Brisanje Jugoslavije / drugi deo
https://www.cnj.it/documentazione/brisanje.htm
[ Questo testo in lingua italiana:
LA RIMOZIONE DELLA JUGOSLAVIA
https://www.cnj.it/documentazione/rimozione.html
oppure al sito: http://www.lernesto.it/ ]
BRISANJE JUGOSLAVIJE
Andrea Martocchia (Andrea Martokija) - Prevod: Olga Juric
"L'Ernesto", brojevi 3 (maj-juni) i 4 (jula-avgusta) 2003
Takozvana demokratizacija
Jednim udarcem dve muve. Tako su bombardovanjem postignuta dva cilja.
Pre svega, beznadezno je zaostren problem Kosova i Metohije sticanjem
prilika za njihovo prisjedinjenje velikoj Albaniji, koju je Misel
Kolon (Michel Collon) recito opisao kao “novi Izrael na tlu Evrope”. A
zatim, i u samoj Federaciji se sticu nemoguci uslovi za vladajucu
koaliciju. Od 1999. do 2000. izvrsen je citav niz politickih ubistava
za koja niko nikad nije preuzeo odgovornost. Oktobra 2000. uoci
predsednickih i administrativnih izbora, a u jeku herojskih napora na
obnovi zemlje od posledica razaranja – navedimo kao primer samo
kragujevacku “Zastavu” – pritisak Zapada ponovo dostize vrhunac.
Medijska antivladina masinerija je u punom zamahu, kako u zemlji,
tako u inostranstvu. Ratni brodovi patroliraju Jadranom. Sve
ucestalije pristizu pretnje novim zaostravanjem nicim zasluzenog
sedmogodisnjeg embarga. Ne biraju se sredstva da se osujeti drugi krug
glasanja, uprkos tome sto bi sa pobedom Zapadu naklonjenog
nacionaliste Vojislava Kostunice, neminovno doslo do smene na funkciji
saveznog predsednistva: otud vandalski napad na Skupstinu – u kojoj je
vladajuca koalicija ponovno osvojila vecinu – otud spaljivanje
glasackih listica i razaranje prostorija izborne komisije. Ubrzo nakon
toga izvrseni su slicni napadi na sedista kao i na clanove levih
partija i sindikalnih organizacija. (12)
Novi, desnicarski rezim je hibridni DOS, odnosno Demokratska Opozicija
Srbije. On zapravo pociva na protivrecnim odnosima snaga dveju
licnosti. Sa jedne strane, Vojislava Kostunice koji, i pored funkcije
predsednika i nemale popularnosti koju uziva zahvaljujuci stavovima
bremenitim nacionalnim ponosom, efektivno nema nikakvu stvarnu moc, i
sa druge, Zorana Djindjica , predsednika vlade Republike Srbije, koji
iako izrazito nepopularan, uziva podrsku najvisih krugova medjunarodne
zajednice i, u zemlji, dvolicnih struktura sluzbe drzavne bezbednosti,
zakulisnih centara moci (mafija i masonerija), kaoi tehnokrata
ultraliberalne, takozvane Grupe 17 neposredno vezanih za MMF i SB.
Vlast je i dalje u njihovim rukama i danas, nakon misteriozne
Djindjiceve pogibije 12. marta i “brisanja“ ne samo Jugoslavije nego i
njenog sada vec nepotrebnog predsednika Kostunice. Oni su srpski
Barberini, koji su poradili na onome sto se bombama nije postiglo:
"Quod Bombardieri non fecerunt, fecerunt Barberini".
Za otprilike dve i po godine doveli su stanovnistvo na rub krajnje
nemastine, obustavivsi sve napore na obnovi zemlje od natovskih
razaranja i rasprodavsi strancima sva bogatstva shodno diktatu
medjunarodnih finansijskih institucija. U Srbiji je nezaposlenost
dostigla nezapamcene razmere i neprekidno je u porastu (prema
zvanicnim pokazateljima iznosi preko milion). Najveci industrijski
kompleks, Zastava iz Kragujevca, prvo je rasparcan, pa onda ponudjena
na srebrnom posluzavniku jednom sitnom poduzetniku iz SAD, koji je
verovatno odustao od kupovine jer do prodaje ocigledno nije doslo. A za
to vreme radnici fabrike sa svojim porodicama gladuju: utoliko je pomoc
koju iz Italije saljemo kao redovno izdrzavanje “usvojenoj” deci danas
dragocenija nego ikada ranije. (13)
Sve strateski vazne privredne grane su u postupku razgradnje:
likvidirali su vodece drzavne banke (januara 2000.), rasprodali su
potencijalno veoma produktivne cementare (uprolece 2000.), smederevski
Sartid prodat je ovih dana po bagatelnoj ceni americkoj Stil
Korporejsn (Steel Corporation). A to nije sve. Armiju su podvrgli
ubitacnim “reformama”, a zapravo je rec o njenom kresanju i cistkama u
njenim najvisim krugovima u okviru priprema za pristupanje NATO-vom
“Partnerstvu za mir”. Vlada se toliko osolila da ni pravosudje nije
postedjeno njenih muckih napada. Po tome je nadmasila cak i
Berluskonija iz njegovih najcrnjih dana...
Rat rezima protiv pravosudnih organa zbog istraznog postupka o
njegovoj upletenosti, a u prvom redu upletenosti samog Djindjica, u
kriminalne radnje i surovanju sa mafijom, postaje jos bespostedniji sa
Djindjicevim ubistvom, kada vrsilac duznosti predsednika Srbije, Natasa
Micic, (14) brze bolje i neustavno – ali to vise nikog ne cudi u Srbiji
- zavodi “vanredno stanje”.
Zvanicno, za Djindjicevo ubistvo odgovoran je, prema sopstvenom
priznanju, pripadnik specijalnih jedinica, takozvanih “Crvenih
beretki” koji je navodno delovao po nalogu “Zemunskog klana”. Medjutim,
dvojica vodja tog klana ubijena su prilikom pokusaja hapsenja, navodno
zbog “pruzanja otpora”. Sto niposto ne zvuci ubedljivo.
“Vanredno stanje” u Srbiji nije zavedeno zbog ubistva predsednika
vlade, vec je naprotiv Djindjiceva pogibija posluzila kao izgovor za
vanredno stanje i, na koncu, za odlucujuci pristalicama, vec i sa
Seseljevim Radikalima pa cak i sa krugovima bivseg “nepodobnog”
predsednika Kostunice. Naime, dok je bio na polozaju, Kostunica je ne
samo bio protivnik (na recima, makar) niza usvojenih mera (od one o
saradnji sa “Tribunalom” do novog ultra liberalnog Zakona o radu), vec
vise puta i direktni svedok neprijatnih dogadjaja koji potvrdjuju
Djindjicevo surovanje sa mafijom. Pre nekoliko meseci izbila je afera
oko prisluskivanja Kostunice, sa osvedocenim ciljem da se razbije
obavestajna sluzba Armije. U sklopu “vanrednih mera” odmah je uhapsen
general Aco Tomic, sef te sluzbe, a sama sluzba stavljena pod direktnu
kontrolu DOS-ovskog rezima, a time i Amerike. Takodje je uhapsen i
Kostunicin savetnik, Rade Bulatovic. Uhapsen je general Pavkovic, koji
se 1999. istakao u odbrani zemlje a nedavno kandidovao za predsednika
Srbije.
U tim cistkama , najmanje 35 sudija je otpusteno sa posla, od cega 7
clanova Vrhovnog suda sa predsednikom. Otpusten je veci broj visokih
drzavnih funkcionera a neki su dospeli u zatvor. Zatim je na brzinu
doneto nekoliko mera, od kojih i ona o preventivnom hapsenju, sto je
prava sramota! Izdvoio bih posebno jos i zakon o medijima, koji bi
trebalo da navede na razmisljanje nase, italijanske pristalice
“slobodnih medija” i radio stanica tipa b-52. Svi oni, medjutim, danas
cute kao zaliveni.
Uopste uzev, za mesec dana “vanrednog stanja”, uhapseno je ili
pritvoreno najmanje 10 000 lica, prema vladinim, zvanicnim podacima. U
zatvoru je jos uvek 4500 lica, sto znaci da je na hiljade nezakonski
liseno slobode. Pominju se povrh toga i slucajevi zlostavljanja i
torture u samim zatvorima. Medju uhapsenima ima novinara. Mnogi od njih
su pusteni, ali su zabranjena dva jedina lista koja nisu pod direktnom
kontrolom vlade (15). Vrsen je pritisak na veoma veliki broj
urednistava. Ima i slucajeva nestalih lica. Na primer, Predrag Polic,
hemicar i rektor Hemijskog Univerziteta u Beogradu, politicki blizak
Kostunici a u Italiji poznat po nizu konferencija odrzanih o
smrtonosnim posledicama Natovskog bombardovanja, pronadjen je mrtav tri
sedmice nakon sto se o njemu gubi svaki trag.
Sto se tice stvarnih motiva i same dinamike ubistva premijera
Djindjica, moramo pre svega skrenuti paznju na njegov veoma delikatan
vremenski momenat: Djindjic je ubijen uoci agresije na Irak, koja
nekako pada bas na cetvrtu godisnjicu oruzane agresije na Jugoslaviju.
Ubijen je u casu kada SAD od balkanskih drzavica nastoje iskamciti
jos i logisticku podrsku za svoj novi vojni pohod ali nailaze na slab
odziv posto su se mahom svi, ukljujuci i samog Djindjica, priklonil
Nemackoj. I jos jedna bitna okolnost, ubijen je u jeku socijalnih
previranja i rasprostranjenog negodovanja u narodu. Mediji su ubijenog
despotu Djindjica unapredili u sveca. Glavni osumnjiceni, Milorad
Lukovic – Legija, bivsi placenik Legije stranaca i dvolicnjak
specijalnih jedinica, nije uhvacen te sva paznja biva usredsredjena na
politicke protivnike navodno narucioce zlocina. Istini za volju, Legija
i njemu slicni mogli bi posvedociti o svojim proslim i sadasnjim vezama
sa krugovima DOS-a kao i o uslugama pruzenim “pucistima” 5. oktobra
2000. A to rezimu neodgovara.
Imajuci u vidu njegovu nepopularnost, DOS-u je ocito bio potreban samo
izgovor da se otarasi politicke disidencije. U prilog tome svedoce
hapsenja i saslusavanja vodja opozicije. Bez ikakvog razloga uhapseni
su predsednik udruzenja Sloboda, Bogoljub Bjelica, clan iste
organizacije i glavni i odgovorni urednik nedeljnika “Smisao”
(teorijski casopis SPS) Uros Suvakovic i rukovodilac JUL-a i bliski
saradnik Mire Markovic, Goran Matic. I sama Mira Markovic koja boravi
u Rusiji privatnim poslom, ne moze da se vrati u zemlju jer joj preti
hapsenje zbog optuzbe da je toboznji narucilac nestanka Ivana
Stambolica 2000. Saslusavan je Vladimir Krsljanin, clan Slobode i
Milosevicev savetnik. A o mnogobrojnim pretresima i maltretiranjima
predstavnika opozicionih konzervativnih stranaka (Kostunice, Seselja
itd.) da i ne gvorim.
Fus-note:
(12) Doci do istorijske gradje o ovoj temi u mraku fakticke cenzure
pravi je podvig. Citaoca ipak upucujem na clanke Fulvia Grimaldija
objavljene u “Ernestu” kao i na sveske sa radovima R. Djistija, A.
Hoebela i F. Grimaldija “NATO u Jugoslaviji: Od agresije do puca” kao
i na knjigu E. Vinje "Jugoslavija 2001", u izdanju La Città del Sole,
Napoli, 2001. Zbivanja u Jugoslaviji, medjutim, pomno prati
internet-bilten JUGOINFO:
http://groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/messages/
(13) O konkretnim akcijama solidarnosti citalac ce naci korisna
obavestenja na: http://www.ecn.org/coord.rsu/guerra.htm
(14) U stvari, vec posle neuspelih predsednickih izbora, kako u
Srbiji, tako i u Crnoj Gori, usled veoma slabog odziva biraca, dakle
njihovog ocitog otreznjenja, nastaje veoma ozbilljna institucionalna
kriza na svim nivoima, kriza koju su samo jos vise produbili
februarskim pretakanjem “federacije” u “zajednicu” i sada, natezanjem
oko pisanja novog Ustava.
(15) Rec je o "Nacionalu" i "Identitetu", crnogorskom "Danu" zabranjeno
je samo izlazenje u Srbiji. Valja imati na umu da posle oktobra 2000.
drasticno biva smanjen broj glasila opozicije, izmedju ostalog, i iz
neposrednih, finansijskih razliga. A isto tako i da mnogi mediji bivaju
prodati stranom kupcu, ne samo Sorosu, vec i B. Hombahu i njegovom
WAC-u (Vestdojce Algemajne Cajtung) vlasniku glavnog beogradskog
dnevnika, nekada ugledne “Politike” .
https://www.cnj.it/documentazione/brisanje.htm
[ Questo testo in lingua italiana:
LA RIMOZIONE DELLA JUGOSLAVIA
https://www.cnj.it/documentazione/rimozione.html
oppure al sito: http://www.lernesto.it/ ]
BRISANJE JUGOSLAVIJE
Andrea Martocchia (Andrea Martokija) - Prevod: Olga Juric
"L'Ernesto", brojevi 3 (maj-juni) i 4 (jula-avgusta) 2003
Takozvana demokratizacija
Jednim udarcem dve muve. Tako su bombardovanjem postignuta dva cilja.
Pre svega, beznadezno je zaostren problem Kosova i Metohije sticanjem
prilika za njihovo prisjedinjenje velikoj Albaniji, koju je Misel
Kolon (Michel Collon) recito opisao kao “novi Izrael na tlu Evrope”. A
zatim, i u samoj Federaciji se sticu nemoguci uslovi za vladajucu
koaliciju. Od 1999. do 2000. izvrsen je citav niz politickih ubistava
za koja niko nikad nije preuzeo odgovornost. Oktobra 2000. uoci
predsednickih i administrativnih izbora, a u jeku herojskih napora na
obnovi zemlje od posledica razaranja – navedimo kao primer samo
kragujevacku “Zastavu” – pritisak Zapada ponovo dostize vrhunac.
Medijska antivladina masinerija je u punom zamahu, kako u zemlji,
tako u inostranstvu. Ratni brodovi patroliraju Jadranom. Sve
ucestalije pristizu pretnje novim zaostravanjem nicim zasluzenog
sedmogodisnjeg embarga. Ne biraju se sredstva da se osujeti drugi krug
glasanja, uprkos tome sto bi sa pobedom Zapadu naklonjenog
nacionaliste Vojislava Kostunice, neminovno doslo do smene na funkciji
saveznog predsednistva: otud vandalski napad na Skupstinu – u kojoj je
vladajuca koalicija ponovno osvojila vecinu – otud spaljivanje
glasackih listica i razaranje prostorija izborne komisije. Ubrzo nakon
toga izvrseni su slicni napadi na sedista kao i na clanove levih
partija i sindikalnih organizacija. (12)
Novi, desnicarski rezim je hibridni DOS, odnosno Demokratska Opozicija
Srbije. On zapravo pociva na protivrecnim odnosima snaga dveju
licnosti. Sa jedne strane, Vojislava Kostunice koji, i pored funkcije
predsednika i nemale popularnosti koju uziva zahvaljujuci stavovima
bremenitim nacionalnim ponosom, efektivno nema nikakvu stvarnu moc, i
sa druge, Zorana Djindjica , predsednika vlade Republike Srbije, koji
iako izrazito nepopularan, uziva podrsku najvisih krugova medjunarodne
zajednice i, u zemlji, dvolicnih struktura sluzbe drzavne bezbednosti,
zakulisnih centara moci (mafija i masonerija), kaoi tehnokrata
ultraliberalne, takozvane Grupe 17 neposredno vezanih za MMF i SB.
Vlast je i dalje u njihovim rukama i danas, nakon misteriozne
Djindjiceve pogibije 12. marta i “brisanja“ ne samo Jugoslavije nego i
njenog sada vec nepotrebnog predsednika Kostunice. Oni su srpski
Barberini, koji su poradili na onome sto se bombama nije postiglo:
"Quod Bombardieri non fecerunt, fecerunt Barberini".
Za otprilike dve i po godine doveli su stanovnistvo na rub krajnje
nemastine, obustavivsi sve napore na obnovi zemlje od natovskih
razaranja i rasprodavsi strancima sva bogatstva shodno diktatu
medjunarodnih finansijskih institucija. U Srbiji je nezaposlenost
dostigla nezapamcene razmere i neprekidno je u porastu (prema
zvanicnim pokazateljima iznosi preko milion). Najveci industrijski
kompleks, Zastava iz Kragujevca, prvo je rasparcan, pa onda ponudjena
na srebrnom posluzavniku jednom sitnom poduzetniku iz SAD, koji je
verovatno odustao od kupovine jer do prodaje ocigledno nije doslo. A za
to vreme radnici fabrike sa svojim porodicama gladuju: utoliko je pomoc
koju iz Italije saljemo kao redovno izdrzavanje “usvojenoj” deci danas
dragocenija nego ikada ranije. (13)
Sve strateski vazne privredne grane su u postupku razgradnje:
likvidirali su vodece drzavne banke (januara 2000.), rasprodali su
potencijalno veoma produktivne cementare (uprolece 2000.), smederevski
Sartid prodat je ovih dana po bagatelnoj ceni americkoj Stil
Korporejsn (Steel Corporation). A to nije sve. Armiju su podvrgli
ubitacnim “reformama”, a zapravo je rec o njenom kresanju i cistkama u
njenim najvisim krugovima u okviru priprema za pristupanje NATO-vom
“Partnerstvu za mir”. Vlada se toliko osolila da ni pravosudje nije
postedjeno njenih muckih napada. Po tome je nadmasila cak i
Berluskonija iz njegovih najcrnjih dana...
Rat rezima protiv pravosudnih organa zbog istraznog postupka o
njegovoj upletenosti, a u prvom redu upletenosti samog Djindjica, u
kriminalne radnje i surovanju sa mafijom, postaje jos bespostedniji sa
Djindjicevim ubistvom, kada vrsilac duznosti predsednika Srbije, Natasa
Micic, (14) brze bolje i neustavno – ali to vise nikog ne cudi u Srbiji
- zavodi “vanredno stanje”.
Zvanicno, za Djindjicevo ubistvo odgovoran je, prema sopstvenom
priznanju, pripadnik specijalnih jedinica, takozvanih “Crvenih
beretki” koji je navodno delovao po nalogu “Zemunskog klana”. Medjutim,
dvojica vodja tog klana ubijena su prilikom pokusaja hapsenja, navodno
zbog “pruzanja otpora”. Sto niposto ne zvuci ubedljivo.
“Vanredno stanje” u Srbiji nije zavedeno zbog ubistva predsednika
vlade, vec je naprotiv Djindjiceva pogibija posluzila kao izgovor za
vanredno stanje i, na koncu, za odlucujuci pristalicama, vec i sa
Seseljevim Radikalima pa cak i sa krugovima bivseg “nepodobnog”
predsednika Kostunice. Naime, dok je bio na polozaju, Kostunica je ne
samo bio protivnik (na recima, makar) niza usvojenih mera (od one o
saradnji sa “Tribunalom” do novog ultra liberalnog Zakona o radu), vec
vise puta i direktni svedok neprijatnih dogadjaja koji potvrdjuju
Djindjicevo surovanje sa mafijom. Pre nekoliko meseci izbila je afera
oko prisluskivanja Kostunice, sa osvedocenim ciljem da se razbije
obavestajna sluzba Armije. U sklopu “vanrednih mera” odmah je uhapsen
general Aco Tomic, sef te sluzbe, a sama sluzba stavljena pod direktnu
kontrolu DOS-ovskog rezima, a time i Amerike. Takodje je uhapsen i
Kostunicin savetnik, Rade Bulatovic. Uhapsen je general Pavkovic, koji
se 1999. istakao u odbrani zemlje a nedavno kandidovao za predsednika
Srbije.
U tim cistkama , najmanje 35 sudija je otpusteno sa posla, od cega 7
clanova Vrhovnog suda sa predsednikom. Otpusten je veci broj visokih
drzavnih funkcionera a neki su dospeli u zatvor. Zatim je na brzinu
doneto nekoliko mera, od kojih i ona o preventivnom hapsenju, sto je
prava sramota! Izdvoio bih posebno jos i zakon o medijima, koji bi
trebalo da navede na razmisljanje nase, italijanske pristalice
“slobodnih medija” i radio stanica tipa b-52. Svi oni, medjutim, danas
cute kao zaliveni.
Uopste uzev, za mesec dana “vanrednog stanja”, uhapseno je ili
pritvoreno najmanje 10 000 lica, prema vladinim, zvanicnim podacima. U
zatvoru je jos uvek 4500 lica, sto znaci da je na hiljade nezakonski
liseno slobode. Pominju se povrh toga i slucajevi zlostavljanja i
torture u samim zatvorima. Medju uhapsenima ima novinara. Mnogi od njih
su pusteni, ali su zabranjena dva jedina lista koja nisu pod direktnom
kontrolom vlade (15). Vrsen je pritisak na veoma veliki broj
urednistava. Ima i slucajeva nestalih lica. Na primer, Predrag Polic,
hemicar i rektor Hemijskog Univerziteta u Beogradu, politicki blizak
Kostunici a u Italiji poznat po nizu konferencija odrzanih o
smrtonosnim posledicama Natovskog bombardovanja, pronadjen je mrtav tri
sedmice nakon sto se o njemu gubi svaki trag.
Sto se tice stvarnih motiva i same dinamike ubistva premijera
Djindjica, moramo pre svega skrenuti paznju na njegov veoma delikatan
vremenski momenat: Djindjic je ubijen uoci agresije na Irak, koja
nekako pada bas na cetvrtu godisnjicu oruzane agresije na Jugoslaviju.
Ubijen je u casu kada SAD od balkanskih drzavica nastoje iskamciti
jos i logisticku podrsku za svoj novi vojni pohod ali nailaze na slab
odziv posto su se mahom svi, ukljujuci i samog Djindjica, priklonil
Nemackoj. I jos jedna bitna okolnost, ubijen je u jeku socijalnih
previranja i rasprostranjenog negodovanja u narodu. Mediji su ubijenog
despotu Djindjica unapredili u sveca. Glavni osumnjiceni, Milorad
Lukovic – Legija, bivsi placenik Legije stranaca i dvolicnjak
specijalnih jedinica, nije uhvacen te sva paznja biva usredsredjena na
politicke protivnike navodno narucioce zlocina. Istini za volju, Legija
i njemu slicni mogli bi posvedociti o svojim proslim i sadasnjim vezama
sa krugovima DOS-a kao i o uslugama pruzenim “pucistima” 5. oktobra
2000. A to rezimu neodgovara.
Imajuci u vidu njegovu nepopularnost, DOS-u je ocito bio potreban samo
izgovor da se otarasi politicke disidencije. U prilog tome svedoce
hapsenja i saslusavanja vodja opozicije. Bez ikakvog razloga uhapseni
su predsednik udruzenja Sloboda, Bogoljub Bjelica, clan iste
organizacije i glavni i odgovorni urednik nedeljnika “Smisao”
(teorijski casopis SPS) Uros Suvakovic i rukovodilac JUL-a i bliski
saradnik Mire Markovic, Goran Matic. I sama Mira Markovic koja boravi
u Rusiji privatnim poslom, ne moze da se vrati u zemlju jer joj preti
hapsenje zbog optuzbe da je toboznji narucilac nestanka Ivana
Stambolica 2000. Saslusavan je Vladimir Krsljanin, clan Slobode i
Milosevicev savetnik. A o mnogobrojnim pretresima i maltretiranjima
predstavnika opozicionih konzervativnih stranaka (Kostunice, Seselja
itd.) da i ne gvorim.
Fus-note:
(12) Doci do istorijske gradje o ovoj temi u mraku fakticke cenzure
pravi je podvig. Citaoca ipak upucujem na clanke Fulvia Grimaldija
objavljene u “Ernestu” kao i na sveske sa radovima R. Djistija, A.
Hoebela i F. Grimaldija “NATO u Jugoslaviji: Od agresije do puca” kao
i na knjigu E. Vinje "Jugoslavija 2001", u izdanju La Città del Sole,
Napoli, 2001. Zbivanja u Jugoslaviji, medjutim, pomno prati
internet-bilten JUGOINFO:
http://groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/messages/
(13) O konkretnim akcijama solidarnosti citalac ce naci korisna
obavestenja na: http://www.ecn.org/coord.rsu/guerra.htm
(14) U stvari, vec posle neuspelih predsednickih izbora, kako u
Srbiji, tako i u Crnoj Gori, usled veoma slabog odziva biraca, dakle
njihovog ocitog otreznjenja, nastaje veoma ozbilljna institucionalna
kriza na svim nivoima, kriza koju su samo jos vise produbili
februarskim pretakanjem “federacije” u “zajednicu” i sada, natezanjem
oko pisanja novog Ustava.
(15) Rec je o "Nacionalu" i "Identitetu", crnogorskom "Danu" zabranjeno
je samo izlazenje u Srbiji. Valja imati na umu da posle oktobra 2000.
drasticno biva smanjen broj glasila opozicije, izmedju ostalog, i iz
neposrednih, finansijskih razliga. A isto tako i da mnogi mediji bivaju
prodati stranom kupcu, ne samo Sorosu, vec i B. Hombahu i njegovom
WAC-u (Vestdojce Algemajne Cajtung) vlasniku glavnog beogradskog
dnevnika, nekada ugledne “Politike” .