju SRJ i ubuduce oni to ne
mogu da cine u ime Crne Gore. Ona ce nezavisno izražavati,
predstavljati i štititi svoju politiku i interese i obaveštavati o tome
druge zemlje i medunarodne organizacije, direktno ili preko svojih
predstavnika".

Zakljucni stav kojeg smo citirali u ovom pismu ne daje mesta sumnji
koji je osnovni smisao ovog obracanja Vlade Crne Gore Ujedinjenim
nacijama. U tom krucijalnom cilju nesumnjivo decidno ona saopštava da
je na politickom i pravnom planu prekinula veze sa svojom državom
Jugoslavijom, te manje više traži aprobaciju ovakve svoje politike,
njenu pomoc i blagonaklonost OUN, jer se sprema da kao nezavisna država
ude u krug njenih clanica.


=== 3 ===


Goran Matic: Blago Baje Patka

http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2003-07-08_1.html

Beograd, 04. 07. 2003.

Diznijev junak Baja Patak obožava da provodi vreme u svom trezoru,
prepunom novca. Iako se kupa u novcu, on štedi svaku paru i ne želi da
pomogne svojim siromašnim rodacima. Ne postoji Diznijeva epizoda u
kojoj je on nekome finansijski pomogao.
Ipak, gradani Srbije su na izborima 2000. godine poverovali u izborno
obecanje da se Baja Patak promenio i da ce da deli pare iz trezora. Da
ce da nastupi blagostanje i da ce živeti kao junaci iz zapadnih TV
serija i filmova. U tim serijama nema nezaposlenih i siromašnih. Svi su
lepo obuceni, voze automobile i dobro su placeni. Zapadna industrija
zabave je ostvarila cilj. Sugerisala je gradaninu da ce prihvatanjem
novog obrasca ponašanja postati deo sastavni sveta omiljenih filmskih i
televizijskih iluzija. Da ce živeti u okruženju koje podseca na
omiljenu seriju ''Dinastija''.

Leto 2003. godine. Oko dva miliona gradana Srbije, prema zvanicnim
podacima, živi u apsolutnoj bedi. Jedna trecina živi u siromaštvu sa
prihodom manjim od 30 dolara mesecno, dok oko dva miliona ljudi živi u
apsolutnoj bedi. Ekonomska frustracija ubrzano galopira Srbijom.
Velika obecanja, iz izborne kampanje 2000. godine, o blagostanju i
poštovanju narodnih interesa, raspršila su se kao mehur od sapunice.
Umesto šest milijardi dolara koje nestrpljivo cekaju da predu granicu i
napune narodu džepove, dan za danom, ispunjavaju se upozorenja i
prognoze Slobodana Miloševica iz obracanja naciji, pre drugog izbornog
kruga, nikada održanog. Još uvek odzvanja poruka: ''Ne napadaju oni
Srbiju zbog Slobodana Miloševica, nego Slobodana Miloševica zbog
Srbije''.
Da, Slobodan Miloševic, iskusni bankar politicar i državnik, dobro je
znao šta ''strani dušebrižnici'' žele da naprave od Srbije, i borio se
da to spreci. Strani dušebrižnici su, opet, tvrdili da se bore za
blagostanje gradana Srbije koje im njihova tadašnja vlast, svojim
''svadanjem sa svetom'', uskracuje. Njihova briga za standard gradana
Srbije bila je dirljiva. Konacno je Srbija našla prave prijatelje u
medunarodnoj zajednici. Cinjenicu da su je ti isti bombardovali,
trebala je da izbriše obecana ''kiša dolara''.
Prica o izvesnosti izbornih obecanja, dobro je poznata i porede je sa
lovackim pricama. Politicari su skloni da daju obecanja. Njihova
obecanja su usmerena na pozitivna ocekivanja i potrebe gradana.
Davanjem takvih obecanja, posredno se ta ocekivanja i potrebe priznaju.
A to priznanje je cesto, samo po sebi, dovoljno. Samo obecanje se ne
mora nužno i da se ispuni. Opšte je prihvacen stav da se onaj ko je dao
obecanje, u slucaju njegovog neispunjavanja, ne poziva na odgovornost.
Smatra se da je priznanje potreba i ocekivanja gradana, samo po sebi,
dokaz dobrih namera.
Medutim, obecanja o poklonu od šest milijardi dolara i blagostanju koje
ce uslediti odmah po odlasku ''Miloševicevog režima'', nesposobnog da
iskoristi blagodeti ''ljubavi sa bogatim Zapadom'', spadaju u
hazardersku igru, bez ikakvog pokrica. Kao da se niko u Istocnoj
Evropi, ili Južnoj Americi, nije do sada opekao na slicnim izbornim
poduhvatima. Kao da gradani Srbije nisu imali prilike da vide kolapse
tudih ekonomija i tudu bedu. Blagonaklonost Zapada prema odredenoj
zemlji u tranziciji, formira se iskljucivo na osnovu stepena
otvorenosti za realizaciju njihovih konkretnih ekonomskih interesa.
Milioni siromašnih i opšta beda predstavljaju uobicajenu ''kolatelarnu
štetu'' u ovim ekonomsko-tranzicionim pohodima. Gradani Srbije su se
opredelili da se uce na sopstvenom iskustvu. Tuda im nisu bila dovoljno
ubedljiva.
Možda ce neko reci da ga nisu zavarala nikakva obecanja. Nikakva tuda
iskustva, tranzicije i demokratizacije. Jednostavno, želeo je da vidi
odlazak Miloševica, sa politicke scene, po bilo koju cenu. Medutim taj
odlazak ima svoju cenu. A cena pocinje da se ispisuje. Niko ne zna koja
ce biti konacna cifra. Vec sada je prevelika za Srbiju, prevelika za
njene gradane.
Niko ne tvrdi da je stanje u ekonomiji, pre 2000. godine, bilo sjajno.
Ali, postojali su objektivni razlozi za tadašnje probleme. Politika
ekonomskih sankcije, pritisaka i uslovljavanja bila je usmerena na
ekonomsko podrivanje zemlje. I pored toga, ekonomski potencijal i
proizvodni kapaciteti, ostali su sacuvani. Posle promene vlasti i
ukidanja sankcija, ekonomija se raspala.
Neki ce to da objašnjavaju neodrživim odnosima u privrednom sistemu, sa
stanovišta medunarodnih standarda. Kažu da ce sve to da reši
tranzicija. Neka onda objasne kako su, na primer, pojedina preduzeca, u
uslovima najsurovijih sankcija, uspešno radila i proizvodila delove i
za takve gigante kao što su Mercedes, Audi ili Pežo, a posle promene
vlasti propala. Ukidanje sankcija bi, po zdravoj ekonomskoj logici,
moralo da dovede do još uspešnije proizvodnje i veceg profita, bez
obzira na svojinske odnose i promene. Medutim, to se nije desilo.
Gde je rešenje ove zagonetke. Ko ce to da objasni radnicima koji ostaju
bez plata i posla. Obracanje Slobodana Miloševica javnosti, pre drugog
izbornog kruga, nikad održanog, sadrži i upozorenje i objašnjenje ove
situacije.
Vladajuca garnitura, izabrana u strukturama ''medunarodne zajednice'',
da sa dugim cevima osvoji vlast, institucije i preduzeca, ima svoje
objašnjenje. Za sve je kriv prethodni režim, i onaj pre njega, i još
pre njega, pa sve do Nikole Pašica. Svi su negde pogrešili, samo je ova
vladajuca garnitura savršena u svojoj nadljudskoj borbi za ostvarenje
''sna o blagostanju''. Previdaju banalnu cinjenicu - da njihovo
blagostanje ne znaci i blagostanje ostalih gradana, vec bedu i
siromaštvo.
''Izabrane vlasti'' u ovoj i ovakvim zemljama dobijaju svu mogucu
inostranu, moralnu i politicku podršku da istraju u svojoj mesijanskoj
borbi za svete ideale slobode i demokratije. Medijski sistemi prave od
njih ''pionire i promotere demokratije'', ambasadori zapadnih zemalja
ih ''tetoše'' i pomažu im. Sasvim logicno. U igri je velik ulog.
Pretvaranje države u kreditno-obracunsku jedinicu medunarodnih
institucija i stranih vlada.
Predstavnici ''izabranih vlasti'' imaju i beneficije. Mogu da,
materijalno i statusno, znacajno unaprede svoj položaj. Obecanje o
blagostanju, ako vec ne mogu svima, ispunice sebi. Upravni odbori,
putovanja, diplome, kuce i stanovi, preduzeca za sebe, clanove porodice
i prijatelje. I za to ce dobiti podršku. Jer, u igri je velik ulog.
Pretvaranje države u zavisan protektorat. Što da se medunarodni faktori
iscrpljuju oko destrukcije Srbije, kada ima dovoljno ''domacih
kandidata''. I desno, i levo, i na centru.
Ipak, i pored blagostanja u koje je uplovila nova vlast, ostaje problem
opšteg siromaštva i bede, u koje uplovilo stanovništvo. Nikakav
problem. I ta tema je apsolvirana. Najpre ce se priznati siromaštvo kao
problem. ''Društvena briga'' za siromašne se forsira u medijima. Kada
se vec ne rešavaju problemi, neka vidi ''sirotinja raja'' da neko vodi
racuna o njima. Da uvažava problem i da iskazuje zabrinutost i
saosecanje.
Zatim sledi formiranje nezavisnih instituta, agencija i centara,
skupštinskih i vladinih tela, partijskih oblika delovanja, sindikalnih
komiteta, odbora i komisija i kombinovanih socijalno-ekonomskih saveta
za borbu protiv siromaštva. U budžetima se izdvajaju sredstva za rad
ovih birokratskih tela za ''dizanje prašine'' o gorucoj temi. Na brigu
vlasti za sirotinju, nadovezuje se i medunarodna zajednica. Stižu
donacije i krediti za izradu strategija, operativnih planova i
projekata. Ukljucuju se eminentni profesori i strucnjaci željni dodatne
afirmacije i dodatnih honorara. Eksperti su uzeli stvar u svoje ruke.
Bice analiza i planova, strategija i projekata.
Investiranje u birokratsko-ekspertsku aktivnost i ''proizvodnju
papira'' o nekoj aktuelnoj temi, znacajno je za kontrolu javnog mnenja.
Princip je isti kao sa predizbornim obecanjima. Priznanje problema i
angažovanje birokratskih struktura proizvodi utisak u javnosti da se
uvažavaju problemi ugroženih, siromaštvom i bedom, i da se radi na
prevazilaženju problema. To što se koncepcije zabrinutih eksperata,
uglavnom oslanjaju na ekonomsku politiku vlade kao optimalnu, nikog ne
zabrinjava. Nisu oni tu da polemišu sa vladinom politikom, vec da je
potvrde i podrže. Da odbiju svaku vezu ekonomske politike vlade sa
siromaštvom. Da pricaju bajke o deset godina ''prošlog režima'' koji je
sve upropastio. Eksperti dobro znaju svoj posao. Brane vladinu
politiku. Uostalom, ko ce da ih isplati ako to ne urade. Umiruju se
tenzije, održava poverenje u vlast i obezbeduje se nada.
Ova situacija ipak ne može da se poredi sa izbornim obecanjima. Dok u
izbornoj kampanji opozicija daje obecanja ciji je smisao negacija i
kritika vladajuce politike, ovde se radi o iznudenoj poziciji vlasti da
prizna sopstvenu nesposobnost i ekonomsku katastrofu. Borba protiv
siromaštva ne može da se vodi alternativnim putem, angažovanjem radnih
grupa i traženjem donacija za izradu projekata i strategija.
Angažovanje raznih eksperata nece rešiti problem ekonomske katastrofe i
nemaštine. Borba protiv siromaštva podrazumeva obracun sa njihovim
uzrocima. A to su, pre svega, rezultati državne ekonomske politike.
Rezultati rada vlade. Ako neko zaista želi da se obracuna sa
siromaštvom i bedom, morao bi da se temeljno obracuna sa ekonomskom
politikom vlade. Svaka druga borba protiv siromaštva bila bi direktna
podrška ekonomskoj katastrofi koju uspešno servisira vlada.
Onaj, ko odbija da prihvati elementarnu cinjenicu, da iza jedne trecine
siromašnih u Srbiji stoji vladina politika, podržava vladu na kursu
daljeg siromašenja stanovništva. Da li ce je podržavati i kada u Srbiji
bude dve trecine siromašnih gradana, ili tri trecine minus 2- 3
procenata bogatih. Da li gradane Srbije u tom pravcu vode izborna
obecanja o blagostanju.
Leto 2003. godine. Milion otpuštenih radnika, stotine hiljada bez
isplacene zarade, milioni siromašnih. Ipak, nisu sva obecanja
izneverena. Dinastija je pre par godina stigla. I to, na Beli Dvor.
Doduše, ne serija, vec porodica. Došli su siromašni, iz bogatog sveta,
da uživaju u blagodetima i bogatstvu Srbije. Da podele bogatstvo sa
onima koji ga u Srbiji imaju. Gradani Srbije nisu bili te srece.
Dinastija je ostala samo televizijska iluzija. Bogata Srbija takode.
Oni su izgubili i ono što su imali, i gubice i dalje. Istina, ne svi.
Za sledece izbore gradanima treba pripremiti ''Mikijev zabavnik''. Bez
obzira na deciji karakter ovog casopisa, on je pun poucnih primera i za
odrasle. Narocito za glasace. Tamo ce videti da Baja Patak, cicija iz
stripa, iznosi dolar iz trezora samo pod uslovom da ostvari profit. On
ne poklanja iz altruistickih i filantropskih razloga. U stripu o Baji
Patku nema prevare. U Srbiji ima. Previše!


=== 4 ===


http://www.politika.co.yu/2003/0628/01_07.htm

Politika (Beograd), 28.6.2003

Zaplet Sartid


Na listi spoljnopolitičkih i ekonomskih prioriteta SCG (a Srbije
pogotovo) mogao bih ovih dana (ako već nije) da se nađe i slučaj Sartid.

Namerno kažemo "slučaj", jer martovska prodaja ovog metalskog
kompleksa američkom koncernu Ju-Es-Stil, uprkos svojoj formalnoj
validnosti, preti da preraste u aferu koja bi ozbiljno naškodila dosad
uspešnim reformskim koracima Srbije. Ovo bi se pogotovo moglo dogoditi
posle nedavnih javnih upozorenja uglednog konzorcijuma evropskih
banaka (i uz njih pratećih kompanija), poverilaca Sartida, koji su na
nedavnoj konferenciji za štampu u beogradskom Hajatu upozorili da će
slučaj predati Arbitražnom sudu u Beču.

Njihovo upozorenje kao i argumenti zbog čega i sama vlada mora da se
(ponovo) pozabavi Sartidom još su ozbiljniji posle višestrukih
upozorenja da će - ako stvari ostanu kakve jesu - strani kreditori o
svemu obavestiti i za ovo područje moguće zainteresovane poslovne
partnere: a obavestiće ih očigledno o nesavršenosti naših propisa i
sudstva i na kraju o odgovornosti same vlade u izvršavanju obaveza
koje su svojevremeno prihvaćene. Ako se to zaista i dogodi slučaj
istoga časa postaje međunarodna afera.

Trenutno – ali i prethodnih meseci (a posle prodaje Sartida za 21,3
miliona dolara o čemu se u stručnim krugovima poodavno govori kao o
"nedopustivo niskoj ceni") – od veoma ozbiljnih prigovora konzorcijuma
stranih banaka nadležni ministar Aleksandar Vlahović se brani uporno
ponavljanom izjavom "da Vlada Srbije nije nadležna za poništaj prodaje
Sartida" jer je od trenutka uvođenja stečaja u ovaj oronuli gigant
naše privrede nad njim "prestala ingerencija Ministarstva za
privatizaciju i same Vlade Srbije". Iz te ni u čemu sporne izjave je
više nego jasno da se od vlade ne može tražiti da bilo šta naređuje
nadležnom sudu. Međutim, ako je i naš Trgovački sud kao i svuda u
civilizovanom svetu nezavisan, zašto vlada ne bi mogla da raspravlja o
dokumentu koji poseduje i koji su predstavnici konzorcijuma banaka
pokazali na nedavnoj konferenciji za štampu u hotelu Hajat. Reč je o
"Pismu podrške" koje je još u maju 2001. godine potpisao lično
tragično preminuli premijer Zoran Đinđić.

Tim dokumentom srpska vlada (pa i sam ministar Vlahović) se pre
stečaja, a i pre prodaje Sartida, obavezala da neće preduzimati ništa
bez znanja konzorcijuma i na štetu Sartidove (buduće) sposobnosti da do
tada preuzete obaveze prema inostranim kreditorima izmiruje.

Neophodno je zato da sama vlada, ili odgovarajući ekspertski tim,
potraži i nađe takva rešenja koja bi eliminisala opasnost moguće afere
i nove bruke. Pogotovu što ova tema ima potencijal da postane novo
poprište za unutarpartijske obračune i dodatnu politizaciju, u
okolnostima kada cela zemlja ima mnogo preča posla. (Lj. Č.)


=== 5 ===


Mirela Beloševic: RADNICKA RAKOVICA

http://www.artel.co.yu/sr/izbor/jugoslavija/2003-06-26_1.html
infograf@...

Beograd, 26. juni 2003. godine

Rakovica se nekada smatrala industrijskim delom Beograda, gde je radila
i živela radnicka klasa. Nekada, Rakovica je imala 25000 radnika i kada
se loše živelo obican svet je umeo da kaže: " Videce oni (misleci na
vlast) ako im ustane Rakovica ! " Upravo u lošim vremenima inflacije
1993. godine krenulo je i propadanje industrijskih giganata. Kao što je
bila obezvredjena svaka duga roba, bili su obezvredjeni i traktori, pa
tako i motori za traktore koji se, recimo, proizvode u Rakovickoj
Industriji motora. Onda su usledile sankcije, bombardovanje a sad je,
kažu, nedostatak investicija razlog što u Rakovici ima tri puta manje
radnika i što u proseku žive sa primanjima od 6000 dinara.
U Industriji motora stecaj traje vec pet godina i od tada ne
funkcioniše sindikalna organizacija. To naravno nije propisano zakonom
jer sindikat nije pravno lice da bi u strecaju prestao sa radom .
Medjutim, u stecaju svi radnici idu na Biro za zapošljavanje a pozivaju
se samo oni koji su nephodni. Pošto medju neophodnima najcešce nema
sindikalnih poslenika onda se preplašeno clanstvo sindikata povlaci i
odustaje od sindikalne aktivnosti. Menjaju se stecajni upravnici ( u
Industriji motora promenjena su 4 upravnika) koji imaju velika
ovlašcenja, odgovorni su Trgovinskom sudu dok radnicima niko nije
odgovoran niti imaju gde da se požale. Završavaju negde na pijacama za
tezgom ili na ulici prodajuci švercovanu robu. Potplate doktore da bi
otišli u invalidsku penziju jer i to im je neko rešenje. U prostorije
Samostalnog sindikata, koje se nalaze u opštini Rakovica, ili u službu
socijalnog rada dodju da pozajme koji dinar. Jedan od osnovnih zahteva
sindikata jeste da se promeni Zakon o stecaju kako on ne bi bezgranicno
dugo trajao .
Fabrika "21 maj" ušla je u restruktuiranje, oslobodili su se viška
radnika ali oni koji su ostali ne žive bolje . Od 5500 radnika ostalo
je 1700. Ovaj gigant ima 9 fabrika od kojih je jedna nekada proizvodila
delove za avione. U okviru Holdinga svaki deo ima svoj proizvodni
program ali ni jedan ne funkcioniše. Deo koji proizvodi auto motore
deli sudbinu Kragujevacke "Zastave" i u proizvodnji u primanjima. Plate
kasne, ne mogu da plate struju, vodu, imaju nerešena stambena pitanja.
Sa restruktuiranjem se stalo pocetkom ove godine jer navodno nema
novca. Dugovanja su narasla i ne može se dalje sa tim teretom. Nekada,
kada se vlast još plašila da ne krene pobuna u Rakovici, davali su
fabrikama kredite ali sa velikim kamatama koje sada nema ko da otplati.
Sindikalno rukovodstvo Rakovice se pita ako su nam kao državi otpisani
dugovi zašto ne mogu i strateški bitnim fabrikama da se otpišu
dugovanja. Pošto su u upravnim odborima ovih fabrika predstavnici
vlasti od kojih zavisi da li ce im biti otpisani dugovi iz nekog, možda
nesvesnog, straha radnici Rakovice su se na nedavnom protesnom skupu
radnika u Beogradu uglavnom pojavili sa zastavama sindikata a ne
fabrika iz kojih dolaze. "Dvadeset prvi maj" i "Rekord" su na spisku od
40 preduzeca koji se rekonstruišu po posebnom programu Vlade, što bi
trebalo da znaci da je Vlada svesna njihovog znacaja. Kada su radnici
otpuštani takodje je primenjivan socijalni program Vlade a to znaci
6000 dinara po godini radnog staža. Za te pare kupili su šporete,
zamenili dotrajale kucne aparate, ali je malo ko zapoceo neki biznis.
"Rekord" ima ugovor o saradnji sa jednim ruskim poslodavcem koji je
zapravo zakupio proizvodnju guma i obezbedio sirovine. Radnici primaju
redovno plate, ako se tako mogu nazvati primanja od 6000 dinara. Od
3000 radnika, koliko ih je nekada bilo, sada radi 800.
Kao primer cistog robovlasnickog odnosa sindikalci navode slucaj
"Kamenoloma EMS Kijevo" a.d. Beograd koji je, kažu, ilustracija za
privatizaciju koja je pogubna za radnike. Kamenolom na Straževici koja
je toliko puta bombardovana u vreme NATO agresije na Jugoslaviju, kupio
je na aukciji Italijan i od tada ne poštuje ni kolektivni ugovor, iako
se na njega obavezao kupoprodajnim ugovorom. Podelio je radnicima
odštampane molbe za sporazumni raskid radnog odnosa i na pitanje šta
želi time da postigne, sindikalci Rakovice kažu da je cilj da radnici
bez pogovora pristanu na sve uslove rada.
Jedini pozitivan primer je "Tehnogas" gde je vecinski vlasnik nemacki
državljanin koji je u startu obezbedio 3 miliona maraka za rešavanje
stambenih pitanja. Plate su tajna a kažu da sindikalna oragnizacija u
ovoj firmi dobro radi.
I još jedan detalj iz rada Samostalnog sindikata Rakovice, ciji celnici
kažu da su vecinski sindikat u vecini fabrika radnicke Rakovice,
nedavno im je iskljucena struja i to samo spratu u zgradi opštine na
kome se oni nalaze. Sindikat Rakovice ne želi da placa nerealno visoke
racune i smatraju da vlast i na ovaj nacin pokazuje svoju snagu.
O životu u Rakovici govori i podatak sa sastanka u skupštini opštine
gde je receno da je nekada od maligniteta oboljevalo na ovoj opštini
160 do 180 ljudi godišnje a sad 500 , a razlozi su brojni (toga bar ne
nedostaje): bombardovanje, pothranjenost, stresovi zbog gubitka radnog
mesta, života u lošim podstanarskim uslovima...
Sve u svemu, izgleda da se vlast ne plaši pobune ove brojcano
oslabljene radne snage. Ne samo da nemaju brojnost, vec su to sad
uglavnom uplašeni, umorni ljudi do kojih ne stižu ni informacije kakva
ih sudbina ceka. Kakva sudbina ceka nekadašnje industrijske gigante ne
znaju ni sindikalni predvodnici jer nema socijalnog dijaloga. On je,
kažu, jednostran jer predstavnici vlasti odredjuju kada ce se susresti
sa sindikalcima, ali i dnevni red, o cemu ce se na tim susretima
razgovarati.


=== 6 ===


Svedoke ubijaju, zar ne

http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2003-06-23_8.html

Goran Matic
potpredsednik Jugoslovenske levice
Beograd, 06. 06. 2003. godine

Protiv amnezije i predrasuda

Na istorijskoj sceni, pojavio se pod imenom Savle iz Tarza (Taršanin).
Kao fanatican eksponent kolaboracione, prorimske vlasti u Jerusalimu,
on aktivno ucestvuje u napadima na tadašnje pripadnike nazarenske
partije, odnosno prve hrišcane. Slobodno je priznavao da je svoje žrtve
proganjao do smrti, a smatra se da je bio umešan i u kamenovanje
Stefana, prvog hrišcanskog mucenika. Posle Stefanove smrti, Savle je sa
odredom ljudi, krenuo u Damask, u Siriji, da u skladu sa politikom Rima
i tamo progoni nazarene.
Na putu za Damask, na vrelom podnevnom suncu, Savle pada sa konja,
doživljava neobicno iskustvo i cuje glas koji ga pita: ''Savle, Savle,
zašto me goniš''. Glas mu se predstavlja kao Isus Nazarecanin i upucuje
ga da produži u Damask gde ce biti preobracen. On odbacuje svoje ranije
ime Savle, postaje Pavle i krece da širi nazarensku misao sa istim onim
fanatizmom, s kojim je dotada pokušavao da je uguši. Radikalan raskid
sa prošlošcu je više nego ocigledan. Savle je u potpunosti uklonjen sa
scene.
Oko 39. godine nove ere, Pavle se vraca u Jerusalim, gde ga zvanicno
primaju medu nazarene. Upravo od Pavla, i samo od Pavla, uz pomoc i
podršku Isusovog sledbenika Simona, poznatijeg kao Petar, pocinje da se
probija i konstituiše nova religija - hrišcanstvo.
A po hrišcanskom predanju, Jovan Krstitelj, bio je protiv braka Kralja
Iroda IV, sa Irodijadom, suprugom njegovog brata Filipa I. Smatrao ga
je grešnim. Kada je Irodijadina cerka Salomija, igrom zadivila kralja
Iroda, on joj je ponudio ispunjenje želje. Na nagovor majke, Salomija
je zatražila glavu Jovana Krstitelja. Kralj Irod je prihvatio i dao da
se on pogubi. Neugodni svedok njegovog greha sa Irodijadom, bio je
definitivno uklonjen. Svedoke ubijaju, zar ne.

Biti preobracen ili uništen - istorijska i biblijska dilema. Redovno se
postavlja, u periodima promena nosilaca društvene moci, pred nepodobne
i nepoželjne svedoke,. Težeci da uspostave što potpuniji autoritet i
legitimitet, nosioci društvene moci cesto posežu za raznim oblicima
eliminacije onih, koji bi svojim saznanjima mogli da ih podriju.
Repertoar je bogat i raznovrstan. Krece se od potkupljivanja i
preobracanja, preko diskreditacije i pretnje, pa sve do potpune
eliminacije iz društvenog i politickog života. Ponekad ozakonjenom
eliminacijom, a ponekad ne.
Ako niste bili u prilici da budete nepodobni svedok društvenih prilika,
onda ne možete ni da pretpostavite koliko je to ozbiljna i opasna
stvar. Ako vas nije zahvatio talas politicke diferencijacije,
policijske izolacije ili zakonske lustracije, možete da spavate mirno.
Vaše predstave o bližoj prošlosti su prihvatljivo uskladene sa
zvanicnom verzijom nosilaca društvene moci. Ne narušavate njihov
autoritet i legitimitet. Mirno spavajte. Niste bili clan JUL-a. Ako ste
i bili, nemojte da priznate. Ako pokažu clansku kartu, tvrdite da je
falsifikat. Ako ipak dokažu, branite se kako ste bili primorani.
O JUL-u govorite sve najgore. Jer nema bolje teme od JUL-a, da se
dokaže privrženost vrednostima vladajuce garniture. Tvrdite da se radi
o ekstremnim levicarima, neostaljinistima, neprijateljima demokratije.
O kleptokratskoj vrsti ili sekti. Niste citali program stranke, ali ste
sigurni da je usmeren na podrivanje društvenog poretka i države. Da vas
pitaju, kadrove JUL-a, koje inace nikad niste upoznali, ravnomerno bi
rasporedili po Sibiru, Golom Otoku i Centralnom zatvoru. Tako govore
pravoverni. Tako treba. Za Srbiju.

I dalje se u medijima vrte pitanja o bivšim clanovima JUL-a. Zanimaju
ih poznati funkcioneri, ministri i direktori, aktivisti i perjanice
''prethodnog režima''. Ko je, od uticajnih ili poznatih licnosti
aktuelne politicke i društvene scene, u prethodnom periodu, bio clan
JUL-a. Ko je uspeo da prepliva i docepa se sigurne obale DOS-a.
Klasicna pitanja. Novinari koji uporno insistiraju na ovakvim pitanjima
traže imena, imena i imena. Imena lica koja ce medij uciniti dodatno
zanimljivim i intrigantnim.
Ja razmišljam o drugim stvarima. O karakteru i smislu ovakvih pitanja.
O namerama. I najzad, najviše o moralu.
U svakom pitanju sadržani su indirektni stavovi, o ''deceniji promašene
i kriminalne vladavine JUL-a''. Konkretni odgovori to samo potvrduju.
JUL je, po ovim tvrdnjama, uskratio ili ''ukrao'', deceniju života
gradanima Srbije, iako je na politickoj sceni postojao tek polovinu
ovog perioda, a ucestvovao u vlasti nešto preko tri godine. JUL je
odgovoran za ratove i nacionalizam, a svi znaju da se borio za mir i
ravnopravnost. JUL je ''zavadio Srbiju sa svetom'', iako se zalagao za
saradnju sa svetom. JUL je ''lopovska sekta'', iako su kontroverzni
bogataši u najvecoj meri zastupljeni u drugim strankama kako bivše,
tako i aktuelne vlasti.
Polazi se od premise da je JUL bio prvorazredni politicki i državni
štetocina, i da je potrebno da se još jednom napravi inventar
neidentifikovanih ili zaboravljenih clanova ove stranke u društvu, da
se obeleže neobeleženi, i stavi i njima plava traka sa golubom mira,
oko ruke. Izloženi medijskoj, policijskoj i pravosudnoj, baražnoj vatri
novih vlasti, proganjani clanovi i simpatizeri JUL-a, ovu aktivnost
naivno podržavaju. Doživljavaju je kao pravicnu stvar, u okviru koje se
''žigošu'', renegati, odnosno razni stranacki otpadnici, izdajnici i
prebezi. Veciti poltroni i miljenici svih vlasti.
Prihvatanjem jednostranog, gotovo spletkaroškog odnosa prema temi
renegatstva, indirektno se potvrduju sve iskonstruisane optužbe i
formirane predrasude na racun Jugoslovenske levice. I sam sam nekoliko
puta bio u prilici da poimence prozovem i okarakterišem stranacke
renegate. Nijednom nisam mogao da uticem na karakter novinskog clanka.
Moje izjave, svaki put su bile stavljene u kontekst indirektne potvrde
stava o univerzalnoj krivici JUL-a, za sve i svašta. Imale su medijsku
funkciju da na ''politicko dno'', zauvek namenjeno JUL-u, povuku i neke
od njegovih bivših aktivista, situiranih i u promenjenim politickim
okolnostima.
Ova tema se, po pravilu, namece u periodima uzburkane politicke scene.
Tada, po pravilu, sukobljene strane i interesno podeljeni mediji, na
sve strane traže dodatne argumente, vracajuci se cesto i u prošlost,
kako bi potkrepili svoj politicki nastup ili potisnuli u stranu
neugodnu politicku temu.
Racionalno sagledavanje ukazuje da su efekti, prozivanja bivših clanova
i aktivista JUL-a, vezani iskljucivo za odnose u vladajucoj koaliciji.
Ukoliko mediji nisu spremni, ili nemaju odobrenje, da objave aktuelne
politicke stavove JUL-a po pojedinim društvenim pitanjima, nego
iskljucivo tragaju za imenima bivših ''julovaca'', aktivnih u
strukturama nove vlasti, onda je nastup ovih medija kristalno jasan.
JUL im je potreban kao ''meta za potkusurivanje'', a ne kao aktivni
politicki subjekt. Ili slikovito, kao ''bokserski džak'' za trening, na
kome demonstriraju snagu udaraca, preteci svojim aktuelnim suparnicima
u politickom ringu. Ponekad može da se prati i pravo medijsko
takmicenje, raznih politickih opcija vladajuce koalicije, na temu: ko
bi se najbolje, najdoslednije, ili cak najsurovije razracunao sa
''ostacima prošlosti'', odnosno sa JUL-om.
Pitanja o bivšim clanovima JUL-a, ukazuju na zanimljiv fenomen prisutan
na jugoslovenskoj politickoj sceni. Fenomen politicke amnezije. Ne samo
da se aktuelnom politikom i medijskim izrazom te politike, bestidno
falsifikuju elementarne politicke cinjenice iz bliže prošlosti, nego se
još jednom vrstom kolektivne amnezije deo nosilaca prošle politike
udobno smestio u ''ložu'', u kojoj nova vlast neguje ''prvoborce
petooktobarskog puca'' i ostrašcene kriticare prošlosti.
Odjednom, kao da je zaborav prekrio poslednju deceniju prošlog veka,
niko ne zna šta se dešavalo, ko je gde bio i za šta se zalagao.
Nastupilo je vreme masovnog potiskivanja politicki nekorisnih, a
pogotovo neprijatnih cinjenica, iz dioptrije pobednika.
Ne odnosi se to samo na delovanje reprezenata ''bivšeg režima''. Pranje
biografija, postalo je uobicajena praksa. Pogledajte, na primer, izjave
vodecih politicara DOS-ove koalicije iz 1995. godine, u periodu
potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Dobar deo njih se isticao u javnoj
podršci ''srpskoj stvari'' i pozivao rukovodstvo bosanskih Srba da ne
prihvati mirovni sporazum, nego da nastavi borbu za srpsku državu u
Bosni, oružanim putem. Danas su ta zalaganja, beskrupuloznom
zloupotrebom politicke i medijske scene, ''implantirali'' Slobodanu
Miloševicu i ''bivšem režimu'', ukazujuci pri tome iskljucivo na JUL.
Nije sporno to, što se veci deo sadašnje vladajuce politicke garniture
odrekao takvih svojih prethodnih reci i politike, jer dobro bi bilo da
se svi takve politike odreknu. Nije takode sporno, ni što negiraju da
su takve stavove ikad izražavali, i neka te i takve stavove definitivno
''pokrije zaborav''. Sporno je i uvek ce da bude sporno, što tu, svoju
promašenu politiku i zalaganja pripisuju drugima, pokazujuci pri tome
nevidenu spremnost i principijelnost da se obracunaju sa svakim, ko
iskazuje njihove prethodne stavove ili ukaže da su ih oni zastupali.
A najvecu spremnost i najvecu principijelnost, izražavaju upravo u
obracunu sa onima, od kojih su pokrali politicke ideje i programe,
pripisujuci im istovremeno one svoje, promašene i odbacene. Ništa
neobicno. Svedoci moraju da budu ucutkani ili uklonjeni sa društvene
scene. Da ne prepoznaju svoje ideje i programe u ''tudem vlasništvu'' i
da se ne drznu da iznesu istinu o velikoj politickoj kradi i
kleptomaniji. Nema temeljnog raskida sa prošlošcu bez eliminacije
svedoka te prošlosti.
Zato je JUL neugodan svedok. Dok se razracunavaju sa idejama slobode,
nacionalnog identiteta i dostojanstva, istovremeno su ''preoteli''
JUL-u ideje mira, nenasilja, ravnopravnosti, socijalne pravde, saradnje
sa svetom, i još ga optužuju da je bio najveci protivnik ovim
zalaganjima. Politicki najpokradeniji, a najviše optuživan za lopovluk.
Stara biblijska tema o kralju Irodu koji je dao da se pogubi svedok
njegovog greha.
Medutim, JUL ne napadaju samo reprezenti aktuelne vlasti. Gotovo isti
odnos ispoljava i veci deo sadašnje opozicije, odnosno nekadašnjih
partnera iz vlada narodnog jedinstva. I oni su na liniji kralja Iroda.
Zato, ne obracajte pažnju na nosioce i sadržaje njihovih napada, vec
gledajte šta prilikom takvih istupa pokušavaju da ''gurnu pod tepih''.
Ne obracunavaju se oni sa JUL-om, nego sa svojom prošlošcu koju bi
želeli da ponište, izbrišu i zaborave. Oni bi da udu u evropske
integracije i institucije, ocišceni od sopstvenih zalaganja za
slobodom, ocuvanjem države i nacionalnog identiteta. Preobraceni. Sve
što je sporno, odbacice kao tud greh, kao ''greh JUL-a''. Ako se ovako
nastavi, uskoro ce u Srbiji i zmija, kada odbaci staru kožu, da tvrdi
da nije njena, vec julovska.
Nova politika podrazumava temeljan raskid sa prošlošcu - slogan koji se
sistematski ponavlja vec trecu godinu. O kakvom se raskidu radi. O
raskidu sa realnim, opštepoznatim cinjenicama, i o reviziji bliže
istorije. Raskid koji podrazumeva novu istoriju, opranu i umivenu od
kompromitujucih cinjenica za vladajucu garnituru. Ona je bila savršena
u prošlosti, baš kao što je sada, i kao što ce uvek da bude, i u
buducnosti.
Ta, nova istorija, koristi stare dobre tehnike retuširanja. Setite se
cuvene fotografije iz pecine u Drvaru, na kojoj se, iz decenije u
deceniju, smanjivao broj prisutnih oko Maršala. Jer, nema raskida sa
prošlošcu bez eliminacije svedoka te prošlosti. Ako treba, nepodobni ce
nestati i sa fotografija.
Medutim, šta ako se istorija postavi kao ozbiljna nauka i usprotivi
ovakvom prekrajanju. Ako, na primer, politicki stav aktuelnog ministra
spoljnih poslova o konacnom prihvatanju Dejtonskog sporazuma, u
decembru 2002. godine, ne bude mogao da se retroaktivno evidentira u
1995. godini. Tamo mora da se evidentira, i za ''vjeke vjekova'' upiše,
njegov tadašnji politicki stav. To ne ide u prilog vlastima. Sa druge
strane, to ne bi bilo dobro za istoriju sa stanovišta nove politicke
garniture. Time bi se ozbiljna istorija svrstala u red nepodobnih za
DOS. A zna se, šta se radi sa nepodobnima. Lustracija, nego šta. U
interesu nove politike, kolektivne amnezije i digniteta aktuelne
garniture na vlasti, nephodno je lustrirati istoriju.
Ako se ne lustrira istorija, bliža prošlost preti da se ozbiljno umeša
u aktuelnu politiku. To bi vec bio težak udarac za nosioce politike,
zasnovane ne samo na negaciji prošlosti, nego i na pokušaju da grade
svoju poziciju na falsifikovanju elementarnih i opštepoznatih cinjenica
iz skorije prošlosti. Ukoliko se to uspešno ne izvede, aktuelna vlast
ce imati onu vrstu problema koju tužilaštvo Haškog tribunala ima u
slucaju protiv Slobodana Miloševica. Optužuju ga za politiku protiv
koje se borio i cude se što ne mogu ništa da dokažu.
Aktuelna vlast u Srbiji ima, u izvesnom smislu, slican problem. Bori se
protiv politike koju je godinama oblikovala i zastupala, a sada je
pripisala drugima i postala ''pravoverna''. Pripisala je drugima da bi
imala ''demokratski i civilizacijski'' kredibilitet i politicki
monopol, da se sa njima bori u cilju demokratizacije društva.
Zaglušujuci medijski hvalospevi o naporima i ostvarenim rezultatima, u
procesu demokratizacije su nerazumljivi i kontradiktorni svakom ko
poznaje istinske vrednosti i institucije demokratskog društva. Bitka za
demokratiju, odnosno demokratizacija, odvija se u Srbiji u okvirima
pojmovnog aparata revolucije kao društvenog procesa. Proizvodi se
utisak da reformski, demokratski i humanisticki orijentisana manjina,
vodi bitku za demokratiju, za koju vecina nema dovoljno sluha. Bez
obzira na to, da li se radi o vešto nametnutoj iluziji, ili možda cak i
zabludi vladajuce garniture, stvari su u demokratskom smislu neodržive.
Jer, ukoliko se zaista radi o demokratiji kao izrazu interesa vecine,
ona može i mora da se uspostavi odmah. Ne postoji ni jedan opravdan
društveni razlog da se to smesta ne ucini. Ne sutra, vec danas. Bez
probnog perioda i ekperimenata. Bez lažne bitke manjine za interese
vecine. Naprotiv, demokratija i postoji kao opšta saglasnost vecine.
Jednostavno, postoji ili ne. Ostvaruje se na jasnim principima, ili je
nema. Podrazumeva poštovanje ljudskih prava i sistem demokratskih
institucija sa utvrdenim pravilima igre.
Proces demokratizacije, kao ''put ka demokratiji'', ili ''borba za
demokratiju'', ne oznacava nikakvu demokratiju, vec njeno definitivno
odlaganje i suspendovanje u interesu manjine, odnosno vladajuce
garniture koja je sebi dodelila ekskluzivnu ulogu u ''demokratskoj
revoluciji''. Osnovni cilj demokratizacije je da taj proces traje što
duže, a ne uspostavljanje demokratije. Demokratizacija, kao put u
demokratiju, i sama demokratija, kao stabilan poredak, medusobno se
iskljucuju. Ne možete u isto vreme da budete, na putu prema nekom
mestu, i na tom mestu.
Nemoguce je organizovati istinsko i stabilno demokratsko društvo, u
uslovima ''svakodnevnog juriša'' izvršne vlasti da ponovo
demokratizuje, vec demokratizovane, ili, po njima, nedovoljno
demokratizovane institucije. Kakva je to demokratija, kada vladajuca
garnitura uporno teži da oceni i uredi, sva podrucja života i sve
institucije, u skladu sa svojim ''principima'', odnosno potrebama. Sve
što se ne uklapa u ''demokratizaciju koja tece'', bice proterano na
''smetlište istorije''. To se odnosi, kako na ''ostatke poraženog
režima'', tako i na novonastalu opoziciju koja je iz raznih razloga
''otpadala'' sa zacrtanog kursa demokratizacije.
Državna agencija Tanjug, 11. juna 2003. godine, prenosi zvanicnu izjavu
jedne politicke stranke iz koalicije na vlasti, o tome kako je apsurdno
da opoziciona stranka može nešto da vodi u državi. Tvrde i da je to
opasno za državu. Apsurd je, po takvima, da se opoziciji uopšte dozvoli
postojanje. Nedostajala je još samo poneka suza, zato što je Goli otok
ostao u drugoj državi. Bez obzira, što ta partija, u svom nazivu, ima
atribut ''demokratski'', ona po svojim zalaganjima više prodseca na
preživelu, tvrdokornu komunisticku frakciju. Cuvare revolucionarnog
plamena. Uostalom, to dokazuju i njeni kljucni kadrovi.
Tako se, umesto uspostavljanja demokratije, promoviše
ideološko-religijski odnos prema borbi za njeno uvodenje. Novi
dogmatizam. Na pozitivnim ocekivanjima gradana, zasnovanim na
decenijskoj propagandi o univerzalnim vrednostima slobode i
demokratije, o privrženosti novom internacionalizmu, izgradena je
legitimnost novih vlasti da promovišu svoj sistem za rekonstrukciju
društva. Medutim, vera i poverenje najširih društvenih slojeva,
zloupotrebljeni su za sticanje ogromne društvene moci manjine na
vlasti. Zar težnja da se razvije društvena moc koja obuhvata sve
aspekte ljudskog života, od licne savesti do državnih poslova, ne
izgleda poznato. Da li se secate teza o izgradnji novog društvenog
sistema i novog coveka. I zakletvi, da se sa tog puta nece skrenuti.
Umesto demokratije, kao sistema stabilnih društvenih institucija,
uveden je kult promena. Pred njim padaju i vec dostignute slobode i
prethodno izgradene demokratske institucije. Sve tece, sve se menja,
sve je relativno, jedino vladajuca garnitura ostaje. Ona diktira i
tempo i sadržaj promena. Naravno da je sebe iz toga izuzela. Za sve
ostale, baš za sve, vrhovni nalog vremena je - promene.
Ali, da li je zaista moguca totalna mobilizacija u ''stroj za
promene''. Kako izaci na kraj sa onima koji imaju svoje, stabilne
predstave o slobodi i demokratiji, nacionalnom identitetu i državi, i
ne misle da ih menjaju. Da li se mogu trajno ukloniti sa politicke
scene dosledni, istinski levicari, ili na primer ''tvrdokorni''
desnicari. Šta da se radi sa doslednima koji ne žele da menjaju ni
sebe, ni svoja uverenja.
Zna se. Ko istrajava na starim pozicijama predstavlja relikt prošlosti,
sumnjivo udruženje, antireformske ili antihaške snage. Takav samo
priziva unisonu reakciju vlasti i medija koji gromoglasno uzvikuju
magicne reci: ''obracun i osveta''.
Obeležene su nove kategorije politickih protivnika i državnih
neprijatelja. Jeretici promena. Oni koji misle, kao što su mislili i
pre naloga za promenom. Oni koji se ponašaju i deluju na nacin, na koji
su se uvek ponašali i delovali. Oni koji su zadržali vrednosni sistem
zasnovan na kategorijama slobode i nezavisnosti, suvereniteta,
integriteta i nacionalnog identiteta.
Pored jeretika, tu su i ''kocnicari promena''. Nije im jasno šta se
dešava. Žele da nastave da rade u fabrikama, na svojim radnim mestima,
u svojim preduzecima, na svojim imanjima. Strucni kadrovi cija se
strucnost više ne priznaje. Sudije koje više drže do zakona, nego do
novih politickih direktiva. Sindikalni pokušaji, otrgnuti od vladinog
uticaja, da se založe za ''neka radnicka prava'' ili se protive rastu
cena.
Medu najopasnijim neprijateljima promena su patriote. Istovremeni
jeretici i ''kocnicari promena''. Jer, u skladu sa vrhovnim nalogom
vremena, sloboda više nije sloboda, država nije država. Naziv
Jugoslavija, ukinut je dekretom manjine. A Srbija, Srbija nije više
Srbija. Treba da postane deo Evrope, jer je zvanican stav da to još
uvek nije. A šta je Srbija dok putuje, ''od Srbije do dela Evrope'',
niko ne zna, ali vecina oseca i trpi. Uglavnom, niti je Srbija, niti
Evropa. Ne može Srbija istovremeno da bude na ''putu ka Evropi'', i u
Evropi. Ili je u Evropi, ili na putu.
Teško je, na prvi pogled, u ovoj igri reci shvatiti jednostavnu istinu.
Oni koji tvrde da je Srbija na ''putu u Evropu'', prethodno su morali
da je ''izbace'' iz Evrope, u kojoj se inace nalazi, kao sastavni deo
evropske kulture, politike, humanizma i religije. Sastavni deo
evropskih sukoba i istorije. Evropske teritorije. Možda nije clan nekog
ekskluzivnog, monopolskog ili imperijalnog evropskog kluba, ali je
nesporno, u svemu, evropska zemlja. Insistiranjem vladajuce garniture,
da Srbija u ovom trenutku to još nije, vodi se politika udaljavanja od
evropskih integracija, a ne legalizovanja evropskog statusa.
Zašto se otvoreno ne kaže na kakvom je to putu Srbija. Ko je vodi i ko
je navodi. Šta treba da se na tom ''putovanju'' promeni u najširem
javnom mnenju u Srbiji. Nije to nikakav ''put u Evropu'', nego put
legalizacije decenijske agresije, koja je rezultirala bombardovanjem
SRJ. Put dugogodišnjeg imperijalnog ''vršljanja'' najmocnijih evropskih
država na prostoru prethodne Jugoslavije. Put definitivnog priznanja
NATO bombardovanja SRJ, kao neophodne i opravdane mere, uz odbacivanje
bilo kakve odgovornosti zapadnih lidera. Put ''kukavicijeg jajeta'',
kada se agresija na srpski narod i Jugoslaviju, predstavlja kao srpska
agresija na druge. Naravno, uz eliminaciju i diskreditaciju nepodobnih
svedoka.
Novi državni aparat vlast doživljava, uživa i sprovodi na nivou
sopstvenih, najcrnjih optužbi ''prethodnog režima'', koje su mahom bile
izmišljene ili ''naduvane'' kao rezultat dugogodišnje agresije i
politicke propagande. Takva vlast je održiva u ogranicenom vremenskom
periodu. Njena prirodna težnja je da taj period traje što duže. U tom
nastojanju ona teži da otkloni sve izazove koji mogu da bace senku na
legitimnost i kompetentnost u obavljanja državnih poslova. Rezultati
aktuelnog vladanja, uvek se mogu relativizovati dirigovanom akcijom i
kontrolom politickog i medijskog aparata, ali ostaje problem sa
prošlošcu. Potrebno je i nju ''dovesti u red'', staviti pod kontrolu i
uciniti sastavnim delom tekuce propagande državne politike. Ukoliko
tumacenje prošlosti nije pod kontrolom, vlast može da doživi ozbiljne
izazove.
Višegodišnji, otvoreni sukob proizvodaca ''nove prošlosti'', sa
''paklenim terorom cinjenica'', ušao je u tragikomicnu fazu.
Utvrdivanje opštepoznatih cinjenica i izveštavanje o njima, poverava se
odborima, komisijama i radnim telima vladajuce garniture i zvanicno
dobija status ''državne tajne''. Novinama je skrenuta pažnja da paze
šta pišu, da ne bi ušli na teren ''državne tajne''. Posete državnom
zatvoru su ''državna tajna''. Kupanje u privatnom bazenu je takode
''državna tajna''. Takva prošlost je proglašena za ''državnu tajnu'' i
tek posle ''zvanicnog'' definisanja cinjenica i odobrenja, može da se
pusti u javnost. Skupština i vlada, policija i pravosude, politicki
funkcioneri i njihove kamarile, junacki se nose sa ''paklenim terorom
cinjenica''.
U tom obracunu, na prvoj liniji fronta, hrabro i principijelno
istrajava nacionalni komitet za saradnju sa Haškim tribunalom.
Dostavlja tužilaštvu sve tražene dokumente, skidajuci sa njih oznaku
''državna tajna'', dok odbrani Slobodana Miloševica uskracuje pristup
arhivama i dokumentima. Selektivnim pristupom u plasmanu cinjenica,
favorizovanjem tužilaštva i omalovažavanjem znacaja odbrane, ovaj
komitet daje svoj doprinos u narušavanju, ionako srušenih, principa o
''fer sudjenju''. Otvorenim paktiranjem sa tužilaštvom, na liniji
afirmacije decenijskih prevara i falsifikata, o karakteru i ciljevima
''srpske borbe'', daje veliki doprinos ugrožavanju nacionalnih
interesa. Delatnost komiteta je potpomognuta nesebicnim zalaganjem
nekolicine bivših politickih i državnih rukovodilaca, sada
''preobracenih i pravovernih'', koji dostavljaju znacajne dokumente iz
državnih i privatnih arhiva. Stvara se atmosfera u društvu, za
proglašavanje špijunaže za državnu vrlinu. U obracunu sa terorom
cinjenica i objektivnim svedocima, sva sredstva su dozvoljena.
Na Zapadu ništa novo. Ali na Istoku jeste. Orvelov junak Vinston Smit,
iz antologijskog dela ''1984'', preselio se u stvarnost, i cenzuriše i
menja prošlost. Osnovne parole vlasti iz tog dela: ''Rat je mir;
Sloboda je ropstvo; Neznanje je snaga'', postale su politicki aksiomi
nove vladavine. U skladu sa ovim principima mora se oblikovati i
istorija.
Da li uopšte postoji svest o rasprostranjenosti i nivou falsifikovanja
cinjenica iz bliže prošlosti. Koliko puta ste primetili da se vaše
neposredno, iskustveno poznavanje dogadaja iz poslednje decenije,
razlikuje od aktuelne politicko-medijske verzije. Da li ste nekada
primetili ocigledan falsifikat iza koga odlucno staju zvanicne državne
strukture.
Ako jeste, imate ozbiljan problem. Možete da postanete svedok. A
svedoke uklanjaju, zar ne. Jer, nema raskida sa prošlošcu bez
eliminacije svedoka te prošlosti.
I zato me dalje pozivaju novinari i postavljaju pitanja o bivšim
clanovima i aktivistima JUL-a, mada znaju odgovore na sva pitanja isto
kao i ja, a neki možda i bolje. Nije u pitanju niti amnezija, niti
neznanje. Ne radi se o novinarima koji su živeli u drugim zemljama pre
''petooktobarske revolucije''. Vecinu sam vidao i ranije. Uveren sam da
savršeno znaju odgovore, ali ne žele da baš oni budu izvor informacija.
Odbijaju ulogu svedoka vremena koje dobro poznaju. Ne zbog tog vremena,
nego zbog ovog, sadašnjeg. To vreme su još bolje upoznali. Vreme
''biroa'' koji teži da oblikuje društveni poredak na osnovu politickih
smernica. ''Informacionog'' ili ''press'', potpuno je svejedno.
Novinari dobro znaju s kim imaju posla i kako prolaze nepodobni svedoci
prošlosti. I cinjenice, i stranke, i mediji, i ljudi, i gradevine.
Uostalom svi su imali priliku da vide i nauce tu lekciju.
Na kraju, ako sadašnja politicka garnitura na vlasti, ikada završi
obracune, i definitivno lustrira nepodobnu istoriju, uverena da je, sa
te strane, osigurala sadašnjost, suocice se sa novim izazovom.
Opstankom u buducnosti. Sitnica. Hrabro ce se suociti sa lustracijom
buducnosti, uverena u svoju nesalomivost. I tako ce nepovratno otici sa
politicke scene. Buducnost ce lustrirati njih.

Napomena:Tekst je pisan bez želje za osporavanjem bilo cije licne vere
i ubedenja, a sa namerom da se ospori svaki eksluzivitet ili pravo,
vladajucim garniturama u Jugoslaviji, da legalizuju revolucionarne
principe i uvode revolucionarne metode u društveni i politicki život.
Bez obzira na to, koje sile ili autoriteti ih podržavaju.