[ In un impegnativo libro, che sara' presentato a Belgrado il prossimo
28/9, il generale Radovan Radinovic descrive le operazioni militari e
di disinformazione strategica nella guerra per la secessione della
Bosnia-Erzegovina (1991-1995), e lancia cosi' un inequivocabile atto
d'accusa sul ruolo ambiguo - e tutt'altro che pacifico e/o imparziale
- svolto dagli "internazionali", ed in particolare dalla truppe ONU... ]
http://www.artel.co.yu/sr/izbor/yu_kriza/2004-09-24.html
Nova knjiga generala Radovana Radinovica: "Lazi o sarajevskom ratistu"
Beograd, 24. septembar 2004. godine
Iz stampe je upravo izisla nova knjiga generala Radovana Radinovica
"Lazi o Sarajevskom ratistu".
General Radinovic je poznati publicista i vojno politicki analiticar,
cija je specijalnost geopolitika
Vec duzi niz godina objavljuje knjige, ucestvuje na javnim tribinama i
okruglim stolovima, clan je vise drzavnih i nevladinih komisija i tela,
njegova izlaganja nalaze se u mnogim zbornicima radova.
Clan je upravnog odbora Beogradskog foruma za svet ravnopravnih i
drugih nevladinih organizacija i udruzenja gradjana.
Sarajevo je tokom gradjanskog rata u BiH manipulacijama zapadnih medija
postalo simbol koliko "stradanja civila" u ovom "opkoljenom" gradu,
toliko i "srpske zlocinacke agresije". Malo ko je zaista napisao ili
rekao istinu o tome sta se u Sarajevu i oko njega tokom tih godina
stvarno dogadjalo. Knjiga generala Radfovana Radinovica ima za cilj
upravo to- da citaocima pruzi cinjenice i dokaze, faktografiju i realne
ocene svega sto se desavalo. Iako je gradjanski rat u BiH zavrsen
Dejtonskim mirom 1996. godine, ni danas medijske manipulacije oko
Sarajeva nisu prestale. Zato ova knjiga treba da da znacajan doprinos
rasvetljavanju tih dogadjaja, a preko toga i celokupnog gradjanskog
rata u BiH. I to ne samo is istorijskih ili slicnih akademskih razloga,
vec i stoga sto se danas u Hagu sudi me samo Slobodanu Milosevicu, vec
celokupnom srpskom narodu, i to na osnovu laznih i isfabrikovanih
optuzbi, medju koje spada i mit o Sarajevu- gradu zrtvi.
Promocija ove istovremeno interesantne i veoma znacajne knjige odrzace
se u
utorak, 28. septembra 2004. godine,
u Centralnom klubu Vopjske Srbije i Crne Gore, Beograd, Brace Jugovica
br. 2, sa pocetkom u 13,oo casova.
O namerama autora i sadrzaju knjige najbolje govore sledeci delovi
knjige:
REC UNAPRED
Ne ocekujemo hvalospeve za ovaj napor. Mnogima se ova knjiga nece
dopasti. Šta više docekace je na nož. O tome šta ona obuhvata, danas
nije preporucljivo pisati. Zato što svako misli da o tome sve zna. I
zato što je istina o dogadajima koji se u knjizi doticu skrojena davno
unapred i daleko od nas. Nova talasanja nisu poželjna. Sva tri naroda
BiH - i Srbi i Muslimani i Hrvati koji su se u tim zlosrecnim ratovima
medusobno toliko istrebljivali, sa mržnjom koja je grunula iz
najdubljih slojeva podsvesti, samo su bili puke igracke na pozornici
užasa. Negde daleko im je raspodeljena i krivica otprilike 75%:5%:20%.
Zna se i vidi se danas kome je pripalo "pocasno mesto" u hijerarhiji
krivice.
Možemo li se medusobno izmiriti tako što ce samo jedan narod
nezasluženo poneti najveci deo sveukupne odgovornosti svih strana za
seriju gradanskih ratova na prostoru nekadašnje države Južnih Slovena.
Ja mislim ne. A da li se moramo miriti, bez obzira na trenutno stanje
duhova. Ja mislim da. Zato što ne možemo izmestiti ni teritoriju ni
ljude, a omraženi i posvadani se ne možemo podnositi.
Mogu li Srbi da unapred, bez ikakve provere, pristanu na status krivca
za sva zla koja su ove prostore i njegove ljude zadesila u poslednjoj
deceniji 20-tog veka. Ja ne mogu na to pristati, a za druge ne znam.
Zapravo znam, mnogi su na to pristali. Ali paradno pristajanje na
krivicu bez uverenosti u nju, ili bez ikakvog verodostojnog stava o
njoj, nije iskreno i ne vodi pomirenju. Još više, amnestiranje od
krivice onih koji su takode krivi za zlo i koji su zlo cinili, ne samo
da je nepravedno i nepošteno, nego nece dovesti do iskrenog medusobnog
pomirenja. Samo do ponovnog gašenja svetla u nekoj novoj balkanskoj
krcmi.
Upravo su to motivi kojima se autor ovih redova rukovodio kada se latio
nezahvalnog posla da ispravlja krivu Drinu. Cinio sam to u najboljoj
nameri, da i oni drugi nadu sebi mesto u galeriji krivaca. Možda ce ih
to opomenuti da i sami objektivnije i poštenije spoznaju svoj deo
odgovornosti. Ja tu kolicinu saznanja koju sam stekao o krivici
muslimanske strane i snaga tzv. medunarodne zajednice za razornu mržnju
i destrukciju do koje je na obe strane linije sukoba na Sarajevskom
ratištu došlo, naprosto nisam mogao nositi. Morao sam je iz sebe
izbaciti. Složio sam je u korice ove knjige. Nazvao sam je tako kako
stoji na njenom licu, a na stranicama koje slede dao sam i svoju
argumentaciju za to njeno ime. Ne kažem da je ona neoboriva, ali sam
siguran da je nezaobilazna u konacnom saldiranju "doprinosa" svih nas
poklonjenju bogu Marsu.
Knjigu nisam naslovio tako kako sam je nazvao, zato što mislim da Srbi
nisu krivi. Ili zato što mislim da su muslimani-civili u Sarajevu
zaslužili patnje koje im je naneo taj razorni gradanski rat. Ili zato
što sam želeo da umanjim te žrtve i ta stradanja. Ne. Gajim i uvek
izražavam duboki pijetet i žalost - za sve nevino stradale u Sarajevu.
No, saznao sam višegodišnjim napornim istraživackim radom da tvrdnje o
pravim uzrocnicima tih patnji nisu ni dovoljno istinite niti su
rasporedene u skladu sa cinjenicama.
Dakle, o dogadajima na Sarajevskom ratištu izreceno je bezbroj laži
koje su razorne za život koji mora iznova krenuti izmedu Srba i
Muslimana, ne samo u Sarajevu. I zato naslov Laž o sarajevskom ratištu.
Uz sve rizike da ne budem shvacen. Ne bi to bilo ni prvi put niti ništa
neobicno. Gore bi bilo da sam svoju istinu precutao, makar koliko ona
bila i pristrasna, jer se licni stav u ovakvim naporima ne može izbeci.
Pa šta mi Bog da. Spreman sam da se suocim sa svim dobronamernim
kritikama. O onim drugim i ne razmišljam. A takvih ce, nažalost, biti
najviše.
Autor
UVODNE NAPOMENE
O ratu oko Sarajeva i o Sarajevskom ratištu (1991-1995) napisane su i
izgovorene mnoge, i po konstrukciji, necuvene laži i manipulacije.
Lagali su, i još uvek lažu, mnogi koji na laž ne bi imali pravo i isto
tako mnogi koji su znali, i koji i danas znaju, istinu o tim dogadajima
i njihovim akterima.
Laž Zapada - medija, politickih institucija, državnika i politicara,
istaknutih pojedinaca - datirala je još iz vremena konceptualizacije
razbijanja Jugoslavije kao multietnicke zajednice. Zašto je Zapad, kao
politicki cilj, prema drugoj Jugoslaviji odabrao njeno razbijanje,
umesto temeljnog reformiranja i demokratizovanja, na to pitanje još
nema odgovora. Gotovo smo sigurni da taj odgovor nece stici još zadugo.
A sve dokle dok taj odgovor izostaje, nije moguce razotkriti ni
etiologiju, ni razmere navedene laži o glavnim razbijacima Jugoslavije
i krivcima za planetarnu nesrecu njenih naroda, posebno srpskog naroda
i njegovih politickih entiteta. Koncept razbijanja Jugoslavije za koji
se Zapad cvrsto i istrajno opredelio krajem 80-ih i pocetkom 90-ih
godina prošlog veka, naprosto je iznudio glavnog neprijatelja toga
koncepta. Van svake sumnje, to su svi koji su i deklarativno i fakticki
bili za ocuvanje zajednicke države Južnih Slovena. U politickom smislu,
to su bile institucije savezne države, u vojnom smislu, to je bila
federalna vojska - JNA, a u etnicko-nacionalnom, to je bio srpski narod.
Za temu kojom cemo se baviti u ovoj knjizi, od posebnog znacaja je
upravo cinjenica da je srpski narod bio cvrsto opredeljen za ocuvanje
te države. Zašto? Odgovor je gotovo jednostavan i svakom razumljiv.
Prvi put u njihovoj novijoj politickoj istoriji, Jugoslavija je Srbima
garantovala život u jednoj državi, što je bio nacionalni san svih
generacija srpskih elita, još od vremena Ilije Garašanina i njegovog
Nacertanija (sredina 19. veka). Ovo, i ne pitajuci se o kakvoj državi
se radi, kakvo joj je ustavno-politicko i prostorno-geografsko
ustrojstvo, te ukupni demografski potencijal. U stvaranje i ocuvanje te
države srpski narod je utrošio svoju nacionalnu energiju u dva svetska
rata i podneo necuvene žrtve za jedan takav malobrojni narod. Radi se o
preko tri miliona direktnih žrtava, i o mnogostruko više posrednih
demografskih gubitaka. Da se i ne govori o dimenzijama svakovrsnih
razaranja i devastaciji životnih resursa i uslova.
Svakome, a narocito predvodnicima strateških radionica Zapada i
njihovim politickim vodstvima, bilo je jasno da ce srpski narod ustati
u odbranu te države. Ne zato što je on smatrao da je ta država po
definiciji više njegova nego drugih naroda sa kojima je tu zajednicu
delio, vec zato što je ta država bila njegov svesni i iskreni
nacionalni izbor, a ne nekakva usputna stanica, kao što je to bio
slucaj sa Slovencima i Hrvatima, a videlo se i sa Muslimanima. Dakle,
trebalo je obesmisliti, okužiti, uprljati taj svetao cilj, za koji su
se Srbi opredelili još od 1914, a kasnije i 1943, a to je život u
državi svih Južnih Slovena, a shodno tome i njihovo sveto pravo na
odbranu te države. Sve u duhu maksime da narod bez države i nije to u
punom znacenju te reci.
Kako je zamišljen taj mehanizam laži? Najpre je trebalo dokazati da je
Jugoslavija deo jednog preživelog evropskog pakta koji datira od
vremena Versaja, koji je "krpljen" krajem II svetskog rata. Kao takvoj,
Jugoslaviji su prikacena dva negativna atributa: da je velikosrpska
tvorevina i da je komunisticka tvorevina. Padom komunizma kao svetskog
sistema, sazreli su uslovi za uništavanje svih njegovih tekovina, a
Jugoslavija je bila jedna od tih tekovina, kada je rec o Balkanu i
jugoistoku Evrope. Shodno tome, svi koji su branili Jugoslaviju
svrstani su u grupu prokomunistickih i velikosrpskih snaga, kojima se
diktira iz Beograda i cija borba ima za cilj redefinisanje Jugoslavije
u veliku Srbiju pod lažnim jugoslovenskim imenom. Te snage su po
definiciji agresorske, te odbrana Jugoslavije agresija, a nosilac te
agresije je Srbija i njene politicke i državne elite i institucije. Uz
to, sve snage legitimne i legalne državne odbrane - JNA, savezna
policija, carina i druge, koje su se u vreme eskalacije krize i sukoba
našle na teritoriji nesrpskih republika bivše Jugoslavije, po
definiciji su svrstane u snage velikosrpske oružane agresije. Nasuprot
njima, sve secesionisticke snage Slovenije, Hrvatske, BiH, Makedonije i
Kosova i Metohije, unapred su distancirane od svake krivice za
razbijanje zajednicke države. Njihovi secesionisticki i neustavni
ciljevi proglašeni su za legalne i demokratske, a njihov secesionizam,
nasilje i necuveni zlocini za ostvarivanje tog cilja dobili su epitet
legitimne odbrane od agresije.
Tako su preko noci nikli branitelji nacionalne slobode u
secesionistickim republikama, njihovi okoreli zlocinci i predvodnici
fašistickih eskadrona smrti, zadobili su oreol nacionalnih heroja. Tzv.
medunarodna zajednica, u koju ubrajamo vodece zemlje Zapada, na celu sa
SAD i EU, srpski narod je svrstala u red agresivnih, necivilizovanih,
zlocinackih naroda, prema kojima je svako nasilje dozvoljeno i
legitimno. Istina, to nacisticko opredeljenje se zaodeva u neuverljivo,
na oko fino pakovanje borbe protiv otpadnickih režima u savremenoj
verziji kao Bušova "osovina zla". Paralelno sa promovisanjem
vanustavnog i nasilnog separatizma, kao legitimnog samoopredeljenja i
sa podrškom tom separatizmu - politickom, medijskom, vojnom,
ekonomsko-finansijskom, tece proces blokiranja svih napora kako
savezne, tako i srpske države, za ocuvanje Jugoslavije i pomoci srpskom
narodu van Srbije da se odbrani od novog, treceg, genocida u 20. veku.
Zapad je sve ucinio da se Jugoslavija i njene federalne institucije i
snage, ukljucujuci i JNA, onemoguce da se država odbrani ili da se
obezbedi njen relativno mirni i kontrolisani raspad, bez gradanskog
rata. Najefikasniji nacin je bila potpuno medijska, ekonomska i vojna
blokada i izolacija, uz rigorozne sankcije.
Tako su, najpre Jugoslavija, kao savezna država i njena vojska (JNA),
navodno izvršile agresiju na Sloveniju, a zatim i Hrvatsku. U Hrvatskoj
su, po toj skrojenoj laži o srpskoj krivici, njeni domicilni Srbi
izvršili agresiju na Hrvatsku, a potom po tom modelu su
bosansko-hercegovacki Srbi izvršili agresiju na BiH. Da covek prosto ne
poveruje ni svojim ocima ni ušima, ali ni zdravoj pameti. Serijom
priznavanja otcepljenih republika, kao samostalnih država, spoljni
faktor je osnažio secesiju, podstakao nasilje prema saveznoj vojsci i
srpskom narodu, koji je bio opredeljen da nastavi život u zajednickoj
državi. Sve dok je savezna vojska bazirala na teritoriji tih republika,
ona je bila glavna meta napada secesionistickih i nacionalistickih
paravojski, a kada je pod pritiskom Zapada, napustila te prostore, meta
napada postaju lokalni Srbi na njihovim vekovnim staništima. Posledica
je masovni progon Srba iz Hrvatske, BiH i sa Kosova i Metohije. Iz tog
etnickog cišcenja, najveceg u Evropi 20. veka, nastale su etnicki ciste
države - Slovenija i Hrvatska, i etnicki cisti entiteti - MH Federacija
i Kosovo pod protektoratom NATO i Zapada.
Navedena, lako utvrdiva istina, pretvorena je u planetarnu laž, koju
možda najslikovitije odražavaju reci jednog španskog pisca koje je on
zapisao 1996. kao lament nad Sarajevom i njegovom sudbinom, a koje su
objavljene u casopisu Le Monde Diplomatique. "…Vlada u Sarajevu
(komentariše ovaj pisac - R. R.) bori se u ime istih gradanskih i
politickih principa, koji cine osnov velikih evropskih demokratija,
nasuprot tome motivacija srpskih ultranacionalista ne može biti
uporedena sa fašistickim populizmom, niti španskim falangistima, ona je
zasnovana na primitivnim pojmovima zemlje, krvi, tribalistickog
jedinstva, podignutih na rang vrhovnih vrednosti."1 Tu smo, dakle, Srbi
prevazilaze sve što je videno od strane Frankovih falangi i Hitlerovih
nacista. Holokaust iz Jasenovca i stratišta širom Evrope, nije ništa u
odnosu na srpske zlocine. Da covek ne poveruje. Kako tu planetarnu laž
smestiti uz cinjenicu koju je i danas i onda (90-ih godina 20. veka)
lako utvrditi, a to je da je jedino Srbija, za razliku od svih
jugorepublika u kojima je voden secesionisticki gradanski rat, ostala
multietnicka. Sve ostale su postale etnicki ciste države, iz kojih je
proterano više od milion Srba. Pa i ta monstruozna istina se
prefabrikuje u novu laž, tj. da su Srbi, navodno, pokrenuli Srbe van
Srbije na izbeglištvo, kako bi u svoju korist poboljšali etnicke
bilanse na svojoj teritoriji i to na štetu Madara u Vojvodini i
Muslimana i Šiptara na jugu Srbije i u Raškoj oblasti.
Nakon onih reci španskog književnika, za koga smo potpuno uvereni da
nije bio neobavešten, gotovo da je logicno bilo doci do srpskih
koncentracionih logora po BiH, Hrvatskoj i Kosovu, do zlocina genocida
za koji su optuženi srpski politicki i vojni lideri i Srbija kao srpska
maticna država. Kada, k tome, to delimicno priznaju preplašeni i
ucenjeni srpski pritvorenici u Ševeningenu, eto kompletirane slike o
svesrpskoj krivici za agresiju, etnicko cišcenje, genocid i za šta se
god hoce tome dodati. Kao da u gradanskim ratovima uopšte ima nevinih.
Da bi se što snažnije naglasila svesrpska krivica za zlocin razbijanja
druge Jugoslavije, tj. da bi se u korenu delegitimisali svi napori
delova srpskog naroda u otcepljenim republikama za ocuvanje svojih
nacionalnih i politickih prava, izmišljeni su celi eufemizmi, ceo novi
kategorijalni aparat. Tako su epitet Bošnjak, Bosna, Vlada BiH, Vladine
snage, Armija BiH, mogli da koriste samo oni Bosanci koji nisu Srbi,
ali ni Hrvati, samo oni vojnici koji su popunjavali jedinice pod
kontrolom muslimanskih vlasti. Svi drugi su bili uljezi ili u najboljem
slucaju - pobunjeni Srbi ili Hrvati, ali uglavnom Srbi. Ništa zato što
je Bosna i Hercegovina pripadala i Srbima i Muslimanima i Hrvatima i
što je vlast trebalo deliti (ili spajati, svejedno je) paritetno,
saobrazno etnickom sastavu stanovništva. Po istoj toj matrici,
Sarajlije su, za najveci deo medunarodne zajednice, ali i domace
(srpske) javnosti, bili samo muslimani, tj. oni stanovnici Sarajeva
koji su živeli u najužem delu gradskog jezgra Sarajeva i to od
Bašcaršije na istoku, do Stupa na zapadu, te Huma na severu i Vraca na
jugu. Pa ni to u potpunosti, jer pravo da se nazovu Sarajlijama nisu
imali Srbi na Grbavici i Hrasnom, a ta naselja pocinju od leve obale
Miljacke koja deli Sarajevo na dva dela po osi istok-zapad. Necuveno,
ali Srbe koji su živeli decenijama oko Željinog stadiona na Grbavici,
medunarodni mediji i cinovnici, nisu smatrali Sarajlijama. Kada su
izveštavali o navodnim granatiranjima, snajperisanjima ili slicnim
mukama kojima su bile izložene Sarajlije tokom rata, oni su potpuno
ignorisali cinjenicu da se jednako kao Hum, Velešici ili Alipašino
polje, Dolac-Malta ili Bašcaršija, razara Grbavica, Ilidža, Rajlovac,
Vogošca, Vojkovici i Lukavica. Gotovo da se ne poveruje koliko je
politicke, ali i pomalo rasisticke pristrasnosti na taj nacin
izražavano na štetu srpskih nacionalnih i individualno ljudskih
interesa.2
Na tu vešto izrežiranu laž Zapada o Srbima kao predodredenim krivcima,
lako je bilo da se okaci nova suptilnija laž proizvedena u domacim
radionicama otcepljenih republika. U tome su se oprobali brojni autori
sa prostora cele bivše SFRJ, a najviše iz BiH i Hrvatske. Oni su odreda
dokazivali kako je agresija bila dobro planirana i to kao sredstvo za
uspostavljanje Velike Srbije. Radi se o tolikoj meri režiranih teorija
i ogleda iz strategije da ne bi zasluživali nikakav osvrt, kada se ne
bi radilo i o produženoj laži, o njenom kontinuitetu. Vecina tih
"teoreticara" okuplja se oko teze generala Špegelja koji je tvrdio da
je JNA izvela planiranu agresiju na Hrvatsku i BiH. To tvrdi covek koji
je duže od deset godina bio direktno ukljucen u sve napore jacanja
odbrambene moci zemlje3 i pored kojeg ne bi moglo proci nešto tako, a
da na vreme ne bude otkriveno. To je inace ovaj zloglasni ministar
odbrane Hrvatske iz 90-ih godina koji u onom cuvenom dokumentarnom
filmu, prikazanom na TV Beograd januara 1991, poducava svoje
paravojnike da upadaju u kuce Srba i do juce njegovih oficira i
podoficira i da bombama, hladnim oružjem i drugim sredstvima ubijaju
oficire JNA i da se uopšte ne treba uznemiravati ako pri tom stradaju i
njihova deca i žene. Najvažniji cilj je obezglaviti JNA i prinuditi je
na predaju. Taj cilj opravdava svako sredstvo, pa i najgnusnije zlocine
prema nedužnim, do juce stanovnicima i državljanima Hrvatske. Ovaj
visoki vojni komandant JNA naprasno, tek kada je trebalo opravdati
vlastitu zlocinacku strategiju, otkriva navodnu osnovu velikosrpske
agresije na Hrvatsku i Bosnu u stavkama ratnog plana SFRJ za odbranu od
radikalne agresije NATO. Gde je bio do tada? Zar je, pored njega ta
navodna strateška podvala prolazila neotkrivena punih deset godina, tj.
od kada je on zauzimao visoke rukovodece položaje u JNA.
Navedenu Špegeljevu falš ideju, još snažnije, i još lažnije naravno,
podupro je i razradio Davor Domazet Lošo, visoki oficir iste te
Špegeljove armade. U knjizi Hrvatska i veliko ratište4, ovaj nacelnik
Obaveštajne uprave Generalštaba hrvatske vojske tvrdi da je "…agresija
na Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku, dio jednog istog jedinstvenog plana
za stvaranje Velike Srbije" (str. 74). Nešto dalje u istom tekstu (str.
77) on tvrdi da je odgovor oružanih snaga SFRJ na eventualni napad NATO
u dubinu bosansko-hercegovacke teritorije bio ništa drugo do modelirana
buduca oružana agresija, odnosno napadna operacija za okupaciju BiH. Po
Lošovom tumacenju - ta operacija je izvedena 1991. protiv Hrvatske i
1992. protiv Bosne i Hercegovine.
Da se radi o proizvoljnim tvrdnjama vojnih teoreticara po narudžbi i o
naknadnoj pameti radi opravdanja, sada vec svima poznate, oružane
agresije Hrvatske na BiH, nije teško utvrditi. Sam ce citalac lako doci
do tog zakljucka ako zna cinjenicu da je taj ratni plan Jugoslavije na
koga se oslanjaju Špegelj, Lošo i ini stratezi nastao davnih 60-ih
godina. To je vreme neposredno nakon 1968. kada su snage Varšavskog
ugovora izvršile agresiju na Cehoslovacku da bi sprecile demokratske
procese koji su ozbiljno ugrozili monolitnost Istocnog bloka. U strahu
da bi Varšavski ugovor mogao slican model primeniti i protiv
Jugoslavije, tadašnje državno i vojno rukovodstvo pristupa ozbiljnoj
reviziji ratnog plana, odnosno plana odbrane. Tako dolazi do plana
odbrane Jugoslavije od oružane agresije sa radikalnim ciljem u dve
varijante toga plana, odnosno u dva modela: Varijanta "S-1", što je
odgovaralo varijanti odbrane od agresije Varšavskog ugovora i Varijanta
"S-2", što je odgovaralo odbrani od oružane agresije NATO. Po tom planu
"S-2", deo vojnih snaga Jugoslavije se strategijskim manevrom unapred
prebacivao na prostore Hrvatske i BiH radi posedanja drugog pojasa
strategijske odbrane i pripreme snaga za odbranu po dubini državne
teritorije, osloncem na prostor BiH kao strategijsko težište
geoprostora tadašnje zajednicke države. Takode, taj tzv. strategijski
bastion (prostor BiH) bio je oslona tacka, stožer za pripremu i vodenje
strategijske protivofanzive u okviru operacija za konacno oslobadanje
zemlje. Za stratešku koncepciju opštenarodne odbrane, koja nije
priznavala okupaciju teritorije vec samo njeno privremeno zaposedanje,
takav oblik strategijskog manevra je nešto što je potpuno uobicajeno i
što ne bi smelo da pobuduje nikakve nedoumice u pogledu pravih namera
kreatora takvog manevra. Potpuno je izvan ove price ocena realnosti i
izvodljivosti, a posebno efikasnosti tog manevra.
Eto, ta ideja tog strategijskog manevra snaga iz dubine ka periferiji
iz tih davnih 60-ih godina 20. veka, po Lošovim špijunskim nalazima i
Špegeljevim nestvarnim strateškim vizijama, bila je, navodno, dimna
zavesa velikosrpskim snagama u pripremi nihove prljave rabote, tj.
agresije na Hrvatsku i BiH 34 godine posle. I sve to u funkciji
stvaranja Velike Srbije. Bivše vojno i politicko rukovodstvo SFRJ je
cetrdeset godina strpljivo stvaralo taj pakleni plan i tu lukavu
strategiju. Kao da u tom rukovodstvu nisu bili i Hrvati i Muslimani i
kao da to od njih niko nije uspeo da dešifruje - od Tita i Bakarica,
preko Vrhovca, Bubnja, Potocara, Purišica, Cemalovica, sve do Tusa,
Šarca i Špegelja. Svi su oni snom mrtvim spavali. Samo je Lošo uspeo da
to otkrije i to "ciglih" 42 godine posle inauguracije te strategije.
Alal vera, nema šta. Da covek ne poveruje koliko je mržnja slepa i
koliko je ona u stanju da zamagli horizonte i onima koji poput Špegelja
i Loše nisu neobavešteni. Toliko da oni danas pronalaze uporište za
svoje notorne neistine, laži i manipulacije u strateškom konceptu
starom 40 godina i kreiranom za protpuno drugacije vreme i okolnosti od
ovih današnjih.
Osokoljeni krajnje pristrasnom podrškom secesiji i apriornim
adresiranjem svekolike ratne krivice Srbima, brojni autori muslimanske
pripadnosti5 tu laž dosoljavaju novim dokazima o srpskoj, velikosrpskoj
i srbocetnickoj agresiji. Navodno su, prvo JNA, a potom Srbija i SR
Jugoslavija, izvršile agresiju na BiH. U takvoj strateško-politickoj
vizuri Vojska Republike Srpske bila je puka vojna ispostava JNA i
Vojske Jugoslavije. Kao produžena ruka JNA, ta Vojska je nastavila sa
agresijom koju je JNA vec bila zapocela i to sa onih povoljnih
operativno-strategijskih i taktickih pozicija i uslova koje joj je
ostavila JNA u vreme kada je tu agresiju pripremala i pokrenula.
Navodno je JNA još od rata u Sloveniji i u Hrvatskoj, Bosnu i
Hercegovinu punila dodatnim vojnim efektivima koje ce kasnije predati
Vojsci Republike Srske da bi ova mogla da okupira BiH i nastavi oružanu
agresiju radi stvaranja Velike Srbije. Vojska Jugoslavije je, vele ovi
autori, sve vreme rata nastavila da borbeno i logisticki pomaže VRS, da
je usmerava i da njome komanduje.
Na drugoj strani, nastala je nova narodna vojska, navodno, kao oblik
spontanog vojnog samoorganizovanja narodnih masa za samoodbranu od
fizickog uništenja koje su im pripremili ti srbocetnici, tj. njihovi
domicilni Srbi, podstaknuti i pomagani od strane Srbije. Njihova vojska
je nastala na temeljima oružanih grupa izvornih autenticnih branitelja
naroda i otadžbine, te je kao takva vodila pravedan, opštenarodni rat,
a suprotna strana, tj. srpska, vodila je agresivni, osvajacki i
nepravedni rat. Drugi su pravili zlocine, a oni su nevini, pa se zato
danas sudi drugima, a ne njima.
Cinjenice su, razume se, sasvim drugacije, a istina nešto
komplikovanija nego što se servira iz muslimanskih i zapadnih izvora.
Upravo cemo se time baviti u ovoj knjizi. Pre svega da bi sopstvenoj
javnosti pružili neke mogucnosti da se odupre veštim manipulacijama
koje dolaze iz vana i koje se u brojnim tzv. nevladinim organizacijama
dalje razraduju, prepakuju i serviraju, kako bi se domace javno mnjenje
pripremilo da bez želje za proveravanjem cinjenica, prihvati laž za
istinu, tj. apsolutnu srpsku krivicu za razorni gradanski rat u BiH.
Cilj ovoga napora je takode i da se pruži barem koja cinjenica za
objektivnije sagledavanje okolnosti, aktera, tokova i ishoda toga rata,
razume se za one koje istina uopšte zanima. Jer, istorija novih
balkanskih ratova se ocito oktroiše. Ne samo da se frizira i namece,
ona se kreira, ona se piše. Njeni tvorci i autori su vani, ali
najprljaviji deo toga posla, tj. podmetanje kukavicijeg jajeta Srbima
obavljaju domaci "pisci" i glasnogovornici.
Autor ovih redova smatra da je zadobio moralno pravo i stekao neophodna
saznanja koja ga kvalifikuju da u sagledavanju istine o ratu u BiH,
saopšti svoje stanovište. Ono je utemeljeno na desetinama procitanih
studija o tom ratu, te hiljadama dokumenata iz fondova ratujucih strana
i medunarodnog faktora involviranog u taj rat, procitanih i
analiziranih u njegovoj pripremi za svedocenje u ulozi vojnog eksperta
odbrane pripadnika VRS pred Haškim tribunalom za navodne zlocine u
Foci, Srebrenici i Sarajevu. Konacno, za svako od tih svedocenja, ovaj
autor je morao pripremiti i predati svoj ekspertski izveštaj, obima od
100-200 strana, sa kartografskim i drugim prilozima. Ti izvori sadrže
mnoštvo cinjenica, podataka i iskaza o dogadajima i akterima toga rata.
Zašto je predmet ovoga razmatranja ogranicen samo na Sarajevo, a ne na
celu BiH? Iz nekoliko razloga, a pre svega ovih: Sarajevsko ratište i
uopšte situacija, stanje na tom delu BiH, društveni i vojni karakter
toga sukoba predstavlja istinsku paradigmu za celu BiH. Iako samo
sekvenca toga rata, rat na Sarajevskom ratištu je verna slika celine sa
svim njenim karakteristikama i sadržajima. Posebno se to odnosi na
ulogu i ponašanje stranog faktora, kako onog koji je u vreme rata bio u
samoj BiH, tako i iz sveta prema ratu u BiH i prema ratu u Sarajevu. U
Sarajevu je locirala regionalna komanda UNPROFOR-a za BiH (najpre u
Kiseljaku, pa potom u Sarajevu), u tom gradu bila je najgušca mreža
vojnih posmatraca UN, tzv. misija UNMO, a u Sarajevu je bila najgušca
koncentracija medunarodnih humanitarnih i nazovi humanitarnih
organizacija i institucija. U gradu su bile prisutne gotovo sve
znacajnije medijske kuce, odakle su se sticale informacije koje su se
preparirale po volji glavnih centara moci koji su diktirali politiku
medunarodne zajednice prema ratu u BiH i prema ratujucim stranama.
Nigde kao u Sarajevu laž nije bila tako ocita, a manipulacije tako
žestoko u funkciji strateških interesa Zapada i njegovih saveznika.
Ovim ne tvrdimo da u Sarajevu situacija nije bila teška i da tamo nisu
stradali nevini. Naprotiv, Sarajevo i njegovi civili bili su najvece
žrtve rata, kao što je to uostalom slucaj i sa svim drugim ratovima,
narocito novijeg doba. No, stradanje nevinih nije bilo privilegija
iskljucivo muslimanske zajednice, a zlocini samo srpske strane.
Stradale su Sarajlije, ali ne samo u njegovom muslimanskom nego i u
srpskom delu. A za te žrtve krivicu treba da snose obe ratujuce strane:
kako ona koja je odlucila da u Sarajevu ratuje i da ratom i nasiljem
uspostavi kontrolu nad celim gradom pod eufemizmom multietnickog grada
- prestonice celovite i suverene BiH, tako i one (Srpske) koja je,
takode oružjem, kada je postalo jasno da drugacije ne može, odlucila da
na osnovu etnickog prava (150-180 hiljada Sarajlija srpskog etnickog
porekla) participira u kontroli Sarajeva. Na osnovu ta dva
suprotstavljena prava došlo je do sukoba u gradu i do podele, a ne do
opsade Sarajeva. Laž je da su Srbi stvarali Veliku Srbiju tako što su
opkolili Sarajevo i tri godine ga bombardovali. Istina je da je svaka
od dve etnicke zajednice odlucila da brani onaj deo Sarajeva za koji je
smatrala da joj po etnickoj pravdi pripada. Ovde ne ulazimo u ocenu
ispravnosti tog stava, vec konstatujemo golu cinjenicu da je u toj
1992. godini svaka strana stala na one i onakve etnicke granice kako ih
je ona videla. Tzv. veliki svet i sve njegove ispostave su to pravo
priznale iskljucivo muslimanima pod eufemizmom nedeljivosti BiH, iako
je i malom detetu bilo jasno da se bez podele Bosne, makar na kantone
ili entitete po etnickim granicama, do mira ne može doci. Za taj
nepravedni svet Srbi su bili uzurpatori, remetilacki faktor, agresor na
tude i po definiciji zlocinac. U toj matrici su smišljane i odašiljane
sve laži o Sarajevu. A da se radi o planetarnoj laži govori i ceo paket
aranžman nazvan Dejton. Tamo su se tri nacionalne zajednice, pod
direktnim diktatom SAD, uz garancije Srbije i Hrvatske, dogovorile o
podeli BiH na dva politicko-državna entiteta: Republiku Srpsku i
Federaciju BiH. Nikakve laži i obmane ne mogu da zamagle osnovni
koncept toga rešenja, a to je podela teritorije po nacionalnoj
pripadnosti vecinskog stanovništva koje naseljava pojedine regione. Bez
obzira na buducu sudbinu tog rešanja, jer se cini sve da se prekrši
njegovo polazište pomocu tzv. puzajuce unitarizacije, u istoriji Dejton
ostaje kao svedocanstvo o pravednosti borbe sve tri nacionalne
zajednice u BiH za svoja kolektivna politicka prava. Ova knjiga treba
da bude jedan od priloga toj tvrdnji. Razume se, ne osporavajuci i ne
umanjujuci ni jednu žrtvu, ma cija ona bila, niti amnestirajuci ni
jedan zlocin, ali isto tako ma ko ga ucinio. Jer, pripremajuci se za
ovaj poduhvat, cvrsto smo se uverili da zlocin nije bio privilegija ni
jedne strane, isto onako kao što ni nevinost nije bila privilegija ni
jedne strane. Sve izmedu te dve krajnosti je puka manipulacija i
racionalizacija koja treba da opere neciju savest, a neciju da dodatno
naruži.
SADRŽAJ
REC UNAPRED 7
UVODNE NAPOMENE 9
I. BOSNA I HERCEGOVINA U STRATEGIJAMA
ZARACENIH STRANA
1. Bosna i Hercegovina u strateškoj konceocihji ONO i DSZ 18
2. Bosna i Hercegovina u strategijama zaracenih strana 20
2.1. Zaracene strane u ratu u BiH 20
2.2. Strategija hrvatske ratujuce strane 20
2.3. Strategija muslimanske ratujuce strane 23
2.4. Strategija srpske strane prema BiH 28
II. DRUŠTVENA I VOJNA PRIRODA RATA U BiH 32
1. Društveni karakter rata u BiH 32
2. Vojno-tehnicki karakter rata u BiH 36
3. Uzroci rata u BiH i njegov pocetak 40
III. RATNE PRIPREME RATUJUCIH STRANA 46
1. Pripreme za rat muslimanske ratujuce strane 48
1.1. Paravojno organizovanje muslimana 48
1.2. Organizasko ustrojstvo muslimanske vojske 48
1.3. Doktrina upotrebe armije BiH 54
2. Ratne pripreme srpske ratujuce strane 57
2.1. Nastanak Vojske Republike Srpske (VRS) 58
2.2. Odnos JNA i VRS u procesu formiranja VRS 59
2.3. Organizacija VRS 62
2.4. Doktrina upotrebe VRS 69
IV. SARAJEVSKO RATIŠTE 74
1. Prostorno-geografske odrednice Sarajevskog ratišta 81
2. Demografske odrednice grada Sarajeva 81
3. Sarajevsko-romanijski korpus VRS na Sarajevskom ratištu 84
3.1. Nastanak SRK i njegov dolazak na Sarajevsko ratište 86
3.2. Operativni raspored SRK na Sarajevskom ratištu 87
4.1. Vojne snage Armije BiH na Sarajevskom ratištu 101
5. Analiza i ocena operativnog položaja ratujucih strana na
Sarajevskom ratištu 106
V. LEGITIMNOST DEJSTAVA SARAJEVSJKO-ROMANIJSKOG
KORPUSA 131
1. Stav vojne doktrine o dejstvima na gradove 132
2. Dejstvo po civilnim ciljevima kao indikator nelegitimnih
dejstava SRK 135
2.1. Razlikovanje civila od vojnika kao uslov za primenu principa
selektivnosti ili distinkcije 137
2.2. Zloupotreba civilnih objekata u vojne svrhe 140
2.3. Istina o vojnim ciljevima u Sarajevu 143
3. Princip proporcionalnosti upotrebe sile kao kriterijum za
ocenu legitimnosti dejstava 148
4. Snajperska dejstva kao kriterijum legitimnosti 153
4.1. Legitimnost snajperskih dejstava kao takvih 155
4.2. Da li je snajperisanje bilo strategija terorisanja civila? 156
5. Granatiranje kao terorisanje civila - da ili ne? 173
5.1. Metod upotrebe artiljerije i minobacaca na Sarajevskom ratištu 174
5.2. Granatiranje civilnih naselja - "specijalitet" jedinica Prvog
korpusa Armije BiH 177
5.3. Pristrasnost UNPROFOR-a 185
5.4. Konstantne zabrane artiljerijskih dejstava SRK 186
VI. EGZEMPLARNA GRANATIRANJA - VRHUNAC LAŽI 191
1. Granatiranje reda za hleb u ulici Vase Miskina 192
2. Granatiranje improvizovanog igrališta na Dobrinji 195
3. Granatiranje pijace na Markalama 198
VII. LAŽI MIROVNE MISIJE UN U RATU U BiH 208
1. UNPROFOR kao lažne "mirovne snage" UN 209
1.1. Dolazak UNPROFOR-a i nacelni mandat 209
1.2. Primeri obmana i laži UNPROFOR-a 212
2. Laži vojnih posmatraca UN (UNMO) 218
2.1. Misija vojnih posmatraca u Sarajevu 218
2.2. Laži UNMO u Sarajevu 221
VIII. REZIME I ZAKLJUCCI 225
PRILOZI (KARTA OBOSTRANOG RASPOREDA SNAGA; UZORAK DOKUMENTA IZ KOJIH SU
UZETI PODACI O VOJNIM CILJEVIMA U SARAJEVU; SPISAK LEGITIMNIH VOJNIH
CILJEVA U SARAJEVU; KARTA PREGLED LEGITIMNIH VOJNIH CILJEVA U SARAJEVU;
KARTA BORBENI RASPORED 102 MTBR; IZVORI) 241-260
28/9, il generale Radovan Radinovic descrive le operazioni militari e
di disinformazione strategica nella guerra per la secessione della
Bosnia-Erzegovina (1991-1995), e lancia cosi' un inequivocabile atto
d'accusa sul ruolo ambiguo - e tutt'altro che pacifico e/o imparziale
- svolto dagli "internazionali", ed in particolare dalla truppe ONU... ]
http://www.artel.co.yu/sr/izbor/yu_kriza/2004-09-24.html
Nova knjiga generala Radovana Radinovica: "Lazi o sarajevskom ratistu"
Beograd, 24. septembar 2004. godine
Iz stampe je upravo izisla nova knjiga generala Radovana Radinovica
"Lazi o Sarajevskom ratistu".
General Radinovic je poznati publicista i vojno politicki analiticar,
cija je specijalnost geopolitika
Vec duzi niz godina objavljuje knjige, ucestvuje na javnim tribinama i
okruglim stolovima, clan je vise drzavnih i nevladinih komisija i tela,
njegova izlaganja nalaze se u mnogim zbornicima radova.
Clan je upravnog odbora Beogradskog foruma za svet ravnopravnih i
drugih nevladinih organizacija i udruzenja gradjana.
Sarajevo je tokom gradjanskog rata u BiH manipulacijama zapadnih medija
postalo simbol koliko "stradanja civila" u ovom "opkoljenom" gradu,
toliko i "srpske zlocinacke agresije". Malo ko je zaista napisao ili
rekao istinu o tome sta se u Sarajevu i oko njega tokom tih godina
stvarno dogadjalo. Knjiga generala Radfovana Radinovica ima za cilj
upravo to- da citaocima pruzi cinjenice i dokaze, faktografiju i realne
ocene svega sto se desavalo. Iako je gradjanski rat u BiH zavrsen
Dejtonskim mirom 1996. godine, ni danas medijske manipulacije oko
Sarajeva nisu prestale. Zato ova knjiga treba da da znacajan doprinos
rasvetljavanju tih dogadjaja, a preko toga i celokupnog gradjanskog
rata u BiH. I to ne samo is istorijskih ili slicnih akademskih razloga,
vec i stoga sto se danas u Hagu sudi me samo Slobodanu Milosevicu, vec
celokupnom srpskom narodu, i to na osnovu laznih i isfabrikovanih
optuzbi, medju koje spada i mit o Sarajevu- gradu zrtvi.
Promocija ove istovremeno interesantne i veoma znacajne knjige odrzace
se u
utorak, 28. septembra 2004. godine,
u Centralnom klubu Vopjske Srbije i Crne Gore, Beograd, Brace Jugovica
br. 2, sa pocetkom u 13,oo casova.
O namerama autora i sadrzaju knjige najbolje govore sledeci delovi
knjige:
REC UNAPRED
Ne ocekujemo hvalospeve za ovaj napor. Mnogima se ova knjiga nece
dopasti. Šta više docekace je na nož. O tome šta ona obuhvata, danas
nije preporucljivo pisati. Zato što svako misli da o tome sve zna. I
zato što je istina o dogadajima koji se u knjizi doticu skrojena davno
unapred i daleko od nas. Nova talasanja nisu poželjna. Sva tri naroda
BiH - i Srbi i Muslimani i Hrvati koji su se u tim zlosrecnim ratovima
medusobno toliko istrebljivali, sa mržnjom koja je grunula iz
najdubljih slojeva podsvesti, samo su bili puke igracke na pozornici
užasa. Negde daleko im je raspodeljena i krivica otprilike 75%:5%:20%.
Zna se i vidi se danas kome je pripalo "pocasno mesto" u hijerarhiji
krivice.
Možemo li se medusobno izmiriti tako što ce samo jedan narod
nezasluženo poneti najveci deo sveukupne odgovornosti svih strana za
seriju gradanskih ratova na prostoru nekadašnje države Južnih Slovena.
Ja mislim ne. A da li se moramo miriti, bez obzira na trenutno stanje
duhova. Ja mislim da. Zato što ne možemo izmestiti ni teritoriju ni
ljude, a omraženi i posvadani se ne možemo podnositi.
Mogu li Srbi da unapred, bez ikakve provere, pristanu na status krivca
za sva zla koja su ove prostore i njegove ljude zadesila u poslednjoj
deceniji 20-tog veka. Ja ne mogu na to pristati, a za druge ne znam.
Zapravo znam, mnogi su na to pristali. Ali paradno pristajanje na
krivicu bez uverenosti u nju, ili bez ikakvog verodostojnog stava o
njoj, nije iskreno i ne vodi pomirenju. Još više, amnestiranje od
krivice onih koji su takode krivi za zlo i koji su zlo cinili, ne samo
da je nepravedno i nepošteno, nego nece dovesti do iskrenog medusobnog
pomirenja. Samo do ponovnog gašenja svetla u nekoj novoj balkanskoj
krcmi.
Upravo su to motivi kojima se autor ovih redova rukovodio kada se latio
nezahvalnog posla da ispravlja krivu Drinu. Cinio sam to u najboljoj
nameri, da i oni drugi nadu sebi mesto u galeriji krivaca. Možda ce ih
to opomenuti da i sami objektivnije i poštenije spoznaju svoj deo
odgovornosti. Ja tu kolicinu saznanja koju sam stekao o krivici
muslimanske strane i snaga tzv. medunarodne zajednice za razornu mržnju
i destrukciju do koje je na obe strane linije sukoba na Sarajevskom
ratištu došlo, naprosto nisam mogao nositi. Morao sam je iz sebe
izbaciti. Složio sam je u korice ove knjige. Nazvao sam je tako kako
stoji na njenom licu, a na stranicama koje slede dao sam i svoju
argumentaciju za to njeno ime. Ne kažem da je ona neoboriva, ali sam
siguran da je nezaobilazna u konacnom saldiranju "doprinosa" svih nas
poklonjenju bogu Marsu.
Knjigu nisam naslovio tako kako sam je nazvao, zato što mislim da Srbi
nisu krivi. Ili zato što mislim da su muslimani-civili u Sarajevu
zaslužili patnje koje im je naneo taj razorni gradanski rat. Ili zato
što sam želeo da umanjim te žrtve i ta stradanja. Ne. Gajim i uvek
izražavam duboki pijetet i žalost - za sve nevino stradale u Sarajevu.
No, saznao sam višegodišnjim napornim istraživackim radom da tvrdnje o
pravim uzrocnicima tih patnji nisu ni dovoljno istinite niti su
rasporedene u skladu sa cinjenicama.
Dakle, o dogadajima na Sarajevskom ratištu izreceno je bezbroj laži
koje su razorne za život koji mora iznova krenuti izmedu Srba i
Muslimana, ne samo u Sarajevu. I zato naslov Laž o sarajevskom ratištu.
Uz sve rizike da ne budem shvacen. Ne bi to bilo ni prvi put niti ništa
neobicno. Gore bi bilo da sam svoju istinu precutao, makar koliko ona
bila i pristrasna, jer se licni stav u ovakvim naporima ne može izbeci.
Pa šta mi Bog da. Spreman sam da se suocim sa svim dobronamernim
kritikama. O onim drugim i ne razmišljam. A takvih ce, nažalost, biti
najviše.
Autor
UVODNE NAPOMENE
O ratu oko Sarajeva i o Sarajevskom ratištu (1991-1995) napisane su i
izgovorene mnoge, i po konstrukciji, necuvene laži i manipulacije.
Lagali su, i još uvek lažu, mnogi koji na laž ne bi imali pravo i isto
tako mnogi koji su znali, i koji i danas znaju, istinu o tim dogadajima
i njihovim akterima.
Laž Zapada - medija, politickih institucija, državnika i politicara,
istaknutih pojedinaca - datirala je još iz vremena konceptualizacije
razbijanja Jugoslavije kao multietnicke zajednice. Zašto je Zapad, kao
politicki cilj, prema drugoj Jugoslaviji odabrao njeno razbijanje,
umesto temeljnog reformiranja i demokratizovanja, na to pitanje još
nema odgovora. Gotovo smo sigurni da taj odgovor nece stici još zadugo.
A sve dokle dok taj odgovor izostaje, nije moguce razotkriti ni
etiologiju, ni razmere navedene laži o glavnim razbijacima Jugoslavije
i krivcima za planetarnu nesrecu njenih naroda, posebno srpskog naroda
i njegovih politickih entiteta. Koncept razbijanja Jugoslavije za koji
se Zapad cvrsto i istrajno opredelio krajem 80-ih i pocetkom 90-ih
godina prošlog veka, naprosto je iznudio glavnog neprijatelja toga
koncepta. Van svake sumnje, to su svi koji su i deklarativno i fakticki
bili za ocuvanje zajednicke države Južnih Slovena. U politickom smislu,
to su bile institucije savezne države, u vojnom smislu, to je bila
federalna vojska - JNA, a u etnicko-nacionalnom, to je bio srpski narod.
Za temu kojom cemo se baviti u ovoj knjizi, od posebnog znacaja je
upravo cinjenica da je srpski narod bio cvrsto opredeljen za ocuvanje
te države. Zašto? Odgovor je gotovo jednostavan i svakom razumljiv.
Prvi put u njihovoj novijoj politickoj istoriji, Jugoslavija je Srbima
garantovala život u jednoj državi, što je bio nacionalni san svih
generacija srpskih elita, još od vremena Ilije Garašanina i njegovog
Nacertanija (sredina 19. veka). Ovo, i ne pitajuci se o kakvoj državi
se radi, kakvo joj je ustavno-politicko i prostorno-geografsko
ustrojstvo, te ukupni demografski potencijal. U stvaranje i ocuvanje te
države srpski narod je utrošio svoju nacionalnu energiju u dva svetska
rata i podneo necuvene žrtve za jedan takav malobrojni narod. Radi se o
preko tri miliona direktnih žrtava, i o mnogostruko više posrednih
demografskih gubitaka. Da se i ne govori o dimenzijama svakovrsnih
razaranja i devastaciji životnih resursa i uslova.
Svakome, a narocito predvodnicima strateških radionica Zapada i
njihovim politickim vodstvima, bilo je jasno da ce srpski narod ustati
u odbranu te države. Ne zato što je on smatrao da je ta država po
definiciji više njegova nego drugih naroda sa kojima je tu zajednicu
delio, vec zato što je ta država bila njegov svesni i iskreni
nacionalni izbor, a ne nekakva usputna stanica, kao što je to bio
slucaj sa Slovencima i Hrvatima, a videlo se i sa Muslimanima. Dakle,
trebalo je obesmisliti, okužiti, uprljati taj svetao cilj, za koji su
se Srbi opredelili još od 1914, a kasnije i 1943, a to je život u
državi svih Južnih Slovena, a shodno tome i njihovo sveto pravo na
odbranu te države. Sve u duhu maksime da narod bez države i nije to u
punom znacenju te reci.
Kako je zamišljen taj mehanizam laži? Najpre je trebalo dokazati da je
Jugoslavija deo jednog preživelog evropskog pakta koji datira od
vremena Versaja, koji je "krpljen" krajem II svetskog rata. Kao takvoj,
Jugoslaviji su prikacena dva negativna atributa: da je velikosrpska
tvorevina i da je komunisticka tvorevina. Padom komunizma kao svetskog
sistema, sazreli su uslovi za uništavanje svih njegovih tekovina, a
Jugoslavija je bila jedna od tih tekovina, kada je rec o Balkanu i
jugoistoku Evrope. Shodno tome, svi koji su branili Jugoslaviju
svrstani su u grupu prokomunistickih i velikosrpskih snaga, kojima se
diktira iz Beograda i cija borba ima za cilj redefinisanje Jugoslavije
u veliku Srbiju pod lažnim jugoslovenskim imenom. Te snage su po
definiciji agresorske, te odbrana Jugoslavije agresija, a nosilac te
agresije je Srbija i njene politicke i državne elite i institucije. Uz
to, sve snage legitimne i legalne državne odbrane - JNA, savezna
policija, carina i druge, koje su se u vreme eskalacije krize i sukoba
našle na teritoriji nesrpskih republika bivše Jugoslavije, po
definiciji su svrstane u snage velikosrpske oružane agresije. Nasuprot
njima, sve secesionisticke snage Slovenije, Hrvatske, BiH, Makedonije i
Kosova i Metohije, unapred su distancirane od svake krivice za
razbijanje zajednicke države. Njihovi secesionisticki i neustavni
ciljevi proglašeni su za legalne i demokratske, a njihov secesionizam,
nasilje i necuveni zlocini za ostvarivanje tog cilja dobili su epitet
legitimne odbrane od agresije.
Tako su preko noci nikli branitelji nacionalne slobode u
secesionistickim republikama, njihovi okoreli zlocinci i predvodnici
fašistickih eskadrona smrti, zadobili su oreol nacionalnih heroja. Tzv.
medunarodna zajednica, u koju ubrajamo vodece zemlje Zapada, na celu sa
SAD i EU, srpski narod je svrstala u red agresivnih, necivilizovanih,
zlocinackih naroda, prema kojima je svako nasilje dozvoljeno i
legitimno. Istina, to nacisticko opredeljenje se zaodeva u neuverljivo,
na oko fino pakovanje borbe protiv otpadnickih režima u savremenoj
verziji kao Bušova "osovina zla". Paralelno sa promovisanjem
vanustavnog i nasilnog separatizma, kao legitimnog samoopredeljenja i
sa podrškom tom separatizmu - politickom, medijskom, vojnom,
ekonomsko-finansijskom, tece proces blokiranja svih napora kako
savezne, tako i srpske države, za ocuvanje Jugoslavije i pomoci srpskom
narodu van Srbije da se odbrani od novog, treceg, genocida u 20. veku.
Zapad je sve ucinio da se Jugoslavija i njene federalne institucije i
snage, ukljucujuci i JNA, onemoguce da se država odbrani ili da se
obezbedi njen relativno mirni i kontrolisani raspad, bez gradanskog
rata. Najefikasniji nacin je bila potpuno medijska, ekonomska i vojna
blokada i izolacija, uz rigorozne sankcije.
Tako su, najpre Jugoslavija, kao savezna država i njena vojska (JNA),
navodno izvršile agresiju na Sloveniju, a zatim i Hrvatsku. U Hrvatskoj
su, po toj skrojenoj laži o srpskoj krivici, njeni domicilni Srbi
izvršili agresiju na Hrvatsku, a potom po tom modelu su
bosansko-hercegovacki Srbi izvršili agresiju na BiH. Da covek prosto ne
poveruje ni svojim ocima ni ušima, ali ni zdravoj pameti. Serijom
priznavanja otcepljenih republika, kao samostalnih država, spoljni
faktor je osnažio secesiju, podstakao nasilje prema saveznoj vojsci i
srpskom narodu, koji je bio opredeljen da nastavi život u zajednickoj
državi. Sve dok je savezna vojska bazirala na teritoriji tih republika,
ona je bila glavna meta napada secesionistickih i nacionalistickih
paravojski, a kada je pod pritiskom Zapada, napustila te prostore, meta
napada postaju lokalni Srbi na njihovim vekovnim staništima. Posledica
je masovni progon Srba iz Hrvatske, BiH i sa Kosova i Metohije. Iz tog
etnickog cišcenja, najveceg u Evropi 20. veka, nastale su etnicki ciste
države - Slovenija i Hrvatska, i etnicki cisti entiteti - MH Federacija
i Kosovo pod protektoratom NATO i Zapada.
Navedena, lako utvrdiva istina, pretvorena je u planetarnu laž, koju
možda najslikovitije odražavaju reci jednog španskog pisca koje je on
zapisao 1996. kao lament nad Sarajevom i njegovom sudbinom, a koje su
objavljene u casopisu Le Monde Diplomatique. "…Vlada u Sarajevu
(komentariše ovaj pisac - R. R.) bori se u ime istih gradanskih i
politickih principa, koji cine osnov velikih evropskih demokratija,
nasuprot tome motivacija srpskih ultranacionalista ne može biti
uporedena sa fašistickim populizmom, niti španskim falangistima, ona je
zasnovana na primitivnim pojmovima zemlje, krvi, tribalistickog
jedinstva, podignutih na rang vrhovnih vrednosti."1 Tu smo, dakle, Srbi
prevazilaze sve što je videno od strane Frankovih falangi i Hitlerovih
nacista. Holokaust iz Jasenovca i stratišta širom Evrope, nije ništa u
odnosu na srpske zlocine. Da covek ne poveruje. Kako tu planetarnu laž
smestiti uz cinjenicu koju je i danas i onda (90-ih godina 20. veka)
lako utvrditi, a to je da je jedino Srbija, za razliku od svih
jugorepublika u kojima je voden secesionisticki gradanski rat, ostala
multietnicka. Sve ostale su postale etnicki ciste države, iz kojih je
proterano više od milion Srba. Pa i ta monstruozna istina se
prefabrikuje u novu laž, tj. da su Srbi, navodno, pokrenuli Srbe van
Srbije na izbeglištvo, kako bi u svoju korist poboljšali etnicke
bilanse na svojoj teritoriji i to na štetu Madara u Vojvodini i
Muslimana i Šiptara na jugu Srbije i u Raškoj oblasti.
Nakon onih reci španskog književnika, za koga smo potpuno uvereni da
nije bio neobavešten, gotovo da je logicno bilo doci do srpskih
koncentracionih logora po BiH, Hrvatskoj i Kosovu, do zlocina genocida
za koji su optuženi srpski politicki i vojni lideri i Srbija kao srpska
maticna država. Kada, k tome, to delimicno priznaju preplašeni i
ucenjeni srpski pritvorenici u Ševeningenu, eto kompletirane slike o
svesrpskoj krivici za agresiju, etnicko cišcenje, genocid i za šta se
god hoce tome dodati. Kao da u gradanskim ratovima uopšte ima nevinih.
Da bi se što snažnije naglasila svesrpska krivica za zlocin razbijanja
druge Jugoslavije, tj. da bi se u korenu delegitimisali svi napori
delova srpskog naroda u otcepljenim republikama za ocuvanje svojih
nacionalnih i politickih prava, izmišljeni su celi eufemizmi, ceo novi
kategorijalni aparat. Tako su epitet Bošnjak, Bosna, Vlada BiH, Vladine
snage, Armija BiH, mogli da koriste samo oni Bosanci koji nisu Srbi,
ali ni Hrvati, samo oni vojnici koji su popunjavali jedinice pod
kontrolom muslimanskih vlasti. Svi drugi su bili uljezi ili u najboljem
slucaju - pobunjeni Srbi ili Hrvati, ali uglavnom Srbi. Ništa zato što
je Bosna i Hercegovina pripadala i Srbima i Muslimanima i Hrvatima i
što je vlast trebalo deliti (ili spajati, svejedno je) paritetno,
saobrazno etnickom sastavu stanovništva. Po istoj toj matrici,
Sarajlije su, za najveci deo medunarodne zajednice, ali i domace
(srpske) javnosti, bili samo muslimani, tj. oni stanovnici Sarajeva
koji su živeli u najužem delu gradskog jezgra Sarajeva i to od
Bašcaršije na istoku, do Stupa na zapadu, te Huma na severu i Vraca na
jugu. Pa ni to u potpunosti, jer pravo da se nazovu Sarajlijama nisu
imali Srbi na Grbavici i Hrasnom, a ta naselja pocinju od leve obale
Miljacke koja deli Sarajevo na dva dela po osi istok-zapad. Necuveno,
ali Srbe koji su živeli decenijama oko Željinog stadiona na Grbavici,
medunarodni mediji i cinovnici, nisu smatrali Sarajlijama. Kada su
izveštavali o navodnim granatiranjima, snajperisanjima ili slicnim
mukama kojima su bile izložene Sarajlije tokom rata, oni su potpuno
ignorisali cinjenicu da se jednako kao Hum, Velešici ili Alipašino
polje, Dolac-Malta ili Bašcaršija, razara Grbavica, Ilidža, Rajlovac,
Vogošca, Vojkovici i Lukavica. Gotovo da se ne poveruje koliko je
politicke, ali i pomalo rasisticke pristrasnosti na taj nacin
izražavano na štetu srpskih nacionalnih i individualno ljudskih
interesa.2
Na tu vešto izrežiranu laž Zapada o Srbima kao predodredenim krivcima,
lako je bilo da se okaci nova suptilnija laž proizvedena u domacim
radionicama otcepljenih republika. U tome su se oprobali brojni autori
sa prostora cele bivše SFRJ, a najviše iz BiH i Hrvatske. Oni su odreda
dokazivali kako je agresija bila dobro planirana i to kao sredstvo za
uspostavljanje Velike Srbije. Radi se o tolikoj meri režiranih teorija
i ogleda iz strategije da ne bi zasluživali nikakav osvrt, kada se ne
bi radilo i o produženoj laži, o njenom kontinuitetu. Vecina tih
"teoreticara" okuplja se oko teze generala Špegelja koji je tvrdio da
je JNA izvela planiranu agresiju na Hrvatsku i BiH. To tvrdi covek koji
je duže od deset godina bio direktno ukljucen u sve napore jacanja
odbrambene moci zemlje3 i pored kojeg ne bi moglo proci nešto tako, a
da na vreme ne bude otkriveno. To je inace ovaj zloglasni ministar
odbrane Hrvatske iz 90-ih godina koji u onom cuvenom dokumentarnom
filmu, prikazanom na TV Beograd januara 1991, poducava svoje
paravojnike da upadaju u kuce Srba i do juce njegovih oficira i
podoficira i da bombama, hladnim oružjem i drugim sredstvima ubijaju
oficire JNA i da se uopšte ne treba uznemiravati ako pri tom stradaju i
njihova deca i žene. Najvažniji cilj je obezglaviti JNA i prinuditi je
na predaju. Taj cilj opravdava svako sredstvo, pa i najgnusnije zlocine
prema nedužnim, do juce stanovnicima i državljanima Hrvatske. Ovaj
visoki vojni komandant JNA naprasno, tek kada je trebalo opravdati
vlastitu zlocinacku strategiju, otkriva navodnu osnovu velikosrpske
agresije na Hrvatsku i Bosnu u stavkama ratnog plana SFRJ za odbranu od
radikalne agresije NATO. Gde je bio do tada? Zar je, pored njega ta
navodna strateška podvala prolazila neotkrivena punih deset godina, tj.
od kada je on zauzimao visoke rukovodece položaje u JNA.
Navedenu Špegeljevu falš ideju, još snažnije, i još lažnije naravno,
podupro je i razradio Davor Domazet Lošo, visoki oficir iste te
Špegeljove armade. U knjizi Hrvatska i veliko ratište4, ovaj nacelnik
Obaveštajne uprave Generalštaba hrvatske vojske tvrdi da je "…agresija
na Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku, dio jednog istog jedinstvenog plana
za stvaranje Velike Srbije" (str. 74). Nešto dalje u istom tekstu (str.
77) on tvrdi da je odgovor oružanih snaga SFRJ na eventualni napad NATO
u dubinu bosansko-hercegovacke teritorije bio ništa drugo do modelirana
buduca oružana agresija, odnosno napadna operacija za okupaciju BiH. Po
Lošovom tumacenju - ta operacija je izvedena 1991. protiv Hrvatske i
1992. protiv Bosne i Hercegovine.
Da se radi o proizvoljnim tvrdnjama vojnih teoreticara po narudžbi i o
naknadnoj pameti radi opravdanja, sada vec svima poznate, oružane
agresije Hrvatske na BiH, nije teško utvrditi. Sam ce citalac lako doci
do tog zakljucka ako zna cinjenicu da je taj ratni plan Jugoslavije na
koga se oslanjaju Špegelj, Lošo i ini stratezi nastao davnih 60-ih
godina. To je vreme neposredno nakon 1968. kada su snage Varšavskog
ugovora izvršile agresiju na Cehoslovacku da bi sprecile demokratske
procese koji su ozbiljno ugrozili monolitnost Istocnog bloka. U strahu
da bi Varšavski ugovor mogao slican model primeniti i protiv
Jugoslavije, tadašnje državno i vojno rukovodstvo pristupa ozbiljnoj
reviziji ratnog plana, odnosno plana odbrane. Tako dolazi do plana
odbrane Jugoslavije od oružane agresije sa radikalnim ciljem u dve
varijante toga plana, odnosno u dva modela: Varijanta "S-1", što je
odgovaralo varijanti odbrane od agresije Varšavskog ugovora i Varijanta
"S-2", što je odgovaralo odbrani od oružane agresije NATO. Po tom planu
"S-2", deo vojnih snaga Jugoslavije se strategijskim manevrom unapred
prebacivao na prostore Hrvatske i BiH radi posedanja drugog pojasa
strategijske odbrane i pripreme snaga za odbranu po dubini državne
teritorije, osloncem na prostor BiH kao strategijsko težište
geoprostora tadašnje zajednicke države. Takode, taj tzv. strategijski
bastion (prostor BiH) bio je oslona tacka, stožer za pripremu i vodenje
strategijske protivofanzive u okviru operacija za konacno oslobadanje
zemlje. Za stratešku koncepciju opštenarodne odbrane, koja nije
priznavala okupaciju teritorije vec samo njeno privremeno zaposedanje,
takav oblik strategijskog manevra je nešto što je potpuno uobicajeno i
što ne bi smelo da pobuduje nikakve nedoumice u pogledu pravih namera
kreatora takvog manevra. Potpuno je izvan ove price ocena realnosti i
izvodljivosti, a posebno efikasnosti tog manevra.
Eto, ta ideja tog strategijskog manevra snaga iz dubine ka periferiji
iz tih davnih 60-ih godina 20. veka, po Lošovim špijunskim nalazima i
Špegeljevim nestvarnim strateškim vizijama, bila je, navodno, dimna
zavesa velikosrpskim snagama u pripremi nihove prljave rabote, tj.
agresije na Hrvatsku i BiH 34 godine posle. I sve to u funkciji
stvaranja Velike Srbije. Bivše vojno i politicko rukovodstvo SFRJ je
cetrdeset godina strpljivo stvaralo taj pakleni plan i tu lukavu
strategiju. Kao da u tom rukovodstvu nisu bili i Hrvati i Muslimani i
kao da to od njih niko nije uspeo da dešifruje - od Tita i Bakarica,
preko Vrhovca, Bubnja, Potocara, Purišica, Cemalovica, sve do Tusa,
Šarca i Špegelja. Svi su oni snom mrtvim spavali. Samo je Lošo uspeo da
to otkrije i to "ciglih" 42 godine posle inauguracije te strategije.
Alal vera, nema šta. Da covek ne poveruje koliko je mržnja slepa i
koliko je ona u stanju da zamagli horizonte i onima koji poput Špegelja
i Loše nisu neobavešteni. Toliko da oni danas pronalaze uporište za
svoje notorne neistine, laži i manipulacije u strateškom konceptu
starom 40 godina i kreiranom za protpuno drugacije vreme i okolnosti od
ovih današnjih.
Osokoljeni krajnje pristrasnom podrškom secesiji i apriornim
adresiranjem svekolike ratne krivice Srbima, brojni autori muslimanske
pripadnosti5 tu laž dosoljavaju novim dokazima o srpskoj, velikosrpskoj
i srbocetnickoj agresiji. Navodno su, prvo JNA, a potom Srbija i SR
Jugoslavija, izvršile agresiju na BiH. U takvoj strateško-politickoj
vizuri Vojska Republike Srpske bila je puka vojna ispostava JNA i
Vojske Jugoslavije. Kao produžena ruka JNA, ta Vojska je nastavila sa
agresijom koju je JNA vec bila zapocela i to sa onih povoljnih
operativno-strategijskih i taktickih pozicija i uslova koje joj je
ostavila JNA u vreme kada je tu agresiju pripremala i pokrenula.
Navodno je JNA još od rata u Sloveniji i u Hrvatskoj, Bosnu i
Hercegovinu punila dodatnim vojnim efektivima koje ce kasnije predati
Vojsci Republike Srske da bi ova mogla da okupira BiH i nastavi oružanu
agresiju radi stvaranja Velike Srbije. Vojska Jugoslavije je, vele ovi
autori, sve vreme rata nastavila da borbeno i logisticki pomaže VRS, da
je usmerava i da njome komanduje.
Na drugoj strani, nastala je nova narodna vojska, navodno, kao oblik
spontanog vojnog samoorganizovanja narodnih masa za samoodbranu od
fizickog uništenja koje su im pripremili ti srbocetnici, tj. njihovi
domicilni Srbi, podstaknuti i pomagani od strane Srbije. Njihova vojska
je nastala na temeljima oružanih grupa izvornih autenticnih branitelja
naroda i otadžbine, te je kao takva vodila pravedan, opštenarodni rat,
a suprotna strana, tj. srpska, vodila je agresivni, osvajacki i
nepravedni rat. Drugi su pravili zlocine, a oni su nevini, pa se zato
danas sudi drugima, a ne njima.
Cinjenice su, razume se, sasvim drugacije, a istina nešto
komplikovanija nego što se servira iz muslimanskih i zapadnih izvora.
Upravo cemo se time baviti u ovoj knjizi. Pre svega da bi sopstvenoj
javnosti pružili neke mogucnosti da se odupre veštim manipulacijama
koje dolaze iz vana i koje se u brojnim tzv. nevladinim organizacijama
dalje razraduju, prepakuju i serviraju, kako bi se domace javno mnjenje
pripremilo da bez želje za proveravanjem cinjenica, prihvati laž za
istinu, tj. apsolutnu srpsku krivicu za razorni gradanski rat u BiH.
Cilj ovoga napora je takode i da se pruži barem koja cinjenica za
objektivnije sagledavanje okolnosti, aktera, tokova i ishoda toga rata,
razume se za one koje istina uopšte zanima. Jer, istorija novih
balkanskih ratova se ocito oktroiše. Ne samo da se frizira i namece,
ona se kreira, ona se piše. Njeni tvorci i autori su vani, ali
najprljaviji deo toga posla, tj. podmetanje kukavicijeg jajeta Srbima
obavljaju domaci "pisci" i glasnogovornici.
Autor ovih redova smatra da je zadobio moralno pravo i stekao neophodna
saznanja koja ga kvalifikuju da u sagledavanju istine o ratu u BiH,
saopšti svoje stanovište. Ono je utemeljeno na desetinama procitanih
studija o tom ratu, te hiljadama dokumenata iz fondova ratujucih strana
i medunarodnog faktora involviranog u taj rat, procitanih i
analiziranih u njegovoj pripremi za svedocenje u ulozi vojnog eksperta
odbrane pripadnika VRS pred Haškim tribunalom za navodne zlocine u
Foci, Srebrenici i Sarajevu. Konacno, za svako od tih svedocenja, ovaj
autor je morao pripremiti i predati svoj ekspertski izveštaj, obima od
100-200 strana, sa kartografskim i drugim prilozima. Ti izvori sadrže
mnoštvo cinjenica, podataka i iskaza o dogadajima i akterima toga rata.
Zašto je predmet ovoga razmatranja ogranicen samo na Sarajevo, a ne na
celu BiH? Iz nekoliko razloga, a pre svega ovih: Sarajevsko ratište i
uopšte situacija, stanje na tom delu BiH, društveni i vojni karakter
toga sukoba predstavlja istinsku paradigmu za celu BiH. Iako samo
sekvenca toga rata, rat na Sarajevskom ratištu je verna slika celine sa
svim njenim karakteristikama i sadržajima. Posebno se to odnosi na
ulogu i ponašanje stranog faktora, kako onog koji je u vreme rata bio u
samoj BiH, tako i iz sveta prema ratu u BiH i prema ratu u Sarajevu. U
Sarajevu je locirala regionalna komanda UNPROFOR-a za BiH (najpre u
Kiseljaku, pa potom u Sarajevu), u tom gradu bila je najgušca mreža
vojnih posmatraca UN, tzv. misija UNMO, a u Sarajevu je bila najgušca
koncentracija medunarodnih humanitarnih i nazovi humanitarnih
organizacija i institucija. U gradu su bile prisutne gotovo sve
znacajnije medijske kuce, odakle su se sticale informacije koje su se
preparirale po volji glavnih centara moci koji su diktirali politiku
medunarodne zajednice prema ratu u BiH i prema ratujucim stranama.
Nigde kao u Sarajevu laž nije bila tako ocita, a manipulacije tako
žestoko u funkciji strateških interesa Zapada i njegovih saveznika.
Ovim ne tvrdimo da u Sarajevu situacija nije bila teška i da tamo nisu
stradali nevini. Naprotiv, Sarajevo i njegovi civili bili su najvece
žrtve rata, kao što je to uostalom slucaj i sa svim drugim ratovima,
narocito novijeg doba. No, stradanje nevinih nije bilo privilegija
iskljucivo muslimanske zajednice, a zlocini samo srpske strane.
Stradale su Sarajlije, ali ne samo u njegovom muslimanskom nego i u
srpskom delu. A za te žrtve krivicu treba da snose obe ratujuce strane:
kako ona koja je odlucila da u Sarajevu ratuje i da ratom i nasiljem
uspostavi kontrolu nad celim gradom pod eufemizmom multietnickog grada
- prestonice celovite i suverene BiH, tako i one (Srpske) koja je,
takode oružjem, kada je postalo jasno da drugacije ne može, odlucila da
na osnovu etnickog prava (150-180 hiljada Sarajlija srpskog etnickog
porekla) participira u kontroli Sarajeva. Na osnovu ta dva
suprotstavljena prava došlo je do sukoba u gradu i do podele, a ne do
opsade Sarajeva. Laž je da su Srbi stvarali Veliku Srbiju tako što su
opkolili Sarajevo i tri godine ga bombardovali. Istina je da je svaka
od dve etnicke zajednice odlucila da brani onaj deo Sarajeva za koji je
smatrala da joj po etnickoj pravdi pripada. Ovde ne ulazimo u ocenu
ispravnosti tog stava, vec konstatujemo golu cinjenicu da je u toj
1992. godini svaka strana stala na one i onakve etnicke granice kako ih
je ona videla. Tzv. veliki svet i sve njegove ispostave su to pravo
priznale iskljucivo muslimanima pod eufemizmom nedeljivosti BiH, iako
je i malom detetu bilo jasno da se bez podele Bosne, makar na kantone
ili entitete po etnickim granicama, do mira ne može doci. Za taj
nepravedni svet Srbi su bili uzurpatori, remetilacki faktor, agresor na
tude i po definiciji zlocinac. U toj matrici su smišljane i odašiljane
sve laži o Sarajevu. A da se radi o planetarnoj laži govori i ceo paket
aranžman nazvan Dejton. Tamo su se tri nacionalne zajednice, pod
direktnim diktatom SAD, uz garancije Srbije i Hrvatske, dogovorile o
podeli BiH na dva politicko-državna entiteta: Republiku Srpsku i
Federaciju BiH. Nikakve laži i obmane ne mogu da zamagle osnovni
koncept toga rešenja, a to je podela teritorije po nacionalnoj
pripadnosti vecinskog stanovništva koje naseljava pojedine regione. Bez
obzira na buducu sudbinu tog rešanja, jer se cini sve da se prekrši
njegovo polazište pomocu tzv. puzajuce unitarizacije, u istoriji Dejton
ostaje kao svedocanstvo o pravednosti borbe sve tri nacionalne
zajednice u BiH za svoja kolektivna politicka prava. Ova knjiga treba
da bude jedan od priloga toj tvrdnji. Razume se, ne osporavajuci i ne
umanjujuci ni jednu žrtvu, ma cija ona bila, niti amnestirajuci ni
jedan zlocin, ali isto tako ma ko ga ucinio. Jer, pripremajuci se za
ovaj poduhvat, cvrsto smo se uverili da zlocin nije bio privilegija ni
jedne strane, isto onako kao što ni nevinost nije bila privilegija ni
jedne strane. Sve izmedu te dve krajnosti je puka manipulacija i
racionalizacija koja treba da opere neciju savest, a neciju da dodatno
naruži.
SADRŽAJ
REC UNAPRED 7
UVODNE NAPOMENE 9
I. BOSNA I HERCEGOVINA U STRATEGIJAMA
ZARACENIH STRANA
1. Bosna i Hercegovina u strateškoj konceocihji ONO i DSZ 18
2. Bosna i Hercegovina u strategijama zaracenih strana 20
2.1. Zaracene strane u ratu u BiH 20
2.2. Strategija hrvatske ratujuce strane 20
2.3. Strategija muslimanske ratujuce strane 23
2.4. Strategija srpske strane prema BiH 28
II. DRUŠTVENA I VOJNA PRIRODA RATA U BiH 32
1. Društveni karakter rata u BiH 32
2. Vojno-tehnicki karakter rata u BiH 36
3. Uzroci rata u BiH i njegov pocetak 40
III. RATNE PRIPREME RATUJUCIH STRANA 46
1. Pripreme za rat muslimanske ratujuce strane 48
1.1. Paravojno organizovanje muslimana 48
1.2. Organizasko ustrojstvo muslimanske vojske 48
1.3. Doktrina upotrebe armije BiH 54
2. Ratne pripreme srpske ratujuce strane 57
2.1. Nastanak Vojske Republike Srpske (VRS) 58
2.2. Odnos JNA i VRS u procesu formiranja VRS 59
2.3. Organizacija VRS 62
2.4. Doktrina upotrebe VRS 69
IV. SARAJEVSKO RATIŠTE 74
1. Prostorno-geografske odrednice Sarajevskog ratišta 81
2. Demografske odrednice grada Sarajeva 81
3. Sarajevsko-romanijski korpus VRS na Sarajevskom ratištu 84
3.1. Nastanak SRK i njegov dolazak na Sarajevsko ratište 86
3.2. Operativni raspored SRK na Sarajevskom ratištu 87
4.1. Vojne snage Armije BiH na Sarajevskom ratištu 101
5. Analiza i ocena operativnog položaja ratujucih strana na
Sarajevskom ratištu 106
V. LEGITIMNOST DEJSTAVA SARAJEVSJKO-ROMANIJSKOG
KORPUSA 131
1. Stav vojne doktrine o dejstvima na gradove 132
2. Dejstvo po civilnim ciljevima kao indikator nelegitimnih
dejstava SRK 135
2.1. Razlikovanje civila od vojnika kao uslov za primenu principa
selektivnosti ili distinkcije 137
2.2. Zloupotreba civilnih objekata u vojne svrhe 140
2.3. Istina o vojnim ciljevima u Sarajevu 143
3. Princip proporcionalnosti upotrebe sile kao kriterijum za
ocenu legitimnosti dejstava 148
4. Snajperska dejstva kao kriterijum legitimnosti 153
4.1. Legitimnost snajperskih dejstava kao takvih 155
4.2. Da li je snajperisanje bilo strategija terorisanja civila? 156
5. Granatiranje kao terorisanje civila - da ili ne? 173
5.1. Metod upotrebe artiljerije i minobacaca na Sarajevskom ratištu 174
5.2. Granatiranje civilnih naselja - "specijalitet" jedinica Prvog
korpusa Armije BiH 177
5.3. Pristrasnost UNPROFOR-a 185
5.4. Konstantne zabrane artiljerijskih dejstava SRK 186
VI. EGZEMPLARNA GRANATIRANJA - VRHUNAC LAŽI 191
1. Granatiranje reda za hleb u ulici Vase Miskina 192
2. Granatiranje improvizovanog igrališta na Dobrinji 195
3. Granatiranje pijace na Markalama 198
VII. LAŽI MIROVNE MISIJE UN U RATU U BiH 208
1. UNPROFOR kao lažne "mirovne snage" UN 209
1.1. Dolazak UNPROFOR-a i nacelni mandat 209
1.2. Primeri obmana i laži UNPROFOR-a 212
2. Laži vojnih posmatraca UN (UNMO) 218
2.1. Misija vojnih posmatraca u Sarajevu 218
2.2. Laži UNMO u Sarajevu 221
VIII. REZIME I ZAKLJUCCI 225
PRILOZI (KARTA OBOSTRANOG RASPOREDA SNAGA; UZORAK DOKUMENTA IZ KOJIH SU
UZETI PODACI O VOJNIM CILJEVIMA U SARAJEVU; SPISAK LEGITIMNIH VOJNIH
CILJEVA U SARAJEVU; KARTA PREGLED LEGITIMNIH VOJNIH CILJEVA U SARAJEVU;
KARTA BORBENI RASPORED 102 MTBR; IZVORI) 241-260