http://www.glas-javnosti.co.yu/
Glas Javnosti, Februar 2003
LIČNI STAV
Piše: Kosta Čavoški
1. Maloletna zemlja
2. Anomija
=== 1 ===
Maloletna zemlja
Kada neko isuviše često istupa, pa izgubi preko potrebnu sabranost i
opreznost, tada mu se otme i poneka reč zbog koje bi kasnije ugrizao
vlastiti jezik. To se upravo desilo Zoranu Đinđiću 13. febru=
ara
2003, prilikom posete vatrogasnoj jedinici Beograda.
Tada je rekao da mi više nismo "maloletna zemlja" o čijoj se
strategiji odlučuje na nekom drugom mestu, iako se to doskora
činilo. Time je, a da to uopšte nije želeo, pokrenuo pitanje ko je
to do sada odlučivao o našoj zemlji kao da je maloletna, i kako je
te svoje odluke sprovodio.
Samo retki pojedinci iz vrhuške DOS-a znaju da je u proleće 2000,
kada je već bilo jasno da će se septembra iste godine održati
presudni savezni izbori, Zoran Đinđić negde u inostranstvu z=
aključio
nagodbu (za Amerikance je to bio deal) s nekim od predstavnika novih
gospodara sveta o finansiranju predizborne kampanje DOS-a.
Prema onome što je do sada otkriveno, izgleda da je DOS za ovu svrhu
dobio 30 miliona dolara (oko 70 miliona maraka prema ondašnjem
kursu), od kojih je za samu kampanju utrošeno oko 40 miliona maraka,
dok za preostalih 30 miliona nema valjanog pokrića.
No, kao što to uvek biva kada stranci daju pare, Đinđić je t=
om
prilikom preuzeo odgovarajuće obaveze koje su se ticale buduće
spoljne i unutrašnje politike koju će DOS voditi kada dođe na vla=
st.
U prvom trenutku Vojislav Koštunica nije učestvovao u sklapanju ove
nagodbe sa strancima, a verovatno nije znao ni sve njene
pojedinosti. Kada je, međutim, pristao da bude DOS-ov predsedničk=
i
kandidat, Svetozar Stojanović je, kao njegov lični izaslanik,
otputovao u Budimpeštu da bi u razgovoru s Amerikancima,
najverovatnije s Vilijamom Montgomerijem, potvrdio da DOS-ov
kandidat za predsednika preuzima sve obaveze koje su ranije
uglavljene.
Već sada znamo da će neko od pomenutih pokušati da javno opovrgne=
ove naše navode. U ovoj stvari mi se, međutim, držimo Rusoovog
upozorenja da "ako hoćemo da poznamo ljude, moramo ih videti na
delu. U svetu ih čujemo samo gde govore; u svojim govorima oni,
istina, istupaju javno, ali sakrivaju svoje radnje. U istoriji, pak,
oni izlaze pred nas otkriveni, te ih prosuđujemo po njihovim
delima".
Pa, šta, na osnovu onoga što su DOS-ovi čelnici do sada učinili, =
možemo reći o obavezama koje su u proleće 2000. usmeno preuzeli
prema svojim stranim finansijerima? Po našem sudu, oni su se tada
obavezali:
- da odustanu od kontinuiteta sa SFRJ i zatraže prijem SRJ u UN kao
nove, tek stvorene države;
- da Slobodana Miloševića i druge optužene uhapse i isporuče Hašk=
om
sudu;
- da pod vidom reforme VJ sa njenih čelnih položaja uklone generala
Nebojšu Pavkovića i druge proslavljene kosmetske ratnike;
- da promenom Ustava Srbije, pod vidom regionalizacije Srbiju
uistinu federalizuju i iznutra razbiju.
Prvu obavezu lično je izvršio Koštunica odmah po dolasku na položaj
saveznog predsednika, iako za to po Ustavu nije bio nadležan, i
uprkos podrobno obrazloženom savetu koji mu je pismeno uputila
Smilja Avramov, doajen našeg međunarodnog prava.
U izvršenju druge obaveze svi su učestvovali, iako su prethodno
pismeno potvrdili da Milošević neće biti izručen Hagu. Jedin=
o je u
trenutku izručenja Koštunica pokušao da bude "neobavešten", kako bi
na Đinđića prevalio odijum za ovaj sraman čin.
Treću obavezu je opet izvršio sam Koštunica tako što je simulovanim
aktom - ukazom o penzionisanju - smenio Pavkovića s položaja
načelnika Generalštaba, pošto mu čak dva puta nije pošlo za rukom=
da
za takvu smenu dobije saglasnost Vrhovnog saveta odbrane. Konačno, i
pored ogromnih razlika između DSS-a i ostatka DOS-a, obe strane
nastoje da pod vidom asimetričnog regionalizma federalizuju i
ubogalje Srbiju, tako što će od Vojvodine napraviti državu u državi,
ostatak Srbije podeliti na četiri nove Vojvodine, a naposletku
problematizovati i položaj Raške.
Zahvaljujući ovakvoj "politici", o sudbini naše zemlje, uključuju=
ći
i sudbinu Kosmeta, ne odlučuje se u Beogradu, nego u Vašingtonu i
Briselu, što znači da smo "maloletna zemlja" pod starateljstvom. To
nam je upravo saopštio Đinđić kada je poverovao da, zahvalju=
jući
svojoj mudrosti i državničkom umeću, to više nećemo biti.
=== 2 ===
Anomija
Protekle dve godine su pokazale da ljudi koji sada predvode ovu
zemlju ne samo da ne znaju pravo nego ga bacaju pod noge i kada ga
dobro znaju.
Njihovo notorno neznanje, ako veæ nije posredi i zla namera, dovelo
je najpre do povlaèenja protivtu¾be u sporu sa BiH pred Meðunarodnim
sudom pravde u Hagu u pustoj nadi da æe to uèiniti i druga strana, a
potom i do poku¹aja da se providnom pravnom smicalicom ospori veæ
utvrðena nadle¾nost ovog suda.
Kada je zatim ovaj sud glatko odbio na¹ zahtev da iznova razmotri
svoju nadle¾nost u ovom sporu, glavni pravni zastupnik SRJ Tibor
Varadi, umesto da odmah podnese ostavku, smelo je izjavio da ta
odluka ne dira u su¹tinu spora, dok je Vojin Dimitrijeviæ jo¹ dodao
"da politièari SRJ i BiH treba da se dogovore i odustanu od spora".
Jedino je propustio da objasni zbog èega nije savetovao svojim
pulenima u jugoslovenskoj diplomatiji, koje inaèe dr¾i na kratkom
lancu, da ratifikovanje Dejtonskog sporazuma, priznanje BiH,
uspostavljanje redovnih diplomatskih odnosa i razmenu ambasadora
uslove prethodnim povlaèenjem tu¾be BiH protiv na¹e zemlje.
Najnoviji primer ga¾enja va¾eæeg Ustava Srbije predstavlja odluka
Nata¹e Miæiæ, predsednika Narodne skup¹tine i vr¹ioca du¾nosti
predsednika Republike, da uop¹te ne raspisuje ponovljene
predsednièke izbore dok se ne donese novi ustav Srbije. Pri tom se
nije pozvala na sam Ustav, niti na bilo koji zakon, nego
na "preovlaðujuæe mi¹ljenje" politièkih stranaka da ove izbore treba
odlo¾iti. Uz to je, kao da uistinu zna ¹ta je to dr¾avni razlog
(ratio status), izjavila da bi "raspisivanje predsednièkih izbora...
bilo necelishodno i ¹tetno po dr¾avne interese". Tako je ispalo da
je za dr¾avu lo¹e kada se po¹tuje va¾eæi ustav, a dobro kada se taj
ustav gazi.
Jo¹ je gore ¹to je prilikom dono¹enja pomenute protivustavne odluke
postupala pro domo suo - u vlastitom interesu, a mo¾da i u
samoljublju. Jer, odlaganjem predsednièkih izbora samoj sebi je
obezbedila nièim zaslu¾en polo¾aj ¹efa dr¾ave, valjda u varljivoj
nadi da svojim nogama mo¾e odigrati i tu ulogu.
Pored malobrojnih pobornika ustavnosti i istinske vladavine prava,
protiv ovog protivustavnog èina Nata¹e Miæiæ ustali su i oni kojima
takva odluka politièki ne odgovara. Meðu njima bio je i Vojislav
Ko¹tunica, jalovi pobednik na trima neuspelim predsednièkim izborima.
I to je upravo povod da postavimo dalekose¾no pitanje - da li se
ustavnost i zakonitost mogu krèmiti na parèe.
Prilikom preuzimanja svojih ustavnih zvanja, dosada¹nji zvaniènici,
poèev od Ko¹tunice preko Zorana Ðinðiæa do poslednjeg ministra,
javno su se zakleli da æe po¹tovati savezni odnosno republièki
ustav. A potom su svi do jednog u ovoj ili onoj prilici kr¹ili ove
ustave. Pristali su, recimo, na izruèenje domaæih dr¾avljana jednom
stranom sudu, iako su dobro znali da oba ustava to zabranjuju. Zatim
su i Ko¹tunica i Ðinðiæ svojim potpisima od 14. marta 2002. ukinuli
SR Jugoslaviju i uspostavili nekakav provizorijum, iako se za
ove "osnove" u Skup¹tini SRJ izjasnila obièna, a ne dvotreæinska
veæina.
A veæ sada Ko¹tunica podrazumeva da novi ustav Srbije treba doneti na
protivustavan naèin - dvotreæinskom veæinom u Narodnoj skup¹tini bez
ustavnog referenduma - dok Ðinðiæ takoðe odbacuje ustavni
referendum, a jedino izbegava da veæ sada ka¾e koja æe veæina za to
biti potrebna, po¹to nije u stanju da predvidi koliko æe poslanika u
tom odluènom èasu moæi da kupi.
Sve su to razlozi ¹to kod nas ga¾enjeva¾eæih ustava nije sporadièno i
popravljivo, nego smi¹ljena i postojana politika. U nas ustave
sistematski gaze kljuèni ustavni èinioci, i to je stanje potpune
anomije koje bri¹e svaku razliku izmeðu ispravnog i izopaèenog,
dopu¹tenog i zabranjenog. A takvi anomièni ljudi prebivaju u zoni
sumraka, bez pro¹losti i bez buduænosti.
Glas Javnosti, Februar 2003
LIČNI STAV
Piše: Kosta Čavoški
1. Maloletna zemlja
2. Anomija
=== 1 ===
Maloletna zemlja
Kada neko isuviše često istupa, pa izgubi preko potrebnu sabranost i
opreznost, tada mu se otme i poneka reč zbog koje bi kasnije ugrizao
vlastiti jezik. To se upravo desilo Zoranu Đinđiću 13. febru=
ara
2003, prilikom posete vatrogasnoj jedinici Beograda.
Tada je rekao da mi više nismo "maloletna zemlja" o čijoj se
strategiji odlučuje na nekom drugom mestu, iako se to doskora
činilo. Time je, a da to uopšte nije želeo, pokrenuo pitanje ko je
to do sada odlučivao o našoj zemlji kao da je maloletna, i kako je
te svoje odluke sprovodio.
Samo retki pojedinci iz vrhuške DOS-a znaju da je u proleće 2000,
kada je već bilo jasno da će se septembra iste godine održati
presudni savezni izbori, Zoran Đinđić negde u inostranstvu z=
aključio
nagodbu (za Amerikance je to bio deal) s nekim od predstavnika novih
gospodara sveta o finansiranju predizborne kampanje DOS-a.
Prema onome što je do sada otkriveno, izgleda da je DOS za ovu svrhu
dobio 30 miliona dolara (oko 70 miliona maraka prema ondašnjem
kursu), od kojih je za samu kampanju utrošeno oko 40 miliona maraka,
dok za preostalih 30 miliona nema valjanog pokrića.
No, kao što to uvek biva kada stranci daju pare, Đinđić je t=
om
prilikom preuzeo odgovarajuće obaveze koje su se ticale buduće
spoljne i unutrašnje politike koju će DOS voditi kada dođe na vla=
st.
U prvom trenutku Vojislav Koštunica nije učestvovao u sklapanju ove
nagodbe sa strancima, a verovatno nije znao ni sve njene
pojedinosti. Kada je, međutim, pristao da bude DOS-ov predsedničk=
i
kandidat, Svetozar Stojanović je, kao njegov lični izaslanik,
otputovao u Budimpeštu da bi u razgovoru s Amerikancima,
najverovatnije s Vilijamom Montgomerijem, potvrdio da DOS-ov
kandidat za predsednika preuzima sve obaveze koje su ranije
uglavljene.
Već sada znamo da će neko od pomenutih pokušati da javno opovrgne=
ove naše navode. U ovoj stvari mi se, međutim, držimo Rusoovog
upozorenja da "ako hoćemo da poznamo ljude, moramo ih videti na
delu. U svetu ih čujemo samo gde govore; u svojim govorima oni,
istina, istupaju javno, ali sakrivaju svoje radnje. U istoriji, pak,
oni izlaze pred nas otkriveni, te ih prosuđujemo po njihovim
delima".
Pa, šta, na osnovu onoga što su DOS-ovi čelnici do sada učinili, =
možemo reći o obavezama koje su u proleće 2000. usmeno preuzeli
prema svojim stranim finansijerima? Po našem sudu, oni su se tada
obavezali:
- da odustanu od kontinuiteta sa SFRJ i zatraže prijem SRJ u UN kao
nove, tek stvorene države;
- da Slobodana Miloševića i druge optužene uhapse i isporuče Hašk=
om
sudu;
- da pod vidom reforme VJ sa njenih čelnih položaja uklone generala
Nebojšu Pavkovića i druge proslavljene kosmetske ratnike;
- da promenom Ustava Srbije, pod vidom regionalizacije Srbiju
uistinu federalizuju i iznutra razbiju.
Prvu obavezu lično je izvršio Koštunica odmah po dolasku na položaj
saveznog predsednika, iako za to po Ustavu nije bio nadležan, i
uprkos podrobno obrazloženom savetu koji mu je pismeno uputila
Smilja Avramov, doajen našeg međunarodnog prava.
U izvršenju druge obaveze svi su učestvovali, iako su prethodno
pismeno potvrdili da Milošević neće biti izručen Hagu. Jedin=
o je u
trenutku izručenja Koštunica pokušao da bude "neobavešten", kako bi
na Đinđića prevalio odijum za ovaj sraman čin.
Treću obavezu je opet izvršio sam Koštunica tako što je simulovanim
aktom - ukazom o penzionisanju - smenio Pavkovića s položaja
načelnika Generalštaba, pošto mu čak dva puta nije pošlo za rukom=
da
za takvu smenu dobije saglasnost Vrhovnog saveta odbrane. Konačno, i
pored ogromnih razlika između DSS-a i ostatka DOS-a, obe strane
nastoje da pod vidom asimetričnog regionalizma federalizuju i
ubogalje Srbiju, tako što će od Vojvodine napraviti državu u državi,
ostatak Srbije podeliti na četiri nove Vojvodine, a naposletku
problematizovati i položaj Raške.
Zahvaljujući ovakvoj "politici", o sudbini naše zemlje, uključuju=
ći
i sudbinu Kosmeta, ne odlučuje se u Beogradu, nego u Vašingtonu i
Briselu, što znači da smo "maloletna zemlja" pod starateljstvom. To
nam je upravo saopštio Đinđić kada je poverovao da, zahvalju=
jući
svojoj mudrosti i državničkom umeću, to više nećemo biti.
=== 2 ===
Anomija
Protekle dve godine su pokazale da ljudi koji sada predvode ovu
zemlju ne samo da ne znaju pravo nego ga bacaju pod noge i kada ga
dobro znaju.
Njihovo notorno neznanje, ako veæ nije posredi i zla namera, dovelo
je najpre do povlaèenja protivtu¾be u sporu sa BiH pred Meðunarodnim
sudom pravde u Hagu u pustoj nadi da æe to uèiniti i druga strana, a
potom i do poku¹aja da se providnom pravnom smicalicom ospori veæ
utvrðena nadle¾nost ovog suda.
Kada je zatim ovaj sud glatko odbio na¹ zahtev da iznova razmotri
svoju nadle¾nost u ovom sporu, glavni pravni zastupnik SRJ Tibor
Varadi, umesto da odmah podnese ostavku, smelo je izjavio da ta
odluka ne dira u su¹tinu spora, dok je Vojin Dimitrijeviæ jo¹ dodao
"da politièari SRJ i BiH treba da se dogovore i odustanu od spora".
Jedino je propustio da objasni zbog èega nije savetovao svojim
pulenima u jugoslovenskoj diplomatiji, koje inaèe dr¾i na kratkom
lancu, da ratifikovanje Dejtonskog sporazuma, priznanje BiH,
uspostavljanje redovnih diplomatskih odnosa i razmenu ambasadora
uslove prethodnim povlaèenjem tu¾be BiH protiv na¹e zemlje.
Najnoviji primer ga¾enja va¾eæeg Ustava Srbije predstavlja odluka
Nata¹e Miæiæ, predsednika Narodne skup¹tine i vr¹ioca du¾nosti
predsednika Republike, da uop¹te ne raspisuje ponovljene
predsednièke izbore dok se ne donese novi ustav Srbije. Pri tom se
nije pozvala na sam Ustav, niti na bilo koji zakon, nego
na "preovlaðujuæe mi¹ljenje" politièkih stranaka da ove izbore treba
odlo¾iti. Uz to je, kao da uistinu zna ¹ta je to dr¾avni razlog
(ratio status), izjavila da bi "raspisivanje predsednièkih izbora...
bilo necelishodno i ¹tetno po dr¾avne interese". Tako je ispalo da
je za dr¾avu lo¹e kada se po¹tuje va¾eæi ustav, a dobro kada se taj
ustav gazi.
Jo¹ je gore ¹to je prilikom dono¹enja pomenute protivustavne odluke
postupala pro domo suo - u vlastitom interesu, a mo¾da i u
samoljublju. Jer, odlaganjem predsednièkih izbora samoj sebi je
obezbedila nièim zaslu¾en polo¾aj ¹efa dr¾ave, valjda u varljivoj
nadi da svojim nogama mo¾e odigrati i tu ulogu.
Pored malobrojnih pobornika ustavnosti i istinske vladavine prava,
protiv ovog protivustavnog èina Nata¹e Miæiæ ustali su i oni kojima
takva odluka politièki ne odgovara. Meðu njima bio je i Vojislav
Ko¹tunica, jalovi pobednik na trima neuspelim predsednièkim izborima.
I to je upravo povod da postavimo dalekose¾no pitanje - da li se
ustavnost i zakonitost mogu krèmiti na parèe.
Prilikom preuzimanja svojih ustavnih zvanja, dosada¹nji zvaniènici,
poèev od Ko¹tunice preko Zorana Ðinðiæa do poslednjeg ministra,
javno su se zakleli da æe po¹tovati savezni odnosno republièki
ustav. A potom su svi do jednog u ovoj ili onoj prilici kr¹ili ove
ustave. Pristali su, recimo, na izruèenje domaæih dr¾avljana jednom
stranom sudu, iako su dobro znali da oba ustava to zabranjuju. Zatim
su i Ko¹tunica i Ðinðiæ svojim potpisima od 14. marta 2002. ukinuli
SR Jugoslaviju i uspostavili nekakav provizorijum, iako se za
ove "osnove" u Skup¹tini SRJ izjasnila obièna, a ne dvotreæinska
veæina.
A veæ sada Ko¹tunica podrazumeva da novi ustav Srbije treba doneti na
protivustavan naèin - dvotreæinskom veæinom u Narodnoj skup¹tini bez
ustavnog referenduma - dok Ðinðiæ takoðe odbacuje ustavni
referendum, a jedino izbegava da veæ sada ka¾e koja æe veæina za to
biti potrebna, po¹to nije u stanju da predvidi koliko æe poslanika u
tom odluènom èasu moæi da kupi.
Sve su to razlozi ¹to kod nas ga¾enjeva¾eæih ustava nije sporadièno i
popravljivo, nego smi¹ljena i postojana politika. U nas ustave
sistematski gaze kljuèni ustavni èinioci, i to je stanje potpune
anomije koje bri¹e svaku razliku izmeðu ispravnog i izopaèenog,
dopu¹tenog i zabranjenog. A takvi anomièni ljudi prebivaju u zoni
sumraka, bez pro¹losti i bez buduænosti.