ARTEL GEOPOLITIKA by www.artel.co.yu
office@...
Datum: 19. mart 2003. g.
AMERICKI IZAZOV NE SAMO IRAKU,
NEGO I CITAVOJ SVETSKOJ ZAJEDNICI
Moskva, 18. marta 2003. godine
RIA "Novosti"
Specijalno za Artel-Geopolitiku
Genadij CCUFRIN, dopisni clan Ruske akademije
nauke, zamenik direktora Instituta za svetsku
ekonomiku i medjunarodne odnose Ruske akademije nauka
"Tiranin ce skoro nestati i dan velike slobode je blizu" -
obecao je Buss Iraccanima koji, uzgred receno, niposto
nisu molili gazdu Bele kuce da im donese slobodu
po-americki. Privlaci paznju i strastveni poziv upucen
preko televizijskih kanala Iraccanima: "Nemojte da rusite
naftne bussotine - izvor bogatstva, koje pripada irackom
narodu!" Kada bi Buss bio iole iskren, taj poziv bi izgledao
nesto drugacije: "Ni u kom slucaju ne rusite naftne
bussotine, jer upravo zbog njih mi i pocinjemo rat, i sutra
ce one pripadati nama, a ne vama!".
I tako je Dzordz Buss predocio ultimatum Bagdadu,
zatrazivsi od Sadama Huseina i njegovih sinova da u roku
od 48 sati napuste svoju zemlju. U svom televizijskom
obracanju naciji, koje su prenosile sve americke televizijske
kompanije, Buss je izjavio, da su "za rezim Sadama
Huseina decenije obmana i surovosti dosle do kraja, i ako
Husein i njegovi sinovi ne ispune zahtev ultimatuma,
usledice vojni konflikt, koji ce poceti po nasem
nahodjenju". Buss je naglasio, da "Savet bezbednosti OUN
nije ispunio svoje obaveze, ali ce SAD ispuniti svoje i
razoruzati Irak".
Ova poslednja izjava americkog sefa drzave i izaziva
najvecu zabrinutost. Ona svedoci o tome, da Vasington
baca izazov ne samo i ne toliko Iraku, koliko citavoj
svetskoj zajednici. Radi se o vanredno ozbiljnoj situaciji u
medjunarodnim odnosima, kada mehanizam donosenja
najznacajnijih, najodgovornijih odluka, a da ne govorimo
jos i o njihovoj sustini, stupa u vopijucu protivurecnost sa
vazecim normama medjunarodnog prava, fiksiranim u
Povelji OUN.
Jer putevi resenja irackog problema su jasno oznaceni u
rezoluciji 1441 Saveta bezbednosti OUN, koja predvidja
detaljnu proveru od strane medjunarodnih inspektora o
postojanju u Iraku oruzja za masovno unistavanje, a zatim
donosenje odluke Saveta bezbednosti OUN na osnovu
podataka koje prezentiraju inspekcije. Zasad nema nikakvih
podataka o tome da u Iraku postoji, ili da se razradjuje,
oruzje za masovno unistavanje, i sef inspektora Hans Bliks
je izvestio Savet bezbednosti da Irak aktivizira saradnju sa
njegovom misijom.
Upravo ta okolnost, kao i uverenje u mogucnosti resenja
irackog problema politicko-diplomatskim sredstvima su i
primorali Rusiju, Francusku, Kinu i Nemacku da ostro
istupe potiv odavno provocirane od strane Vasingtona
vojne akcije, i insistiraju na nastavljanju rada
medjunarodnih inspektora u Iraku.
Ta dosledna, konstruktivna, odmerena pozicija Moskve,
Pariza, Pekinga i Berlina toliko je izbacila iz takta Dzordza
Bussa, koji hoce rat, da je u televizijskom obracanju
optuzio clanove Saveta bezbednosti maltene za
saucesnistvo sa Sadamom Huseinom. "Neki stalni clanovi
Saveta bezbednosti (ima se u vidu Rusija, Francuska i Kina
- prim. autora) javno su oglasili da ce uloziti veto na svaku
rezoluciju koja ce primorati Irak da se razoruza. Te vlade
dele nasu ocenu o opasnosti, ali ne i nasu odlucnost da je
savladamo", kazao je Buss. Ovde je sef Bele kuce ocigledno
preterao. Kao prvo, niko nije protiv razoruzanja Iraka. Radi
se o tome da se Iraku omoguci da se sam razoruza, a ne da
se to cini nasilnickim, vojnim putem. Bagdad je poceo da
unistava svoje rakete - znaci da je dobrovoljno razoruzanje
moguce.
Drugo, ocigledno je da ni hipertrofiranu americku ocenu o
irackoj opasnosti niko od oponenata SAD u Savetu
bezbednosti ne deli. A sto se odlucnosti tice da se krene u
vojnu avanturu, koju manifestuju Dzordz Buss i uvek
saglasni sa njim britanski premijer Toni Bler, kod clanova
Saveta bezbednosti OUN te odlucnosti zaista nema. Zato
sto i u Moskvi, i u Parizu, i u Pekingu veoma dobro
sagledavaju opasne posledice anglo-americke avanture.
U pravu je direktor Jelskog univerziteta za istrazivanje
problema OUN Brus M.Raset koji je izjavio, da je
administracija SAD krenula u Iraku va-bank (staviti sve na
kocku, pa opstati ili propasti) i da je riziku podvrgnuta ne
samo buducnost Iraka i Bliskog Istoka, nego i citava
struktura medjunarodnih odnosa. Uzgred, prvi udar po toj
strukturi, po uspostavljenom nakon Drugog svetskog rata
sistemu sveopste bezbednosti, nanesen je 1999. godine,
kada je bez sankcija OUN blok NATO na celu sa SAD
zapoceo neisprovociranu agresiju protiv mirne Jugoslavije
samo radi toga da bi smenio neugodnog za Vasington
jugoslovenskog lidera Slobodana Milosevica, koji se sada
nalazi pred sudom nelegitimnog Medjunarodnog tribunala
u Hagu. To isto Vasington namerava da uradi i u Iraku. U
svom televizijskom obracanju on je direktno izjavio da ce
ratni zlocinci (citaj Sadam Husein i njegovo okruzenje -
prim. autora) biti kaznjeni. "Tiranin ce skoro nestati i dan
velike slobode je blizu" - obecao je Buss Iraccanima koji,
uzgred receno, nisposto nisu molili gazdu Bele kuce da im
donese slobodu po-americki. Privlaci paznju i strastveni
poziv upucen preko televizijskih kanala Iraccanima:
"Nemojte da rusite naftne bussotine - izvor bogatstva, koje
pripada irackom narodu!" Kada bi Buss bio iole iskren, taj
poziv bi izgledao nesto drugacije: "Ni u kom slucaju ne
rusite naftne bussotine, jer upravo zbog njih mi i pocinjemo
rat, i sutra ce one pripadati nama, a ne vama!".
Da, naftni interesi SAD jesu glavni razlog za agresiju SAD
na Irak. To danas priznaju prakticno svi. Jer drugih razloga
za rat nema. Cak je i bivsi drzavni sekretar SAD Madlen
Olbrajt izjavila, da ce udar po Iraku biti prvi u istoriji SAD
rat, u koji su one krenule a da ne postoji direktna opasnost
po SAD. Naravno, Olbrajtova preuvelicava miroljubivost
SAD. Za poslednjih pola veka Sjeidnjene Drzave su
zapocele ne jedan rat a da pri tom nije postojala direktna
opasnost. Prisetimo se makar Vijetnama i Jugoslavije, iako
bismo mogli navesti jos primera. To da Irak nicim ne preti
Americi, ocigledno je cak i Olbrajtovoj.
Vasington veoma reizikuje. I nije stvar samo u tome sto ce
SAD u odgovor na agresiju biti izlozen udarima
fanatika-terorista, koji odavno obecavaju da ce ponoviti
11. septembar. Priprema rata protiv Iraka vec sada izaziva
protest stotina hiljada ljudi u celom svetu, koji se
oglasavaju na demonstracijama i mitinzima. A cim rat
pocne i stignu saopstenja o mnogobrojnim zrtvama medju
mirnim stanovnistvom Iraka, to ce izazvati takvu
iritiranost u muslimanskim zemljama, cije posledice je
sada tesko predvideti.
Antiiracka histerija, koju su pokrenuli Buss i njegovi
savetnici, vec je podelila svet. Rat, narocito ako on lose
krene po SAD, nesumnjivo ce izazvati raskol i u samom
americkom drustvu. Mi se u to mozemo uveriti na primeru
Engleske, gde Blera zestoko kritikuju cak i njegovi saborci
iz partije, a niz ministara vec je podnelo ostavke.
Svet shvata da ce prvi udar americkih raketa po Iraku biti
udar po medjunarodnoj zajednici i fakticki ce oznaciti
likvidaciju OUN kao glavnog garanta svetske bezbednosti.
Kako da se ovde ne prisetimo 30-ih godina proslog veka i
tadasnjeg torpedovanja Lige Nacija. Do cega je to dovelo -
svima je dobro znano: na putu agresivnih teznji fasisticke
Nemacke zapaljeno je zeleno svetlo. Mozda ga ne bi trebalo
paliti opet?
office@...
Datum: 19. mart 2003. g.
AMERICKI IZAZOV NE SAMO IRAKU,
NEGO I CITAVOJ SVETSKOJ ZAJEDNICI
Moskva, 18. marta 2003. godine
RIA "Novosti"
Specijalno za Artel-Geopolitiku
Genadij CCUFRIN, dopisni clan Ruske akademije
nauke, zamenik direktora Instituta za svetsku
ekonomiku i medjunarodne odnose Ruske akademije nauka
"Tiranin ce skoro nestati i dan velike slobode je blizu" -
obecao je Buss Iraccanima koji, uzgred receno, niposto
nisu molili gazdu Bele kuce da im donese slobodu
po-americki. Privlaci paznju i strastveni poziv upucen
preko televizijskih kanala Iraccanima: "Nemojte da rusite
naftne bussotine - izvor bogatstva, koje pripada irackom
narodu!" Kada bi Buss bio iole iskren, taj poziv bi izgledao
nesto drugacije: "Ni u kom slucaju ne rusite naftne
bussotine, jer upravo zbog njih mi i pocinjemo rat, i sutra
ce one pripadati nama, a ne vama!".
I tako je Dzordz Buss predocio ultimatum Bagdadu,
zatrazivsi od Sadama Huseina i njegovih sinova da u roku
od 48 sati napuste svoju zemlju. U svom televizijskom
obracanju naciji, koje su prenosile sve americke televizijske
kompanije, Buss je izjavio, da su "za rezim Sadama
Huseina decenije obmana i surovosti dosle do kraja, i ako
Husein i njegovi sinovi ne ispune zahtev ultimatuma,
usledice vojni konflikt, koji ce poceti po nasem
nahodjenju". Buss je naglasio, da "Savet bezbednosti OUN
nije ispunio svoje obaveze, ali ce SAD ispuniti svoje i
razoruzati Irak".
Ova poslednja izjava americkog sefa drzave i izaziva
najvecu zabrinutost. Ona svedoci o tome, da Vasington
baca izazov ne samo i ne toliko Iraku, koliko citavoj
svetskoj zajednici. Radi se o vanredno ozbiljnoj situaciji u
medjunarodnim odnosima, kada mehanizam donosenja
najznacajnijih, najodgovornijih odluka, a da ne govorimo
jos i o njihovoj sustini, stupa u vopijucu protivurecnost sa
vazecim normama medjunarodnog prava, fiksiranim u
Povelji OUN.
Jer putevi resenja irackog problema su jasno oznaceni u
rezoluciji 1441 Saveta bezbednosti OUN, koja predvidja
detaljnu proveru od strane medjunarodnih inspektora o
postojanju u Iraku oruzja za masovno unistavanje, a zatim
donosenje odluke Saveta bezbednosti OUN na osnovu
podataka koje prezentiraju inspekcije. Zasad nema nikakvih
podataka o tome da u Iraku postoji, ili da se razradjuje,
oruzje za masovno unistavanje, i sef inspektora Hans Bliks
je izvestio Savet bezbednosti da Irak aktivizira saradnju sa
njegovom misijom.
Upravo ta okolnost, kao i uverenje u mogucnosti resenja
irackog problema politicko-diplomatskim sredstvima su i
primorali Rusiju, Francusku, Kinu i Nemacku da ostro
istupe potiv odavno provocirane od strane Vasingtona
vojne akcije, i insistiraju na nastavljanju rada
medjunarodnih inspektora u Iraku.
Ta dosledna, konstruktivna, odmerena pozicija Moskve,
Pariza, Pekinga i Berlina toliko je izbacila iz takta Dzordza
Bussa, koji hoce rat, da je u televizijskom obracanju
optuzio clanove Saveta bezbednosti maltene za
saucesnistvo sa Sadamom Huseinom. "Neki stalni clanovi
Saveta bezbednosti (ima se u vidu Rusija, Francuska i Kina
- prim. autora) javno su oglasili da ce uloziti veto na svaku
rezoluciju koja ce primorati Irak da se razoruza. Te vlade
dele nasu ocenu o opasnosti, ali ne i nasu odlucnost da je
savladamo", kazao je Buss. Ovde je sef Bele kuce ocigledno
preterao. Kao prvo, niko nije protiv razoruzanja Iraka. Radi
se o tome da se Iraku omoguci da se sam razoruza, a ne da
se to cini nasilnickim, vojnim putem. Bagdad je poceo da
unistava svoje rakete - znaci da je dobrovoljno razoruzanje
moguce.
Drugo, ocigledno je da ni hipertrofiranu americku ocenu o
irackoj opasnosti niko od oponenata SAD u Savetu
bezbednosti ne deli. A sto se odlucnosti tice da se krene u
vojnu avanturu, koju manifestuju Dzordz Buss i uvek
saglasni sa njim britanski premijer Toni Bler, kod clanova
Saveta bezbednosti OUN te odlucnosti zaista nema. Zato
sto i u Moskvi, i u Parizu, i u Pekingu veoma dobro
sagledavaju opasne posledice anglo-americke avanture.
U pravu je direktor Jelskog univerziteta za istrazivanje
problema OUN Brus M.Raset koji je izjavio, da je
administracija SAD krenula u Iraku va-bank (staviti sve na
kocku, pa opstati ili propasti) i da je riziku podvrgnuta ne
samo buducnost Iraka i Bliskog Istoka, nego i citava
struktura medjunarodnih odnosa. Uzgred, prvi udar po toj
strukturi, po uspostavljenom nakon Drugog svetskog rata
sistemu sveopste bezbednosti, nanesen je 1999. godine,
kada je bez sankcija OUN blok NATO na celu sa SAD
zapoceo neisprovociranu agresiju protiv mirne Jugoslavije
samo radi toga da bi smenio neugodnog za Vasington
jugoslovenskog lidera Slobodana Milosevica, koji se sada
nalazi pred sudom nelegitimnog Medjunarodnog tribunala
u Hagu. To isto Vasington namerava da uradi i u Iraku. U
svom televizijskom obracanju on je direktno izjavio da ce
ratni zlocinci (citaj Sadam Husein i njegovo okruzenje -
prim. autora) biti kaznjeni. "Tiranin ce skoro nestati i dan
velike slobode je blizu" - obecao je Buss Iraccanima koji,
uzgred receno, nisposto nisu molili gazdu Bele kuce da im
donese slobodu po-americki. Privlaci paznju i strastveni
poziv upucen preko televizijskih kanala Iraccanima:
"Nemojte da rusite naftne bussotine - izvor bogatstva, koje
pripada irackom narodu!" Kada bi Buss bio iole iskren, taj
poziv bi izgledao nesto drugacije: "Ni u kom slucaju ne
rusite naftne bussotine, jer upravo zbog njih mi i pocinjemo
rat, i sutra ce one pripadati nama, a ne vama!".
Da, naftni interesi SAD jesu glavni razlog za agresiju SAD
na Irak. To danas priznaju prakticno svi. Jer drugih razloga
za rat nema. Cak je i bivsi drzavni sekretar SAD Madlen
Olbrajt izjavila, da ce udar po Iraku biti prvi u istoriji SAD
rat, u koji su one krenule a da ne postoji direktna opasnost
po SAD. Naravno, Olbrajtova preuvelicava miroljubivost
SAD. Za poslednjih pola veka Sjeidnjene Drzave su
zapocele ne jedan rat a da pri tom nije postojala direktna
opasnost. Prisetimo se makar Vijetnama i Jugoslavije, iako
bismo mogli navesti jos primera. To da Irak nicim ne preti
Americi, ocigledno je cak i Olbrajtovoj.
Vasington veoma reizikuje. I nije stvar samo u tome sto ce
SAD u odgovor na agresiju biti izlozen udarima
fanatika-terorista, koji odavno obecavaju da ce ponoviti
11. septembar. Priprema rata protiv Iraka vec sada izaziva
protest stotina hiljada ljudi u celom svetu, koji se
oglasavaju na demonstracijama i mitinzima. A cim rat
pocne i stignu saopstenja o mnogobrojnim zrtvama medju
mirnim stanovnistvom Iraka, to ce izazvati takvu
iritiranost u muslimanskim zemljama, cije posledice je
sada tesko predvideti.
Antiiracka histerija, koju su pokrenuli Buss i njegovi
savetnici, vec je podelila svet. Rat, narocito ako on lose
krene po SAD, nesumnjivo ce izazvati raskol i u samom
americkom drustvu. Mi se u to mozemo uveriti na primeru
Engleske, gde Blera zestoko kritikuju cak i njegovi saborci
iz partije, a niz ministara vec je podnelo ostavke.
Svet shvata da ce prvi udar americkih raketa po Iraku biti
udar po medjunarodnoj zajednici i fakticki ce oznaciti
likvidaciju OUN kao glavnog garanta svetske bezbednosti.
Kako da se ovde ne prisetimo 30-ih godina proslog veka i
tadasnjeg torpedovanja Lige Nacija. Do cega je to dovelo -
svima je dobro znano: na putu agresivnih teznji fasisticke
Nemacke zapaljeno je zeleno svetlo. Mozda ga ne bi trebalo
paliti opet?