Vojno učešće SAD u napadu na Republiku Srpsku Krajinu 1995. godine

Važan američki politički interes na Balkanu je teritorija Bosne i Hercegovine. A da bi to postigli, morali se rešiti pitanje Republike Srpske Krajine. Izbora nije bilo: Krajina je morala nestati.

U Vašingtonu i Zagrebu paralelno su pripremane vojne operacije „Bljesak“, „Oluja“, „Maestral“ i „Golubica“.

„Bljesak“ je zamišljen i sproveden kao provera reakcije Beograda i Pala na akciju etničkog čišćenja u potonjoj operaciji „Oluja“.

„Maestral“ je planiran ali nije sproveden. Bio bi sproveden da Radovan Karadžić, predsednik Republike Srpske, nije uspeo da spreči inicijativu (samovolju) generala Ratka Mladića, načelnika Generalštaba Vojske Republike Srpske da se sve snage usmere i uključe u odsudnu odbranu. Saradnjom političkih vrhova sa Pala i Beograda Vojska Republike Srpske je izbačena iz igre nizom akcija od kojih je najvažnija bila smena generala Mladića sa mesta načelnika Generalštaba odlukom vlade Republike Srpske na sednici 7. avgusta 1995. godine.

„Golubica“, poznata i kao „Vukovarska golubica“, bi bila sprovedena u slučaju da režim u Beogradu nije mogao održati dogovor, ukoliko bi se određene strukture u sistemu komandovanja Vojskom Jugoslavije otrgle kontroli na potezu Baranje i Istočne Slavonije i time izazovu lančanu reakciju. To bi bilo osujećeno najstrožim i momentalnim kažnjavanjem i pozivanjem na odgovornost za pokazivanje i najmanje samoinicijative na terenu, usmerane u pravcu pružanja organizovanog otpora hrvatskoj ofanzivi.

*****

Pukovnik Ričard Šafranski, oficir Ratnog vazduhoplovstva armije Sjedinjenih Američkih Država, svojevremeno prvi analitičar u obaveštajnom sektoru Ratnog vazduhoplovstva, potom profesor na visokim vojnim školama u SAD, postao je poznat svetskoj javnosti jednim naučnim radom objavljenim u „Military riewiw“ novembra 1994. Taj zvanični časopis je ozbiljan, stručan i luksuzni mesečnik u kome se objavljuju radovi i projekti vodećih vojnih eksperata i naučnika SAD, Velike Britanije i drugih članica NATO. Postoje dve verzije ovog časopisa: prva je dostupna široj čitalačkoj publici i druga, u vidu biltena, namenjena za interno informisanje. Rad pukovnika Šafranskog, koji je po njegovim rečima „mršava skica ozbiljnog naučnog projekta na kome rade timovi stručnjaka već punu deceniju“ a koji je izazvao veliku pozornost stručne javnosti, objavljen je pod naslovom „Neokortikalni rat“.

U tom tekstu je prikazana osnova na kojoj počiva savremena vojna doktrina SAD i suština ofanzivne strategije XXI veka, koja je po rečima tog pukovnika „posle niza godina provera i eksperimenata zrela za uvođenje u praksu kako oružanih snaga Sjedinjenih Država tako i armije NATO“. Ubrzo potom, već 1995. pokazalo se kako to nije bilo samo mišljenje jednog naučnog tima ili njegovog rukovodioca. Savet za nacionalnu bezbednost je te godine odobrio i potpisao uvođenje novog pravila o upotrebi oružanih snaga SAD pod oznakom FM 100-5. To pravilo nije ništa drugo nego uputstvo za borbenu primenu teorije neokortikalnog ratovanja, i nije ništa drugo nego metoda kompatibilna sa planom sprovođenja spoljne politike SAD, zbog čega joj je i data saglasnost za upotrebu.

Neokortikalni ili neokortički rat obuhvata psihološko-propagandni rat, akcije posrednog nastupanja, sukobe niskog intenziteta, psihološke operacije.

Istorija čovečanstva je istorija rata, od bratoubistva Kainovog. Svi periodi mira su periodi slomljene volje poraženih strana i periodi priprema za budući oružani sukob.

Suština savremenog poimanja rata je da se jednom postignuti rezultat neispušta i ne dozvoli faza primirja i predaha sve do potpunog sloma, do tačke potpunog predavanja bezpogovornog i nepovratnog prepuštanja volji protivnika. Sam pukovnik Šafranski u tekstu kaže: „Mora se onemogućiti svaka pozicija ili pokušaj protivničke strane da jednom potčinjenu volju povrati. Kad god se u istoriji događala takva situacija, obnovljena volja je odgovarala sa mnogo više žestine nego pre potčinjavanja.“

Šta su to konkretno SAD uradile na terenu? Jednostavno su sledile uputstvo svojih odredbi iz pravila upotrebe Armije, koje se zove FM 100-5. Kad je politička odluka doneta, Armija je sprovodi u delo po načelima operacija FID, koje su predviđene u strategijskim i taktičkim pretpostavkama za Balkan.

„Operacija FID“ (Foreign Internal Defence), odnosno „unutrašnja odbrana prijateljske zemlje“ definisana je u Pentagonu 1976. godine, u pravilu FM 100-20, na osnovu iskustava iz Vijetnama i proveravana u brojnim sukobima širom sveta. FID operacija podrazumeva vođenje dejstva „bez formalnog ratnog stanja“ i obuhvata čitav niz međusobno povezanih i usklađnih mera i aktivnosti, kako od strane zaštitnika (Vlade SAD) tako i od strane vlade koju SAD podržava u odbrani od destruktivnog delovanja njenog unutrašnjeg neprijatelja.

Takve operacije se organizuju u uslovima kada je nužno uzdržavanje od otvorene i direktne vojne intervencije. U realizaciji svojih ciljeva, prema zemlji koju stavljaju pod svoj „zaštitnički skut“, SAD najpre pružaju diplomatsku i političku podršku, kako bi se u svetskoj javnosti stvorilo uverenje u opravdanost takvih postupaka, zatim krenu u snabdevanje „štićenika“ oružjem i pružanje obaveštajne i instruktorske pomoći, kako bi se on odbranio „sopstvenim“ snagama, da bi na kraju, baš ako je to izuzetno i neophodno, usledilo i angažovanje oružanih američkih vojnih  snaga. Sve se svodi sa ciljem da se oružane formacije saveznika osposobe i ojačaju za samostalnu borbu, kako bi se učešće američkih vojnika na terenu svelo na najmanju meru.

Operacija FID zasniva se na tajnom međudržavnom ugovoru ili drugoj vrsti tajnog sporazuma između SAD i sticene strane, u cemu se angažuje celokupan američki potncijal, pocev od diplomatije, ekonomije, obaveštajnih službi i specijalnih snaga za realizaciju psiholosko -propagandnih aktivnosti i drugih vidova podrške. Pri tom se da bi se sačuvala tajnost operacije što je više moguće aktivnosti, kakva je, na primer, instruktaža „vojske štićenika“, obavljaju se preko, navodno, privatnih firmi.

Priznavanjem Hrvatske od strane SAD i EU u njenim granicama po jugoslovenskom Ustavu iz 1974. godine stvoreni su uslovi za sklapanje međudržavnih ugovora između Hrvatske i SAD a time i za otpočinjanje realizacije operacije FID. Važno je napomenuti da je državnost Hrvatske priznata bez obzira na činjenicu što nisu bila rešena ključna pitanja, kao što je pitanje sukcesije i položaj srpskog naroda u njoj. To znači da su Srbi tretirani kao pobunjenici protiv „legalno izabrane vlade“ i „međunarodno priznate države“, njihove vojne jedinice kao „paravojne formacije“, a Republika Srpska Krajina kao „nelegitimna tvorevina“, iako je to bilo u suprotnosti sa stvarnim stanjem. Zbog toga su sve aktivnosti hrvatske vojske protiv Srba bile tumačene kao „borba protiv pobunjenika“, u kojoj saveznicima koji se bore protiv „pobunjenika“ treba pružiti pomoć.

U operaciji FID koju su SAD realizovale na prostoru Hrvatske, a koja se završila slamanjem Republike Srpske Krajine, progonom srpskog stanovništva iz Hrvatske i brojnim masakrima nad njim, jednu od glavnih uloga imala je firma MPRI.

Američka privatna firma za vojni konsalting i pružanje profesionalnih vojnih usluga MPRI (Military Profesional Resources Incorporates – Vojni profesionalni resurs) formirana je 1987. godine. Njeno sedište je u Aleksandriji, Virdžinija (SAD) i okuplja prvenstveno penzionisane generale, admirale i oficire svih rangova iz američke armije, pretežno iz vojno obaveštajne službe. Na njihovom internet sajtu, ali i u prospektima koje dostavljaju zainteresovanim, navodi se da je MPRI centar sa najvećom koncentracijom vojnih eksperata i veštaka u svetu. Broj stalno zaposlenih je oko 2.000. Međutim, u misijama pružanja vojnih usluga MPRI po potrebi angažuje i dodatne snage.

Zadatak MPRI u okviru operacija FID je da obuči savezničku vojsku a administracije SAD da toj vojsci obezbedi najvažnije uslove za efikasno ratovanje: naoružanje, municiju, opremu za komandovanje i vezu, psihološko-propagandnu podršku, obaveštajne podatke i tako dalje. Ukoliko „sponzorisana“ strana, uprkos američkoj pomoći, nije u mogućnosti da izvrši postavljeni zadatak, SAD pribegavaju radi spasavanja svojih štićenika i neposrednom vojnom angažovanju, odnosno oružanoj intervenciji. Pri tome nastoje da prethodno obezbede dozvolu UN i saglasnost i podršku saveznika iz NATO. Koordninarano nastupanje MPRI i administracije SAD, najpre na prost oru Hrvatske, a zatim i u Bosni i Hercegovini, presudno je uticalo na uspeh operacija hrvatske i muslimanske vojske protiv Srpske Vojske Krajine i Vojske Republike Srpske. (Ovo koordinirano delovanje nastavljeno je kasnije i u Makedoniji i na Kosovu i Metohiji)

Iako administracija SAD ovakve akcije sprovodi tajno i nastoji da pošto-poto očuva njihovu tajnost, ipak se dešava da njihovi zvaničnici u svojm javnim istupanjima nehotice otkriju pravi smisao i suštinu delovanja MPRI. Tako je predsednik SAD Vilijam Bil Klinton dajući preporuku da MPRI vodi program „Opremi i obuči“ javno izjavio da su odlično uradili posao za Hrvate i u Bosni. (Ugovor između firme MPRI i Muslimansko-hrvatske federacije, u okviru programa „Opremi i obuči“ potpisali su 16. jula 1996. Alija Izetbegović, Krešimir Zubak i DŽejms Predju, predstavnik vlade SAD za vojnu saradnju na Balkanu. Ugovor predstavlja još jedan dokaz da administracija SAD koristi ovu firmu kao masku za svoje prikriveno delovanje. Ovo su samo neke od činjenica koje argumentuju da MPRI predstavlja ofanzivni element politike SAD i „masku“ za prikriveno delovanje zvanične administracije, jer se radi o privatnoj a ne državnoj organizaciji. Njenim posredstvom ostvaruju se američki interesi u određenoj zemlji ili regionu.)

Rukovodstvo Hrvatske i MPRI su još 1991. godine potpisali ugovor o obučavanju hrvatske vojske. Ministar odbrane Hrvatske Gojko Šušak je obnovio taj ugovor 15. novembra 1994, posle čega je u Hrvatsku došlo oko 60 eksperata MPRI, koji su preuzeli obuku hrvatskih specijalnih snaga i gardijskih jedinica.

Paralelno s tim, 29. novembra iste godine, potpisan je i vojni sporazum između ministarstava odbrane Hrvatske i SAD, koji je sadržavao veći broj tajnih klauzula o obuci hrvatske vojske, učešću američkih generala u operativnom planiranju, naoružavanju, obaveštajnoj i logističkoj podršci. Tim ugovorom je bilo precizirano i postavljenje američkih špijunskih bespilotnih letilica na Braču, elektronskog prislušnog centra NATO na teritoriji Hrvatske, korišćenje aerodruma i luka na Jadranu i druga pitanja. Oba ugovora označila su direktno angažovanje SAD u jačanju hrvatske vojske i u njenom pripremi za odlučujući obračun sa Srbima.

U Generalštabu Hrvatske vojske bili su angažovani renomirani penzionisani generali pripadnici MPRI: DŽon Galvin, bivši komandant američkih snaga u Evropi, Karl Vuno, bivši načelnik Generalštaba kopnene vojske SAD u vreme operacija u Panami, Ričard Grifit, bivši pomoćnik komandanta američkih snaga u Evropi za obeveštajna pitanja, DŽejms Lindzi,bivši komandant specijalnih snaga SAD i ekspert za sukobe niskog intenziteta, Ed Sojster, bivši načelnik Vojnoobaveštajne službe, Sent Krozbi, bivši načelnik Vojne akademije u Fort Levenvortu, kao i niz drugih nižih oficira i podoficira. Aktivnosti u Hrvatskoj između MPRI i vlade SAD koordinirao je general DŽon Svol, vojni savetnik državnog sekretara Vorena Kristofera. Pri ambasadi SAD u Zagrebu, prema pravilima, formiran je „državni tim“ za pružanje svih vrsta pomoći „prijateljskoj zemlji“ sa ambasadorom Piterom Galbrajtom na čelu, koji je kasnije, u intervju za zagrebački „Večernji list“, priznao da su Amerikacni znali za pripremu „Oluje“ ali je demantovao da su u njoj neposredno učestovali. Sve ovo sasvim jasno ukazuje na koordinirano delovanje MPRI i administracije SAD: MPRI – obuka a SAD – naoružanje, oprema, diplomatska i druga podrška.

Težište aktivnosti MPRI bilo je obuka hrvatskih oficira i komandi u taktičkim radnjama, organizaciji jedinica, planiranju izvođenja borbenih operacija, korišćenje obaveštajnih, satelitskih i elektronskih podataka, kompjuterskoj simulaciji i tako dalje. Za tako kratko vreme celokupna hrvatska vojska nije mogla da bude prestruktuirana po zapadnom modelu pa je težište stavljeno na obučavanje višeg starešinskog kadra, komandi i štabova i osposobljavanje Prvog gardijskog korpusa sa osam elitnih brigada, organizovanih po NATO standardima i popunjenih dobro plaćenim profesionalcima. Upravo će ove gardijske brigade predstavljati glavnu ofanzivnu snagu i udarne pesnice u operacijama „Bljesak“ i „Oluja“, odnosnu slamanju Republike Srpske Krajine, teroru i progonu srpskog stanovništva. Tom prilikom, hrvatska vojska je demonstrirala modifikovanu američku doktrinu „vazdušno-­kopnene bitke“ u kojoj su, pored ostalog, ispoljena i jaka artiljerijsko-raketna dejstva po dubini, snažne psihološko-propagandne aktivnosti, obaveštajno i logističko obezbeđenje na nivou NATO. Sigurno je, međutim, da pomoć MPRI ne bi bila dovoljna i odlučujuća za uspeh hrvatske vojske da nije bilo snažnog i koordiniranog delovanja i podrške SAD i NATO snaga, pod pokroviteljstvom UN u korist Hrvatske. Naime, u okviru hrvatskog Generalštaba su postojali Američki centar za komandovanje, upravljanje i koordinaciju hrvatske vojske, organi za psihološko-propagandno delovanje i Centar za obradu obaveštajnih podataka o srpskoj vojsci Krajine, prikupljenih američkim satelitima iz vasione i drugim sredstvima iz vazduha (bespilotne letelice i špijunski avioni).

O tome da su SAD dostavljale obaveštajne podatke hrvatskoj armiji svedoči i dokumentarni film „Velika storija“, koji je 16. novembra 1995. emitovao Treći kanal londonske televizije i koji pripada nezavisnoj televizijskoj mreži ITN. Autor dokumentarca, novinar Dermot Mamahan, svoje istraživanje o, kako je rekao, „jednoj od najčuvanijih tajni balkanskog rata“ započeo je na ostrvu Braču, gde su u jednom od ispražnjenih hotela boravili „misteriozni“ Amerikanci, koji su se kretali isključivo u pratnji hrvatskih vojnih policajaca.

Meštani koji žive u blizni aerodruma potvrdili su britanskom novinaru da su videli „čudne avione“ koji su se sa aerodromske piste uzdizali po nekoliko puta dnevno. Na osnovu njihovih opisa i konsultacijama sa stručnjacima, Mamahan je zaključio da se radilo o američkim špijunskim letilicama bez pilota tipa GNAT-750, čiji su delovi su stizali u sanducima, a Amerikanci su ih posle sastavljali u jednom od hangara. Letelice su opremljene moderim kamerama i uređajima za snimanje pokreta trupa, raspored naoružanja i prikupljanje drugih važnih podataka.

Mamahan je tom prilikom citirao i Dejvida Fulgama iz časopisa „Aviation week“, koji je rekao da „čitava bračka operacija svedoči o angažovanju CIA“ a navedena je i izjava penzionisanog generala američke obaveštajne službe Rodžera Cajlsa, da Amerikanci dele sa Hrvatima podatke dobijene špijunskim letovima. To je Mamahanu potvrdio i hrvatski general Martin Špegelj.

Na osnovu toga, Mamaham je zaključio da su hrvatske trupe, izvesno, te podatke široko koristile u osvajanju Krajine, kada je usledilo „masovno ubijanje civila srpske narodnosti“. Tako je „ofanziva koja se izvrgla u masakr sprovedena uz američku podršku“, zaključio je Mamahan i dodao da su kako su oficiri UN potvrdili da su čuli zvuke američkih aviona neposredno pre nego što je napad počeo.

Snimci NATO aviona koji poleću iz Avijana neposredno pred napad na Krajinu, a čiji je zadatak bio da sruše sve releje Srpske vojske Krajine, čime su je dezorijentisali jer komunikacioni sistemi više nisu mogli da funkcionišu, prikazani su svojevremeno na Hrvatskoj televiziji dva puta. Time svedočenje oficira UN iz Mamahovog dokumentarnog filma dobija na težini i daje još jedan od dokaza da se NATO mašinerija predvođena SAD naposredno angažovala u slamanju Krajine a time u progonu i masakrima srpskog stanovništva.

Osim toga o neposrednom angažovanju SAD u operaciji „Oluja“ govori i Tim Maršal, autor knjige „Igra senki“, koja je 2001. objavljena u Beogradu i koja na direktan način govori opozadini takozvanih petooktobarske revolucije. Deo razgovora Maršala i Marka Lopušine, novinara „Nedeljnog telegrafa“ je objavljen 4. decembra 2000. U njemu, između ostalog, Maršal govori da je operacija „Oluja“ planirana i finansirana iz SAD, uz upotrebu modernog oružja koje koristi CIA, ističući da mu je to potvrdio jedan pukovnik CIA: „Oluja“ je u dokumentaciji ove agencije ocenjana kao vrlo uspešna – američka akcija.

Ono što ostaje kao otvoreno pitanje jeste koliko je učešće SAD i firme MPRI u neposrednom planiranju ovih operacija i da li su američki planeri i savetodavci zajedno sa svojim „učenicima“ planirali masakr i progon srpskog stanovništva ili su se „učenici“ otrgli kontroli i zlodela počinili na svoju ruku, nastojeći da, po receptu Ante Pavelića, reše srpsko pitanje u Hrvatskoj jednom za svagda.

„Gospodo, istjerajte nam Srbe iz Hrvatske, mi nemamo pitanja oko vaših uslova“ rekao je Gojko Šušak Karlu Edvardu Vuonou novembra 1994. prilikom potpisivanja ugovora sa MPRI.

Budući da je SAD više zanimala situacija u Bosni i Hercegovini nego u Hrvatskoj, od Hrvatske se tražilo da omogući instaliranje vojne baze s bespilotnim letilicama. Osnovni uslov je bio da to bude najstroža tajna, da ne bi izgledalo da se SAD svrstava na jednu stranu.

SAD nisu samo nadzirale kompletnu akciju „Oluja“, nego su i aktivno sarađivale s Hrvatskom vojskom na njenoj pripremi, i na kraju i direktno inicirale. Zeleno svetlo Bele kuće, odnosno predsednika Klintona za akciju „Oluja“ preneo je potpukovnik Ričard Heriš, tadašnji vojni ataše SAD u Zagrebu. Nekoliko dana pre početka „Oluje“ on je posetio Markicu Rebića, koji je uz Miroslava Tuđmana, tada prvog čoveka Hrvatske informativne službe, i Miru Međimurca, tada šefa SIS-a, najintenzivnije komunicirao s američkim vojnim i obaveštajnim službama, zbog čega je 1996. i dobio od Pitera Galbrajta, tadašnjeg ambasadora SAD u Zagrebu, Meritorius service medal. Heriš je Rebiću predao poruku da SAD nema ništa protiv toga da operacija „Oluja“ počne, da mora biti „čista i brza“, odnosno da je treba završiti u pet dana. Rebić je bio iznenađen što je tako važna politička i vojna poruka prenešena na takvom nivou, i odmah pisanom porukom izvestio državni vrh. Ovo je vredno pažnje jer je u liniji „zapovedanja“ u potpunosti bio izbačen Galbrajt. Vredi istaći da je poruka prenesena od Klintona, Entonija Lejka, tada savetnika za nacionalnu sigurnost, i Vilijama Perija, ministra odbrane, preko Rebića do Šuška i predsednika Franje Tuđmana.

To je bio vrhunac međusobne saradnje SAD i Hrvatske, koja se počela razvijati 1992, na početku srpsko-muslimanskog rata. Klinton je 1995. bio pred drugim izborima, a Bob Dol republikanski predsednički kandidat koji je tražio da Kongres donese odluku o ukidanju embarga na oružje za muslimane u Bosni i Hercegovini. Klintonu je regija postala bitna zbog unutrašnjih stvari u SAD i cena njegova opstanka na vlasti. U strategiji rešavanja krize odlučili su iskoristiti Hrvatsku da se preko nje udari po srpskim snagama u Bosni i Hercegovini, stoga je i potpisana Splitska deklaracija Alije Izetbegovića i Franje Tuđmana, koja je dopuštala ulazak Hrvatske vojske pod komandom generala Ante Gotovine u Bosnu i Hercegovinu i saradnju s Armijom Bosne i Hercegovine. Da bi se mogla ostvariti ta operacija, hrvatska vojska je morala doći na Dinaru iznad Knina i operacijom „Oluja“ osloboditi Krajinu, pa su odmah prebacili svoje jedinice u Bosnu i Hercegovinu, kako bi se stisnulo Srbe i prisililo Slobodana Miloševića na potpisivanje mirovnog sporazuma u Dejtonu. To je bila Klintonova borba s vremenom, jer mu je trebalo brzo rešenje krize kako bi zaustavio Dolovu inicijativu i pred svojim biračima pokazao se kao odlučan predsednik koji može rešiti i tako velike krize kao što je bila ona na tlu bivše Jugoslavije, a čije su strahote svaki dan bile prikazivane na CNN-u i drugim velikim američkim TV stanicama. Da ne bi imao na leđima Engleze i Francuze, Klinton je zaobišao klasičnu diplomatiju, kako bi u slučaju neuspeha mogao tvrditi da u tome nije sudelovao. No, budući da se akcija, koju je u njegovo ime vodio Ričard Holbruk, dobro završila, obojica su je u svojim knjigama istakli kao vrlo uspešnu. Suočen s teškim stanjem u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini pred izbore za drugi mandat, Klinton je odlučio pomoći Hrvatsku protiv Krajine.

Prvi kontakti na najvišem obaveštajnom nivou počeli su 1992, kada je na čelu DIA (Defence Intelligence Agency – Vojna obaveštajna agencija) bio general DŽejms Klaper. U Hrvatskoj su njegovi ljudi bili potpukovnik Ričard Heriš i njegov pomoćnik Ivan Šarac. Šarac je imao čin narednika četvrtoga reda, najviši koji je kao dočasnik mogao imati. Rođen u Hrvatskoj, sa 17 godina emigrirao u SAD. Nakon nekoliko godina prijavio se u vojsku pa je na početku sukoba u Jugoslaviji poslan u Zagreb, jer je poznavao prilike i znao jezik. Potpukovnik Heriš je bio inžinjer građevine, no s vremenom je postao vrlo visoko pozicioniran u američkoj vojnoj službi i osoba kojoj je Klaper najviše verovao. Ubrzo je počela svojevrsna trgovina između dve službe. Hrvatska služba je dala američkoj DIA ruske podvodne mine od 500 kilograma i najmodernija ruska torpeda, a zatim i kriptozaštitne uređaje koje je koristila JNA, odnosno sovjetska vojska. Hrvatska služba je dala podatke o fabrici bojnih otrova koja se nalazila u Srbiji a premeštena iz Bijelog Polja kod Mostara. SAD su ubrzo isporučile opremu za prisluškivanje koja je uperena prema Srbiji i Crnoj Gori mogla istovremeno snimati 20.000 telefonskih razgovora.

Pre „Oluje“ trebalo je provesti akciju „Ljeto '94“ i „Zima '95“. U planiranju o peracije dolaska hrvatskih trupa iznad Knina SAD je pomogao u obaveštajnom delu operacije. Da bi se tačno mogao planirati prodor preko bosanskih planina u zaleđe Knina, trebalo je mnogo informacija o kretanju srpskih trupa, sastavu veza, kripto zaštiti, postavljenim topovskim punktovima i tako dalje. Odabran je otok Brač, koji se mogao dobro čuvati. Tamo su bili stacionirani sva oprema i ljudstvo predvođeno CIA-inim stručnjacima s bespilotnim letelicama dugog dometa, koji su pokrivali celu Bosnu i Hercegovinu do srpskog koridora na Savi. U njenom dometu je bilo i celo područje Krajine. U to vreme niko u Hrvatskoj nije znao šta se zapravo događa i skriva na Braču. To nisu znali ni američki saveznici Nemci, koji su tamo 1. januara 1994. poslali svog vojnog atašea. Baza je izmeštena posle incidenta koji je nesmotreno izazvao ovaj Nemac. Nova baza je napravljena u mestu Šepurine kraj Zadra. Oprema iz SAD dovozila se preko noći.

Iz Šepurina se bespilotnim letelicama pokrivao svaki kutak Krajine i Bosne i Hercegovine. Amerikanci su imali prećutan dogovor sa hrvatskom vojskom da im ustupe sve snimke terena i srpskih trupa, a u realnom vremenu slika se direktno preko satelita prebacivala u Pentagon. U prostorijama s ekranima neprestano su celu situaciju nadgledala tri američka i tri hrvatska oficira.

Uoči akcije „Bljesak“, koja je trebalo biti generalna proba za akciju „Oluja“, tačno u ponoć, šest sati pre početka operacije, u MUP su pozvani Heriš i Šarac gde im je rečeno da planirana akcija počinje za nekoliko sati. U MUP je tačno u ponoć bio formiran Štab operacije „Bljesak“, koji se ujutro u šest sati prebacio u MORR. Kako se selio štab, tako se selio i američki vojni ataše. On je neprestano tražio izveštaje o dogadanjima i slao ih Klintonu, u Belu kuću. Svakoga jutra američki predsednik je bio obavešten o pripremama i svakome deliću operacije. Amerikance je oduševio način na koji je sproveden „Bljesak“, shvatili su da je to izvrstan model saradnje s Hrvatima, koji bi mogao biti odlučujući u borbi protiv Srba u Bosni i Hercegovini. Pentagon je celu akciju koordinirao preko Ričarda Heriša, a akciju CIA koordinirao je Mark Kelton, šef ekspoziture CIA u Zagrebu, koji je usko sarađivao s Miroslavom Tuđmanom, tada šefom HIS.

Amerikanci su u vreme pripremanja „Oluje“ opskrbljivali hrvatsku vojsku podacima o kretanju Srba u Krajini i pokretima Vojske Jugoslavije na istočnoj granici s Hrvatskom. Bojali su se da će Milošević napraviti protivudar s dve tenkovske brigade u Istočnoj Slavoniji ako se na južnom bojištu krene na Knin. Intenzivnim slušanjem komunikacije Beograd-Knin, i u samoj Srbiji, došlo se do zaključka da do protivudara ipak neće doći. Rizično je bilo da Srbi iz samoga Knina ne krenu u napad kada Gotovina s jedinicama dođe na Dinaru iznad Knina. Da su bespilotne letelice i prisluškivanja pokazivala ofanzivne pokrete trupa, „Oluja“ bi počela desetak dana prije.

U noći 3/4. avgusta 1995. hrvatskim jedinicama bila je izdana zapovest da se između ponoći i četiri sata ujutro isključe svi telekomunikacijski uređaji. Posle se saznalo da su Amerikanci iskoristili to vreme za ometanje i uništavanje srpskih telekomunikacijskih uređaja elektronskim putem. Hrvatskoj vojsci je preostalo samo sat vremena, od četiri do pet ujutro, da se služi radio-vezom i koordinira akciju. Uoči „Oluje“ ponovo je u Štab operacije pozvan američki vojni ataše. U njegovoj pratnji opet je bio Ivan Šarac. Dan ili dva pre „Oluje“ Heriša, koji je pripremao „Oluju“ s hrvatskim oficirima i dao u ime Klintona zeleno svetlo za operaciju, zamenio je pukovnik DŽon Sadler. Tačno u ponoć došli su u Operativni štab u MORR-u i odande neprekidno pratili događaje na terenu. Ovaj put cela operacija „Oluja“ u realnom je vremenu prenosena preko satelita u Pentagon. Signal koji je išao prema satelitu od Amerikanaca je preuzimala i Hrvatska vojska, pa se pomoću tih snimaka moglo u milimetar kontrolisati topovska paljba po srpskim položajima na Crvenoj zemlji u okolici Knina, gde je bila smeštena kasarna vojske Republike Srpske Krajine. Uz uništavanje srpskih komunikacija elektronskim putem, vojska SAD i vojno je delovala po srpskim položajima, kada je raketirala protivavionsku bateriju nadomak Knina koja je radarskim snopom obasjala američke borbene avione koji su nadletali područje borbi. Ta je vest bila objavljena samo jednom, i to na vestima u 18 sati. Nakon toga je SAD uputio oštar prekor zbog objavljivanja te vesti, pa posle ona više nikada nije ponovljena. U službeno američko objašnjenje raketiranja niko nije poverovao, nego i danas vlada uverenje da se radilo o direktnoj američkoj pomoći Hrvatskoj vojsci, samo što se to ni petnaest godina nakon „Oluje“ ne sme priznati zbog odnosa SAD s Velikom Britanijom, koja je imala potpuno drugačiju koncepciju rešavanja pitanja na Balkanu.

„Oluja“ je završena a hrvatska ofanziva je nastavljena protiv vojske Republike Srpske.

SAD je bio oduševljen brzinom i čistoćom sprovedene akcije i njenim rezultatima, koji su omogućili munjevit ulazak hrvatske vojske u Bosnu i Hercegovinu i prodor do Banjeluke i na kraju pristanak Beograda na mirovni sporazum u Dejtonu.