[italiano / srpskohrvatski / english
Errata corrige 23.8.2021: La figura dell' "Alto Rappresentante per la Bosnia-Erzegovina" non appartiene al quadro istituzionale dell'ONU, bensì è stata prevista negli Accordi di Dayton come rappresentanza della Unione Europea. D'altronde, come si legge sul sito ufficiale, essa è funzionale alla integrazione della Bosnia-Erzegovina nelle istituzioni euro-atlantiche ("integration in Euro-Atlantic institutions"), cioè UE e NATO. È dunque espressione di interessi di parte e non della comunità internazionale nel suo complesso. ]
Rapporto della Commissione Greif su "Srebrenica" subito dichiarato fuorilegge dall' "Alto Rappresentante" per la Bosnia
1) Pubblicato il Rapporto della Commissione Greif su Srebrenica: non fu genocidio / Objavljen Grajfov izveštaj o Srebrenici: Nije bilo genocida
2) Russia indignant at UN official imposing ban on denying Srebrenica genocide
3) Грајфов Извештај о Сребреници који решава и отвара многа питања (Историјски Пројекат Сребреница / Stephen Karganovic)
4) FLASHBACKS:
– 2018: Parlamento serbo-bosniaco revoca rapporto del 2004 nel quale riconosceva il "genocidio" di Srebrenica / Fuoco e fiamme dal presidente dell’Alto commissariato ONU per i diritti umani
– 2019: Od genocida se živi (Слободан Рељић)
– 2020: Američki Kongres sprema Rezoluciju o Srebrenici gde se „osuđuju izjave, radnje i politike koje negiraju ili dovode u pitanje da je masakr u Srebrenici predstavljao genocid i omalovažavanje žrtvi“
Il Rapporto sui "fatti di Srebrenica" redatto dalla Commissione internazionale indipendente per indagare sulla sofferenza di tutti i popoli della regione di Srebrenica nel periodo 1992-1995, istituita dalla Republika Srpska e presieduta da Gideon Greif, è scaricabile in lingua inglese e serbocroata dal sito della Commissione stessa:
https://incomfis-srebrenica.org/report/
=== 1 ===
https://standard.rs/2021/07/21/objavljen-grajfov-izvestaj-o-srebrenici-nije-bilo-genocida/
Objavljen Grajfov izveštaj o Srebrenici: Nije bilo genocida
„Zaključuje se da se u Srebrenici nije dogodio niti pojedinačni zločin genocida niti genocid uopšte”, navodi se, između ostalog, u upravo objavljenom izveštaju
Izveštaj Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu 1992-1995. upravo je objavljen u celini na sajtu Komisije koju predvodi izraelski istoričar Gideon Grajf.
Izveštaj, na 1.036 strana, kao i zaključci, objavljeni su na srpskom i engleskom jeziku.
„Nakon temeljne istrage Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu 1992-1995. godine, zaključuje se da se u Srebrenici nije dogodio niti pojedinačni zločin genocida niti genocid uopšte. Iako Komisija ne smatra ubistva koja su se dogodila oko Srebrenice genocidom, ona u uvažava činjenicu da su hiljade ljudi (uglavnom ratnih zarobljenika) ubijene na najstrašniji način i da odgovorne za ove gnusne zločine treba kazniti”, stoji, između ostalog, u zaključcima Komisije.
Članovi Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu 1992-1995, osim Grajfa, su profesor Valter Manušek iz Austrije, advokat Markus Kolbah – jedan od vodećih advokata u Nemačkoj koji je radio na suđenjima nemačkim nacističkim zločincima, Adarnele Šinaba iz Nigerije, koja je stručnjak za istraživanje zločina, profesor Marija Đurić, koja se smatra najboljom u svetu na polju forenzičkih istraživanja – jedini srpski predstavnik, zajedno sa profesorom Rodžerom Bajardom, takođe svetski poznatim stručnjakom za forenzička istraživanja, profesor Juki Osaf iz Japana, koji se bavio sukobom u Srebrenici u poslednjoj dekadi, profesor Stiven Mejer, profesor Lorens Frenč i pokojni Đuzepe Zaharija, koji je stručnjak za medije i svetski poznat novinar.
Ceo izveštaj Komisije možete pročitati ovde: https://incomfis-srebrenica.org/report/
Izvor Sputnjik, 21. jul 2021.
--- TRAD.:
Pubblicato il rapporto della Commissione Greif su Srebrenica: non fu genocidio
"Si conclude che a Srebrenica non si è verificato né un singolo crimine di genocidio né un genocidio in generale", afferma tra l'altro il rapporto.
Il Rapporto della Commissione internazionale indipendente per indagare sulla sofferenza di tutti i popoli della regione di Srebrenica nel periodo 1992-1995 è stato appena pubblicato integralmente sul sito della Commissione guidata dallo storico israeliano Gideon Greif.
Il rapporto, di 1.036 pagine, così come le conclusioni, sono state pubblicate in serbo e inglese.
"Dopo un'indagine approfondita da parte della Commissione internazionale indipendente per indagare sulla sofferenza di tutti i popoli della regione di Srebrenica nel periodo 1992-1995, si conclude che a Srebrenica non si è verificato né un crimine individuale di genocidio né un genocidio in generale. "Sebbene la Commissione non consideri le uccisioni intorno a Srebrenica un genocidio, riconosce il fatto che migliaia di persone (per lo più prigionieri di guerra) sono state uccise nel modo più orribile e che i responsabili di questi crimini efferati dovrebbero essere puniti", conclude la Commissione.
I membri della Commissione internazionale indipendente per indagare sulla sofferenza di tutti i popoli della regione di Srebrenica nel periodo 1992-1995, oltre a Greif, sono: il professor Walter Manusek (Austria), l'avvocato Marcus Kolbach - uno dei principali avvocati in Germania che ha lavorato nei processi ai criminali nazisti tedeschi, Adarnela Schinab (Nigeria), esperta di indagini criminali, la professoressa Marija Đurić, considerata la migliore al mondo nel campo della ricerca forense - unico rappresentante serbo –, insieme al professor Roger Bayard, altro famoso esperto forense di caratura mondiale, il professor Yuki Osaf (Giappone), che si è occupato del conflitto di Srebrenica nell'ultimo decennio, il professor Stephen Meyer, il professor Lawrence French e il compianto Giuseppe Zaccaria, esperto di media e giornalista di fama mondiale.
=== 2 ===
https://tass.com/politics/1317223
Russia indignant at UN official imposing ban on denying Srebrenica genocide
"This incident clearly proves the justifiability of Russia’s position in favor of scaling down the institute of foreign oversight over Bosnia-Herzegovina, which only creates problems and undermines peace and stability in that country," the Russian foreign ministry's spokeswoman said
MOSCOW, July 23. /TASS/. Russia is indignant at the actions of United Nations High Representative for Bosnia and Herzegovina Valentin Inzko, who amended the country’s criminal code with provisions to ban the denial of the 1995 Srebrenica genocide, Russian Foreign Ministry Spokeswoman Maria Zakharova said on Friday.
"We profoundly resent the flagrant and absolutely unacceptable interference of outgoing High Representative for Bosnia and Herzegovina Valentin Inzko into the domestic affairs of this sovereign and independent European state," she said. "His actions are nothing but a blatant stretch of authority under the General Framework (Dayton) Agreement for Peace in Bosnia and Herzegovina of 1995 and a direct violation of the course towards delegating all responsibilities to the Bosnian side that was endorsed by the Peace Implementation Council’s Steering Board. Valentin Inzko’s illegal actions run counter to his Dayton mandate of an unbiased and objective mediator."
As a peace agreement guarantor and a Steering Board member, Russia condemns Inzko’s actions as a "flagrant infringement upon Bosnia-Herzegovina’s sovereignty, its constitutional system and the competences of its authorities, Zakharova noted. "We are convinced that amendments to the legislation in a democratic and law-abiding state, and Bosnia-Herzegovina, undoubtedly, is such a state, are made via a parliament-endorsed procedure but never at a stroke of the pen of a foreign citizen," she stressed.
Inzko’s irresponsible activities provoke "a political crisis of an unprecedented scale," she pointed out. "The interethnic dialogue and all the achievements of the post-conflict period are jeopardized. The fair upsurge of indignation, which is already emerging in Bosnia-Herzegovina, is quite understandable."
She noted however that Inzko’s actions can have no legal consequences because "no one and nothing can either play down or replace or ignore" the role of Bosnia-Herzegovina’s Parliamentary Assembly. "The future of Bosnia and Herzegovina is in the hands of its people. But the high representative has discredited himself once and for all," Zakharova stressed.
"This incident clearly proves the justifiability of Russia’s position in favor of scaling down the institute of foreign oversight over Bosnia-Herzegovina, which only creates problems and undermines peace and stability in that country," she added.
=== 3 ===
ИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ СРЕБРЕНИЦА
Da: "S. K." <srebrenica.historical.project @ gmail.com>
Oggetto: Историјски пројекат Сребреница: Грајфов Извештај о Сребреници који решава и отвара многа питања
Data: 24 luglio 2021 06:58:31 CEST
Грајфов Извештај о Сребреници који решава и отвара многа питања
Коментарисати докуменат од преко хиљаду страна обично не би било препоручљиво само неколико дана пошто је био објављен, али у овом случају је реакција, макар прелиминарна, императив у светлу кабадахилука Валентина Инцка, одлазећег „високог представника“ у Босни и Херцеговини.
Једноставно, питање је части и основног самопоштовања прекршити илегално наметнуту норму о „негирању сребреничког геноцида“ коју је овај одвратни човек, позивајући се на своја фантомска „бонска овлашћења,“ и покривајући се уобичајеном лицемерном реториком резервисаном за овакве прилике, самовољно уградио у кривични законик Босне и Херцеговине.
Да почнемо од почетка. У Извештају међународне комисије за Сребреницу под председништвом проф. Гидеона Грајфа, у прва два поглавља износе се необориви аргументи у прилог и неправничком уму очигледној тези да се у јулу 1995. на подручју Сребренице није догодио геноцид. Ти аргументи нису ни сензационални ни спектакуларни зато што их је у суштини већ изложио низ правних стручњака, од проф. Вилијама Шабаса, проф. Џорџа Самјуелија, до проф. Миленка Креће и проф. Милана Благојевића. Аргументација Грајфових сарадника Валтера Маношека и Маркуса Голдбаха иде тим утабаним путем. Академски аргументи који су, у вези са правном квалификацијом сребреничке афере, одраније у оптицају засновани су на здраворазумском и контекстуалном читању Конвенције о геноциду које, засигурно, ни судијама Хашког трибунала није страно пошто су већином дипломирани правници, мада су из опортунистичких разлога пристали да се таквог тумачења одрекну пошто су се обавезали да делују по политичким налозима у које су таква lege artisтумачења неуклопива.
У сваком случају, не пишемо овај осврт искључиво ради кабадахије Инцка, већ много више као омаж др. Милану Благојевићу, до пре неколико минута судији Окружног суда у Бањалуци који је данас урадио нешто што се на Балкану не чини. У знак гнушања и протеста, он је за поднебље где се налази извршио један револуционаран чин: поднео је оставку на своју званичну функцију, судијски положај, „као вид отпора према тиранији ОХР-а.“ Овај морални шамар силеџија Инцко неће ни осетити зато што су батине у буквалном смислу једина казна коју би његова огрубела чула успела да региструју. Али барем на огуглале поданике немогуће државе БиХ, гест донедавног судије Благојевића можда ће деловати као симболичка лекција од непревазиђеног едукативног и моралног значаја.
Дакле, овај кратак и импресионистички коментар на Извештај Грајфове комисије почећемо не са тврдњом, ни са констатацијом, а најмање са закључком, него са аксиомом да се у јулу 1995. године у Сребреници није догодио геноцид.
Грајфов извештај, политички коректно насловљен као „истраживање страдања свих народа“ на подручју Сребренице у ратном периоду, има и плусева и минуса. На плус страни рачуноводственог протокола, поред јасног и недвосмисленог одбацивања политички исконструисане тезе о геноциду, истичу се поглавља посвећена трогодишњим догађајима који су претходили наводном геноциду. То је, пре свега систематско, у потпуности успешно и неопростиво занемарено сатирање српске заједнице на простору Сребренице, што чини позадину чувене опаске генерала Моријона на суђењу Слободану Милошевићу да такав зулум за собом оставља неутољиву жеђ за одмаздом која кад тад долази на наплату.
Затим, не мање важно, изношење обимне изворне документације о страдању колоне 28. дивизије АБиХ у пробоју из Сребренице према Тузли. Темеље овом истраживању ми смо поставили пре више од десет година на међународном симпозијуму о Сребреници одржаном 2009. у Москви и у нашим издањима после тога (и овде). Тема није нова, али је неопходно непрекидно се на њу враћати и допуњавати је. Једна од ноторних сребреничких „подвала,“ како би се живописно изразио пок. пук. Ратко Шкрбић, је смишљено не спровођење дистинкције између погинулих и стрељаних. Да се уважавала та дистинкција, манипулисање сребреничким сценаријом било би практично онемогућено, или бар у великој мери отежано. Десеткована колона је по ратном праву била легитиман циљ борбених дејстава и пуцање по њој и наношење губитака није представљало кршење закона рата. Ствар је у томе што је по изјавама преживелих учесника у пробоју из колоне, које смо ми објавили и својевремено анализирали, а што се у Извештају проф. Грајфа додатно елаборира, кристално јасно да је колона у успутним борбама са ВРС претрпела огромне, али легитимне и некажњиве, људске губитке.
Бројност и дестинација тих посмртних остатака формално су непознати, не стварно наравно него само службено, зато што значај и импликације ове епизоде Хашки трибунал у својим пресудама не разматра и не препознаје. А тај значај се састоји из основане сумње, која би се без много труда и церемоније могла уздићи на статус презумптивне чињенице, да су ти посмртни остаци хиљада погинулих (не стрељаних, нити противправно усмрћених) завршили као експонати у Меморијалном центру у Поточарима у својству „жртава геноцида.“
Зато је поглавље на тему колоне, поред већ поменутог што се бави српским жртвама Сребренице, кључно за разумевање догађаја. Можемо га третирати онаквим какво јесте, остављајући по страни недоумице да ли господин коме се ово поглавље у Извештају приписује (види овде и овде) стварно располаже неопходним капацитетима да се на овако стручан и темељан начин позабави комплексном тематиком која се до пре непуне две године морала налазити у потпуности изван његовог знања и обзорја.
Што се минуса тиче, они би се могли сумаризовати овако. Грајфов Извештај се исувише изокола и са недовољном жестином бави примордијалним питањем улоге Хашког трибунала у омогућавању сребреничке подвале. Нерегуларности у Трибуналовом начину деловања (да не говоримо о значају у Извештају непостављеног питања његовог легитимитета) не третирају се систематски, као што тема заслужује. Без артиљеријске припреме медија главног тока свакако, али сигурно ни без привидног имприматура лажног „међународног суда,“ сребренички наратив у форми у којој га знамо не би могао ни да настане. Зато благо формулисане примедбе у Извештају на рачун неких „превида“ и процесних пропуста Трибунала и његових органа делују посве невешто, заправо веома чудно. Једино рационално објашњење које долази на ум везано је за политички коректан задатак који је Комисија добила од наручиоца Извештаја, Републике Српске. Та порука је вероватно била више имплицитна него изричита, да се у већ узбурканој политичкој атмосфери избегне непотребно таласање. Али овде се ради о „таласању“ принципијелне природе, избегавањем којег се нарушава интегритет целог Извештаја. Зато је управо таква врста таласања била неопходна.
Друга важна опаска везано за негативну страну биланса односи се на необјашњиво одсуство изворне форензичке грађе у поглављу које се односи на масовне гробнице и жртве погубљења. Госпођа Марија Ђурић, антрополошки археолог по стручном усмерењу, у свом прилогу, уз местимичне личне коментаре, у суштини препричава објављени материјал из налаза релевантних сведока-вештака тужилаштва Хашког трибунала. Оно што по свом одсуству боде очи у њеним разматрањима, поред изостанка већег критичког отклона, је неузимање у обзир и неразматрање аутопсијских извештаја, њих 3,568 на броју, које су сачинили форензичари Хашког трибунала између 1996. и 2001. када су ексхумирали масовне гробнице о којима госпођа Ђурић пише. Та примарна грађа је незаобилазна за стручњака профила госпође Ђурић, било да се стручно идентификује као антрополошки археолог или прост судски форензичар.
То нас уводи у следећи крупнији проблем у вези са овим Извештајем. Приређивач и сарадници су се на основу своје анализе доказне грађе определили за процену да се људски губици на бошњачкој страни, у критичном периоду између 11. и 19. јула 1995, своде на број стрељаних који износи максимално 2,500 до 3,000, и број погинулих у пробоју од 4,000 до 5,000. На први поглед, а без дубљег упуштања у ствар, српском читаоцу ће те цифре, а нарочито однос између њих, деловати симпатично и прихватљиво. Међутим, „ђаво је у детаљима.“
Грајфова Комисија полази од налаза (читалац увидом у Извештај може сазнати како се до њега дошло па то нећемо понављати) да је 11. јула 1995. становништво Сребренице износило око 35,500, од чега је 23,000 било евакуисано 12. и 13. јула, док је 12,500 углавном војноспособних мушкараца пошло у пробој, од чега близу 7,000 отпада на „нестала лица,“ формално на погинуле у борбама и заробљене па стрељане. Кад год се олако барата проблематичним бројем „несталих“ у редакцији Хашког трибунала, што је накнадно услужно прихватила и Чавићева комисија 2004. године, то побуђује оправдану скепсу, али то је тема за посебну дискусију.
Комисија се при томе не осврће на постојање докумената који упућују на могућност другачије демографске структуре. За бројно стање становништва у енклави постоје разни извори, од извештаја општинских власти у енклави достављеног Сарајеву 11. јануара 1994, где се наводи цифра од 37,255, па до поверљивог извештаја истог органа сарајевској централи да се јавно барата са цифром од око 42,000 да би се могла тражити већа количина хуманитарне помоћи, али да је стварни број опет негде око 37,000. Судиница МКТБЈ Патриша Валд (која се у Трибуналу иначе понашала као Алиса у земљи чуда и чије оцене не завређују нарочити кредибилитет) у једном свом правном мишљењу је устврдила да је у енклави на крају њеног постојања било 37,500 душа. Хашки трибунал генерално узима цифру од око 40,000, што је бројка која се такође прихвата и у Дебрифингу холандског батаљона и у извештају мајора Рајта, из посматрачке мисије Унпрофора, дакле фактора који су се налазили на терену.
Свако се, наравно, опредељује за сопствене критеријуме у бирању цифре која му се чини најверодостојнијом. Али и ту се морају узети у обзир неки објективни чиниоци. Један од њих су званични записи разних страних агенција које су пратиле ситуацију на терену о кретању избеглица после 11. јула и процес њиховог приспећа у Тузлу, закључно са 4. августом 1995.Постоје четири службена документа на ову тему, са датумима од 15, 17 и 29. јула и 4. августа 1995. Извори ових докумената су разноврсни, Акаши, Унпрофор и Светска здравствена организација. Ту је приказан прилив у таласима на подручје Тузле и то тачно оном динамиком која би се очекивала у контексту догађаја, од 19,700 у Акашијевом извештају Кофи Анану од 15. јула до 35,632 лица из енклаве који су по извештају Унпрофора од 4. августа 1995. живи приспели у Тузлу.
Нико веродостојност овог потоњег извештаја Унпрофора (који је, узгред, још убедљивији зато што је разложен на уже демографске и географске категорије у односу на придошле избеглице) никада није довео у питање. Када га је, само један пут, на суђењу Толимиру, одбрана предочила као доказ, веће га је на ургирање тужилаштва одбацило са фриволним образложењем да је непоуздан зато што се после наведене цифре у заградама налази реч „approx.“ или „приближно“. Али већ из овог ауторитативног записа о бројном стању преживелих избеглица из првих дана августа 1995. произилази да је укупно становништво Сребренице од 35,500 на 11. јула, на шта се Комисија позива, немогуће, зато што то математички искључује да је ико погинуо у пробоју или да је био стрељан.
Мада можемо бити сигурни да ни локалне власти ни страни посматрачи за време сукоба у Сребреници нису радили редован попис становништва, где би испитаници имали да попуњавају и потписују формуларе, што значи да су све цифре тек процене мање или више утемељене, ради кохерентности слике коју сугеришу релативно поузданији подаци којима располажемо, ипак делује најразложније определити се за цифру од око 40,000 становника. То нам оставља статистички простор где би могли да уденемо људске губитке настале погибијом у пробоју и стрељањем заробљеника, за које сигурно знамо да су се догодили.
И овде се враћамо на недовршени део разматрања варијабли које се односе на губитке колоне и форензичке доказе о вероватном броју стрељаних. Да пођемо од аутопсијских извештаја, које је госпођа Ђурић у својој анализи прескочила, пошто је тај параметар релативно поузданији. Судећи по обрасцу рањавања и без цепидлачења тамо где би се могло протумачити и овако и онако, произилази да је судски доказивих стрељања, дакле убистава у кривичном значењу те речи, могло бити око 1,000 а највише до 1,500. Ако за вероватну цифру несталих узмемо око 4,500, дакле разлику између укупног становништва (40,000) и преживелих избеглица (35,632), то нам даје цифру од око 3,000 погинулих у повлачењу колоне, који ни по каквом основу не могу бити жртве геноцида. Тиме се сребреничка математичка конструкција на приближно задовољавајућ начин затвара.
Најзад, у Извештају преостаје још једно важно непокренуто и неразјашњено питање: ко је интелектуални аутор злочина, ко је осмислио и организовао Сребреницу?
Ово питање је, наравно, врло деликатно и вероватно нико нема право да на њега озбиљно очекује одговор од ма колико независне Комисије која, уз сво дужно поштовање, ипак ради под надахнућем званичних структура на једним нестабилном геополитичком подручју. Овде опет наилазимо на већ поменуту тему „таласања.“ Додуше, Комисија не опонаша Хашки трибунал упирући прстом у дежурне кривце, Караџића, Младића и њима сличне, али нам ни не нуди свеже идеје које би нам могле помоћи да се снађемо у овој дилеми.
Кога интересује, у нашем недавно објављеном аналитичком пресеку „Сребреница 2020,“ понудили смо о овоме неколико занимљивих хипотеза, у шестом поглављу, „Сребреница и асиметрична борба за истину.“
=== 4: FLASHBACKS ===
Onu condanna Rep. serba di Bosnia ed Erzegovina per genocidio di Srebrenica
pubblicato il 18 agosto 2018
Il presidente uscente dell’Alto commissariato delle Nazioni Unite per i diritti umani, Zeid Ra’ad al-Hussein, ha condannato pubblicamente la decisione presa dal parlamento serbo-bosniaco, il quale ha revocato un rapporto del 2004 nel quale riconosceva il genocidio di Srebrenica del 1995, e ha esortato i legislatori a riconsiderare la mossa, che a suo avviso mette in pericolo la riconciliazione etnica del Paese.
Nella giornata di venerdì 17 agosto, la portavoce dell’Alto commissariato dell’Onu per i diritti umani, Ravina Shamdasani, ha diffuso l’avvertimento fatto dall’Alto commissario, secondo il quale la revoca del documento servirà unicamente ad acuire la retorica nazionalistica e separatista in vista delle elezioni generali che si terranno nel prossimo mese di ottobre, e distruggerà qualsivoglia tentativo di lavorare a braccetto verso la riconciliazione dello Stato di Bosnia-Erzegovina. Shamdasani ha altresì reso noto che in seno alle Nazioni Unite si teme che una simile decisione possa acuire le tensioni, le divisioni e la sfiducia che sono già manifeste in Bosnia tra le fila di funzionari pubblici e politici e presso la popolazione, e che pertanto l’Alto commissario, al-Hussein, invita il parlamento regionale serbo-bosniaco a riconsiderare la sua valutazione.
Mercoledì 15 agosto, anche il Dipartimento di Stato americano aveva reso noto che, a suo avviso, si trattava di un “passo nella direzione sbagliata”, volto unicamente a revisionare i fatti noti della guerra, rinnegare il passato, e politicizzare una tragedia.
Nella giornata di martedì 14 agosto, il parlamento regionale della Repubblica Serba di Bosnia ed Erzegovina ha votato in favore di una revoca al rapporto ufficiale del 2004 sul massacro di Srebrenica, compilato da un precedente governo, che rappresentava il primo riconoscimento da parte dei serbo-bosniaci della portata del genocidio.
Nel massacro, avvenuto nel luglio 1995, circa 8mila musulmani bosniaci furono trucidati nella città di Srebrenica e nei suoi dintorni, nel contesto della guerra in Bosnia ed Erzegovina (1992-1995). La strage fu perpetrata dalle unità dell’esercito della Repubblica Serba di Bosnia ed Erzegovina, con l’appoggio del gruppo paramilitare degli “Scorpioni”, in una zona all’epoca dichiarata dall’Onu come protetta, la quale si trovava sotto la tutela di un contingente olandese dell’UNPROFOR. È stata la peggiore strage di questo tipo in Europa dalla fine del secondo conflitto mondiale. Il rapporto di Srebrenica, che il leader serbo-bosniaco Milorad Dodik ha chiesto di annullare, contiene i nomi di 7.806 vittime. Dodik è l’attuale presidente della Repubblica Serba di Bosnia ed Erzegovina, e secondo alcuni analisti la sua strategia mira a mobilitare gli elettori a favore del suo programma nazionalistico in vista delle elezioni del 7 ottobre.
Dodik ha definito il rapporto parziale e falso nonché non rilevante, e ha rifiutato di descrivere le uccisioni di massa da parte delle forze serbo-bosniache come un genocidio, nonostante ciò sia stato stabilito da due sentenze di tribunali internazionali, richiedendo l’istituzione di una commissione internazionale per stilare un nuovo rapporto finale su Srebrenica.
Nonostante la Bosnia-Erzegovina (anche detta Bosnia ed Erzegovina) sia oggi un solo Paese, le tensioni etniche interne sono ancora molto forti. A seguito degli accordi di Dayton, che prendono il nome dal luogo in cui furono stipulati, tra il 1° e il 21 novembre 1995, nella base aerea USAF Wright-Patterson (Ohio, Stati Uniti), si concluse la guerra in Bosnia ed Erzegovina, e si divise la nazione, riunita, in due entità amministrative autonome: la Federazione di Bosnia ed Erzegovina, e la Repubblica Serba di Bosnia ed Erzegovina. A queste si aggiunge il Distretto di Brčko, il quale è considerato parte di entrambe le entità.
Consultazione delle fonti inglesi e redazione a cura di Claudia Castellani
di Redazione
---
OD GENOCIDA SE ŽIVI (Слободан Рељић, 24.12.19.)
Preterana dnevnopolitička upotreba reči „genocid“ devalvirala je najveće zločine 20. veka. Ipak, neki od toga lepo žive... Može da se krene od različitih tačaka, ali mi ćemo od dobrog Valentina Incka, jer je taj zaboravljeni Visoki predstavnik, najbenigniji...
https://www.standard.rs/2019/12/24/od-genocida-se-zivi/
---
AMERIČKI KONGRES SPREMA REZOLUCIJU O SREBRENICI (Sputnjik, 15. jul 2020.)
U rezoluciji se „osuđuju izjave, radnje i politike koje negiraju ili dovode u pitanje da je masakr u Srebrenici predstavljao genocid i omalovažavanje žrtvi“
ili https://www.standard.rs/2020/07/15/americki-kongres-sprema-rezoluciju-o-srebrenici/