=== http://www.princip.info/2020/05/01/sjene-poslednji-dani-gavrila-principa-кratki-film/
Sjene - poslednji dani Gavrila Principa (Kratki film) // Shadows - The last days of Gavrilo Princip
Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i Servia Film predstavljaju kratki film o poslednjim danima jednog od naših najvećih boraca za slobodu.
Naše je zadovoljstvo da podelimo sa našim čitaocima film Miloša Ljubomirovića, koji je primio nagradu Fakulteta dramskih umetnosti “Dr Dejan Kosanović” za najbolji urađeni diplomski-master film Katedre za filmsku i televizijsku produkciju.
U ulozi Gavrila Principa je Nikola Rakočević, a igraju i Aleksandar Radojičić, Luka Mijatović i počivši Nebojša Glogovac.
Jedne noći nakon Velikog rata, bivši austrijski vojnik češke nacionalnosti budi se u svojoj kući progonjen duhovima prošlosti. Sećajući se vremena provedenog u zatvoru Terezin i ispovesti Gavrila Principa, vojnik shvata da tajna koju krije mora biti otkrivena.
GLAVA XV
SUĐENJE
Zar ne osjećate, sinovi jedne Jugoslavije, da u krvi leži naš život i da je atentat bog bogova nacije, jer on dokazuje da živi Mlada Bosna, da živi elemenat kojeg pritišće nesnosni balast imperijalistički, da živi elemenat koji je gotov da čine… U krvi je život rase, u krvi je bog Nacije! Smrt je prethodila Vaskrsu. Atentat je Vaskrs Nacije. – Todor Ilić
Uprkos mnogim slabostima, Austro-Ugarska je bila Rechstaat, pa su atentatori imali prilike da izlože svoje političke i lične motive kako u istrazi pred istražnim sudijom, tako i u toku suđenja. Na sreću istoričara većina sudskih je, u ovoj ili onoj formi1, sačuvana, i oni osvetljavaju kako držanje mladih zaverenika pred sudijama, tako i njihove ideje. U isti mah, ovi istorijski izvori su najautentičniji putokaz za proučavanje ideologije mladobosanaca uopšte, naročito njihovih planova o oslobođenju zemlje i izmeni društvenih prilika u Bosni i Hercegovini. Sudska dokumentacija pokazuje i razlike u shvatanjima pojedinih grupa mladobosanaca, a još više šta ih je sve delilo od starije generacije bosanskih intelektualaca i seljaka koji su pomagali atentatore.
Saslušavanje u istrazi vodio je sudija sarajevskog Okružnog suda Leo Pfefer, star 37 godina, rodom iz Karlovca, onizak, pun čovek, tamnog podbulog lica i žutih nepravilnih zuba. Ujutro 28. juna, Pfefer se šetao sa svojom malom ćerkom po Apelovom keju, kada je začuo eksploziju Čabrinovićeve bombe. Dete je smesta poslao kući, a on žurno krenuo u svoju kancelariju u Belediji. Nije mogao da uđe sve dok je u gradskoj kući boravio Franja Ferdinand. U međuvremenu, policajci su doveli Čabrinovića, za kojim je išla gomila i vikala. Uto je carska povorka krenula dalje, a Pfefer je za Čabrinovićem ušao u policijsku ambulantu, koja se nalazila preko puta sudijine kancelarije. Čabrinovićevo lice bilo je krvavo od mnogih udaraca. Kada ga je Pfefer ugledao, mladić je sedeo na klupi, čekajući da bude previjen.
„On, Čabrinović, sedeo ja na klupi uza zid, te živim i nemirnim crnim očima gledao nekako prkosno, a usne mu se smeškale podrugljivim smeškom. Bio je bele puti, a lica crvenkasto obložena; imao je male brčiće – bio je povisok, čvrst mladić“2
Nekoliko minuta kasnije šef Okružnog suda obavestio je Pfefera da će voditi istragu protiv atentatora. Dok su sudije o tome razgovarale, jedan detektiv je uleteo u sobu i saopštio da je izvršen drugi atentat i da je nadvojvoda ranjen. Pfefer je istrčao iz kancelarije i ugledao policajce kako vode drugog atentatora, mladića niskog rasta, koji je takođe bio sav u krvi. I za njim je išla gomila, neki ljudi su pokušavali da atentatora udare štapovima. I Principa su odveli u ambulantu, i pošto su mu rane bile previjene, Pfefer je u 11.15 časova pre podne, u prisustvu svoga sekretara Mitrovića, otpočeo prvo saslušanje.
Pfefer je ovako opisao Gavrila Principa:
„Usled zlostavljanja bio je ovaj mladić kao satrven, i napadno teško izgovarao je reči. Mislio sam da teško govori zbog bola od zadobijenih rana; ali se kasnije ustanovilo da je tome bio drugi uzrok. Mladić je bio malog rasta, slabunjav, izduženog žutobledog lica, pa je teško bilo i zamisliti kako se on, tako sitan, tih i skroman, mogao odlučiti na ovakav atentat. A tek njegove oči! Te svetloplave, sjajne oči nisu nipošto bile divlje, zločinačke oči, već oči žive i prodorne, inače mirne, i iz njih je provirala urođena inteligencija, kao i neka sređenost i krajnja energija. Kad sam mu rekao da sam sudac – istražitelj, i upitao ga da li se oseća dovoljno snažnim, odnosno sposobnim, za preslušavanje, on je – u početku slabim, a onda sve sigurnijim i jačim glasom – odgovarao jasno na postavljena mu pitanja.“3
Princip je najpre odgovarao na opšta pitanja: ime, mesto boravka, godina i mesto rođenja. Odmah je izjavio da stanuje kod Stoje Ilić u Ulici Oprkanj 3. O svojim motivima on je rekao:
„Već šrije dvije godine namjeravao sam iz nacionalističkih osjećanja da izvršim atentat na neku ličnost na višem položaju koja u Austriji predstavlja vlast. Kada sam prije mjesec dana došao u Sarajevo, dobio sam od jednog komite, čije ime ni ne znam, brauning – pištolj s kojim sam pošao u Sarajevo da izvršim atentat na prestolonasljednika jedino zato jer u njemu je oličena najviša vlast, čiji užasni pritisak osjećamo mi Jugosloveni.“4
Na kraju saslušanja Princip je rekao:
„Mene niko nije nagovarao na ovo djelo, niti sam s kim bio u dogovoru, još manje sam bilo kome pričao da ću izvršiti atentat. U poslednje vrijeme nisam bio član nijednog udruženja. Uopšte sam se malo družio s ljudima, kamo god bih došao, smatrali su me slabićem, i to čovjekom koji je prekomjernim proučavanje literature potpuno upropašćen. Ja sam se i pretvarao kao da sam slab čovjek, mada to nisam bio.“5
U tom trenutku ni sudija Pfefer ni Princip nisu znali da su Principovi hici bili smrtonosni. Baš u tom su času nadvojvoda Franja Ferdinand i vojvotkinja Sofija Hoenberg bili u samrtnom hropcu.
Istog dana u sedam sati uveče sudija je opet bio u Principovoj ćeliji. On je objavio otvaranje sudske istrage protiv Principa zbog ubistva nadvojvode i njegove supruge. U Zaostavštini nadvojvode Franje Ferdinanda nalazi se nemački prevod saslušanja:
„Pokrećem protiv tebe prethodnu istragu zbog zločina umorstva izvršenog na taj način što si danas, u nameri da ubiješ prestolonaslednika Franju Ferdinanda i njegovu suprugu vojvotkinju od Hoenberga, mučki pucao na njih iz brauning – pištolja iz neposredne blizine i pogodio oboje, usled čega je posle kratkog vremena nastupila smrt. U isto vreme izričem protiv tebe stavljanje u istražni zatvor u smislu § 189, 184, tačka 1, 2, 3 Krivičnog zakonika.“
Na to je Princip odgovorio:
„Uzimam to na znanje i ne žalim se, ali mi je žao što sam ubio vojvotkinju od Hoenberga, jer mi nije bila namjera da nju ubijem.“6
Čabrinović je bio saslušan u dva časa posle podne. On je sudiji Marčecu izjavio da se ne oseća krivim, „ali pomisao na atentat nije se u meni javila tek prije mjesec dana, nego ja tu misao već dvije godine nosim u glavi.“7
O svojim motivima Čabrinović je rekao:
„Ja sam, naime, pristalica radikalno – anarhističke ideje koja smjera na to da današnji sistem uništi terorizmom, kako bi umjesto njega uvela liberalni sistem. Zato ja mrzim sve zastupnike ustavnog sistema, i to ne ovu ili onu osobu kao takvu, nego kao nosioca vlasti koja ugnjetava ljude. Ja sam se u ovom duhu izgradio čitanjem socijalističkih i anarhističkih spisa i mogu reći da sam pročitao bezmalo svu literaturu ove vrste koju sam mogao da dobijem na srpskohrvatskom jeziku.“8
On je dalje rekao:
„Prije dvije godine bio sam štamparski kalfa i učestvovao u tadašnjem štrajku tipografa. Zato me je sarajevska policija protjerala na pet godina. Moj otac je sa mnom otišao u policiju i molio da mi se kazna oprosti i da ne bude protjeran iz Sarajeva, budući da on tu živi i ja stoga mogu da budem kod njega. Tom prilikom mi je neki vladin sekretar, čije ime ni ne znam, očitao moralnu pridiku. Meni je to bilo toliko mrsko da sam zažalio što nemam revolver u džepu pa da dotičnog ubijem. On je kao tuđin dopustio sebi da meni, domaćem čovjeku, daje uputstva i dobre pouke koje nikad neću poslušati. Poslije tog događaja postala je moja odluka da izvršim neki atentat konkretnija i ja sam nastavio da čitam socijalističko – anarhističke listove. Tako je pomisao na atentat stekla u meni čvrst oblik. Pomišljao sam i da odem u Zemaljsku skupštinu i sa galerije bacim bombu na poslanike; jer sam se uvjerio da su to hulje i kukavice, budući da ništa ne rade, a ono što čine, ništa ne vrijedi . . . Ja sam specijalno nišanio u nadvojvodu da ga ubijem, jer je on, koliko mi je poznato iz časopisa, neprijatelj Slovena uopšte, a osobito Srba. Njemu i sadašnjem poglavaru imaju Srbi da zahvale za iznimne mjere kojima su prošle godine podvrgnuti Srbi u Bosni i Hercegovini. To ubjeđenje stekao sam čitajući jugoslovenske listove za vrijeme svoga boravka u Beogradu. Čitao sam osobito novine ,Štampu’, ,Politiku’ i ,Pijemont’, i na taj način se potpuno uvjerio u tačnost rečenog. Usljed toga niukoliko ne žalim zbog svoga djela.“9
Čabrinović je još dodao da je on jedini atentator, da o njegovoj bombi u Sarajevu niko nije znao osim njega, „jer ni s kim nisam govorio o tome da ću izvršiti atentat. Jer ni u koga nisam imao tako veliko povjerenje“.10
Na sudijino pitanje da li poznaje Gavrila Principa, Čabrinović je odgovorio da ga poznaje već tri – četiri godine: „Često sam se sastajao s njim u Sarajevu, docnije u Beogradu, a zatim opet u Sarajevu. Nisam opazio da gavro ima ista anarhistička načela kao ja, jer je on veoma zatvoren čovjek.“11
Posle toga, Čabrinović je dodao i ovo:
„Prilikom naših sastanaka razgovarali smo o sasvim običnim stvarima. O sprovođenju anarhističkih ideja, a o terorizmu od strane anarhista nikad nije bilo govora. Ne znam da li je Princip danas preduzeo nešto protiv nadvojvode u istoj namjeri kao ja. Ako je to učinio, bilo je to bez moje saglasnosti, i ja iz toga mogu samo zaključiti da nas povezuju zajedničke ideje. “12
Uveče 28. juna, Čabrinović je opet bio saslušan, ovog puta od strane sudije Pfefera, koji mu je saopštio da protiv njega „pokreću istragu zbog pokušaja zločina mučkog ubistva po § 9, 209, 210, tačka 1 Krivičnog zakonika, izvršenog na taj način što si 28. juna 1914. u nameri da ubiješ Njegovo c. i k. Visočanstvo prestolonaslednika Franju Ferdinanda i vojvotkinju od Hoenberga, kao i poglavara Potjoreka, bacio u njihov automobil bombu koja je slučajno ispala iz automobila i docnije eksplodirala, usled čega je više osoba ranjeno delimično teško, delimično lako, zatim što si Gavrilu Principu i drugovima pomagao da atentat stvarno izvrše. Istovreme ti određujem redovan istražni zatvor prema § 189. i 184, tačka 2, 3, 5/II, protiv čega možeš uložiti žalbu kod Okružnog suda“.13
Čabrinović je odgovorio da to uzima na znanje, ali da neće uložiti žalbu.14
Posle prvih ispitivanja, Princip i Čabrinović su bili prebačeni u Vojni zatvor unutar Filipovićevog lagera. Odmah su bili bačeni u gvožđa, po pravilu koje je vladalo u austrijskim vojnim zatvorima.
Postavlja se pitanje da li su se atentatori dogovarali između sebe šta će reći pred vlastima ako budu uhvaćeni. Sve činjenice govore da oni to nisu učinili. Princip je 1. avgusta rekao na saslušanju:
„Imao sam čvrstu namjeru da se ubijem i stoga sam smatrao da se poslije izvršenog atentata neće znati zašto je učinjen. Mislio sam zato jedino na uspjeh atentata, na neke nepovoljne posljedice uopšte nisam mislio.“15
Ranije smo već rekli da je Princip, pošto je pucao u nadvojvodu, pokušao da se ubije, najpre revolverom, a zatim, kad je u tome bio sprečen, strpao je otrov u usta; no doza nije bila dovoljna, ili je otrov bio izvetrio. I Čabrinović je pokušao da se ubije. Na suđenju je izjavio da je hteo da se ubije jer nije mogao ni dana da živi kao rob16. Grabež17, Vaso Čubrilović18, kao i Cvetko Popović, takođe su rekli da su bili spremni da se posle atentata ubiju.
Nema sumnje, ovakva odluka atentatora plod je jakog uticaja ideje da treba žrtvovati život za ono u šta se veruje, da treba poći putem Žerajića, koji se ubio poslednjim metkom. Takva koncepcija žrtvovanja nesumnjivo je osnova i čitavog kosovskog epa.
U istrazi, kao i na suđenju, otkrilo se da je Milan Ciganović rekao Principu, Grabežu i Čabrinoviću, dok su bili u Beogradu, da se posle atentata moraju ubiti. U tu svhru dao im je i otrov cijankalij, koji je bio prenesen u Sarajevo i koji im je Ilić razdelio.
Zanimljivo je da je Slavić zapisao da je u statutu tajne organizacije Smrt ili život stajalo da svaki „duh“ mora da se zakune i svojom rukom napiše da će se ubiti.19
Pošto se prethodno nisu bili dogovorili šta će kazati u policiji i na sudu, Princip i Čabrinović su na prvom saslušanju rekli izvesne stvari koje su pomogle islednicima da otkriju ostale članove zavere.
Princip je načinio prvu grešku kada je rekao da je prijavljen kod Ilićeve majke, mada bi i sama policija to brzo otkrila pregledom prijavnica. On je izjavio da je u toj kući stanovao još 1907. godine, kada je prvi put došao u Sarajevo. Ova Principova izjava dovela je do hapšenja Ilića 28. juna posle podne. Čini se da je Princip bio svestan svoje greške, jer je na drugom saslušanju izjavio da 1907. nije stanovao kod Ilićeve majke nego u kući preko puta nje. Ali, bilo je kasno. Ilić je već bio uhapšen.
Čitava Čabrinovićeva porodica strpana je istog dana u zatvor, zajedno sa služavkama i slugama koji su radili u kafani i radnji. Od ukućana je istraga doznala da je Čabrinović izjavio da je iz Beograda došao s dvojicom drugova. Ova činjenica navela je istražnog sudiju na zaključak da Princip i Čabrinović nisu delovali odvojeno jedan od drugoga, nego da pripadaju istoj zavereničkoj grupi.
Posle atentata ostali zaverenici ili ljudi koji su ih pomagali uspeli su da pobegnu iz Sarajeva, u prvom redu, Mehmedbašić, Grabež, Vaso Čubrilović i Cvetko Popović. Grabež nije bio oprezan, jer je još pre atentata u javnom nužniku bio izgubio neke svoje dokumente, među kojima i poslednje školsko svedočanstvo; to je policija otkrila još 30. juna. Istog dana pokušao je da otputuje sa Pala za Višegrad, ali je bio uhapšen jer nije imao specijalnu propusnicu za putovanje a pronađeni pasoš je govorio da je 30. maja 1914. godine došao iz Srbije. Uhapšen je i sproveden u Sarajevo pod sumnjom da je on onaj treći čovek s kojim su Grabež i Princip doputovali iz Srbije.
Još jedna okolnost otežavala je držanje uhapšenih atentatora. Atentat je bio povod za organizovanje pogroma Srba u Bosni i Hercegovini. Neki pisci veruju da su te diskriminacione mere bile organizovane od strane austrijskih vlasti.20 Prve demonstracije izbile su još 28. juna uveče, ali idućeg dana one su se raširile po čitavom gradu. Mnoge srpske radnje i kuće bile su opljačkane i uništene. Stradala je i kafana Čabrinovićevog oca. Dopisnik „Frankfurter Zeitung“-a ovako je opisao te pogrome:
„Bio sam svedok kako rulja uništava srpske radnje, jednu za drugom. Policija bi se pojavila tek kada je sve bilo gotovo i kad je gomila krenula u pljačku na neko drugo mesto . . . Taj ulični ološ upadao je u privatne stanove, uništavajući sve što bi mu do ruku došlo, a odnoseći pri tome sve što je od vrednosti . . . “
U znak odmazde za atentat, sarajevska policija je pohapsila mnoge ugledne srpske trgovce, intelektualce i sveštenike, iako je srpska čaršija bila ogorčena na Principa, protojerej je nazvao Principa i Čabrinovića „antihristima“21. Predsedništvo Sabora, u kojem je bilo i Srba, izdalo je proglas pozivajući roditelje da čuvaju decu, „na koju su se osobito bezdušni agitatori bacili, da im srca truju i duše zaraze razornim anarhističkim idejama, upotrebljavajući pri tome ugrijano nacionalno osjećanje omladine“.22. Vodeći ljudi među zatočenim Srbima uputili su po izbijanju rata jednu predstavku vlastima moleći „da budu oslobođeni zatvora i poslati na front“ da bi dokazali svoju vernost Habsburzima23. Drugi viđeni srpski trgovci i političari sa sabljama u rukama, u uniformama austrougarskih oficira, zaklinjali su se da će se osvetiti za smrt Franje Ferdinanda. Neki bliski rođaci Gavrila Principa i Nedeljka Čabrinovića promenili su svoje prezime samo da bi se ogradili od atentata.24
Ali sve te mere nisu mnogo pomogle. Već za prvih 48 časova bilo je samo u Sarajevu pohapšeno preko dvesta najviđenijih Srba. Policija je prema zatvorenicima postupala veoma grubo. Svi su oni odvođeni u Vojni zatvor, gde su bili pritvoreni i atentatori, pa su satima morali žedni, da stoje u dvorištu i gledaju u žarko letnje sunce. Odmah zatim bio je uhapšen i veliki broj Srba seljaka iz okoline Sarajeva. Policajci su ih tukli i njihovi jauci dopirali su do Principove i Čabrinovićeve ćelije. U istom dvorištu bila su podignuta i vešala i nekoliko seljaka Srba bilo je obešeno25 Atentatori su bili opomenuti da ne smeju da gledaju kroz prozor, jer će, u protivnom, biti pucano u njih. Kako navodi Vaso Čubrilović, Nedeljko Čabrinović nije hteo da se pokori toj naredbi, nego je virio kroz rešetke da vidi šta se dešava sa seljacima. Jedan vojnik je na to opalio metak na Čabrinovića, koji je prošao pored same njegove glave.26
Među istoričarima ne postoji saglasnost da li su zaverenici bili fizički mučeni. U istrazi Princip ništa nije govorio o tome, ali je na suđenju, „da ne ostane neosvećeno“27, rekao da su ga u policiji, odmah posle hapšenja, tukli, dok su Vaso Čabrilović28 i Branko Zagorac29 izričito tvrdili da nisu bili mučeni. S druge strane, Grabež je na suđenju izjavio da je bio mučen30. U jednom pismu ocu, koje je uspeo da prokrijumčari iz zatvora, on je iscrpno opisao kako je bio mučen.31
Po svoj prilici, atentatori nisu bili mučeni u sudu i kod istražnog sudije, ali su bili zlostavljani u policiji. Naročito Grabež. Ta mučenja je organizovao policijski činovnik Viktor Ivasjuk, mršav čovek oštrog nosa i neobično primaknutih očiju. Grabež je tvrdio da ga je Ivasjuk potapao u vodu i vršio mnoge druge torture. Činjenica je da su prvih nekoliko dana istrage atentatore saslušavali i policija i istražni sudija. Pfefer je posle rata pisao da je čuo kako policajci noću odvode atentatore iz ćelija, i da su to činili bez njegove dozvole32. On veli da se žalio šefu Okružnog suda Ilinickom, i da ga je obavestio da policijski činovnici noću ispituju Principa i Čabrinovića i da im pale rane lapisom33. Ilinicki je, navodno, naložio Pfeferu da se požali šefu sudstva u Zemaljskoj vladi, koji je molbu uvažio i naredio da policija bez Pfeferove dozvole34 ne sme dolaziti u dodir sa atentatorima.
Ovo Pfeferovo memoarsko tvrđenje treba primiti s rezervom. U istražnim spisima postoji i jedna izjava Bele Geze Kacvinskoga, sekretara Okružnog suda u Sarajevu, u kojoj on tvrdi da je za vreme saslušavanja osumnjičenih bio predstavnik suda u policiji, i da je posle policijskog saslušavanja on sam nastavljao da postavlja pitanja35. Ovaj dokument pokazuje da su policija i sud usko sarađivali, što je, bez sumnje, bilo protivno postojećim austrougarskim pozitivnim propisima.
Jedan od atentatora pričao je piscu ove knjige da je predsednik Okružnog suda dolazio svakih četrnaest dana da obiđe uhapšene, pitajući ih da li imaju da se požale na postupak u zatvoru36. Zatvoreni atentatori dobivali su vojničku hranu, kao i ostali zatvorenici u tom zatvoru, a isto tako rublje i presvlaku.
Svi ti elementi, a u prvom redu činjenica što nevini ljudi stradaju zbog njega, doveli su Principa do zaključka da atentatori sami treba da snose odgovornost za svoj čin. Iako se zaverenici nisu dogovarali kako će se držati pred policijom i sudom, i šta će se otkriti, ipak su mnogo pre atentata raspravljali o principu da li pred neprijateljskim sudom treba skrivati ilegalnu aktivnost, ili ne.
O tim raspravama ostavio je svedočanstvo Mirko Maksimović, student teologije, a kasnije sveštenik, bliski prijatelj Danila Ilića:
„U sarajevskom revolucionarnim kružocima pored studija iz oblasti revolucionarne literature raspravljala su se i pitanja koja spada u oblast revolucionarne akcije. Danilo Ilić, koji je bio za neposrednu akciju, stalno je s drugovima raspravljao o pitanju priznanja posle izvršenog revolucionarnog akta. Mišljenja su se delila. Ovo pitanje raspravljano je u kružocima. Ilić je bio za bezuslovno priznanje. Razlozi su bili sledeći: ruski revolucionari nisu o ovom pitanju doneli meritorno rešenje. Ovo je rešenje zavisilo uglavnom od prilika u kojima se vrše akcije, o ljudima koji su u akciji. Nepriznavanje kod Rusa ima sasvim drugi značaj. Njihova akcija imala je svoje obeležje, to je, po rečima Iliča, bila u celom svetu dobro poznata ,forma’. Za ovu akciju u Rusiji nisu im bili potrebni procesi, ispovedi i priznanja, jer je narod bio upoznat sa celim radom organizacija i ona ima svoje zastave, stare koliko i dekabristi. Mi smo mali narod sa malim radijusom akcije, te zbog toga moramo izbegavati ličnosti, a ove se ne mogu manifestovati bezbojnim procesima nepriznavanja i demantovanja akcije. Ilić je predosećao da će on biti centralna ličnost u akciji i zbog toga je raspravljao o ovom najvažnijem pitanju neposredne akcije. Bio je neumoran u proučavanju sudskih procesa u Rusiji. Citirao je izjave mnogih revolucionara o ovom pitanju. Često je savetovao prijateljima da pažljivije proučavaju sva pitanja koja zasecaju u oblast akcije: ,Ruski su nam revolucionarni najbliži’, govorio je često. Od Radiščeva do danas, ruske revolucionare raspinju pitanja agrara. To je i kod nas, u Bosni, glavno pitanje, na kome ćemo razviti naše ideje i akcije. Onaj ko se odriče svoga dela ne može biti nosilac one ideje čije je on sredstvo. Želeo bih u akciji askete, Rahmatove, ljude koji će biti spremni na sve žrtve. Kad bi novo pokolenje naše omladine onako lagano svlačilo muskule i meso sa kostura kao ruski revolucionari, onda možda ne bi bilo potrebne ispovedi pred ustavnim birokratskim glavurdama onih sudija čije je sudačko uverenje usko spojeno sa telefonom policije. Ali nama je naznačena značajna misija da našom žrtvom i javnom ispovešću vaspitavamo novo pokolenje.“37
Verodostojnost svedočenja Mirka Maksimovića potvrdio je i Gavrilo Princip 2. jula svojim držanjem i izjavom pred istražnim sudijom. Prema zapisnicima istrage, on je 2. jula u 11 sati pre podne izveden iz zatvora i tad izjavio:
„Ispričaću sve sasvim tačno i navesti krivce, i to samo iz tog razloga da ne stradaju nevini ljudi. Jer mi, krivci, bili smo ionako spremni da odemo u smrt. Ali molim da me prije saslušanja sasvim kratko suočite sa Danilom Ilićem i Trifkom Grabežom, kojima ću reći samo dvije – tri riječi. Onda ću sve iskazati. Inače neću ništa priznati, pa makar me ubili.“
Zapisnik se završava ovim rečima:
„Budući da je bezuspješno navesti osumnjičenog da da iskaz prije nego štou mu se traženju udovolji, a budući da Grabež još nije doveden u ovaj zatvor, saslušanje se prekida do Grabežovog dopremanja.
Zaključeno i potpisano.
Hajnrih Nepokoj s. r.
Potporučnik 1/90 Pfefer s. r. Dr. J. Šutej s. r.“38
Do tog trenutka, uprkos policijskom teroru i mučenju, Grabež nije hteo ništa da prizna. Na saslušanju je izjavio da je sve poricao pred policijom jer je bio uveren da Princip i Čabrinović ništa nisu izdali i da je on bio uhapšen samo zato što se školovao u Srbiji. Grabež je dodao da je bio predat detektivima koji su ga užasno mučili, „ali ni njima nisam htio ništa da priznam.“
Drugog jula u dva sata posle podne Princip je suočen sa Grabežom i Ilićem. Istražni zapisnik o tome veli:
„Nastavljeno u 2 časa poslije podne 2. jula 1914. godine.
Gavrilo Princip privodi se iz zatvora i, na odstojanju od osam koraka, suočava sa Trifkom Grabežom, kome kaže:
,Priznaj sve, kako smo dobili bombe, kako smo putovali i u kakvom smo društvu bili, da se ne bi naudilo pravednicima.’
Tad se iz zatvora privodi Danilo Ilić i, pošto je Trifko Grabež prethodno odveden, suočava sa Principom, na šta ovaj izjavljuje:
,Pošto je sud već mnogo saznao, i da bismo spasli nevine potrebno je da ti sve kažeš, kome si razdao oružje i gdje se oružje nalazi.’
Na to je Danilo Ilić odveden u zatvor, a i on je rekao, kao maloprije Grabež, da će sve priznati.“39
I Principov advokat dr Maks Feldbauer, u govoru održanom na sudu 22. oktobra 1914, rekao je o ovom suočenju sledeće:
„Ja, dakle, veleslavni sude, još ističem da je Princip baš onaj bio koji je četvrta dana sudu istražitelju priznao djelo. To govorim utoliko da on ima i dobrih strana. Time je olakšao cijelu istragu, i da se krivci pronađu. Nakon toga je tek Ilić pronađen.“40
Već navedeni dokument iz Zaostavštine Franje Ferdinanda o suočenju od 2. jula osvetljava raspru koju su započeli Jevtić, Jevđević i Pfefer o držanju zaverenika u istrazi i na suđenju. Jevtić svu krivicu svaljuje na Čabrinovića41, tvrdeći da je on odao svoje drugove, a zatim okrivljuje Ilića42. Međutim, Jevđević proglašava Ilića izdajnikom. On opisuje Ilića kao cinika s fizionomijom ribe, kao čoveka koji se držao na odstojanju i koji je voleo udoban život43- Jevđević je u svojoj knjizi dao svoju verziju suočenja između Principa, Grabeža i Ilića, falsifikujući jedno Grabežovo pismo na taj način što je dodao jednu rečenicu koju je, tobože, izgovorio Princip rekavši Grabežu da su ih izdali i da ne treba da dozvoli da ga muče, posle čega je pljunuo u lice Iliću, koji je prisustvovao tom suočenju.44
U svojoj knjizi, napisanoj 1938. godine, Pfefer je, takođe. zatajio osnovne činjenice sa suočenja između Principa, Ilića i Grabeža, organizovanog 2. jula. Pre svega, on to suočenje uopšte ne pominje. Zatim, on tvrdi da je napravio neku vrstu sporazuma s Ilićem da će mu, tobože, oprostiti život ako mu ovaj sve prizna45, iako u zapisnicima u Zaostavštini Franje Ferdinanda nema ni traga o tome.
Pfeferove pobude za takvo držanje su očigledne. U periodu između dva rata najšovinističkiji elementi u Kraljevini Jugoslaviji pravili su od Principa idola iz svojih političkih razloga. To su i nehotice činili mnogi dobronamerni ljudi, ali neobavešteni o pravom stanju stvari. Pfefer, konformist po prirodi, želeo je da ugodi takvim raspoloženjima. Sem toga, on je želeo da još više produbi raspre koje su načeli Jevtić i Jevđenić. Postoji više dokaza da je Pfeferova knjiga pisana zlonamerno. Na primer, kada daje sadržinu prvoga Principovog saslušanja, on u opštim pitanjima namerno izostavlja da je Princip rekao da je stanovao u Ulici Oprkanj, kod Ilićeve majke, na osnovu čega je Ilić odmah bio uhapšen.46
Pfefer takođe skriva da je Ilić bio dvaput saslušavan 29. i 30. juna, što se vidi iz zapisnika u Zaostavštini Franje Ferdinanda, i da je tom prilikom odricao da ima bilo kakve veze s atentatom. Priznao je jedino da je poznavao Principa i da su pokatkad razgovarali o opštim stvarima47. Valja isto tako imati na umu da je kod Ilića, prilikom premetačine, nađen otrov zamotan u hartiju, koji je on uoči atentata imao da da Grabežu.
Istina, potpuna slika o držanju atentatora, kao i o tome ko je otpočeo da odaje konce zavere, moći će se steći tek pošto budu pronađeni policijski zapisnici sa prvih saslušanja atentatora, ukoliko ti zapisnici uopšte postoje. Prema sekretaru suda, koji je prisustvovao saslušanjima u policiji, on je posle toga, u ime suda, saslušavao okrivljene. Glik, jedan od šefova sarajevske policije, tvrdi da je Ivasjuk na prevaru uhvatio Ilića zapretivši mu da će dvesta najuglednijih Srba biti streljano za odmazdu ukoliko on ne bude hteo da oda imena zatvorenika.48
Iako je prema zapisnicima vođenim u toku istrage Princip prvi rekao da nevini ljudi ne treba da stradaju, ipak on i Ilić, prilikom suočenja od 2. jula 1914. godine, nisu uspeli da se sporazumeju do koje mere treba priznavati i koga sve treba odati. Reklo bi se da je Princip smatrao da treba odati samo imena sedmorice glavnih zaverenika, a ne Miška Jovanovića, Veljka Čubrilovića i seljake koji su ih vodili kroz Bosnu i nosili oružje49. S druge strane, Ilić je otišao dalje, i na saslušanju od 4. jula pomenuo je imena pripadnika sarajevske trojke, kao i Miška Jovanovića. On je spomenuo i Tankosića, iako je Princip još na prvom saslušanju rekao da je revolver dobio od jednog komite, a Čabrinović dodao da se taj komita zove Ciganović.
Ilić se pravdao zbog svoga držanja Ivi Kranjčeviću, kada su se susreli po zavrpenoj istrazi i predaji optužnice:
„U policijskom zatvoru bio je dosta mučen, iako nisu sumjali da je učestvovao u zavjeri, jer je bio zatvoren zato što je kod njega stanovao Princip, pa su se nadali od njega doznati s kim se Gavro sastajao i među njima naći zavjerenike. te njegove muke ne bi ga navele da oda zavjeru i zavjerenike, ali gledajući kako muče i prebijaju svu onu masu zatvorenika koji nisu mogli ništa odati, jer ništa nisu ni znali, a, naročito, slušajući po cijelu noć kuknjavu i stenjanje mučenih nevinih ljudi, odlučio je da sve prizna. Smatrao je da će mučeni priznati što god policija bude tražila da se prizna, pa će opet biti mučeni nevini, što ne bi mogli podnijeti. U zavjeru niko nije ušao prisilno, nego dobrovoljno, i svjestan da stavlja svoj život na kocku, te je bilo pravo da svako primi svoj dio odgovornosti, a da se nevini ljudi oslobode beskorisnih i nepravednih muka. Bio je potpuno uvjeren da će ga objesiti, i nije se plašio smrti. Objasnio mi je umiranje na vješalima, koje nije ni bolno ni dugotrajno. Reče da bi volio umrijeti kao vojnik u borbi, ali je konačni rezultat isti: prestaje život, a smrt dolazi s austrijske strane.“50
Na taj način bili su uhapšeni svi atentatori i njihovi pomagači, izuzev Muhameda Mehmedbašića. On je prvu noć posle atentata proveo s nekim mladim muslimanima koji su se spremali da postanu imami. Mehmedbašić ih je poznavao, jer je u dečaštvu proveo sedam godina u medresi51. Pošto je imao urednu dozvolu za putovanje i nosio fes na glavi, on je napustio Sarajevo vozom 30. juna i uspeo da se 3. jula prebaci preko crnogorske granice. Više mu je ljudi u bekstvu pomagalo, među ostalima i neki njegovi bivši kmetovi.
Vaso Čubrilović bio je uhapšen u Dubici, 3. jula. Cvetko Popović istog dana. On je iz Sarajeva umakao u Zemun kod svojih roditelja, a 3. jula dobio je poziv da se javi zemunskoj policiji. Popovoić je mislio da je to neko formalno saslušanje, jer bi ga policija smesta uhapsila da se znalo da je učestvovao u zaveri. Ni sam policijski činovnik nije bio uveren da je Popović atentator, mislio je da je to neka zabuna u imenima. On je mirno pročitao Popoviću izveštaj iz Sarajeva o njegovom učešću u atentatu, pa je s užasom saslušao Popovićev odgovor da je sve to tačno52. Ivo Kranjčević je uhapšen 6. jula, a idućeg dana i svi njegovi rođaci kod kojih je on krio Čabrinovićevo oružje, ili oni koji su znali da je on imao oružje: Ivan Momčilović, Franjo i Angela Sadilo.
Kao ni Popović, koji je bio nadomak Beograda, ni Miško Jovanović ni Veljko Čubrilović nisu pokušali da beže, nego su kod kuće čekali svoju sudbinu. Oni su bili uhapšeni i dovedeni u Sarajevo, ali je Čubrilović nekoliko dana odbijao da otkrije imena seljaka. Jakov Milović, koji je vodio atentatore od Drine do Priboja, uhapšen je tek 11. avgusta, pošto je Pfefer nekako saznao samo kršteno ime Milovićevo, pa je naredio da se dovedu svi Jakovi iz Milovićevog sela.
Istraga je trajala do 19. septembra 1914. Posle prve sedmice saslušavanja, zaverenici su uspeli da međusobno uspostave kontakt, uz pomoć takozvanog „ruskog pisma“. To je bio poseban sistem udaranja o zid ćelija na osnovu abecede, koji bi otprilike izgledao ovako:
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | |
| 1 | A | B | C | Ć | Č |
| 2 | D | Đ | Dž | E | F |
| 3 | G | H | I | J | K |
| 4 | L | Lj | M | N | Nj |
| 5 | O | P | R | S | Š |
Najpre bi se udarali horizontalni brojevi, a posle vertikalni. Ovaj sistem mladobosanci su naučili iz Stepnjakove knjige Podzemna Rusija.
Atentatori su jedan drugome saopštavali vesti o hapšenju novih lica, što nisu imali prilike da čine prvih dana istrage. Ovim putem su, kad god bi uspeli da nešto saznaju53, saopštavali su jedan drugome vesti o objavi rata Srbiji i toku samih ratnih operacija.
Čabrinović je uveo još jedan način sporazumevanja među zaverenicima. Na dnu metalnih porcija u kojima su dobivali jelo, on bi ispisivao nekoliko reči. Hapsandžije bi pokupile porcije, pa bi ih prilikom idućeg obeda dali drugim zatvorenicima. Ovaj izum prihvatili su i ostali, tako da je svaki od njih imao svoje „novine“. Čabrinović je svoje zvao „Časa“, Princip „Svrdlić“, Grabež „Bomba“, Veljko Čubrilović „Okovi“54. Prema jednom izvoru drugog reda, Princip je u svom „Svrdliću“ objavio sledeću pesmu:
„Tromo se vreme vuče
I ničeg novog nema,
Danas sve kao juče,
Sutra se isto sprema.
Al’ pravo je rekao pre
Žerajić, soko sivi:
Ko hoće da živi, nek mre,
Ko hoće da mre, nek živi.
I mesto da smo u ratu
Gde bojne trube ječe,
Evo nas u kazamatu
Na nama lanci zveče.
Svaki dan isti život
Pogažen, zgnječen i strt
Ja nijesam idiot
Pa to je za mene smrt.“55
I Čabrinović je pisao pesme u zatvoru, ali one su bile mahom satirične prirode, često o njemu samome ili o njegovim drugovima zaverenicima.
Dvojica od najmlađih zaverenika, Lazar Đukić i Cvetko Popović, igrali su se uz pomoć „ruskog pisma“ po svu noć mice.56
Vaso Čubrilović se priseća kako je Čabrinović jedne noći kucao na Ilićev zid, ali Ilić nije odgovarao jer je spavao. Čabrinović je odmah zaključio da se Ilić obesio, pa je vest otkucao Principu i ostalim drugovima. Princip je odgovorio: „Ilić je bio tako dobar drug.“ Posle nekoliko časova Ilić se probudio i javio se kucanjem. Princip je bio radostan, te je Iliću poslao sledeću poruku: „Dobro je. Ako se sam nisi objesio, ne brini ništa, jer će te Švabe objesiti.“57
Optužnica je predata optuženima 28. septembra 1914. Toga dana oni su se prvi put susreli posle 28. juna. Cvetko Popović je opisao taj susret napomenuvši da nijedan od mladića nije obraćao pažnju na sudiju Pfefera dok je čitao optužnicu. Pfefera je to pogodilo pa im je rekao da se ponašaju kao deca u trenutku kad se njihova sudbina odlučuje. Princip je na to zamolio sudiju da ih razume, oni se nisu videli dugo vremena, a ono što on čita dobro im je poznato i oni znaju šta ih čeka. Pfefer ih je obavestio da imaju zakonsko pravo prigovora na optužnicu, ali da bi to samo odložilo čitav proces, jer bi njihovi prigovori bili odbačeni.
Čabrinović, veseljak kao i uvek, dobacio je:
„Ja ulažem prigovor, napolju je rat i niko ne zna šta će biti do sutra!“
Sudija mu je na to odgovorio:
„Ti se, valjda, nadaš nekom oslobođenju! Kad bi i došlo do toga, prije će četrnaest Čabrinovića biti obješeno.“
„U tom slučaju utoliko gore po one koji će nas povješati“, odgovorio je Čabrinović.58
Na navalivanje ostalih, on je pristao da ne ulaže prigovor, kako se proces ne bi odlagao.
Prilikom ovog susreta, Princip je dao do znanja svojim drugovima kako namerava da se drži pred sudom. Kranjčević je u svojim uspomenama opisao to na sledeći način:
„Sastanak pri primanju na znanje optužnice iskoristili smo da se međusobno upoznamo i da razgovaramo. Veljko Čubrilović je molio Kerovića da na sudu reknu da im je prijetio da će ih pobiti ako odaju atentatore, a mi mlađi dogovorismo se da ćemo na suđenju nastojati da budemo što mirniji, da ne upotrebljavamo oštrih izraza i da se učinimo priglupi, da starijima koji mogu biti suđeni na vješanje olakšamo položaj koliko nam je moguće. Kako nam nije bilo nimalo stalo ni do suda ni do mišljenja javnosti, svi smo pristali, osim Gavre Principa, koji reče da neće biti nimalo pomirljiv, nego će govoriti kako misli, a Keroviće i ostale seljake umoli on da ga terete i izjave da im je prijetio, ili ma šta drugo hoće, ako misle da im to može pomoći.“59
Svi optuženi imali su advokate. Dr Maks Faldbauer bio je određen da brani Gavrila Principa, Blagoja Kerovića, Jakova Milovića i Nikolu Forkapića. Kada je Principu saopštio da će ga on braniti, Princip mu je odsečno odgovorio:
„Pustite vi moju odbranu na stranu, posvetite vi svu pažnju toj trojici, nastojte njih da spasete i proučavajte njihove stvari. Ako se vi budete bavili mojom odbranom, to će biti samo na štetu njih trojice, kojima ipak možete pomoći, jer su oni nevini, a ja sam ionako pripravan za sve.“60
Da je Princip pre svega želeo da se spasu seljaci koji su im pomagali, potvrđuju njegove reči na saslušanju 7. jula i 1. avgusta. Tada ga je istražni sudija upitao:
„Jesi li sada, možda, došao do ubjeđenja da je ovaj atentat bio nerazuman i da nije imao nikakvog smisla?“
Princip je na to odgovorio:
„Razmišljao sam o tome; žrtava mora da bude – pa bilo da je ishod nesrećan ili srećan, svejedno. Ja žalim jedino žrtve, sasvim sam utučen, osobito kad vidim jadne seljake Keroviće kako stradaju za nas.“61
Kranjčević je u svojim uspomenama zabeležio da im je bio predat odštampan tekst optužnice, ali da je ta optužnica kasnije povučena jer je državni tužilac hteo da u njoj nešto izmeni. Prema prvoj verziji, pri opisivanju atentata, navedeno je da je „Čabrinović bacio bombu i da je Bog spasao Fr. Ferdinanda, ne dozvolivši da bomba eksplodira u automobilu, a pri opisivanju kako je Princip pucao, ne sjećam se više tačno riječi kako je to stajalo u optužnici, ali bilo je rečeno da je božja providnost dozvolila da meci dostignu cilj. Svi smo se smijali toj glupavosti i počeli o tome pisati. Neko je pozivao boga na odgovornost kao glavnog krivca, drugi je tražio da se odmah pustimo na slobodu kao nevini i sl. Ali za nekoliko dana, pokupište te optužnice i zajmeniše novima, u kojima bog i božja providnost nijesu više spominjani“.62
Izgleda da je ovaj incident doveo do otkrivanja sistema dopisivanja atentatora putem „Čase“, „Bombe“ i drugih „listova“ „štampanih“ na metalnim porcijama. Sve su porcije pažljivo pregledane, a Princip i ostali bili su opomenuti da ne smeju da pišu po njima. Nije isključeno da su sudske vlasti od početka znale za ovu vrstu „novina“, i da su ih dozvoljavale da bi mogli lakše da kontrolišu razmenu mišljenja atentatora.
Jedno vreme su Bilinski i Potjorek raspravljali o tome da li bi suđenje trebalo da se održi u Vojnom sudu. U pismu od 21. septembra 1914. Potjorek javlja Bilinskome da je prihvaćen njegov zahtev da se suđenje atentatorima što pre obavi, ali da je Zemaljska vlada o tome raspravljala na sednici i da se ispoljilo mišljenje da domaće sudije, u danima ratnog stanja, neće moći da donesu pravednu presudu. Vlada se, takođe, kolebala i povodom izbora mesta u kojem će se održati suđenje, ali je bila odlučna u tome da se ono ne može obaviti izvan Bosne i Hercegovine. Na osnovu toga, Potjorek je istakao zahtev da se po okončanju istrage (koja je imala trajati jednu sedmicu), suđenje održi u Vojnom sudu u Sarajevu.63
Bilinski je 25. septembra odbio ovaj zahtev, istakavši pre svega pravne razloge. Ubistvo je izvršeno pre nego što su bila uvedena ustavna ograničenja, te, prema tome, nema pravnog osnova da se suđenje održi u Vojnom sudu. On se plaši da bi javno mnenje čitavog civilizovanog sveta moglo kritikovati vladu zbog mešanja u pravne probleme.
Bilinski se složio „da neke sudije, budući da su po veroispovesti pravoslavci, mogu da budu popustljive, ali je on siguran da će druge sudije, drugih veroispovesti, biti lojalne. Jedini je problem pitanje represalija. Ta opasnost postoji, ali se treba držati zakona. Ako stvari pođu nagore, mogu se postaviti nove sudije (naročito ako suđenje bude dugo trajalo), i, uopšte, sudije mogu posle da dobiju jedno duže odsustvo u drugim delovima Monarhije“.64
Na Bilinskoga je vršio pritisak i ministar spoljnih poslova Berthold. U pismu od 1. oktobra 1914. Berhtold indirektno traži da se utiče na sudije u pogledu donošenja presude. Berthold je u pismu istakao dve stvari: prvo, da se pri donošenju presude moraju imati u vidu njene mešunarodne posledice; u protivnom, ona bi se mogla negativno odraziti na unutrašnju i spoljnu politiku, naročito ako se imaju u vidu službena mišljenja o situaciji u Bosni i Hercegovini, kao i akciji protiv Srbije. Drugo, presuda mora da se izrekne pre nego što se sukob reši na bojnom polju. U protivnom slučaju, Austrija bi mogla biti izložena sledećim neprijatnim situacijama: prvo, ako Austrija pobedi, reći će da ona nije smela da dozvoli pravdi da izrekne svoj sud pre nego što je bila sigurna kako će se rat završiti, i, drugo, ako austrija izgubi rat, ona će biti izložena nepoželjnim pritiscima. Ma koliko presuda bila pravedna, delovaće kao neki akt osvete i izložiće Austriju još večim pritiscima i neprijatnostima od strane pobednika.65
Pretres je konačno započeo 12. oktobra 1914. godine, a trajao je do 23. oktobra. Pred sudom je odgovaralo dvadeset pet okrivljenih. Sva šestorica atentatora imali su na dan atentata ispod dvadeset godina, osim Mehmedbašića, koji je imao dvadeset sedam godina. Gavrilo Princip imao je devetnaest godina i jedanaest meseci, Čabrinović devetnaest godina i pet meseci, Grabež osamnaest godina i tri meseca, a Vaso Čubrilović sedamnaest godina i šest meseci. Danilo Ilić je upravo bio navršio dvadeset četiri godine. Među saučesnicima bilo je takođe mladića: Kranjčević je imao devetnaest godina i jedan mesec, Marko Perin šesnaest godina i deset meseci, a Dragan Kalember šesnaest godina i jedan mesec.
Suđenje se održavalo u sali divizijskog suda u krugu Vojnog zatvora. Predsednik Veća bio je Luiđi fon Kurinaldi, a sudije Bogdan Naumović i Majer Hofman, prvi Ukrajinac, a drugi Nemac po narodnosti. Suđenje nije bilo potpuno javno; pravo prisustva imala su samo lica sa specijalnim propusnicama. Od bosanskih Srba, bili su propušteni samo dva brata Jakšića i Dušan Glumac, vođe bosanske socijal-demokratije66. Vođa bosanskih jezuita i prisni prijatelj nadvojvode Franje Ferdinanda i njegove supruge, Anton Puntigam prisustvovao je sve vreme suđenju. On je bio čovek slabašnog rasta, pa kad bi na kraju suđenja atentatori prolazili pored njega, on bi se trzao u stranu da ga ne bi dodirnuli.67 Pod uticajem Puntigama, predsednik Veća Kurinaldi otišao je po završetku suđenja u manastir, gde se zamonašio. Suđenju je prisustvovalo šest novinara, trojica iz Sarajeva, dvojica iz Beča i jedan iz Pešte. Državni tužilac optužio je dvadeset dva lica da su smerale „da se na silu izmjeni opseg područja zemalja Austro – ugarske Monarhije, da se, naime, Bosna i Hercegovina otrgnu od Monarhije i pripoje Kraljevini Srbiji“, kao i da su odgovorni za „potajno umorstvo iz zasjede“. Ostala tri lica optužena su kao saučesnici. U isti mah, osamdeset lica bilo je pozvano da svedoče, a tokom rasprave pročitan je veliki broj dokaznog materijala.
Princip, Grabež i Ilić držali su se na suđenju uglavnom kao i u istrazi, dok su Čubrilović, Popović, Kranjčević i Zagorac bili još smeliji nego u istrazi, kad su razlagali šta ih je navelo da pristupe organizovanju zavere. Svi su oni, u ovoj ili onoj formi, kao glavni motiv svoga delovanja pomenuli pravo na ustanak, uključujući i pravo na ubistvo vladara – tiranina. Oni su, takođe, tvrdili da je inicijativa za atentat njihova, a da su od Ciganovića i Tankosića dobili samo tehničku pomoć. O tim odnosima biće reči u XVII glavi.
Branko Zagorac, koga je državni tužilac optužio da je početkom juna doznao od Vase Čabrilovića da se priprema atentat a da ga nije hteo da oda, da mu je čak 27. juna opipavao oružje u džepu, da je isto tako dao obećanje Čubriloviću da će pristupiti tajnoj revolucionarnoj stranci, u svojoj odbrani je u najsažetijem obliku izložio svoje shvatanje suštine prava na ubistvo tiranina. Između predsednika i Zagorca tekao je sledeći dijalog:
Predsjednik – Mislite da ima slučajeva gde je dopušteno da se koji čovjek usmrti?
Zagorac – Naravski da nema.
Predsjednik – Kako se onda to slaže? Treba poznavati političko mišljenje čovjeka da bi se znalo da li je dobro da se ubije.
Zagorac – Treba poznavati jednog čovjeka da bi se znalo zašto ga treba ubiti.
Predsjednik – Je li to pretpostavlja da mislite da ima slučajeva kad je potreban atentat?
Zagorac – Ima slučajeva.
Predsjednik – Dakle, u kakvim slučajevima?
Zagorac – Ako je čovjek tiranin.
Predsjednik – Onda ga smije svako usmrtiti?
Zagorac – Ne svako, nego ko hoće.
Predsjednik – To je svako.
Zagorac – Nije svako, ko hoće.
Predsjednik – Jest.
Zagorac – Ko je uvjeren.68
Isto shvatanje prava na ubistvo tiranina izrazio je i Princip: „Zločinac nisam jer sam uklonuio onoga koji je činio zlo. Mislio sam dobro.“ Ujedinjenje svih Jugoslovena, rekao je dalje, bez obzira na državnu formu, i oslobođenje od Austrije može se oživotvoriti samo terorom, „što znači uopšte ubijati odozgo, uklanjati one koji smetaju i čine zlo, koji smetaju ideji ujedinjenja“. I, konačno, njegov glavni motiv bio je, kako je on sam izjavio, „osveta za sve muke koje podnosi narod od Austrije“.69
Vispreni Čabrinović dolazio je u najživlje sukobe sa sudijama i državnim tužiocem. On je izjavio da smatra „da je osveta moralna dužnost svakog čovjeka, i mislio sam se žrtvovati“70. On je dokazao da je pažljivo čitao bečku „Zoru“, i sve njene članke o pravu na ubistvo tiranina, pa čak i ono što je on nazvao hrišćanskim, u stvari, starozavetnim koncepcijama ubistva. On je, na primer, naveo članak Milana Grčića „Prognane misli“, objavljen u četvrtom broju „Zore“, 1912. godine, u kojem se kaže:
„Hristos je rekao: Ko tebe kamenom, ti njega hlebom!
Ko tebe kamenom, ti njega dvaput kamenom!
Ne, još više. Deset i sto puta. Dotle dok mu ne smrviš glavu kao zmiji.
No, nije dosta to govoriti. Tako treba i raditi.“71
Čak i Ilić, koji je inače uporno tvrdio da je bio protiv atentata, izjavio je da je odobravao atentat kao vid protesta protiv loše uprave.72
Kao konkretne mere političkog ugnjetavanja, Princip73, Grabež74, Čabrinović75 i Vaso Čubrilović76 pomenuli su iznimne mere u Bosni i Hercegovini donete marta 1913. godine. Cvetko Popović je izričito izjavio da je pristupio zaverenicima da bi se osvetio zbog proganjanja Slovena u Monarhiji. A kada ga je predsednik upitao da li može da ukaže na primere takvog proganjanja, Popović je odgovorio: „U Bosni i Hercegovini, npr., iznimne mjere, u Hrvatskoj Komesarijat, u Kranjskoj protežiranje Nijemaca, a isto tako u Banatu i Bačkoj protežiranje kolonista“77. Ivo Kranjčević je izjavio da je razlog njegovog nezadovoljstva bila činjenica što su Mađari preuzeli Hrvatsko primorje i što Zagrebačko sveučilište nema reciprociteta s drugim univerzitetima u Monarhiji.78
Princip je u dva maha, a Čabrinović jedanput, pomenuo težak položaj kmetova. Kad je predsednik upitao šta on podrazumeva pod patnjama naroda, Princip je odgovorio:
„Što je potpuno osirotio, što ga smatraju stokom. Seljak je osirotio, upropastili su ga potpuno. Ja sam sin seljaka i znam kako je na selu. Zato sam htio da se osvetim, i nije mi žao.“79
Svi prvooptuženi istakli su da im je cilj bio revolucionarno uništenje Austro – Ugarske i oslobođenje Južnih Slovena. Princip je nekoliko puta izjavio da je on revolucionar, da mrzi Austriju i da ona treba da bude uništena80. Grabež je izjavio da Sloveni moraju dobiti prava koja uživaju drugi narodi u Monarhiji, kao i osnovna politička prava81. Predsednik se upustio u diskusiju sa Grabežom oko ovog pitanja, napomenuvši „da u vojsci ima mnogo Slovena koji se bore za Austriju“. Na to mu je Grabež dobacio: „Kad se vojnici slovenski bore za austrijsku stvar, onda su nesvjesna masa.“ Državni tužilac je odmah skočio: „Molim da se to konstatuje, jer ja ću ga zbog toga goniti.“82
Čabrinović je u istrazi rekao da je Austrija trula, na što je predsednik zatražio da to obrazloži. Odgovorio je: „Jedna država koja nije nacionalistička, koja tlači druge, ne može se smatrati jedinstvenom; u njoj nema veza, nego prosta disciplina. Sva joj je sila na bajonetima.“83
Vaso Čubrilović je definisao da biti nacionalista „znači da se mora boriti da njegov narod dođe na onaj stepen na kojem su i drugi narodi“84. A kada ga je predsednik kasnije zapitao na kakvim principima počiva uređenje Austro – ugarske Monarhije, on je odgovorio: „Mogu kazati to da u Austro – ugarskoj Monarhiji vladaju Nijemci i Mađari, a Sloveni da se pritišću“85. Kranjčević je izjavio da je on hteo da protestuje „protiv nemačkog uticaja, koji nas ubija“86. On je okarakterisao Austriju kao nemačkog satelita, koji izdaje naređenja protiv Slovena.
Grabež je nazvao sarajevski atentat „največim revolucionarnim aktom koji je izveden u istoriji“87. On je dodao da su on i Princip, u trenutku kad su saznali da će Ferdinand doći u Bosnu, zaključili da je vreme da Austrija i, posebno, Franja Ferdinand plate za sve ono zlo koje vlada u Bosni i Hercegovini.
Grabež je podvlačio da Sloveni ne uživaju jednaka prava s drugim narodima, da je njihov kulturni razvitak ugrožen, da nemaju dovoljno osnovnih škola, gimnazija ni univerziteta. Predsednik je opovrgao njegovo tvrđenje, na što je Grabež dobacio: „Što pobijate ono što svaki pošten čovjek misli.“88
Predsednik je vodio dugu polemiku sa Čabrinovićem o problemu individualnog terora i revolucije. On je najpre pročitao Čabrinovićevu izjavu datu pred istražnim sudijom na dan 12. jula:
„Moje je uvjerenje, na primjer, da je takav atentat preteča revolucije, jer kao što su u Poljskoj atentati bili preteča revolucije, tako će i Rusija, koja je trula država, samo revolucijom moći da bude spasena i tek onda postati jedna od prvih država, a za Austriju biće dovoljna jedna revolucija da je potpuno uništi.“89
Pošto je pročitao ovu izjavu, predsednik je upitao Čabrinovića da li on još uvek tako misli, na što je Čabrinović odgovorio:
„. . . Ja sam se pitao: zašto nema atentata u Francuskoj, Njemačkoj i Engleskoj, zašto baš u Austriji?“
Predsjednik – U Austriji ih nije bilo.
„Eno u poljskoj Sičinskoga, u Sarajevu Žerajića, pa Jukić, Dojčić, Njeguš. Znam ovdje pet do šest atentata.“
Predsjednik – Pa i u Italiji su ibli kralja Umberta!
Čabrinović – To su rijetki događaji. Poginuo je i grčki kralj, ali to je jedan atentat, a ovdje ih je šest iz svih dijelova naroda. Ja sam sravnio Austriju sa Poljskom. Tako je i u Poljskoj pred revoluciju bilo atentata i špijunskih afera.90
Atentatori su podvlačili da oni nisu želeli da ubiju samo Franju Ferdinanda, nego i druge velikodostojnike Austro – Ugarske. Princip je još u prvom iskazu na saslušanju rekao: „Već prije dvije godine namjeravao sam iz nacionalističkih osećanja da izvršim atentat na neku ličnost na višem položaju koja u Austriji predstavlja vlast“91. Grabež je, takođe, izjavio da „ličnost prestolonasljednika kao čovjeka nije kod mene igrala nikakvu ulogu, nego je igralo samo nacionalno osjećanje“.92
Grabež je posebno napomenuo da je Franja Ferdinand bio inicijator iznimnih mera i veleizdajničkih procesa u Hrvatskoj93. On je na suđenju ponovio svoj iskaz dat u toku istrage: da je nadvojvoda bio najmoćniji faktor u Austriji, a, povrh svega, neprijatelj Slovena.
Čabrinović je imao drugačije mišljenje. On je izjavio da on nikad ne bi pucao na cara Franju Josifa, ali da je bio spreman da ubije Franju Ferdinanda:
„Anarhista ne priznaje nikakav zakon, nego se smatra pozvanim da se sveti. Znao sam iz čitanja i debatovanja da je na Balplacu jedna klika koja se zove ratna stranka i da je šef te stranke bio pokojni Ferdinand, i da ona ima aspiracije da osvoji Srbiju i ostale slovenske zemlje. Mislio sam: osvetivši se njemu, osvetio sam se i svima ostalima.“94
A o starom caru Čabrinović je rekao:
„. . . Meni je poznato da je car Franja bio nekad dobar prijatelj srpskog naroda, za knjaza Mihaila, i pokojni Rudolf. U Srbiji sam slušao o njima pohvalne stvari . . . Ja nijesam pristaša monarhije, mene vrijeđa kad na čelu monarhije stoji čovjek kome se plaća 60.000 dnevno.“95
Zaverenici su za vreme suđenja s ogorčenjem govorili o čaršiji i srpskoj buržoaziji u Bosni i Hercegovini. Čabrinović je rekao da je bio zapanjen servilnošću nekih Srba, koje je nazvao vladinim mamelucima. Njegov advokat ga je pitao da li se njegova primedba odnosi na političku grupu „lojalnih Srba“ na čelu koji se nalazio dr Danilo Dimović a Čabrinović je odgovorio:
„Ja sam čitao samo revolucionarne knjige, pa mi je bilo nerazumljivo što Srbi izdaju list koji je za vladu i što se taj list još zove ,Istina’. I mi smo ga u štampariji ismejavali.“96
Na sušenju je došla do izražaja očita razlika u stavovima mladih i starijih zaverenika. Princip, Čabrinović, Grabež i Ilić i ostali atentatori unapred su znali šta će na kraju biti s njima. Oni su imali svoje revolucionarne ideje i bili su spremni da daju svoje živote za njih. Ali optuženi seljaci, Milović, Kerović, Mičić, Milošević nisu bili ljudi od doktrine. Oni su se smatrali dobrim Srbima, održavali su vezu s Narodnom odbranom i pomagali zaverenicima da lakše prođu kroz Bosnu. U neku ruku, žrtvovanje tih seljaka bilo je veće nego mladobosanaca. Stari Kerović je bio imućan seljak, imao je preko 3.000 stabala šljiva. Bio je domaćin zadruge i sve su mu muške glave bile pohapšene zato što je primio Grabeža i Principa u kuću. Jakov Milović je bio siromašan seljak, udovac s petoro sitne dece.
Svi optuženi seljaci vešto su se braili. Ponašali su se skromno u nadi da će dobiti manju kaznu. Ali, u dubini srca bili su uz Principa i drugove. Jedan od mlađih Kerovića bio je na kraju suđenja oslobođen i odmah poslat na karatski front. Samo nekoliko dana kasnioje, u prvom okršaju s ruskom vojskom, on je iskoristio priliku i prešao na rusku stranu. Posle toga se odmah prijavio u dobrovoljačku vojsku u Dobrudži i uskoro zatim poginuo u borbi protiv Nemaca.97
U posebnom položaju bili su Veljko Čubrilović i Miško Jovanović. Obojica su bili članovi Narodne odbrane i kao takvi slali u Srbiju poverljive informacije o kretanju austrijskih trupa. Iako je Miško Jovanović u susretu sa atentatorima odavao preplašenog čoveka, on je svoju dužnost poverenika Narodne odbrane savesno vršio. Svoju mladu ženu Ljubicu zakleo je na jednoj knjizi Nikolaja Velimirovića, koja mu je služila kao šifra, da neće reći ni reči o njegovim tajnim poslovima, a naročito da su mu u kuću dolazili atentatori i ostavljali oružje98. Veljko Čubrilović je često odlazio u Srbiju, a naročito je velike usluge učinio srpskoj vojsci za vreme skadarske krize 1913. godine, kada je slao neobično tačne izveštaje o broju i kretanju austrijskih trupa. Jednom prilikom je takav jedan izveštaj odneo njegov mlađi brat Vaso.99
Ali, ni Čubrilović ni Jovanović nisu verovali da su atentati najpogodnije sredstvo političke borbe. To su oni pred sudom jasno istakli, izjavivši da su pomagali atentatore, ali da nisu smatrali da je poželjno revolucionarno uništenje Habsburške Monarhije jer su oni pristalice autonomije Bosne i Hercegovine. I Jovanović i Čubrilović mogli su lako da pobegnu posle 28. juna, ali su ostali kod svojih kuća, Veljko Čubrilović je u zatvoru rekao jednom atentatoru da nije mogao da beži jer ne bi bilo lepo da napusti svoje seljake u tako teškim danima.100
Veljkov Mlađi Brat Vaso sasvim se drukčije branio na suđenju, potvrđujući time i onu osnovnu razliku koja je postojala između dveju generacija bosanskih intelektualaca. Vaso je otvoreno bio za revolucionarno uništenje Habsburške Monarhije i zgrozio je bigotne sudije svojim ateističkim mislima. S druge strane, Veljko je bio pobožan, i noć uoči pogubljenja čitao je Jevanđelje po svetom Jovanu. Pored kazne od trinaest godina robije, Vaso je dobio još tri godine samo zato što je na pitanje predsednika Veća da li se oseća krivim što je učestvovao u zaveri koja je donela smrt nadvojvodi, odgovorio sledeće: „A zašto milioni ginu na evropskim bojištima? Ja mogu žaliti prestolonasljednika kao čovjeka, ali kao austrijskog prestolonasljednika ne mogu. Ja mogu žaliti milione naših seljaka.“101
Shvatanje braće Čubrilović takođe su se razlikovala i u pitanju odnosa Srba i Hrvata. Veljko je sebe smatrao Srbinom i žudeo za oslobođenjem Srba, a Vaso je bio Jugosloven. Kada ga je predsednik upitao da li je on Srbin, Vaso mu je odgovorio da je on Srbo – Hrvat. A na pitanje predsednika šta znači to, on je odgovorio:
„Znači da se ne priznajem samo Srbinom i da ne moram raditi samo za Srbiju, nego i za Hrvatsku.“102
Princip, Grabež i Čabrinović takođe su se izjašnjavali za jedinstvo Jugoslovena, što su činili i najmlađi zaverenici. Princip je u toku istrage i suđenja više puta govorio o problemu jugoslovenstva.
Na primer, na saslušanju od 15. avgusta on je pred istražnim sudijom izjavio:
„Političko ujedinjenje Jugoslovena uvek mi je lebdilo pred očima i to je bila moja osnovna misao. Za to je bilo potrebno da se Jugosloveni oslobode pre svega Švaba i Austrije; jer svaka nesreća koja je zadesila Jugoslovene potekla je od Austrije.
Ovaj duh razvio se osobito među omladinom u jugoslovenskim zemljama i bio je posljedica narodnog ogorčenja.
To, i sve ostalo, pobudilo me je da izvršim atentat na prestolonasljednika, jer sam njega po njegovoj djelatnosti smatrao veoma opasnim za Jugoslovene.“
Sudija – Da li se u Srbiji moglo zapaziti da tamo postoji namjera da Jugoslovene oslobode od Austrije?
Princip – O tome se u Srbiji nije samo govorilo, nego se to smatralo i moralnom dužnošću; jer Srbija je slobodan deo Jugoslavije i svaki pošten Srbin ili Hrvat očekivao je da će Srbija kad – tad osloboditi Jugoslovene.103
Na saslušanju od 17. avgusta sudija je pitao kada je među studentima organizovan nacionalistički pokret, na što je Princip odgovorio:
„Ovaj pokret razvio se poglavito kad je Cuvaj bio komesar u Sarajevu i za vrijeme balkanskog rata, najprije u Beogradu, a zatim u Zagrebu. Objavljen je jedan srpsko – hrvatski almanah, zajednički rad srpskih i hrvatskih književnih udruženja.
Najzad je Akademija izdala zajednički riječnik, tako da je književno – kulturno ujedinjenje već bilo izvršeno. Smjesta je među nacionalističkom omladinom stvoren radikalni program. Taj pokret među nacionalističkim studentima razvio se u svim školama Hrvatske, Dalmacije i Bosne, među Slavoncima i pod Mađarima, to jest svuda gje ima Srba i Hrvata i uopšte Jugoslovena.
Budući da su naprednjaci i stari Jugosloveni bili separatisti, mi mladi postavili smo sebi cilj da taj separatizam istrebimo, kako bi svi Jugosloveni priznavali i smatrali sebe jednom nacijom.“
Sudija – Pošto je, dakle, kulturno ujedinjenje, kako kažeš, već bilo izvršeno, kojim sredstvima i na koji način ste namjeravali da sprovedete političko ujedinjenje?
Princip – Naša saradnja u časopisima težila je u prvom redu da podiže nacionalni duh, kako narod ne bi usahnuo. Kao na primjer služilo nam je ujedinjenje u Njemačkoj i, osobito, u Italiji, a u datom trenutku bi se to ujedinjenje sprovelo kod nas. Kao takav trenutak zamišljali smo evropski rat, u kojem bi Srbija i Jugoslavija toliko ojačale da bi mogle da otpadnu od Austrije.
Napomnjem da su ovo moje misli i takođe misli idealni omladine; ali ima ih danas dosta koji drukčije misle.
Sudija – Jesu li te ove tvoje misli i tvoji ideali rukovodili pri izvršenju atentata?
Princip – Jesu, jer ako čovjek zaboravlja sebe ali voli svoj narod, on je kadar da sve učini. Mi nikad nismo očekivali od Austrije da će ujediniti Jugoslovene, nego smo očekivali da se Austrija raspadne kao kuga i izgubi među nama Jugoslovenima.
Sudija – Da li su atentati koji su se u toku poslednjih godina događali u Hrvatskoj i Bosni takođe bili plod tih nacionalističkih ideja?
Princip – Bez sumnje, jer atentati Jukića i Žerajića bili su protest protiv Ugarske i Austrije, a isto tako i ostali atentati.
Moja misao je bila da svak ko ima dušu i saoseća sa napaćenim narodom mora da protestuje i izvrši bilo šta, jer osveta je slatka i krvava.104
Grabež je 4. jula pred sudijom izjavio:
„Ja i Princip raspravljali smo više puta o teškom položaju naroda u Bosni, o apsolutističkom režimu u Bosni, teškom položaju seljaka i o nasiljima vršenim nad Srbima. Zatim smo govorili o političkom ujedinjenju svih Jugoslovena sa Srbima pod Austrijom, bilo pod hrvatskim, srpskim ili slovenačkim imenom, u bilo kom obliku, ili kao republika ili kao federativna država, a u tu federaciju trebalo bi uključiti i Bugare.“105
A na saslušanju od 16. avgusta on je rekao:
„Kada sam došao u Srbiju, vidio sam ogromnu razliku između Režima u Srbiji i u Bosni. Uočio sam težak položaj naših ljudi i naših seljaka u poređenju sa slobodom koju u Srbiji uživa svaki građanin.
Iz Srpskih novina sam takođe spoznao istinski zavisni položaj Jugoslovena i njihovo teško stanje, što iz ovdašnjih novina, uslijed cenzure, ne bi bilo mogućno saznati. Najzad, došao sam u dodir sa srpskom omladinom, koja se čudila našoj ravnodušnosti. Ta omladina gleda na naš položaj sa drukčijeg stanovništva i sasvim otvoreno kritikuje austrijsku upravu. Ona kritikuje i one krugove koji su za veze sa Austrijom, kao i postupak Austrije protiv Slovena i protiv Srbije.
Sve ono što sam zapazio u Beogradu, zatim rat i oduševljenje podstakli su me da u datom trenutku i sam žrtvujem život za dobro Bosne i Jugoslovena uopšte.
Moja ideja – vodilja bila je samo da ovom narodu i Jugoslovenima koristim, a da sam znao da bi ovo naše djelo moglo prouzrokovati nešto suprotno, to jest štetu za Jugoslovene, ja ovo djelo nikad ne bih izvršio.“106
Princip je slična gledišta izrazio i na suđenju:
„Ja sam nacionalista Jugosloven i težim za ujedinjenjem svih Jugoslovena u koju bilo državnu formu, i da se oslobode Austrije.“107
Drugom prilikom Princip je rekao da je i Ilić jugoslovenski nacionalista kao i on, da želi ujedinjenje svih Južnih Slovena, ali ga je u tom trenutku predsednik prekinuo:
„Pod Austrijom“, na što je Princip odgovorio:
„Bože sačuvaj! Ja nisam bio za dinastije. Tako daleko nismo išli, nego smo mislili ujedinjenje, pa kakve budu prilike.“108
Među omladincima na suđenju jedini je Nikola Forkapić, đak učiteljske škole, Srbin po narodnosti, istakao svoje neslaganje sa idejom ujedinjenja Jugoslovena. On je bio optužen da je čuo od Čubrilovića za atentat ali da ga nije prijavio vlastima. Na sudu je izjavio da je pristalica starih radikala i da ne želi političko ujedinjenje Srba i Hrvata, da smatra Bosnu i Hercegovinu srpskim pokrajinama, ali da je protiv ujedinjenja Srbije i Bosne. Bosna treba da ostane austrijska.109
Među optuženima nalazio se i jedan stolar, po imenu Franjo Sadilo, Hrvat po narodnosti, koga je državni tužilac teretio da je od Ive Kranjčevića primio bombu i revolver Vase Čubrilovića. Kao što je Forkapić bio velikosrbin, tako je Sadilo bio velikohrvat. Kada ga je predsednik zapitao: „Volite li Srbe“, on je odgovorio: „Kad ih ne vidim. Mene nijemci u radionici zovu: Groskroat. Kad sam došao u policiju, nisam znao za sebe. Ona tri dana u zatvoru bio sam izvan sebe.“110
Austrougarske vlasti pokušavale su da skriju činjenicu da se među zaverenicima nalaze Hrvati i muslimani, jer je službena teza bila da je atentat delo Srba. Stoga je Kranjčević ime Ivo, čisto hrvatsko prezime, u izveštajima za štampu, kako za vreme istrage, tako i za vreme suđenja, bilo promenjeno u Milan111. Jezuitski „Hrvatski dnevnik“ objavio je već 8. jula 1914. godine jedan članak demantujući da je Kranjčević katolik i tvrdeći da je to izmišljotina srpske propagande. Slično se postupalo i s imenima Mehmedbašića i Bukovca. U austrougarskom ultimatumu Srbiji uopšte se ne pominje Bukovčevo ime.
Od prvog trenutka istrage postojala je jasno izražena težnja da se dokaže kako je zavera skovana u Beogradu, a da su atentatori žrtve velikosrpske propagande. Naročito se sarajevska policija trudila da dokaže tu tezu. Ivasjuk je izvukao Čabrinovića iz ćelije 2. jula, i vršio na njega pritisak da prizna da je oružje dobio od Narodne odbrane preko njenog sekretara Milana Pribićevića. Ivasjuk je tvrdio kako mu je Čabrinović priznao da mu je Princip pričao da će oružje dobiti od Narodne odbrane.
Sudija Pfefer je 4. jula suočio Ivasjuka i Čabrinovića u prisustvu sekretara suda Kacvinskog, koji je bio prisutan za vreme policijskog saslušanja Čabrinovića.
Čabrinović je oštro opovrgao Ivasjukove tvrde. Sekretar suda Kacvinski izjavio je da „ne može da se seti tog razgovora jer ga nije pratio i češće je imao nešto da razgovara sa ključarem, pa ne može da pruži objašnjenja o pomenutim protivrečnostima“.112
Atentatori su uporno tvrdili da su oni sami došli na pomisao da treba izvršiti atentat, da ih niko u Beogradu nije na to nagovarao, i da su jedino od komita dobili pomoć i to u oružju, kao i prilikom prelaska preko granice. Čabrinović se žalio da su mu se ljudi u Beogradu rugali što u Bosni trpe takav tiranski sistem i što ništa ne preduzimaju protiv njega.113
Grabež je na sudu još jasnije to obrazložio: „Meni nije rukovodila Srbija, nego jedino Bosna“114. I Princip je izrazio slično mišljenje. Činjenica je da u zaveri nije učestvovao nijedan Srbijanac, nego samo omladina iz Bosne i Hercegovine. Princip je na suđenju podvukao da su Čabrinović, Grabež i on najpre došlo do zaključka da se mora izvršiti atentat, i da su se tek posle toga, preko Bukovca, takođe Bosanca, obratili Ciganoviću, opet Bosancu, iza koga je stajao Tankosić.
Princip je na suđenju izjavio da je on mogao da pređe iz Srbije u Bosnu bez ičije pomoći: „Ja sam prelazio toliko puta u Srbiju i iz nje, pa sam mogao i ovaj put bez njihove pomoći, ali sam htio biti sigurniji.“115
Ilić, Čabrinović, Princip, Grabež i Vaso Čubrilović, nezavisno jedan od drugoga, tvrdili su da u Srbiji postoji sukob između vlade i oficira, kao i između Narodne odbrane i oficira.116
Vaso Čubrilovič je 5. jula u istrazi izjavio da je pitao Ilića da li je oružje stiglo, a da mu je Ilić na to odgovorio da će oružje stići, ali da je teško nabaviti bombe jer se vladini organi u Srbiji plaše da bi se njima mogla počiniti neka ludost u Bosni. Iz toga razloga bili su prinuđeni da traže oružje od nezvaničnih krugova u Srbiji.117
Ilić je o ovome saslušan 13. jula, i on je uglavnom potvrdio Čubrilovićeve reči:
„Ja ne znam šta je mislila zvanična Srbija, i ako sam nešto slično i rekao Čubriloviću, onda je to bilo samo zato da ga zavaram. Moram priznati da sam i ja sam, prije nego što su bombe stigle, razmišljao o tome kako neće biti tako lako nabaviti bombe, jer ako bi zvanična Srbija to saznala, ona bi sigurno spriječila nabavku; ali, da li bi zvanična Srbija to stvarno i učinila, to ja ne znam.“118
Na suđenju su i Čubrilović i Ilić potvrdili Ilićeve reči119. Čubrilović je tom prilikom izjavio da mu je Ilić odgovorio da će oružje poslati nezvanični ljudi iz Srbije i da treba paziti da za to ne sazna službena Srbija120. Posle kraćeg kolebanja, i Ilić je to potvrdio.121
Princip je u istrazi takođe dao svoje mišljenje. Na dan 7. jula izjavio je „da oficiri iz vladajućih krugova nisu znali za atentat, vidi se po tome što nam je Ciganović rekao da ćemo u Srbiji sasvim sigurno biti uhapšeni ako nam civilne vlasti uđu u trag.“122. Grabež je 7. jula izjavio da on smatra da bi ih srpske građanske vlasti smesta uhapsile da su ih uhvatile. Na pitanje sudije da li bi ih i vojne vlasti uhapsile, on je odgovorio:
„U vojsci postoje dvije stranke, i to jedna koja se slaže s vladom i u novim oblastima želi prevlast civilnih vlasti, i druga, ratoborna stranka, koja je, naprotiv, za prevlast vojne sile. Vojničke vođe jedne ili druge stranke nisu mi poznate, znam samo da je ministar vojni uz vladu. Drugi dio oficira, pristalica lista ,Pijemont’, jesu protiv vlade, ali samo u borbi za prevlast.“123
Na suđenju je Grabež izjavio da je „Tankosić bio najveći protivnik Narodne odbrane i Milana Pribićevića, i nije istina da je on osnivač Narodne odbrane“.124
Čabrinović je na suđenju izjavio da im je Ciganović „direktno rekao da se luvamo da ne bi Stojan Protić, ministar unutrašnjih djela, doznao da putujemo u Bosnu“.125
Pošto je svih dvadeset pet optuženih saslušano, pošto su saslušani i svedoci i pročitan dokazni materijal, 22. oktobra uzeo je reč državni tužilac dr Franjo Svara. Njegov osnovni argument bio je da su Princip i ostali konspiratori žrtve velikosrpske propagande iz Beograda. Dr Svara je, takođe, istakao pitanje Principovih godina tvrdeći da je on rođen 13. juna 1894, što znači da je na dan atentata imao preko dvadeset godina, te je stoga predlagao da se Princip kazni smrću.126
Principov advokat dr Maks Feldbauer osporio je Svarinu tvrdnju da je Princip rođen 13. juna. On je podneo dokaze da je Princip rođen 13. jula, i da je, shodno tome, na dan atentata imao manje od dvadeset godina. Ta razlika je nastala usled greške koju je načinio prota Ilija Bilbija. U Matici rođenih stoji da je Princip rođen 13. jula, a u Domovniku 13. juna. Ali u kneževoj prijavi kotarskom uredu, odnosno ispostavi u Grahovu, stajalo je da je Princip rođen 13. jula.127
S druge strane, Feldbauer je prihvatio tvrđenje državnog tužioca da Princip nije bio inicijator atentata, nego žrtva velikosrpske propagande.
Ostali advokati, osim dra Rudolfa Cistlera, nisu se ponašali kao branioci optuženih, nego kao njihovi tužitelji. To se naročito odnosi na Čubrilovićevog advokata, dra Premužića, i Grabežovog, dra Strupla. Odbrana ovoga poslednje sadržala je 56 reči.128
Jedini izuzetak bila je odbrana Rudolfa Cistlera, mladog advokata, i poznatog socijaliste iz Sarajeva. On je branio Veljka i Vasu Čubrilovića, Kranjčevića i Neđu Kerovića.
U svojoj smeloj odbrani Cistler je zastupao gledište da Južni Sloveni koji žive u granicama Habsburške Monarhije imaju pravo na samoopredeljenje, kao i da optuženi nisu ivršili delo veleizdaje s obzirom na državno – pravni status Bosne i Hercegovine:
„Ja, veleslavni sude, odmah postavljam jednu tvrdnju, koja će se, možda, u prvi mah činiti smjelom, nekima možda i paradoksalnom i apsurdnom, ali je ona, ipak, nepobitan fakt. Ja, naime, tvrdim da poduhvat koji je uperen na to da se Bosna i Hercegovina strgnu od Monarhije, kako to optužnica inkriminiše, po našem zakonu ne samo da nije zločin veleizdaje nego uopće nikakvo kažnjivo djelo . . .“129
Potkrepljujući ovu svoju tvrdnju, dr Cistler je citirao odluke Berlinskog ugovora, na osnovu kojeg je Austro – Ugarska dobila samo pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu, ali ne i pravo da je pripoji Austro – UGarskoj, jer je suverenitet ipak ostao u rukama sultana, nosioca državne vlasti u Turskoj:
„Posve je jasno da se kroz cijelo vrijeme okupacije nije moglo počiniti teritorijalna veleizdaja činom koji smjera na otrgnuće Bosne i Hercegovine od Austro-ugarske Monarhije, jer Bosna i Hercegovina nisu bile u teritorijalnom savezu Austro – ugarske Monarhije pošto je suverenitet bio na strani sultana, a ako Bosna i Hercegovina nisu bile u teritorijalnom savezu Monarhije, one se nisu mogle od nje ni otrgnuti, te čin koji se na to smjera nije mogao biti čin veleizdaje ni kažnjivo djelo . . . Aneksijom 1908. godine položaj Bosne i Hercegovine se nije naročito izmijenio, jer Bosna i Hercegovina nisu ušle u teritorijalni savez Monarhije, nego su ostale kao zasebno državno tijelo pod suverenitetom habsburške kuće.“130
Predsednik Veća nije dozvolio Cistleru da do kraja obrazloži svoju odbranu. Državni tužilac je, međutim, dao predlog da se pokrene istraga protiv Cistlera, koji je posle toga bio prognan iz Bosne i Hercegovine.131
Ako bi se htela dati ocena držanja atentatora, ona bi bila sledeća: svi do jednoga branili su svoja ubeđenja, sem, možda, u neku ruku, Lazara Đukića, koji je nastojao da ništa ne kaže pred imperijalističkim sudom.
Odbrana pojedinaca zavisila je i od njihovog načina izražavanja, ali su gotovo svi pokazali želju da pomognu jedan drugome. Princip i Grabež su pokušavali po svaku cenu da spasu seljake. Izjavljivali su da su seljacima pretili revolverom i silom da bi ih naterali da ih provedu kroz Bosnu i prenesu oružje. Cvetko Popović i Vaso Čubrilović želeli su da umanje odgovornost Ive Kranjčevića. Ni Ilić nije hteo da okrivljuje Miška Jovanovića.
Ostaje Ključno pitanje da li su Princip i drugovi kazali sve što su znali, ili su nešto zatajili pred sudom. Nisu li oni kao Ravajak, ubica kralja AnrijaIIV, 1606. godine, skrivili prave podstrekače na ubistvo?
Mišljenje o ovom pitanju biće dato na kraju knjige, pošto se osvetle svi aspekti atentata. Ilić, na primer, koga je državni tužilac opisao kao spiritus agens-a zavere, nije hteo da govori o svom putu u Švajcarsku, preduzetom u leto 1913. On isto tako nije ništa rekao ni o svom putu u Bosanski Brod, gde je, navodno, imao sastanak sa Đurom Šarcem.
Što se tiče Principa, Čabrinovića i Grabeža, utisak piscka ove knjige je da su oni rekli sve što su znali, izuzev, možda, da su prisustvovali tajnim sastancima organizacije Smrt ili život.
Osim političkih motiva kojima su se rukovodili, Princip i njegovi drugovi bili su opsednuti i svojim ličnim problemima, koji su, nema sumnje, uticali na njihovu akciju i držanje pred sudom. Može se reći da je u tom pogledu između pojedinih zaverenika postojalo utrkivanje ko će se pokazati boljim, što je naročito dolazilo do izražaja u odnosima između Principa i Čabrinovića.
Kako u toku istrage tako i na suđenju, svaki od optuženih je svojim stavom dokazivao, a i tvrdio, da između njih ne postoje razmirice. Iako je Princip svojim učešćem u atentatu želeo da dokaže da je ravan svojim drugovima, pogotovu zbog toga što se osećao teško povređen što ga Tankosić 1912. godine nije hteo da primi u komite, „jer je bio škart“, kako je sam Princip izjavio na suđenju, ipak je on u odnosu prema Čabrinoviću isticao svoju superiornost. Za to postoji više razloga. Princip je, kao i mnogi drugi mladobosanci, gajio neku vrstu kulta prema intelektualnom životu, dok je Čabrinović jedini među atentatorima bio radnik koji nije svršio nikakvu školu. Čak je i Mehmedbašić, koji je bio stolar po zanimanju, proveo sedam godina u medresi. Princip je, na primer, rekao dru Papenhajmu za Čabrinovića „da je slovoslagač, ne baš velike inteligencije“132. Među njima su postojale i neke razlike u političkim shvatanjima. Princip je, takođe, rekao dru Papenhajmu da Čabrinović „nije dovoljno nacionalistički nastrojen“, jer je ranije „bio anarhista i socijalista“133. Ilić je kazao da su i Princip i Grabež smatrali Čabrinovića za naivnog čoveka koji nije kadar da izvrši atentat.134
Čabrinoviću je bilo dobro poznato šta o njemu Princip misli. On je još 1912. godine imao neke prepirke s mladobosancima, pa je, možda, čak bio i isključen iz nekog kružoka, što bi mogla potvrditi i njegova prepiska s B. Jevtićem135. Već smo govorili o tome kako je došlo do sukoba između Principa i Grabeža s jedne strane, i Čabrinovića s druge strane.
Sve te uvrede Čabrinović nije mogao da preboli. Činjenica što je on prvi bacio bombu na Franju Ferdinanda a ostali atentatori propustili priliku da upotrebe svoje oružje kad je nadvojvoda prvi put prošao pored njih, dala je Čabrinoviću novu snagu da se suprotstavi Principu za vreme istrage i suđenja. Čabrinović se žalio istražnom sudiji da je Princip „pravi diktator“, da nije iskren prema njemu, da je veoma zatvoren čovek.136
Čabrinović, koji je mnogo pretrpeo u životu, bio je neobićno osećajan mladić, i ne mogavši da skrije svoja osećanja, često je padao iz jedne krajnosti u drugu. Za vreme suđenja, Čabrinović je čak oprostio i svome ocu, uprkos svemu što je od njega pretrpeo. Na suđenju je pročitano jedno pismo njegovog oca u kojem se stari Čabrinović žali na „nezahvalnost svoje djece“, želeći im „da to isto dočekaju od svoje djece“.
Predsnednik je pecnuo Čabrinovića rekavši mu: „Čabrinoviću, vidiš kako si ti nezahvalan sin.“ Na to je Čabrinović odgovorio: „Ne želim da optužujem oca, ali da je bila bolja pedagogija, ne bih sjedio na ovoj klupi“137. Drugom prilikom, međutim, kad je predsednik isticao političku lojalnost Čabrinovićevog oca, mladić je skočio na noge i uzviknuo: „On je bio vaš špijun.“138
Razlike u temperamentu Principovom i Čabrinovićevom naročito su došle do izražaja pri kraju suđenja. Kada ga je predsednik upitao da li ima nešto da doda u svoju odbranu, Princip je rekao samo nekoliko reči:
„Što se nama hoće sugerirati da je neko bio inicijator, to nije istina. U nama je nikla ta ideja te smo učinili atentat. Voljeli smo narod. U svoju odbranu ne govorim ništa.“139
Za razliku od hladnokrvnog, pribranog Principa, kome je na licu uvek igrao neki pomalo prezriv smešak, kao da mu je ispod časti da se brani pred neprijateljskim sudom, emotivna priroda dovodila je Čabrinovića dotle da je čak plakao pred sudijama.
Svim silama se trudio da dokaže sudijama da su on i njegovi drugovi nevini. U tom njegovom držanju bilo je nečega što je Princip uočio, i u istrazi i rekao, da je, naime, Čabrinovićeva slabost u tome što veruje svim ljudima. U svom poslednjem govoru na suđenju Čabrinović je zapao u takvu jednu emotivnu krizu. Njegov govor bio je pun protivrečnosti, njegov razum i njegova osećanja često su se sukobljavali:
„Ma nijesmo mrzili Austriju, ali Austrija, kako je okupirala bosnu, nakon 33 godine nije sredila prilike, nije rešila agrarno pitanje. To su motivi koji su nas vodili atentatu.
Prije nego se rastanemo želim da nas shvatite, da nas ne smatrate zločincima. Mi smo voljeli naš narod. Devet desetina našega naroda, to je težak. On pišti, jaduje, nema škola, nema kulture. Nas je to boljelo. Mi smo osjećali bol našega naroda, a nijesmo mrzili habsburšku kuću. Premda su u meni anarhističke ideje, premda sam mrzio sve, nikada, nijednom mišlju nijesam bio protiv Njegovog Veličanstva Franje Josipa. Jedino mi je bilo krivo što ima 60.000 kruna na dan. Mi nijesmo taj atentat tražili protiv Franje Ferdinanda. Mi smo priznali da nije u nama nikla ta ideja. U društvu gdje smo bili, uvijek su se isticali atentati. Čitali smo novine koje su veličale atentat Jukićev, Žerajićev. Mi smo mislili da su plemeniti ljudi sposobni za atentat. Mi nijesmo pomišljali na atentat na pokojnog Franju Ferdinanda, mi smo mislili da među nama nema ovakvih ljudi kakvi su danas, da nam nikada neće biti bolje. Mi smo mislili da su potrebniji atentati na saborske mameluke, na Nastića, nego na pokojnog Franju Ferdinanda, ali ljudi među kojima smo bili, govorili su o Franji Ferdinandu, gledali su u njega kao u neprijatelja Slavena. Mi smo o njemu čuli da je neprijatelj Slavena. Nama nije niko direktno rekao: ,Ubij ga’, ali mi smo u tom milieu došli na tu ideju.
Posle ovih reči, kako je to jedan od advokata u svojim uspomenama zabeležio, Čabrinović je seo pognute glave, jedva kontrolišući svoja osećanja, ali „Principova divovska priroda, ona natčovečna snaga, nije mogla da primi tu Čabrinovićevu izjavu bez prosvjeda. Princip je odmah zatim ustao, te je kratko i odlučno izjavio da Čabrinović nije imao ovlaštenje da govori i u njegovo ime i da, prema tome, za njega ono što je kazao ne važi“.141
Suđenje je bilo prekinuto za pet minuta. Principov advokat je u pauzi zapitao svoga branjenika kakvo je njegovo mišljenje o poslednjim rečima nadvojvode Franje Ferdinanda, koje su bile navedene u izveštaju oficira Haraha, a koje je Čabrinović pomenuo. Princip mu je odgovorio: „Pa valjda ne mislite da sam živina!“142
Posle izricanja presude, kao što Ivo Kranjčević navodi u svojim uspomenama, vođa jezuita u Bosni i Hercegovini Anton Puntigam došao je lično u Čabrinovićevu ćeliju:
„. . . i donio pismo djece Franje Ferdinanda, u kojemu djeca mole Puntigama da saopšti Neđi da mu djeca opraštaju, jer se Neđo pokajao i požalio smrt njihovih roditelja. Kada je čitan zapisnik grofa Haraha, u kojem je on ispričao da je Franjo Ferdinand na samrti rekao: ,Sofija, ostaj za našu djecu’, bili smo dirnuti. Franjo Ferdinand u tome času nije bio onaj nadmeni član carske porodice koji je prezirao sirotinju, nego je bio čovjek kao i svaki drugi, koji umire i brine se za svoju djecu. Neđo je bio neobično osjetljiv i dobra srca, a kako se sam suviše napatio u svojemu kratkome životu, to je suviše mnogo bio osjetljiv za tuđu nevolju i patnju. I sada je požalio čovjeka i djecu, a zaboravio na vojskovođu i narodnog neprijatelja, pa je izjavio da žali djecu i roditelje. Smatram da mu to niko ne može uzeti kao zlo što se sažalio nad palim neprijateljem. Neđo je ovu izjavu oproštaja primio s čuđenjem. Pater Puntigam održao mu je dugu propovijed, a Neđo je mirno saslušao, jer nije htio da bude možda nepristojan prema starome čovjeku i svešteniku druge vjere.“143
Pri završetku suđenja Čabrinović je pokušao još jedanput da dokaže da je on ravan Principu. Sudija Pfefer u svojoj knjizi ovako opisuje tu scenu:
„Kad je dovršena glavna rasprava, pozvao je Predsedatelj optužene: da ustanu oni koji žale čin. Ustali su svi osim Gavrila Principa. Kad ga je Predsedatelj pitao zašto ne ustaje, odvratio je: da je njemu žao što su deca izgubila oca i majku, i žao mu je još što je ubio vojvotkinju Sofiju kao Čehinju, jer je nikako nije kanio ubiti, budući da je taj hitac bio namenjen Potjoreku; ali da mu nije žao što je ubio austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda, jer ga je hteo ubiti. Pošto su ostali bili međutim seli, sada je odjedared ponovo ustao, sav uzbuđen, Čabrinović, i stao tvrditi da i njemu nije žao što je učinio.“144
Suđenje je završeno 23. oktobra, a presuda je pročitana pet dana kasnije, 28. oktobra 1914. godine. Sudije su bile obučene u crno odelo – znak da će biti pročitane smrtne kazne. Dok je predsednik čitao presudu, atentatori su stajali vezani lancima jedan za drugog.
Princip je bio osuđen na kaznu teške tamnice u trajanju od dvadeset godina, pooštrenu jednim postom mesečno, i na dan 28. juna svake godine tvrdim ležajem i samotnim zatvorom u mračnoj sobi.
Čabrinović je dobio istu tu kaznu, samo nije bio kažnjen postom.
Grabež je, takođe, bio osuđen na dvadeset godina teške tamnice i post svakog trećeg meseca.
Vaso Čubrilović je bio osuđen na šesnaest godina i post svako pola godine, Cvetko Popović na trinaest, a Lazar Đukić na deset godina.
Danilo Ilić, Veljko Čubrilović, Neđo Kerović, Miško Jovanović i Jakov Milović bili su osuđeni na kaznu smrti, i to da se smrtna kazna ima izvršiti ovim redom: Jakov Milović, Neđo Kerović, Veljko Čubrilović, Miško Jovanović i, poslednji, Danilo Ilić.
Stari Mitar Kerović osuđen je na doživotnu tešku tamnicu, Ivo Kranjčević na deset godina teške tamnice, Cvijan Stjepanović na sedam godina, a Branko Zagorac i Marko Perin na po tri godine.
Devetorica optuženih bili su oslobođeni: Nikola Forkapić, Dragan Kalember, Ivan Momčilović, Franjo i Angela Sadilo, kao i četiri seljaka: Mić Mičić, Obren Milošević, i Jovo i Blagoje Kerović. Izgleda da su sudije poverovale Principovim i Grabežovim rečima da su oni naterali seljake da ih vode i nose oružje.
Državni tužilac uložio je ništovnu žalbu zbog „nepravilno odmjerenih kazni“ tražeći da se Princip osudi na smrt, jer ima više od dvadeset godina. Istu kaznu tražio je za Obrena Miloševića i Miću Mičića, a za Dragana Kalembera i Blagoja Kerovića kaznu teške tamnice.
Dok je trajalo suđenje Principu i drugovima, jedna po jedna tajna organizacija mladobosanaca bila je otkrivana, i to ne samo u Sarajevu nego i drugim mestima u Bosni i Hercegovini. U isto vreme došlo je do otkrivanja tajnih omladinskih organizacija u Sloveniji i Dalmaciji, koje su održavale veze s mladobosancima.
U toku 1914. i 1915. godine, ne računajući sarajevski proces, ukupno je izvedeno pred sud šest grupa mladobosanaca, tri grupe preprodavaca, kao i nekoliko grupa Dalmatinaca.
Neki od sudskih spisa sa ovih procesa su dostupni, tako da se može utvrditi kako je došlo do provale i kako su se osuđeni držali. U sudskim spisima preprodavaca, suđenih u Gracu septembra 1915, nalazi se i materijal koji su vlasti iz Bosne slale sudu u Gracu o vezama mladobosanaca i preprodavaca, kao i o radu mladobosanaca u Bosni i Hercegovini. Tu se nalazi i izveštaj Zemaljske vlade, bez datuma, verovatno od jula 1914. godine, koji nosi naslov „Tajne školske organizacije u srednjim školama Bosne i Hercegovine“145. U arhivu Bosne i Hercegovine u Sarajevu nalazi se i nekoliko izveštaja o otkrivanju tajnih đačkih organizacija u Bosni i Hercegovini146, tako da se na osnovu njih može steći potpunija slika o delovanju ovih organizacija i njihovom otkrivanju posle atentata.
U Tuzli je bio saslušan školski drug Gavrila Principa, Vojo Vasiljević, kod koga je u jednoj školskoj svesci nađen spisak trideset i četiri člana gimnazijskog omladinskog društva nacionalista Narodno jedinstvo, s napomenom ko je i u kom iznosu platio članarinu. Članovi su bili sledeća lica: Todor Ilić, Mladen Stojanović, Zvono Dojčanski, Ljubo Todorović, Branko Juskašić, Alojs Budimir, Obrad Mičić, Alija Simitović, Božo Tomić, Vid Gaković, Jovo Zečević, Lazar Kladar, Vojislav Vasiljević, Nikifor Todić, Boško Mitrović, Ljubomir Rankov, Svetolik Milišić, Nikola Nikolić, Miloš Ilić, Petar Jovanović, Branko Vuković, Drago Magjen, Drago Stanišić, Anđelko Popović, Zaharije Zarić, Milan Ivković, Jakov Savić, Dušan Popović, Gajo Jovanović, Rade Starović, Narandžić, Hakman, Dangić i Stevan Botić.147
Iz izveštaja se vidi da su neke organizacije slučajno otkrivene. Mehmed Zvono, đak učiteljske škole, urezao je nožem u klupu sledeće reči:
„Slava Bogdanu i Žerajiću, Živio Lazo Đuković, Bunimo se, Živila revolucija, Živila Jugoslavija, Slava Fereru, Smrt Tiranima“. Mehmed Zvono je odmah zatim bio uhapšen.148
U Sarajevu je otkriven centralni odbor tajnih đačkih udruženja, u kojem su bili đaci učiteljske škole Lazar Đukić i Viktor Rubčić, učenici trgovačke akademije Mirko Kus i Maksim Protić, đaci više gimanzije Marko Perin i Đuro Banjac i đak realke Hamdija Nikšić. Postojao je i centralni sud, čiji su članovi bili gimnazijalci Vaso Čubrilović, Rihard Kuzmić i neki nepoznati Šefer.149
U izveštaju se, takođe, napominje da se u sudskom zatvoru nalaze sledeći članovi tajnih organizacija: Ivan Kranjčević, Dragan Kalember, Vaso Čubrilović, Lazar Đukić, Branko Kebeljić, Cvetko Popović, Sadulah Nikšić, Viktor Rubčić, Milan Prica, Marko Perin, Hamdija Nikšić, a u policijskom pritvoru: Ljubomir Grgurčević, Mihajlo Dojčinović, Rudolf Gržeta, Momčilo Mičetanović, Bogdan Mutić, Branko Grubor, Sava Zorić, Mihael Cipruš, Radoslav Semiz, Savo Gaković, Milan Stupar, Simo Karanović, Đuro Banjac, Milan Vuletić, Franjo Zekić, Ljubomir Pantić, Aleksandar Dimitrijević, Radivoj Đurić, Branko Sučević, Vladimir Marić, Murat Čengić, Hamid Kukić, Bogdan Mirković, Anton Mohorić, Dušan Marijanac, Dušan Drekalović, Đorđe Perović, Branko Zagorac, Dragoljub Tejinović, Bogdan Čulić, Leopold Klofač, Konrad Aleksander, Rihard Kuzmić. Za Vladimira Samardžića i Ibrahima Fazlinovića rečeno je da se nalaze na odsluženju vojnog roka.
Na kraju ovog izveštaja se kaže da su na slobodu pušteni sledeći đaci trgovačke akademije: Nikola Savić, Maksim Protić, Miroslav Kus i Vojislav Bogićević, „ovaj poslednji dijurnista kod Zemaljske vlade“.150
Kakvo je raspoloženje vladalo među većinom omladinaca posle atentata, pokazuje više zaplenjenih dnevnika, pesama i sastava učenika iz Tuzle, Trebinja, Sarajeva, Mostara. U već navedenom izveštaju posebno se navodi nedovršeni rad Todora Ilića iz Tuzle:
„Zar ne osjećate, sinovi jedne Jugoslavije, da u krvi leži naš život i da je atentat bog bogova nacije, jer on dokazuje da živi mlada B o s n a, da živi elemenat kojeg pritišće nesnosni balast imperijalistički, elemenat koji je gotov da gine. U krvi je život rase, u krvi je bog nacije, smrt je prethodila V a s k r s u, atentat je V a s k r s nacije. Smrt stotine sinova J u g o s l a v i j e dokaz je M a r k o v e dinamike, a smrt dvojice h e r o j a njenih V a s k r s je našega srca . . . O, vi svijetli, veliki sinovi – proroci Jugoslavije.“
Na početku drugog pasusa Todor Ilić je, kao moto, stavio reči iz Gaćinovićevog članka o Žerajiću: „Reci omladini da se spremi na žrtve“, a zatim je napisao:
„Nama treba omladina spremna na sve, omladinac ne smije da živi za se, ni za druge, ni za koga, on mora da zna da je život misija, on mora da zna da je on misionar, da ga gled Bog, narod, domovina, čovječanstvo, vasiona, da gledaju kako će on svoju misiju izvršiti i kakvim će gestom dovršiti, jer mnogo stoji do gesta. Gest je odraz čovjekove duše, on je slika njegova junaštva, njegova razumijevanja i njegove svjesnosti; gest je proliti krv despotovu i biti obješen, gest je izvršiti atentat revolverom, bombom, i posve prisebno, hladno, dozvoliti da te uhvate, jer si ti izvršio svoju misiju. Osjeća se da Ž e r a j i ć e v a poruka nije ostala samo riječ, nego da sve većma prodire u srž našeg mladog, nerazvijenog, istom probuđenog života.
Ž e r a j i ć kao prvi nije uspio formalno, ali je uspio faktično, jer danas iza četiri godine ćutanja prelomi se na sarajevskom keju praskom dviju bomba i odmah i nekoliko revolverskih pucanja, koji su prvi uspijeli da istrgnu jedan korijen, i to slučajno glavni korijen ifamne austrijske vladalačke kuće.
Prvi uspio atentat i on prvi tako sjajno uspio!“151
Todor Ilić je uhapšen sa ostala 33 člana tuzlanske organizacije, i na suđenju, održanom u Bihaću od 13. do 30. septembra 1915, osuđen je na smrt. Smrtna kazna mu je posle zamenjena dvadesetogodišnjom teškom tamnicom. Na istom procesu Mladen Stojanović je osuđen na šesnaest godina, Stevan Botić na petnaest, Vojo Vasiljević na četrnaest, Božidar Tomić na jedanaest, Marko Ilić na dvanaest i Sreten Stojanović na deset godina, Vid Gaković na četiri i po godine, Jezdimir Dangić na dve ipo, a ostali na tamnicu od pet i po godina ispod deset meseci. Zajedno sa đacima, i četiri njihova profesora, Milutin Popović, Veljko Vujasinović, Adem Bise i Petar Miletić, osuđeni su na po godinu dana zatvora.152
Šezdeset petorici mladobosanaca iz Sarajeva suđeno je u Travniku od 14. do 26. juna 1915. Prvi optuženi je bio Lazar Đukić, ali ni on ni ostali atentatori, članovi sarajevske organizacije, Vaso Čubrilović, Cvetko Popović, Ivo Kranjčević i Branko Zagorac, nisu dovedeni s robije na ovaj proces. U ovoj grupi, Bora Jevtić je osuđen na tri godine tamnice, Branko Kebeljić na dve i po godine, Kamenko Malošević, Viktor Rubčić, Mirko Kus, Sadulah i Hamdija Nikšić na po dve godine, Milan Prica, Maksim Protić, Đuro Banjac, Rade Semiz i Momčilo Mičetanović svaki na godinu i po dana.153
Protiv Banjalučke grupe mladobosanaca vodio se proces u Banjaluci, kamo je 13. marta 1915. godine doveden Lazar Đukić i osuđen na još godinu dana teške tamnice. Pred sud je izvedeno trideset pet omladinaca, kao i direktor banjalučke gimnazije Kosta Krsmanović i profesori Vlado Škarić i Ilija Mihić. Prvooptuženi Bogdan Jarakula osuđen je na godinu dana robije.
Poglavar Potjorek izvestio je Beč da je još 3. jula 1914. godine otkrivena tajna đačka organizacija u Trebinju.154 Trebinjcima je suđeno u Travniku, od 14. do 26. juna 1915. Otkrivena je bila i tajna organizacija u samom Travniku, kao i u Mostaru. Vođa Mostaraca, Obrad Mastilović, osuđen je na godinu dana robije.
Na zaprepašćenje austrougarskih vlasti, među mladobosancima je bilo kako Srba, tako i Hrvata i muslimana. U banjalučkoj grupi, od trideset sedam optuženih, bilo je sedam muslimana i četiri Hrvata, a u sarajevskoj grupi sedam muslimana i sedam Hrvata. Travnička grupa bila je isključivo sastavljena od muslimana
U isto vreme su po čitavoj Bosni i Hercegovini vršeni pogromi Srba, koji su postali još žešći posle izbijanja rata. Potjorek je obrazovao pomoćnu miliciju, „šuckore“. U nju je mobilisan gradski i seoski ološ (bez Srba), kojem je data sloboda da se obračunava sa srpskim stanovništvom. Do kraja jula 1914. godine bilo je pohapšeno preko 5.000 Srba. Prvih nekoliko meseci rata obešeno je 150 Srba, od toga 37 u Trebinju, gradu koji se istakao u demonstracijama protiv Franje Ferdinanda 1906. godine155. Većinu smrtnih kazni isrekli su preki vojni sudovi, ali su u više slučajeva „šuckori“ vršili ubistva. Na mostu kod Drine u Foči „šuckori“ su obesili protu Josifa Kočevića, sveštenika Vasilija Kandića i još tri Srbina156. Potjorek je zaveo i mnoge druge diskriminatorske mere protiv Srba: ćirilica, kao jedno od službenih pisama, bila je zabranjena, srpske konfesionalne škole bile su zatvorene, a naređena je bila konfiskacija imovine svih onih srpskih porodica čiji se članovi ne bi zatekli u svom mestu boravka. Zbog sabotaže na svim javnim objektima, bio je uveden i sistem taoca. U Petrovaradinu, Aradu i Nežideru otvoreni su koncentracioni logori, u koje su poslate na hiljade Srba. Malo ih je živih odatle izašlo. Dnevno su dobijali samo 100 grama hleba, a po logorima su harale epidemije pegavca i trbužnog tifusa. Na suđenje u Banjaluci, koje je održano 3. novembra 1915. godine, bila je izvedena gotovo polovina bosanskih intelektualaca starije generacije, 156 lica ukupno, među njima 7 članova starije generacije, 156 lica ukupno, među njima 7 članova Sabora, 24 profesora i učitelja, 21 sveštenik i 8 studenata. Presuda je izrečena 22. aprila 1915. Petnaest optuženih bilo je osuđeno na smrt. U međuvremenu je Franja Josif umro, a njegov naslednik Karlo, u vezi s pregovorima o separatnom miru, preinačio je smrtne kazne u doživotnu tamnicu.
Zajednički ministar finansija Bilinski, pod čijom su jurisdikcijom bile Bosna i Hercegovina, žalio se posle rata u svojim memoarima da nije mogao ništa da učini protiv moćnog Potjoreka i njegova terora:
„Potjorek se sa svoje strane posvetio vojnim dužnostima, koje je, na žalost, započeo vešanjem, ne izuzimajući srpske sveštenike, žene i decu (u Trebinju, u Hercegovini, bila je prava avenija vešala), i hapšenjem srpskih narodnih poslanika, proglašavajući ih taocima, odgovornim svojim životom za svaki metak ispaljen na neki voz. Kao civilno lice nisam mogao ništa da učinim kada je stanovništvo protestovalo protiv ovih mera. Ja sam jedini uspeo, zahvaljujući plemenitom i pravednom caru, da, uprkos odluci donetoj u Sarajevu, spasem penziju jednoj udovici čiji je muž, srpski sveštenik, bio nepravedno ubijen u Trebinju; on je otišao na vešala klicajući glasno da se čitavog života borio za ujedinjenje srpskih zemalja.“157
Danilo Ilić, Miško Jovanović i Veljko Čubrilović pogubljeni su između 9 i 10 ujutru 3. februara 1915. Zemaljska vlada poslala je o tome Bilinskome kratak telegram, napominjući da je smrtna kazna izvršena „bez upadica“.158
Franjo Josif je 26. januara lično rešio sudbinu osuđenih na smrt. Oni su uoči pogubljenja obavešteni da je presuda potvrđena i da će biti obešeni sutradan ujutro.
Nešo Kerović i Jakov Milović, koji su 28. oktobra 1914. godine bili osuđeni na smrt, carskom milošću su pomilovani: Keroviću je smrtna kazna zamenjena sa 20 godina teške tamnice, a Miloviću u doživotnu tamnicu. Potjorek je bio protiv preinačenja Kerovićeve kazne, ali je Bilinski podneo predlog caru da se Kerović ne kazni smrću.
Trojica osuđenih na smrt, Ilić, Jovanović i Čubrilović, proveli su poslednje časove pišući svojim porodicama. Veljko Čubrilović i Miško Jovanović, obojica oženjeni i svaki sa po jednom tek rođenom ćerkom, napisali su pisma gotovo iste sadržine. Jovanović je, pored ostalog, pisao:
„Ljubice, ime i srećo moja. Kada ovo pismo primiš. biću tijelom mrtav, a duhom evo me k vama da vas oboje grlim i ljubim . . . Uvjeren sam u Tvoju ljubav, sposobnost, a udesi i živi prema prilici kako Ti najbolje bude bilo, jer mi je to jedina želja da Ti je dobro . . . Sve srpske Sokole u moje ime pozdravi i klikni im poslednje: Zdravo . . .“159
Dve sestre Veljka Čubrilovića, Vida i Stana, dobile su bile dozvolu da vide brata ujutro pre pogubljenja.
U toku dugih devedeset i sedam dana i noći izricanja presude pa do odluke o njenom izvršenju, da li su osuđeni imali nade da će biti pomilovani?
Dva pisma koja je Danilo Ilić uputio svojoj majci mogu donekle dati odgovor na ovo pitanje. U prvom, bez datuma, ali napisanom, verovatno, pre izricanja presude, 28. oktobra 1914, on kaže:
„Draga mati,
Idi na Okružni sud i išti svoje novce i pitaj ih da li se možeš sa mnom sastati odmah iza osude. Ona će nam se litati u četvrtak izjutra. Odmah mi pošalji zimski kaput i čarape. To možeš poslati preko okružnog suda.
Ja ću možda biti osuđen na smrt.
Ja sam zdravo.
Osuda će se čitati 28. X 1914, u srijedu prije podne, a ne u četvrtak.
Pozdrav Danilo
P. S. ako ne možeš doći, a ti piši, jesi li zdravo i je li ti kuća čitava i jesu li ti vratili novce.“160
Kada je majka čula za presudu, ona je uputila caru Franju Josifu molbu za pomilovanje. Danilo joj je ponovo pisao 17. januara 1915. godine:
„Draga mati,
Ja sam dobro i zdravo. Nemoj se mnogo žalostiti jer se nada da će se moja stvar dobro svršiti i to ubrzo. Čim dobiješ pismo, donesi mi ovamo i predaj u kancelariji četrdeset kruna, a preobuka mi ne treba.
Pozdravi mi tetku.
Pozdrav, Danilo“161
Uoči pogubljenja, Ilić je napisao i treće pismo majci, koje bi moglo osvetliti njegovo raspoloženje u tim poslednjim časovima pred smrt. Majka je primila to pismo, ali posle Ilićeve smrti, detektivi su ponovo upali u njenu kuću, izvršili pretres i odneli njegovo poslednje pismo. Nikad ga više nisu ni vratili. Nije jasno zašto je policija to učinila. Možda da bi se utro trag držanju Ilića u poslednjim trenucima njegova života.
Veljko Čubrilović, jedini među atentatorima koji je, osim Miška Jovanovića, verovao u hrišćansku nauku, čitao je uoči samog pogubljenja Jevanđelje po Jovanu. On je zatražio da se taj primerak svetog pisma pošalje njegovoj ćerki Nadi, koja se rodila pošto je otac bio uhapšen. Ali iz podvučenih mesta u Jevanđelju vidi se da je Čubrilović tražio baš ona mesta koja bi opravdala njegovu žrtvu. Tako je podvukao dvadeset sedmi stih u Šestoj glavi: „Starajte se ne za jelo koje prolazi, nego za jelo koje ostaje za vječni život, koje će vam dati sin čovečji, jer ovoga potvrdi otac Bog“, kao i trideset peti i šezdeset treći stih u istoj glavi. Iz Sedme glave podvukao je trideset deveti i četrdeset prvi stih.
U Desetoj glavi Čubrilović je podvukao jedanaesti stih:
„Ja sam pastir dobri; pastir dobri dušu svoju polaže za ovce.“
Verovatno da je Čubrilović razmišljao i o tome zašto nije pobegao posle atentata i ostavio svoje seljake, jer je podvukao trinaesti stih u Desetoj glavi: „A najamnik bježi, jer je najamnik i ne mari za ovce“, kao i dvadeset sedmi i dvadeset osmi stih. Ovaj poslednji glasi: „I ja ću im dati život vječni, i nikad neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruku oca moga.“
U Jedanaestoj glavi podvučen je deo pedeset prvog stiha: „Isusu valja umrijeti za narod“, kao i pedeset drugi stih: „I ne samo za narod, nego da i rasijanu djecu Božiju skupi u jedno.“
Posle razmišljanja o ujedinjenju svoga naroda, Čubrilović se vraća na koncepciju žrtvovanja izraženu u Jevanđelju po Jovanu, jer je podvukao dvadeset četvrti stih Dvanaeste glave: „Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“
Ideju žrtve Čubrilović je tražio i u Četrnaestoj glavi, stih devetnaesti: „Još malo, i svijet mene više neće vidjeti; a vi ćete me vidjeti; jer ja živim, i vi ćete živjeti.“162
Postojeći izvori govore da su se sva trojica osuđenih na pogubljenju držala dostojanstveno. Jevđevićevo tvrđenje da je Ilić prilikom izvršenja kazne ispoljio kukavičluk163 nije potvrđeno nijednim drugim izvorom, bilo od strane mladobosanaca, bilo od strane austrougarskih vlasti, koje bi imale računa da se sazna da je tehnički organizator sarajevskog atentata umro kao kukavica.
Državni dželat, Alojz Zajfrid, Austrijanac po državljanstvu, ovako je opisao poslednje trenutke Ilića, Čubrilovića i Jovanovića:
„Sa osuđenicima, kojima su skinuli lance još u ćeliji, došao je sveštenik koji je čitao poslednju molitvu. Oni su bili vrlo sabrani i mirni. Kad je ponovo pročitana presuda, koju su mirno saslušali, došao je na red jedan između njih koji je bio onizak. Bio je to Veljko Čubrilović. Kad je stao pod stub, počeo je da skida kragnu i kravatu. Ja sam htio da mu pomognem, jer je teško otkopčavao, a on mi je mirno dodao: ,Nije potrebno, sam ću!’ Drugi je bio mršav (Miško Jovanović). I on je bio miran. Treći (Danilo Ilić) koji je kao najkrivlji bio poslednji, bio je takođe miran i sabran. Jedan od ove trojice – ne sećam se koji – rekao mi je: ,Molim vas da me samo dugo ne mučite!’ –, Ne brinite, ja sam pečen u svom zanatu, neće sve ni sekundu trajati – rekao sam mu.“
Na pitanje da li su šta govorili protiv Austrije, dželat je odgovorio: „Kako ne. Ja sam to bolje čuo nego drugi, jer su doboši lupali. Klicali su protiv Austrije, i to vrlo živo. Šta bi drugo i moglo biti, ta oni su ubili našega cara i mrzili su Austro – Ugarsku. Ja sam ovdje – kao Austrijanac koji voli svog vladara – kažem da hrabrijih i mirnijih delikvenata u mojoj praksi nisam imao.“164
Vojni sveštenik Milan Mratinković, koji je takođe prisustvovao pogubljenju, dao je sličan opis njihove smrti, iako je svoja sećanja objavio tek po završetku prvoga svetskog rata165. On je opisao vešala u krugu kasarne toga vedrog zimskog jutra. Sneg je bio pokrio sva okolna brda, a oko vešala, u bari, stajao je vod vojnika s bajonetima. Njima je komandovao jedan oficir u belim rukavicama, koji je, čim je dželat počeo svoj posao, izdao zapovest da se udari u doboše. Usled lupe doboša, sveštenik nije čuo šta su osuđeni rekli u svom poslednjem času, ali je stekao uverenje da su sva trojica umrli dostojanstveno, kličući domovini i slobodi166. Prema Gaćinoviću, jedan bečki list je 4. februara 1915. godine javio: „Uoči izvršenja kazne naročito se isticao mirnim i stoičkim držanjem osuđeni učitelj Ilić.“167
Držanje Ilića, Čubrilovića i Jovanovića na gubilištu zabrinulo je vlasti u Sarajevu, a naročito glavnog policijskog islednika Ivasjuka. To je, možda, bio jedan od razloga što je policija ponovo izvršila pretres u kućama pogubljenih.
Vlasti su se naročito plašile da grobovi obešenih ne postanu mesto hodočašća mladobosanaca, kao što je to bio slučaj sa Žerajićevim grobom. Predsednik Okružnog suda u Sarajevu Ilinicki najpre je dao dozvolu članovima porodice pogubljenih da ih mogu sahraniti, jer su na to imali pravo po austrougarskim zakonima. Ali je Ivasjuk protestovao kod Zemaljske vlade navodeći da bi to moglo podstaći narod da ih slavi kao junake i mučenike poput Žerajića, da bi njihovi grobovi na pravoslavnom groblju bili ukrašavani cvećem itd.168
Zemaljska vlada se opredelila protiv predloga predsednika suda, koji je branio zakonitost, i stala na stranu policajca Ivasjuka. Tako su Ilić i njegova dva druga tajno sahranjeni u noći između 3. i 4. februara.
Gde se nalaze njihovi grobovi, nije se znalo sve dok to nije otkrio Mane Krnić, Ilićev profesor crtanja u učiteljskoj školi. Stari slikar voleo je da se šeta po okolini Sarajeva tražeći pejzaže. Jednom je došao u blizinu sela Nahoreva, i tu je od seljaka doznao da je jedan mladić, skriven u jednom mlinu, video sarajevske policajce kako u noći između 3. i 4. februara kopaju rake. Krniću je tada palo na pamet da bi tu mogao biti grob njegovog đaka Ilića i njegovih drugova. Kad je rat bio završen, Krnić je o ovom svom saznanju obavestio vlasti169. To su zaista bili grobovi sarajevskih atentatora. Njihove kosti su prenesene u zajedničku grobnicu mladobosanaca na Koševu, u Sarajevu.
Izvod iz: Dedijer, V. (1966). Sarajevo 1914. Beograd: “Prosveta”.
Prosveta – Beograd.
Priprema: Princip.info