(Discorso del Generale Stevan Mirkovic alla Casa dell'Esercito in occasione dell'anniversario della Vittoria - 9 maggio.

Una versione in lingua italiana di questo testo è in preparazione a cura del CNJ)

Govor general – pukovnika u penziji S.Mirkovica na Svecanoj akademiji 

povodom Dan a pobede u Domu vojske Srbije , 

9.maja 2007.godine

Drugovi I drugarice, dragi prijatelji , postovani gosti,

Slobodarska Srbija obelezava   i ove godine Dan pobede  - datum koji je  urezan u narodno pamćenje kao putokaz i međaš patriotizma i ljubavi našeg čoveka prema svojoj domovini. On je deo naše tradicije , nacionalnog identita i emocija.  Zato taj  dan unosi radost i optimizam u domove širom Srbije ,  gde inače caruje tuga i zabrinutost zbog nevolja koje su nas snašle zadnjih godina i neuspeha kojih ima na “pretek”,  kao nekada uspeha.On nam vraća vec zaboravljen osmeh na licu, nacionalni ponos i samopoštovanje jer nema kuće ni porodice u Srbiji  iz koje nije bar jedan borac ratovao protiv Nemaca i kraj II SR dočekao u cokulama i s puškom u ruci ili poginuo u borbi.

9 maj – Dan pobede nad fašizmom verovatno je  i najznačajniji zajednicki praznik čovečanstva . Ali ne i za zvaničnu Srbiju , više sklonu poraženima u tom ratu nego pobednicima, koja ga obeležava skromno, skoro konspirativno, u čemu ima podršku najvećeg broja naših „ nezavisnih „ medija. Državni aparat „proslavlja „ ovaj dan nastavljajući međustranacke obračune u Skupstini Srbije dok je Načelnik generalštaba vojske Srbije u Brislu , gde se dogovara sa generalnim sekretarom NATO kako KFOR da „zaštiti“ Srbe za vreme sprovodjenja Ahtisarijevog plana o nezavisnosti Kosova,pošto se vojska Srbije tamo neće pojavljivati! A dan je za gruvanje topova i pesmu miliona jer je naša zemlja učestvovali  u tom ratu kao deo ujedinjenih naroda sveta  i dala veliki doprinos toj pobedi. Činjenica da je Jugoslavija, a s njom i  Srbija,  jedan od 50 učesnika konferencije Ujedinjenih nacija u San Francisku 25.aprila 1945 i potpisnik Povelje OUN, znak je da smo ušli u istoriju sveta kao zemlja koja je, u najtežim trenucima za njega, izabrala pravi put i učestvovala u velikoj bici za  slobodu, mir i bezbednost na planeti.Teško je shvatiti da postoje ljudi u Srbiji koji se ne ponose time i odriču se tog velikog moralnog kapitala , koji nam je itekako važan i potreban u današnjoj borbi za očuvanje teritorijalne celovitosti zemlje.Podsećanje svetske i evropske javnosti na naš značajan doprinos velikoj pobedi nad fašizmom, koji se na Zapadu namerno prećutkuje jer je ostvaren pod voćstvom komunista, doprineo bi povećanju našeg narušenog ugleda tamo i učvrsćenju medjunarodnih pozicija u borbi za Kosovo. 

Nas doprinos pobedi nad fašizmom najbolje se vidi iz završnih operacija za oslobodjenje Evrope 1944 – 1945. jer smo,  pored SSSR i Engleske, jedina evropska zemlja koja je sa svojom armijom držala deo zajedničkog fronta u tim operacijama, od Dunava do Jadranskog Mora i povezivali sovjetske snage u Madjarskoj i angloameričke u Italiji. .Na  jugoslovenskom ratištu 800.000 boraca JA imalo je ispred sebe moćnu nemačku Grupu armija “E“ sa 450.000 vojnika i 230.000 pripadnika  kvislinških formacija. Najveći  deo  kvislinga sačinjavale su OS „NDH“ ( 17 ustaško-domobranskih divizija sa oko 150.000 ljudi).Ove snage pružale su žestok otpor JA ali će početkom maja 1945. njihova glavnina biti okružena u Sloveniji i zapadnoj Hrvatskoj i predaće se . Poslednji pucnji II svetskog rata u Evropi odjeknuli  su u Jugoslaviji 15.maja 1945.

Neke kvislinške jedinice ,težeći da se na svaki način izvuku iz Jugoslavije i predaju zapadnim saveznicima  i tako  izbegnu odgovornost za zločine koje su do poslednjeg dana vršile nad jugoslovenskim stanovništvom,  nastavile su otpor dok nisu potpuno uništene.Danas te zlikovce aktuelne vlasti rehabilituju kao žrtve komunizma , sveštenici svih konfesija drže  im opela , poznati pesnici recituju svoje poeme. Podižu im spomenike i proglašavaju za borce.Borili se jesu ali na nemačkoj pa se tamo i trebaju obratiti za status borca i privilegije koje on nosi! Instant rehabilitacija ne može izbrisati krvav trag zločinaca niti s njima može biti pomirenja.

Sreća je za Srbiju da se jedan ,i to ne mali deo, pripadnika četnickih jedinica na vreme distancirao od cetnika DM i pristupio NOVJ i ucestvovao u najvecim bitkama za oslobodjenje nase zemlje od kraja 1944 do završetka rata. Pozivom kralja Petra II od 12.septembra 1944. da “ pristupe NOV pod maršalom Titom” i opštom amnestijom AVNOJ ( 21.novembar 1944) veliki broj poštenih i patriotski raspoloženih vojnika tzv.jugoslovenske vojske u otadzbini koji su, ne svojom krivicom, sa puškom u ruci sedeli kod svojih kuca čekajuci da “ dodje vreme “ za borbu protiv okupatora,  stupiće oduševljeno u NOVJ . Oni će tako  doprineti oslobođenju svoje domovine i izbeći sudbinu ubica, silovatelja,palikuca i pljačkaša DM. To je bilo pomirenje četnika I partizana pa su priče današnjih  politicara o tome bespredmetne i unose ponovo podele medju nama  danas kada nam je jedinstvo potrebnije nego ikada. . Titove reči iz predloga NKOJ za pomenutu amnestiju pokazuju svu humanost i političku širinu NOP kada je reč o borbi protiv okupatora :”Ova amnestija treba da pokaže da nemamo nameru da se svetimo i da smo spremni pružiti ruku pomirnicu svakom onom koji nije okrvavio svoje ruke nedužnom narodnom krvlju “.

Treba zapamtiti i da su SAD i Engleska štitile  i uzele u službu prebegle ratne zločince i saradnike Nemaca ( oko 100.000) jer su bili borci protiv komunizma.Preživele ustaše, dražinovci,belogardejci,balisti,hortijevci,muslimanska milicija, folksdojčeri  i njihovi naslednici i sledbenici iz inostranstva pojavice se ponovo na „mestu zlocina“ 1990. i učestvovati u novom bratoubilačkom ratu ali sada kao američki kvislinzi!

Dug je bio put do pobede. Trajao je 4 godine.. U NOB je poginulo 305.000 boraca NOVJ, ranjeno 425.000  a oko 1,400.000 ljudi stradali su kao aktivisti NOP i žrtve fašističkog terora ili poginuli kao pripadnici kvislinških formacija.  Najvise  ih je izgubilo živote u 7o logora smrti. Najmasovnija zverstva izvršile su ustase u Jasenovcu, ubivsi oko 7oo.ooo ljudi, najvise Srba i četnici DM nad Muslimanima u Crnoj Gori. Sa preko 1,700.000 palih ili 11 odsto ukupnog stanovništva, Jugoslavija spada među zemlje koje su podnele najveći broj ljudskih žrtava u drugom svetskom ratu.

Srbija kao najveća i najbrojnija zemlja u Jugoslaviji daće i najveće žrtve  i najveći doprinos njenom oslobođenju. To su znali da cene svi narodi i narodnosti u Jugoslaviji. Ta Srbija, zgažena i raskomadana od okupatora i domaćih izdajnika,  usamljena i napuštena od sopstvene dinastije i građanskih partija i vođa,okružena fašističkim državama , daleko od savezničkih snaga i frontova,  započeće i voditi krvavu četvorogodišnju borbu i revoluciju i izaći iz nje kao pobednik. Organizator  i rukovodilac te borbe i revolucije bili su srpski komunisti,  KPJ, njen Politbiro i Tito, lider svetskog ranga, koga bi svaka zemlja poželela za vođu. 

Srpska država je  obnovljena.ali kao republika. Oslobođeni su i vraćeni u njen sastav Kosovo i Metohija, Srem, Banat,Bačka, pirotski i bosilegradski srez.

Srpski narod u Hrvatskoj i BiH svojom borbom i učešćem u stvaranju ovih republika  postaće jedan od  konstitutivnih naroda u njima. Na taj način su Srbi kao narod, zahvaljujući masovnom učešću u NOB, žrtvama i rezultatima te borbe imali praktično tri nacionalne drzave.

Sve ovo ističem zbog toga što srpski nacionalisti i šovinisti, kojih danas  ima i u najznačajnijim  nacionalnim institucijama, stalno proturaju već ofucanu laž da je Srbija uvek bila “pobednik u ratu, a poražena u miru”. E, to se u NOR i revoluciji  nije dogodilo. Srbija je bila pobednik i u ratu i u miru.

Drugovi I drugarice,

NOB je bila nadčovečanska borba protiv nadmoćnijeg neprijatelja u kojoj je bilo i oseka i kriza ustanka ali su one , zahvaljujući moralnopolitickom jedinstvu naroda i umešnom  rukovodjenu ustankom od strane CK KPJ i VŠ,  savladavani  i borba nastavljana.

Kada ovo govorim imam u vidu jedan od ključnih dogadjaja iz istorije NOB čiju 65 godišnjicu slavimo ove godine: formiranje prvih krupnijih partizanskih jedinica - divizija I korpusa a time i NOV i POJ 1942. godine  ( 1. i 2. proleterska divizija,3.NOU divizija, 4 i 5.krajiška NOU divizija, 6.lička, 7.banijska i 8.kordunaška NOU divizija i 12.slavonska NOU divizija te 1.bosanski  i 2.hrvatski NOU korpus).Ta 1942.je bila  najteža godina NOR.Okupator i domaći izdajnici su bili u strategijskoj ofanzivi , pokušavajuci da unište NOP. Propagandom i  represalijama oslabili su  raspolozenje naroda za borbu i doveli do krize NOB u više krajeva zemlje.

CK KPJ I VŠ  , nalazeći se na tromeđi Bosne, Hercegovine i Crne Gore sa glavninom partizanskih jedinica “ ne gubi glavu “ ni perspektivu rata i NOB, i ne pomišlja na primirje ili predaju već donosi sudbonosnu odluku o kontraofanzivi u zapadne krajeve zemlje! I sa grupom proleterskih brigada vrši prodor u Bosansku Krajinu s ciljem  povezivanja i daljeg razvijanja tamošnjih žarista NOP i obnove i učvršćenja  veza  s rukovodstvima u drugim  zemljama i pokrajinama. Višemesečnim teškim borbama ostvareni su glavni ciljevi partizanske inicijative i stvorena nova velika slobodna teritorija na prostoru Bosanske Krajine, Dalmacije, Like, Gorskog Kotara, Korduna, Banije i Žumberka.

. Odluku o formiranju prvih divizija i korpusa doneo je Vrhovni štab novembra 1942. Tito je u Biltenu  VŠ pisao da je formiranjem divizija i korpusa stvorena NOVJ. Ocenivši to kao “ najveći dosadašnji uspeh narodnog ustanka”, podvlačio je da je ta vojska stvarana bez dekreta, odozdo,iz malih partizanskih odreda, od golorukih ljudi, otimanjem oružja od neprijatelja. Za komandante tih prvih korpusa i divizija postavljani su istaknuti organizatori oružane borbe i vojni rukovodioci – Ivan Gošnjak, Kosta Nadj, Koča Popović, Peko Dapcević, Slavko Rodić i dr. 

Te divizije i korpusi pokazaće se borbeno sposobniji i efikasniji od divizija i korpusa nemačkog Vermahta i kvislinških jedinica tog ranga sa zastrašujućim nazivima  :  7.SS divizija Princ Eugen, 21. SS divizija Skender beg, 13.SS divizija  Handzar , Ravnogorski  korpusi,  Srpski dobrovoljački korpus, Muslimanski dobrovoljački korpus u Sandzaku, ustaško domobranske divizije itd. koje su bile “efikasne “samo u kaznenim ekspedicijama protiv golorukog naroda,  ubijajući nemilice žene, decu, stare i nemoćne, ranjenike i zarobljenike!

Naravno, vojni uspesi neodvojivi su od uspeha postignutih u stvaranju nove narodne vlasti( narodni odbori na svim nivoima do AVNOJ), delovanja KPJ, organizacije omladine i zena, partizanske i partijske stampe, organizacije ekonomskog i  kulturnog života na oslobođenoj teritoriji i u vojsci, međunarodne aktivnosti rukovodstva NOP itd. 

NOP je  imao  hrabro i odlucno rukovodstvo, sposobno i iskusno za delovanje u najtežim uslovima rata. CK KPJ I VŠ su po znanju i sposobnostima nadmašili nemačko političko i vojno rukovodstvo na jugoistoku Evrope  , što je Hitler i lično morao da prizna. Teško da danas kao drzava mozemo  dobiti prelaznu ocenu kada je reč o vodjenju zemlje danas i  jačanju naše vojske jer se njena  reforma  vrsi u    saradnji i pod pokroviteljstvom sila koje nas ugrožavaju, što je teško objašnjivo! Po meni, odbrana Kosova je osnovni orijentir za tu reformu.Mislim da se svi mi, i kao narod i pojedinci,  moramo postideti odnosa koji država u naše ime ima prema vojsci i njenoj ulozi u ovim dramatičnim događanjima oko Kosova,  koji će postajati sve dramatičniji. Ta uloga može biti odlučujuća i može biti uspešno ostvarena samo sa masovnom, narodnom vojskom visokog morala i političke svesti kakva je bila NOVJ u ratu i dugo posle njega! Ne vidim politicku snagu u zemlji koja je u stanju korenito i brzo promeniti na bolje stanje u sektoru odbrane zemlje  pa se moze očekivati da će to učiniti sam narod svojom inicijativom I akcijom.

Drugovi i drugarice,

NOB nije bila samo oružana borba protiv okupatora već i revolucija , stvaranje novog,boljeg društva . Bez te socijalne perspektive ne bi ni bilo  masovne i uspešne NOB. Vojna pobeda ima smisla  samo ako ljudi u osvojenoj slobodi žive bolje i u miru, što lepo govore  stihovi Branka Miljkovića,  u kojima se pesnik pita „ da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj “.! 

Trumanova izjava postala je   i zvanična doktrina SAD usvojena u američkom Kongresu marta 1947. i dopunjena Ajzenhauerovom 1957. a predsednik SAD ovlašćen da upotrebi oružane snage SAD svuda tamo gde je „slobodni svet” ugrožen od komunističke agresije i unutrašnjih prevrata, što su oni od Trumana do Buša koristili preko dve stotine puta.Taj „slobodni svet“ biće marta 1999. balisti na Kosovu ybog kojih će, prema rečima M.Olbrajt, ona i B.Klinton povesti svoj rat radi „zaštite Muslimana”.

To pokazuje da se Zapad maja 1945.  baš i nije  osećao  pobednikom. Naprotiv, ceo kapitalistički sistem u svetu bio je uzdrman i on je zapoceo jedan novi rat da ga ponovo ucvrsti i odbrani od nadolazece socijalne revolucije. 

Ova doktrinu SAD su primenjivale više puta i na našu zemlju ali bezuspesno da bi izazivanjem bratoubilačkog gradjanskog rata 1991. konačno uspele u svojim namerama i  srušile SFRJ, pri čemu su joj išle u prilog neke naše greške i slabosti, pre svega, nebudnost i neodlucnost u  suzbijanju pojava  nacionalizma i birokratizma. Tito se celog zivota uporno borio protiv tih pojava , neprekidno upozoravajuci da one, ako uzmu maha,  mogu dovesti do novog bratoubilackog rata i raspada drzave, sto se i dogodilo posle njegove smrti.

Nacionalizam je uzrok raspada Jugoslavije a ne socijalna sfera. Koreni socijalizma su ovde duboki i jaki. Svest o uspešnosti socijalizma i njegovim prednostima nad demokratijom je prisutna kod velike vecine gradjana bivše Jugoslavije. Ona i jača jer stalno otkrivamo nove „čari“ kapitalizma. Tu svest održava i činjenica da su mnoge tekovine i rezultati socijalističke revolucije ocuvani, narocito u Srbiji : nezavisnost i samostalnost, društvena svojina, besplatno zdravstvo i obrazovanje, dobri medjunacionalni i verski odnosi na većem delu teritorije Srbije itd. Današnje Kosovo, u kome se Albanci i Srbi gledaju popreko, i nekadašnja SAPK najbolji je argument da je nepoznati novobeogradjanin bio u pravu napisavši na jednom zidu N.Beograda  „ Bravar je bio bolji“.

Zato su se SAD okomile na Srbiju i zele da je unište. U pitanju su, dakle, ideoloski razlozi,  što postaje jos jasnije posle prošlogodišnje izjave Dz.Buša da SAD vode „ najveću ideološku bitku XXI veka“. SAD vise i ne kriju svoje namere prema Srbiji i svaki dan nas „bombarduju“ novim argumentima o svom neprijateljstvu , na veliku zalost svojih obozavatelja u nasoj zemlji koji tvrde kako mi stalno  „ izmisljamo neprijatelja“ i „domace izdajnike“.

Drugovi i drugarice,

Možemo li se i kako suprostaviti nasilju sličnom onom iz 1941? I sada imamo  izbor : paktiranje i saradnja s agresorom uz  odricanja od Kosova, što zagovara dobar deo građanske elite ili  otpor - strategija koju uveliko sprovode Srbi na Kosovu.

 Nekoliko činjenica upućuju nas kao narod na otpor:

- Protiv nezavisnosti Kosova je ogromna većina Srba što je potvrdilo donošenje novog Ustava Srbije , kao i istraživanje  Strateškog marketinga i to za  račun Americke agencije za drustveni razvoj ,  iz maja 2006.Treba li jednoj vladi bolji dokaz da će je narod slediti u otporu agresoru?

- Nismo pred alternativom ratovati ili ne jer  smo vec u ratu od 1998. Pitanje je samo hoćemo li produžiti otpor ili kapitulirati.Odgovor su dali Srbi na Kosovu : “Ne nezavisnom Kosovu i po cenu naših života”( poruka sa mitinga u K.Mitrovici 17.III.2006.).Važno je shvatiti da smo u ratu i da se pitanje Kosova ne rešava na Ist Riveru već na mostu na Ibru kod K.Mitrovice.

- Pogrešno je i mišljenje da su svi Albanci separatisti i da bi se “latili oružja” u slucaju da Kosovo ne dobije nezavisnost. Naprotiv, u pomenutom  istraživanju  Strateškog marketinga veći je procenat “ ratobornih” među izbeglim Srbima ( 28) nego među Albancima (24). Izbegli Srbi  su spremni da se vrate iako znaju da je to više odlazak na front nego povratak kuci!!

-Borbena i odlučna  Srbija ima i saveznike : RF, Kina, nesvrstane zemlje. Niko neće biti saveznik metiljavom, mlakom i mlitavom partneru koji čeka da slobodu dobije “na tacni”. Naše je pravo i obaveza kao države i da stabilizujemo bezbednosno stanje na jugu Srbije, u Sandzaku i Vojvodini i da “ sabijemo rogove” tamošnjim šovinistima ali i srpskim gde god se pojave!

 - Srbija zna i ume da upravlja svojom teritorijom i svojim građanima, pa i Kosovom i Albancima i ima rešenja za to ,što je   pokazala i u praksi. 1945– 1991. kada je albanska narodnost doživela svoj ekonomski i kulturni preporod i  u većini bila zadovoljna statusom u njoj. Otuda je tvrdnja da su SAD napale SRJ 1999. jer su Albanci bili ugroženi kao nacionalnost  –laž.

 -SAD i NATO nisu više takva sila kako se prikazuju .Rat  u Avganistanu i Iraku, uragan Katrin, smanjivanje ugleda SAD u svetu  itd to dokazuju. Oni više strahuju od opravdanog gneva naroda  i gerilaca u pomenutim zemljama nego od ruskih  raketa. Svrstavajući nas  u svet nekih divljih plemena koji “ne  znaju šta je za njih dobro”, američki rasisti čine veliku grešku jer i Srbi mogu da se “ late oružja”. To im ne bi bilo prvi put! 

Osmogodisnja borba i otpor Srba na Kosovu američkim osvajačima  – obrazac  je naše strategije u ovom trenutku i nju  vlada može  primeniti bez mnogo filozofiranja na celu zemlju.  Srbija se ne sme odreći dosadašnjih rezultata i tekovina te borbe i ostaviti kosovske Srbe  na cedilu!Nisam siguran da je zvanična Srbija temeljito analizirala i ocenila to gradeći državnu  strategiju. 

Drugovi i drugarice borci,

Obeležavajući i 60 godina od formiranja SUBNOR , čiji je prvi predsednik bio J.B.Tito a sekretar A.Rankovic, opravdano je upitati : šta naša organizacija čini i može još u borbi za očuvanje celovitosti Srbije? Da li smo umorni i stari da učestvujemo u ovoj bici danas? Naš odgovor može da glasi čini mi se  ovako : nismo stari jer ostare mišice – um ne može da ostari.Naprotiv, iskustvo se stalno konstituiše u nove ideje i moguće akcije. U našim  mislima i rečima, izgovorenim i napisanim ,  ima još vatre koja može opeći!

SUBNOR je najbrojnija i najrasprostranjena društvena organizacija u Srbiji sa velikim ugledom i javnim i političkim uticajem u narodu.On je ostao dosledan u borbi za najveće tekovine NOB i revolucije: bratstvo i jedinstvo,narodna vlast ,  socijalna jednakost i pravda i nesvrstana spoljna politika. Naše mogućnosti za uticaj na donošenje odluka u društvu ,pa i na izbor onih koji ih donose, velike su i do sada nedovoljno korisćene.Mi mislimo da Srbiju danas mogu i treba da vode ljudi za koje smo sigurni da će Kosovo braniti svim sredstvima bez izuzetka  i do poslednjeg daha.

U toj strateškoj odrednici su borci Srbije jedinstveni.! Varaju se oni koji misle da su borci „digli ruke“ Kosova. Oni  su poslednji koji će odustati od borbe za Kosovo. Zna se i kada,  da to ne govorim, jer svim borcima želim zdravlje i dug život i da nas što više dočeka da narodna vojska Srbije ponovo uđe u Pristinu a KFOR se povuče tamo odakle je nezvan došao. I da u našoj vojsci, kao i novembra 1944., budu sinovi i kćeri i Srba, i Albanaca, i Bošnjaka, i Mađara, i Hrvata i svih naroda i narodnosti kojima je Srbija domovina.

Mislim da to mogu reći i za sve one koji su časno nosili uniformu JNA od 1945 do 1991 .,  braneći decenijama njene granice, slobodu i mir od svetskih razbojnika. 

Mislim da to mogu reći i za sve one koji su se pod zastavom SFRJ i SRJ borili protiv angloameričkih agresora i domaćih izdajnika 1991 – 1995 i 1998 – 1999 i pokušavali da spreče nasilno  razjedinjavanje i bratoubilački rat naših naroda i narodnosti. 

Mislim da će i sadašnja vojska Srbije naći svoje mesto u toj koloni branilaca Kosova.

9.maja 2007 Stevan Mirković

General u penziji