ARTEL GEOPOLITIKA by www.artel.co.yu
office@...
Datum: 17.april 2003. g.
BEOGRADSKI FORUM: Vladislav Jovanovic o
medjunarodnom polozaju Drzavne zajednice Srbije i Crne Gore
http://www.artel.co.yu/sr/gost/2003-04-17_3.html
BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH
Okrugli sto na temu "Strategija razvoja u ote?anim uslovima"
Beograd, 15 april 2003. godine
MEDJUNARODNI ODNOSI I POLO?AJ DR?AVNE
ZAJEDNICE SRBIJE I CRNE GORE
Vladislav Jovanovi?
I MEDJUNARODNI ODNOSI
Takozvani novi svetski poredak, najavljen posle okoncanja hladnog
rata i kolapsa istocnoevropskog modela socijalizma, dominantna je
karakteristika sadasnjih medjunarodnih odnosa. Na ekonomskom
planu on se ispoljava kao globalizacija, na politickom planu kao
hegemonija SAD i drugih razvijenih zemalja zapada, a na
duhovnom planu kao ekumenizam glavnih religija. Cilj je da se
preko tih pravaca uspostavi, a zatim i osigura trajna kontrola nad
svetskim privrednim, politickim i drustvenim procesima i da se
duhovni ?ivot u raznim regionima sto vise standardizuje i uklopi u
globalnu projekciju novog svetskog poretka.
Taj proces je daleko od dovrsenog. Suocava se sa nerazumevanjem
i otporima prema ogranicavanju suvereniteta dr?ava i sa
izbijanjem protivurecnosti interesa izmedju SAD i nekih
razvijenih zemalja.
Ipak, najveca slabost novog svetskog poretka nalazi se u njegovoj
snazi, tj. u jednopolarnosti, kojoj se suprotstavljaju te?nje ka
multipolarnosti kao prirodnom obliku ravnote?e.
Posto multipolarnost pretpostavlja dijalog i uva?avanje interesa
drugih dr?ava, SAD se, kao jedina preostala supersila, takvim
te?njama nagonski opire i sve naglasenije nastoji da deluje
samostalno. Americki klasicni izolacionizam se sa unutrasnjeg
plana preneo na medjunarodni teren. Zvanicna Amerika se ne
ustrucava da tvrdi da neka nacela medjunarodnog prava i obaveze
iz medjunarodnih politickih i pravnih dokumenata va?e za druge
zemlje, ali ne i za nju.
Teroristicki akt od 11. septembra 2001. doveo je takvo ponasanje
SAD do novih krajnosti. Koristeci se antiteroristickom klimom u
SAD i u svetu, predsednik Bus je obznanio vise novih i opasnih
doktrina:
1. doktrinu preventivnog rata protiv dr?ava koje SAD proglase da
pripadaju grupi "osovine zla",
2. doktrinu rata protiv medjunarodnog terorizma bez vremenske i
prostorne omedjanosti, i
3. doktrinu neprihvatanja neutralnosti drugih dr?ava u borbi protiv
medjunarodnog terorizma, poznatu kao slogan: "ko nije s nama, taj
je protiv nas".
Medjunarodnu situaciju i odnose dodatno komplikuje i
predvidjanje da ce se svet u doglednoj buducnosti suociti sa
deficitom nafte i gasa, kao i vode. Politicko zaostravanje i vojni
sukobi u svetu postace zbog toga veci i cesci. Od njihovih
posledica nece biti imuni ni odnosi izmedju najrazvijenijih zemalja
zapada. Oru?ane agresije SAD i njihovih najbli?ih saveznika u
NATO protiv SRJ, Avganistana i Iraka samo su najavni znaci
onoga sto bi jos moglo da nastupi ako se u resavanje deficitarnosti
tih sirovina ne pridje planetarno i u okviru politike OUN.
Protivpravna oru?ana agresija SAD i NATO protiv SRJ afirmisala
je i promovisala pravo jaceg na stetu snage prava i
marginalizovala OUN, posebno njen izvrsni organ Savet
bezbednosti. U pitanjima mira i bezbednosti u svetu, svetska
organizacija je gurnuta na sporedni kolosek i svela se na servis za
organizovanje humanitarnih usluga i rekonstrukcije dr?ava -
?rtava jednostranih i nelegalnih vojnih akcija SAD odnosno
NATO. Ako se sadasnji trend hitno ne prekine i izmeni, OUN ce
polako ali sigurno i nezaustavljivo zavrsiti kao Drustvo naroda.
Sve va?nije krize, unutrasnji sukobi i ratovi odvijaju se na linijama
razdvajanja islamskog sveta od pravoslavnih zemalja i Kine, kao i
u blizini najbogatijih izvorista nafte i gasa. S jedne strane se
islamski fundamentalizam i ekspanzionizam usmeravaju prema
tim zemljama, a s druge strane se sukobi koriste za humanitarne i
druge vojne intervencije s ciljem zaposedanja strategijskih tacaka
na Balkanu, Srednjem istoku i srednjoj Aziji.
Angloamericka nelegalna oru?ana agresija na Irak aktuelizovala je
ranija upozorenja o mogucnosti sukoba religija i civilizacija.
Pripremanje te agresije i njeno cinicno opravdavanje donelo je na
svet i prvi sukob globalnih interesa izmedju SAD i drugih vodecih
razvijenih zemalja, kao i prve fundamentalne naprsline u NATO i
Evropskoj uniji.
SAD su, izgleda, resene da u pitanju osiguranje nafte i gasa u
buducnosti nastupaju same i da dobit od uspostavljanja Pax
Americana u Iraku, a mo?da i sire, ne dele sa drugim zemljama.
Jednostranost SAD dosad ispoljavana prema drugim dr?avama,
sada se ispoljava i prema nekim njenim najva?nijim saveznicima.
Naglo se otvara pitanje buducnosti NATO-a i koherentnosti
Evropske unije. Vec se spekulise da bi SAD-u vise odgovarao
manji, ali disciplinovaniji NATO sa te?istem na Istocnoj, a ne na
"staroj Evropi". Lojalnost koju su buduci clanovi Evropske unije iz
Istocne Evrope izrazili u irackoj krizi prema SAD a ne prema
"staroj Evropi" predskazuje da ce SAD uskoro imati u Evropskoj
uniji ne samo Veliku Britaniju kao svog "klijenta", vec citav blok
novih clanica. Ostaje da se vidi da li ce Evropska unija uspeti
politicki da razoru?a i neutralise tu proamericku frakciju u svom
clanstvu, ili ce se, u slucaju da u tome ne uspe, "stara Evropa"
poceti otvarati prema Rusiji i svoju zapadnu politiku zameniti
istocnom politikom.
Maligna priroda jednopolarnosti, izra?ena u ucestanom
pribegavanju nezakonitim vojnim akcijama i ubrzanom
naoru?avanju, pokrenulo je neke zemlje da pristupe izgradnji
sopstvenog nuklearnog potencijala u uverenju da bi jedino atomska
bomba mogla da odvrati SAD od agresivnih namera. Umesto
postepenog smanjivanja nuklearnog naoru?anja, svet je dobio nove
posednike nuklearnog oru?ja. Pakistan i Severna Koreja su
verovatno samo vrh ledenog brega. Nepoznat je broj drugih
zemalja koje ozbiljno razmisljaju kako da se najbolje zastite od
potencijalne opasnosti ugro?avanja svog suvereniteta i
nezavisnosti.
II SVET I BALKAN
Sa izbijanjem jugoslovenske krize, a narocito sa njenim
okoncanjem, Balkan je kao celina usao u interesnu sferu Zapada.
Rusija se, pod pritiskom dogadjaja, prakticno povukla iz regiona
na du?e vreme, a Kina nije ozbiljno ni pokusavala da u njemu
ostvari neki trajniji uticaj.
Interesi Zapada za Balkan su strategijske, politicke i ekonomske
prirode. Zato Zapad ?uri da neutralise sve potencijalne napetosti u
regionu i da sve balkanske zemlje uvede po ubrzanom postupku u
NATO i Evropsku uniju.
Stavljanje celog Balkana pod cvrstu vojnu i politicku kontrolu
Zapada uslov je za pristupanje izgradnji naftovoda i gasovoda od
Kaspijskog basena do jadranskih luka, kao i alternativnog
strategijskog puta od Varne do Draca i Brindizija.
Zbog predominacije SAD u svim vodecim oblastima, Zapad
nastupa na Balkanu jedinstveno. Naprsline koje su se u NATO-u i
Evropskoj uniji pojavile uoci i tokom agresije SAD i Velike
Britanije na Irak, ovu monolitnost ne dovode u pitanje. Balkan ce
biti poslednji region u Evropi na kome ce se posledice ovih
naprslina osetiti. Zato na tim posledicama ne treba graditi
operativnu politiku, vec ih samo uzimati u obzir kod postavljanja
dugorocnih nacionalnih i dr?avnih ciljeva.
Razni modeli saradnje i asocijacija koji se nude balkanskim
zemljama - kandidatima za ulazak u Evropsku uniju ne
predstavljaju eho sna o Balkanskoj federaciji, vec okvire za cvrsce
i efikasnije kontrolisanje njihovih nacionalnih ciljeva i bilateralnih
sporova.
Srbija u te modele ulazi sa startnim inferiornim polo?ajem, ne
samo zbog lisenosti fakticke vlasti nad Kosovom i Metohijom, vec
i zbog rastucih pritisaka za federalizacijom preostale teritorije i
politike uslovljavanja i poni?avanja koju Zapad prema njoj
neprekidno vodi, bez obzira na promenu re?ima izvrsene 2000.
godine.
Politicka i vojna geografija Balkana ne ostavlja Srbiji i Crnoj Gori
alternativni izbor i skoro ultimativno utice na njenu dalju politiku.
Balkan ce uskoro biti premre?en clanicama Evropske unije i
NATO i dr?avama koje su vec postale clanice Partnerstva za mir.
Jedini protektorati u Evropi, i to u nemalom broju, nalaze se na
Balkanu. Nece se mnogo pogresiti ako se, pored Bosne i
Hercegovine, Kosova i Metohije, Makedonije i Albanije, u njih
uvrsti i dr?avna zajednica Srbije i Crne Gore, koja je na takav
status dobrovoljno pristala.
III SVET I SRBIJA I CRNA GORA
Srbija i Crna Gora je u proslom veku bila saveznik sa Zapadom u
dva svetska rata, ali je i jedina balkanska i evropska zemlja koja je
tri puta bila ?rtva agresije sa danasnjeg Zapada.
Srbija i Crna Gora je jedina balkanska i evropska zemlja koja je u
poslednjih sto godina tri puta stvarala novu dr?avu i isto toliko
puta menjala njeno ime.
Srbija je jedina dr?ava u regionu i u Evropi ciju teritorijalnu
celovitost je Zapad bombama i okupacijom osporio i od koje se,
kao uslov za prijem u clanstvo evroatlantskih organizacija,
precutno tra?i da prihvati gubitak znacajnog dela svoje nacionalne
teritorije.
Orocenost trajanja dr?avne zajednice Srbije i Crne Gore, pored
toga sto podvlaci njenu neravnopravnost u odnosu na ostale dr?ave
u regionu, umanjuje vrednost i kredibilnost svih njenih dugorocnih
obaveza i inicijativa. Netrajna dr?avna tvorevina ne mo?e da vodi
trajnu politiku.
Pored Kosova i Metohije, vodece sile zapada nisu se u odnosu na
Srbiju odrekle politike stapa i sargarepe i nastavice da je podsecaju
na njenu ranjivost na jugu Srbije i u Raskoj, a po potrebi mogu
lako o?iveti i pitanje Bugara i Vlaha u Istocnoj Srbiji, odnosno
Madjara u Backoj. Sve to ogranicava manevarski prostor Srbije i
Crne Gore prema vodecim zapadnim silama. Zadr?avanjem
politike stapa i sargarepe i otvorene liste zahteva i posle politickih
promena izvrsenih 5. oktobra 2000. godine, SAD, NATO i
Evropska unija su fakticki priznale da im Milosevic i njegov re?im
nisu bili jedini problem, kao sto su uporno tvrdili, vec da im je
problem srpski narod koga, uz pomoc oprobanih kaznenih
sredstava, ?ele da nateraju na apsolutnu pokornost i poslusnost. Od
tih klesta i ucena Srbija se mo?e osloboditi ili tzv. potpunom
kooperativnoscu, tj. ispunjavanjem svih zahteva i ocekivanja
Zapada, ili uravnote?enjem svoje politike sa korektivnim
osloncem na Rusiju, Kinu i jos neke blagonaklone zemlje.
IV SPOLJNA POLITIKA SRBIJE POSLE 5. OKTOBRA 2000.
GODINE I PERSPEKTIVE
Spoljna politika Srbije od 5. oktobra 2000. godine bila je
sledbenicka i epigonska. Sastojala se od pedantnog i poslusnog
ispunjavanja svih zahteva i uslova koje su formulisale i
ispostavljale vodece zemlje Zapada. Zvanicna vlast se prakticno
odrekla pregovaranja kao metoda za ostvarenje proklamovanih
ciljeva. U preteranoj uslu?nosti, dvaput se odrekla dr?avnog
kontinuiteta (u odnosu na SFRJ i u odnosu na SRJ). Pristala je cak
da ukine sopstvenu dr?avu i da joj promeni ime. Od najstarije
dr?ave na Balkanu u novijoj istoriji, koja je do nezavisnosti dosla
sopstvenim naporom postala je preko noci najmladja dr?ava, koja
je ustav i ime dobila od stranog pokrovitelja. U zamenu za to, usla
je u nedr?avnu vezu sa Crnom Gorom sumnjive efikasnosti i jos
neizvesnije buducnosti. Ako se tome doda da je tzv. otvorena lista
zahteva i uslovljavanja dvostruko du?a nego sto je bila pre 5.
oktobra 2000. godine (diskontinuitet sa SFRJ i SRJ, saradnja sa
UNMIK-om u glasanju Srba na opstinskim i pokrajinskim
izborima na Kosovu i Metohiji, saradnja sa Haskim tribunalom,
reforma vojske i policije i uvodjenje civilne kontrole, reforme na
jugu Srbije, povlacenje tu?be protiv NATO-a pred Stalnim
medjunarodnim sudom pravde u Hagu, prekid vojne i policijske
saradnje sa Republikom Srpskom i dr.), mo?e se slobodno
zakljuciti da je od stvarne nezavisnosti i suvereniteta Srbije ostalo
vrlo malo.
Olaksavajuca okolnost je da u nastaloj vojnoj i politickoj
konfiguraciji na Balkanu i u Evropi nema mnogo prostora za
sprovodjenje neke stvarno nezavisne politike. Ako se tome doda da
su nosioci sadasnje zvanicne vlasti preuzeli neke obaveze prema
zapadu jos tokom izborne kampanje pre 5. oktobra 2000. godine,
kojih i da hoce ne mogu da se oslobode bez ozbiljnijih posledica,
ukupan medjunarodni polo?aj Srbije i Crne Gore izgleda vise nego
determinisan. Ukljucivanje Balkana u iskljucivu uticajnu sferu
razvijenog Zapada nesporna je politicka cinjenica. Podatak da
SAD, NATO i Evropska unija nisu u poslednjih dvanaest godina ni
u jednom drugom regionu sveta anga?ovale toliko politickog,
vojnog i finansijskog potencijala kao na Balkanu, to
nedvosmisleno potvrdjuje.
Pored ovih opstih nepovoljnih okolnosti, na nas inferiorni
medjunarodni polo?aj direktno uticu i neke specificne cinjenice.
Snishodljivo dr?anje i ponasanje zvanicne vlasti prema SAD,
NATO i Evropskoj uniji posledica je duga koji ona ima zbog
podrske koju je dobila za pobedu na izborima 2000. godine.
Gubitak fakticke suverenosti nad Kosovom i Metohijom
predstavlja stalno sredstvo pritiska i ucenjivanja nase zemlje, sto
ogranicava njene inicijative i druge opcije. Hipoteka koju ima zbog
neresenog statusa Kosova i Metohije sputava nasu zemlju da se,
kao supotpisnik aktivno suprotstavi sve otvorenijem procesu
revizije Dejtonskog sporazuma na stetu Republike Srpske. Haski
tribunal sve
jasnije postaje zborno mesto za najvise politicke i vojne
rukovodioce sve tri srpske dr?ave s pocetka jugoslovenske krize,
cime se skida poslednji veo sa Tribunala kao politicke institucije u
odnosu na srpski narod. Neravnopravnost nase zemlje u odnosu na
ostale bivse jugoslovenske republike i druge balkanske dr?ave
ogleda se i u tome sto se samo Srbiji ne garantuje teritorijalna
celokupnost u okviru avnojskih granica na bazi kojih je izvrseno
priznanje bivsih jugoslovenskih republika kao novih dr?ava.
Ustavna povelja nove dr?avne zajednice Srbije i Crne Gore
izdiktirana je od strane Evropske unije, cime se nova zajednica
otvoreno stavila pod strano pokroviteljstvo. Kao rezultat svega
toga, nasa zemlja je ostala bez minimalnog dostojanstva i
samopostovanja, a isticanje suvereniteta je postalo sinonim za
retrogradnost i suprotstavljanje Evropi.
S obzirom na opste politicke uslove u kojima se nasa zemlja nalazi
i specificne okolnosti i hipoteke koji je opterecuju i ogranicavaju,
postavlja se pitanje da li je njen sadasnji inferiorni i nezavidni
polo?aj sudbina od koje se ne mo?e pobeci ili se na nju mo?e
uticati i izbeci njene najgore posledice.
Cilj ovog izlaganja je da uka?e da alternativa postoji i da ju je
moguce ostvariti u uslovima razumne kooperativnosti nase zemlje
i njene nesporne evropske orijentacije.
Ta alternativa pretpostavlja nasu zemlju kao aktivnog i
ravnopravnog subjekta u procesu njenog integrisanja u evropske
strukture, a ne kao iskompleksiranog ili frustriranog ucesnika koji
samo slusa i izvrsava. Neophodno je da ona od obicnog postanskog
sanduceta i isporucioca postane strana koja pregovara i ima
vlastite specificne interese i zahteve.
Da bi nasa zemlja postala respektabilna strana cije se misljenje
slusa i vitalni interesi uva?avaju, nu?no je da revidira sadasnju
zvanicnu politiku i praksu u sledecim pravcima:
- Da u ime demokratskih opredeljenja i evropske orijentacije
odlucno zahteva da se jednako tretira kao ostale zemlje u Istocnoj
Evropi i regionu. To znaci da prema njoj vise nece biti vodjena
politika stapa i sargarepe, da ce biti napusteni poslednji ostaci
ranijih sankcija i da ce iz upotrebe biti povucena tzv. otvorena
lista zahteva i uslovljavanja.
- Da kategoricki naglasi da je njen ulazak u Savet Evrope,
Evropsku uniju, Svetsku trgovinsku organizaciju ili Partnerstvo za
mir moguc jedino u avnojevskim granicama Srbije i Crne Gore,
sto im garantuju odluke Badinterove Arbitra?ne komisije, na bazi
kojih je SRJ bila ponovo primljena u OUN i OEBS.
- Da u bilateralnim politickim kontaktima sa SAD, zemljama EU
i NATO, kao i u kontaktima koje imamo u sedistima EU i NATO,
insistiramo na njihovom javnom potvrdjivanju da dr?avnu
zajednicu Srbije i Crne Gore vide i prihvataju u njenim
integralnim avnojevskim granicama i da to imaju u vidu kada s
nama vode ili ce voditi razgovore u vezi sa planiranim ulaskom
Srbije i Crne Gore u te organizacije.
- Da novi Ustav Srbije, pored odredbe o teritorijalnom integritetu
ili suverenitetu, obave?e svaku zvanicnu vlast u Srbiji da se ni pod
kakvim uslovima ne sme odricati od suvereniteta Srbije nad
Kosovom i Metohijom i da se, u posebnoj Deklaraciji, kao
sastavnom delu Ustava, obavesti medjunarodna zajednica da se
Srbija nikada nece odreci tapije na Kosovo i Metohiju, bez obzira
na eventualne suprotne odluke koje medjunarodna zajednica bude
u vezi sa Kosovom i Metohijom usvojila.
- Da o ulasku u EU i Partnerstvo za mir prvo saceka njihov poziv,
pa da na osnovu njega udje u ravnopravne razgovore odnosno
pregovore, a ne da Evropsku uniju i NATO "vuce za rukav" i
unapred prihvata podredjeni pregovaracki polo?aj.
- Da aktivira u svim pravcima zanemarene bilateralne odnose sa
zemljama van evroatlantskog kruga, posebno sa Rusijom i Kinom,
i time uravnote?i svoj medjunarodni polo?aj, koji je sada previse
nagnut prema Evropskoj uniji, SAD i NATO, sto nam ne olaksava,
vec ote?ava ulazak u evroatlantske integracije pod, za nas,
optimalnim uslovima.
- Da se uravnote?enje naseg medjunarodnog polo?aja odrazi i na
proces privatizacije, kako kljucne poluge nase privrede ne bi dosle
u ruke samo zapadnih zemalja, zbog cega treba ohrabriti
kompanije Rusije, Kine i drugih zemalja da agresivnije ucestvuju
na aukcijama za kupovinu nasih preduzeca.
- Da dinamizira i vodi robustniju politiku u postupcima koji se
pred Stalnim medjunarodnim sudom u Hagu vode po tu?bama
Bosne i Hercegovine i Hrvatske protiv nase zemlje i po nasoj tu?bi
protiv deset zemalja NATO, a ne da se dr?i pasivno i iscekuje
milost od onih koji milosti za nas nemaju.
Ovako revidirana politika i praksa Srbije i Crne Gore ne samo da
nije u sukobu sa nasim pripadnistvom evropskom domu, nego to
pripadnistvo jos vise naglasava. Da bi bio zaista evropski, evropski
dom treba da bude otvoren za sve evropske zemlje bez izuzetka, a
da bi osiguravao jednaku bezbednost svima, NATO treba da bude
evropski, a ne da Evropa bude NATO-vska.
Samo polazeci od ovakve sire politicke platforme, dr?avna
zajednica Srbije i Crne Gore mo?e uspesno zastititi svoj
suverenitet i izdejstvovati da drugi postuju njeno dostojanstvo i
uva?avaju njene vitalne interese. Tako revidirana zvanicna politika
bila bi u harmoniji sa osnovnim principima Povelje OUN i
OEBS-a i u skladu sa ciljevima integracionih procesa u Evropi i
regionu. Njome se za nasu zajednicku dr?avu ne tra?i nista vise od
onoga sto druge bivse jugoslovenske republike i istocnoevropske
zemlje vec imaju, naime, garantovan teritorijalni integritet i
spoljne granice, ravnopravni tretman i neokrnjeno nacionalno i
dr?avno dostojanstvo.
Kljucno pitanje je kako da se u uslovima jednopolarnog sveta i kao
?rtva nedavne agresije od strane jedine preostale supersile i njenih
saveznika postavimo da najbolje zastitimo nasu bezbednost i
osiguramo nase vitalne interese. Na?alost, kao sto je Bog daleko
od Meksika, a Amerika je tako blizu, tako ni multilateralni svet
nije na vidiku, a jedina supersila nam je pred vratima i u samoj
kuci.
Odgovor na ovo pitanje je samo jedan i nedvosmislen: nasa zemlja
treba da se, kao sto to cini ostali razumni svet, prilagodi
jednopolarnom svetu i uskladi interese i poglede sa SAD i
njihovim pratecim strukturama.
Ali ako nije tesko dati ovaj odgovor, ne mo?e se reci da sadasnja
zvanicna vlast raspola?e potrebnom autonomijom volje i
nezavisnoscu u odnosu na SAD i njene strukture, da bi interese
zemlje mogla da brani na valjan nacin i ne ugrozi
neke nase vitalne interese. Upozoravajuca istina je da sadasnja
zvanicna vlast, zbog ranije spomenutih razloga, nije kredibilan
predstavnik nase zemlje u odnosima sa SAD, zbog cega se u nju ne
mo?e imati poverenje da mo?e da zastiti sve vitalne interese
zemlje.
Stoga, osnovno pitanje nije da li nasa zemlja treba da izgradjuje
nove odnose poverenja i partnerstva sa SAD i transatlantskim
organizacijama, vec sa kakvom vladom to treba da cini: sa
sadasnjom vazalnom ili sa autenticnom nacionalnom vladom?
Ovo pitanje nije samo akademsko, vec i vrlo prakticno. Kroz
godinu - dve, kada se isforsira pitanje nezavisnosti Kosova, nasa
zemlja ce biti na velikoj probi da li da podlegne mamcima ili
pritiscima SAD i EU i digne ruke od te istorijske ju?ne pokrajine,
ili da uskrati svoju saglasnost i odlucno insistira na svojoj tapiji
na Kosovo i Metohiju.
Opravdana je bojazan da ce sadasnja vlast pod raznim izgovorima
popustiti, kao sto ce bez sumnje popustiti i prema domacim i
stranim pritiscima za podr?avljenjem Vojvodine i federalizacijom
citave Srbije pod maskom regionalizacije.
Imajuci to u vidu, politicka akcija treba da bude usmerena prema
sadasnjoj zvanicnoj vlasti, a ne prema SAD i Zapadu, koji treba
polako da shvate i prihvate da pouzdani oslonac za svoju politiku
na Balkanu mogu imati samo u odgovornoj nacionalnoj, a ne u
udvorickoj i vazalnoj vlasti.
office@...
Datum: 17.april 2003. g.
BEOGRADSKI FORUM: Vladislav Jovanovic o
medjunarodnom polozaju Drzavne zajednice Srbije i Crne Gore
http://www.artel.co.yu/sr/gost/2003-04-17_3.html
BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH
Okrugli sto na temu "Strategija razvoja u ote?anim uslovima"
Beograd, 15 april 2003. godine
MEDJUNARODNI ODNOSI I POLO?AJ DR?AVNE
ZAJEDNICE SRBIJE I CRNE GORE
Vladislav Jovanovi?
I MEDJUNARODNI ODNOSI
Takozvani novi svetski poredak, najavljen posle okoncanja hladnog
rata i kolapsa istocnoevropskog modela socijalizma, dominantna je
karakteristika sadasnjih medjunarodnih odnosa. Na ekonomskom
planu on se ispoljava kao globalizacija, na politickom planu kao
hegemonija SAD i drugih razvijenih zemalja zapada, a na
duhovnom planu kao ekumenizam glavnih religija. Cilj je da se
preko tih pravaca uspostavi, a zatim i osigura trajna kontrola nad
svetskim privrednim, politickim i drustvenim procesima i da se
duhovni ?ivot u raznim regionima sto vise standardizuje i uklopi u
globalnu projekciju novog svetskog poretka.
Taj proces je daleko od dovrsenog. Suocava se sa nerazumevanjem
i otporima prema ogranicavanju suvereniteta dr?ava i sa
izbijanjem protivurecnosti interesa izmedju SAD i nekih
razvijenih zemalja.
Ipak, najveca slabost novog svetskog poretka nalazi se u njegovoj
snazi, tj. u jednopolarnosti, kojoj se suprotstavljaju te?nje ka
multipolarnosti kao prirodnom obliku ravnote?e.
Posto multipolarnost pretpostavlja dijalog i uva?avanje interesa
drugih dr?ava, SAD se, kao jedina preostala supersila, takvim
te?njama nagonski opire i sve naglasenije nastoji da deluje
samostalno. Americki klasicni izolacionizam se sa unutrasnjeg
plana preneo na medjunarodni teren. Zvanicna Amerika se ne
ustrucava da tvrdi da neka nacela medjunarodnog prava i obaveze
iz medjunarodnih politickih i pravnih dokumenata va?e za druge
zemlje, ali ne i za nju.
Teroristicki akt od 11. septembra 2001. doveo je takvo ponasanje
SAD do novih krajnosti. Koristeci se antiteroristickom klimom u
SAD i u svetu, predsednik Bus je obznanio vise novih i opasnih
doktrina:
1. doktrinu preventivnog rata protiv dr?ava koje SAD proglase da
pripadaju grupi "osovine zla",
2. doktrinu rata protiv medjunarodnog terorizma bez vremenske i
prostorne omedjanosti, i
3. doktrinu neprihvatanja neutralnosti drugih dr?ava u borbi protiv
medjunarodnog terorizma, poznatu kao slogan: "ko nije s nama, taj
je protiv nas".
Medjunarodnu situaciju i odnose dodatno komplikuje i
predvidjanje da ce se svet u doglednoj buducnosti suociti sa
deficitom nafte i gasa, kao i vode. Politicko zaostravanje i vojni
sukobi u svetu postace zbog toga veci i cesci. Od njihovih
posledica nece biti imuni ni odnosi izmedju najrazvijenijih zemalja
zapada. Oru?ane agresije SAD i njihovih najbli?ih saveznika u
NATO protiv SRJ, Avganistana i Iraka samo su najavni znaci
onoga sto bi jos moglo da nastupi ako se u resavanje deficitarnosti
tih sirovina ne pridje planetarno i u okviru politike OUN.
Protivpravna oru?ana agresija SAD i NATO protiv SRJ afirmisala
je i promovisala pravo jaceg na stetu snage prava i
marginalizovala OUN, posebno njen izvrsni organ Savet
bezbednosti. U pitanjima mira i bezbednosti u svetu, svetska
organizacija je gurnuta na sporedni kolosek i svela se na servis za
organizovanje humanitarnih usluga i rekonstrukcije dr?ava -
?rtava jednostranih i nelegalnih vojnih akcija SAD odnosno
NATO. Ako se sadasnji trend hitno ne prekine i izmeni, OUN ce
polako ali sigurno i nezaustavljivo zavrsiti kao Drustvo naroda.
Sve va?nije krize, unutrasnji sukobi i ratovi odvijaju se na linijama
razdvajanja islamskog sveta od pravoslavnih zemalja i Kine, kao i
u blizini najbogatijih izvorista nafte i gasa. S jedne strane se
islamski fundamentalizam i ekspanzionizam usmeravaju prema
tim zemljama, a s druge strane se sukobi koriste za humanitarne i
druge vojne intervencije s ciljem zaposedanja strategijskih tacaka
na Balkanu, Srednjem istoku i srednjoj Aziji.
Angloamericka nelegalna oru?ana agresija na Irak aktuelizovala je
ranija upozorenja o mogucnosti sukoba religija i civilizacija.
Pripremanje te agresije i njeno cinicno opravdavanje donelo je na
svet i prvi sukob globalnih interesa izmedju SAD i drugih vodecih
razvijenih zemalja, kao i prve fundamentalne naprsline u NATO i
Evropskoj uniji.
SAD su, izgleda, resene da u pitanju osiguranje nafte i gasa u
buducnosti nastupaju same i da dobit od uspostavljanja Pax
Americana u Iraku, a mo?da i sire, ne dele sa drugim zemljama.
Jednostranost SAD dosad ispoljavana prema drugim dr?avama,
sada se ispoljava i prema nekim njenim najva?nijim saveznicima.
Naglo se otvara pitanje buducnosti NATO-a i koherentnosti
Evropske unije. Vec se spekulise da bi SAD-u vise odgovarao
manji, ali disciplinovaniji NATO sa te?istem na Istocnoj, a ne na
"staroj Evropi". Lojalnost koju su buduci clanovi Evropske unije iz
Istocne Evrope izrazili u irackoj krizi prema SAD a ne prema
"staroj Evropi" predskazuje da ce SAD uskoro imati u Evropskoj
uniji ne samo Veliku Britaniju kao svog "klijenta", vec citav blok
novih clanica. Ostaje da se vidi da li ce Evropska unija uspeti
politicki da razoru?a i neutralise tu proamericku frakciju u svom
clanstvu, ili ce se, u slucaju da u tome ne uspe, "stara Evropa"
poceti otvarati prema Rusiji i svoju zapadnu politiku zameniti
istocnom politikom.
Maligna priroda jednopolarnosti, izra?ena u ucestanom
pribegavanju nezakonitim vojnim akcijama i ubrzanom
naoru?avanju, pokrenulo je neke zemlje da pristupe izgradnji
sopstvenog nuklearnog potencijala u uverenju da bi jedino atomska
bomba mogla da odvrati SAD od agresivnih namera. Umesto
postepenog smanjivanja nuklearnog naoru?anja, svet je dobio nove
posednike nuklearnog oru?ja. Pakistan i Severna Koreja su
verovatno samo vrh ledenog brega. Nepoznat je broj drugih
zemalja koje ozbiljno razmisljaju kako da se najbolje zastite od
potencijalne opasnosti ugro?avanja svog suvereniteta i
nezavisnosti.
II SVET I BALKAN
Sa izbijanjem jugoslovenske krize, a narocito sa njenim
okoncanjem, Balkan je kao celina usao u interesnu sferu Zapada.
Rusija se, pod pritiskom dogadjaja, prakticno povukla iz regiona
na du?e vreme, a Kina nije ozbiljno ni pokusavala da u njemu
ostvari neki trajniji uticaj.
Interesi Zapada za Balkan su strategijske, politicke i ekonomske
prirode. Zato Zapad ?uri da neutralise sve potencijalne napetosti u
regionu i da sve balkanske zemlje uvede po ubrzanom postupku u
NATO i Evropsku uniju.
Stavljanje celog Balkana pod cvrstu vojnu i politicku kontrolu
Zapada uslov je za pristupanje izgradnji naftovoda i gasovoda od
Kaspijskog basena do jadranskih luka, kao i alternativnog
strategijskog puta od Varne do Draca i Brindizija.
Zbog predominacije SAD u svim vodecim oblastima, Zapad
nastupa na Balkanu jedinstveno. Naprsline koje su se u NATO-u i
Evropskoj uniji pojavile uoci i tokom agresije SAD i Velike
Britanije na Irak, ovu monolitnost ne dovode u pitanje. Balkan ce
biti poslednji region u Evropi na kome ce se posledice ovih
naprslina osetiti. Zato na tim posledicama ne treba graditi
operativnu politiku, vec ih samo uzimati u obzir kod postavljanja
dugorocnih nacionalnih i dr?avnih ciljeva.
Razni modeli saradnje i asocijacija koji se nude balkanskim
zemljama - kandidatima za ulazak u Evropsku uniju ne
predstavljaju eho sna o Balkanskoj federaciji, vec okvire za cvrsce
i efikasnije kontrolisanje njihovih nacionalnih ciljeva i bilateralnih
sporova.
Srbija u te modele ulazi sa startnim inferiornim polo?ajem, ne
samo zbog lisenosti fakticke vlasti nad Kosovom i Metohijom, vec
i zbog rastucih pritisaka za federalizacijom preostale teritorije i
politike uslovljavanja i poni?avanja koju Zapad prema njoj
neprekidno vodi, bez obzira na promenu re?ima izvrsene 2000.
godine.
Politicka i vojna geografija Balkana ne ostavlja Srbiji i Crnoj Gori
alternativni izbor i skoro ultimativno utice na njenu dalju politiku.
Balkan ce uskoro biti premre?en clanicama Evropske unije i
NATO i dr?avama koje su vec postale clanice Partnerstva za mir.
Jedini protektorati u Evropi, i to u nemalom broju, nalaze se na
Balkanu. Nece se mnogo pogresiti ako se, pored Bosne i
Hercegovine, Kosova i Metohije, Makedonije i Albanije, u njih
uvrsti i dr?avna zajednica Srbije i Crne Gore, koja je na takav
status dobrovoljno pristala.
III SVET I SRBIJA I CRNA GORA
Srbija i Crna Gora je u proslom veku bila saveznik sa Zapadom u
dva svetska rata, ali je i jedina balkanska i evropska zemlja koja je
tri puta bila ?rtva agresije sa danasnjeg Zapada.
Srbija i Crna Gora je jedina balkanska i evropska zemlja koja je u
poslednjih sto godina tri puta stvarala novu dr?avu i isto toliko
puta menjala njeno ime.
Srbija je jedina dr?ava u regionu i u Evropi ciju teritorijalnu
celovitost je Zapad bombama i okupacijom osporio i od koje se,
kao uslov za prijem u clanstvo evroatlantskih organizacija,
precutno tra?i da prihvati gubitak znacajnog dela svoje nacionalne
teritorije.
Orocenost trajanja dr?avne zajednice Srbije i Crne Gore, pored
toga sto podvlaci njenu neravnopravnost u odnosu na ostale dr?ave
u regionu, umanjuje vrednost i kredibilnost svih njenih dugorocnih
obaveza i inicijativa. Netrajna dr?avna tvorevina ne mo?e da vodi
trajnu politiku.
Pored Kosova i Metohije, vodece sile zapada nisu se u odnosu na
Srbiju odrekle politike stapa i sargarepe i nastavice da je podsecaju
na njenu ranjivost na jugu Srbije i u Raskoj, a po potrebi mogu
lako o?iveti i pitanje Bugara i Vlaha u Istocnoj Srbiji, odnosno
Madjara u Backoj. Sve to ogranicava manevarski prostor Srbije i
Crne Gore prema vodecim zapadnim silama. Zadr?avanjem
politike stapa i sargarepe i otvorene liste zahteva i posle politickih
promena izvrsenih 5. oktobra 2000. godine, SAD, NATO i
Evropska unija su fakticki priznale da im Milosevic i njegov re?im
nisu bili jedini problem, kao sto su uporno tvrdili, vec da im je
problem srpski narod koga, uz pomoc oprobanih kaznenih
sredstava, ?ele da nateraju na apsolutnu pokornost i poslusnost. Od
tih klesta i ucena Srbija se mo?e osloboditi ili tzv. potpunom
kooperativnoscu, tj. ispunjavanjem svih zahteva i ocekivanja
Zapada, ili uravnote?enjem svoje politike sa korektivnim
osloncem na Rusiju, Kinu i jos neke blagonaklone zemlje.
IV SPOLJNA POLITIKA SRBIJE POSLE 5. OKTOBRA 2000.
GODINE I PERSPEKTIVE
Spoljna politika Srbije od 5. oktobra 2000. godine bila je
sledbenicka i epigonska. Sastojala se od pedantnog i poslusnog
ispunjavanja svih zahteva i uslova koje su formulisale i
ispostavljale vodece zemlje Zapada. Zvanicna vlast se prakticno
odrekla pregovaranja kao metoda za ostvarenje proklamovanih
ciljeva. U preteranoj uslu?nosti, dvaput se odrekla dr?avnog
kontinuiteta (u odnosu na SFRJ i u odnosu na SRJ). Pristala je cak
da ukine sopstvenu dr?avu i da joj promeni ime. Od najstarije
dr?ave na Balkanu u novijoj istoriji, koja je do nezavisnosti dosla
sopstvenim naporom postala je preko noci najmladja dr?ava, koja
je ustav i ime dobila od stranog pokrovitelja. U zamenu za to, usla
je u nedr?avnu vezu sa Crnom Gorom sumnjive efikasnosti i jos
neizvesnije buducnosti. Ako se tome doda da je tzv. otvorena lista
zahteva i uslovljavanja dvostruko du?a nego sto je bila pre 5.
oktobra 2000. godine (diskontinuitet sa SFRJ i SRJ, saradnja sa
UNMIK-om u glasanju Srba na opstinskim i pokrajinskim
izborima na Kosovu i Metohiji, saradnja sa Haskim tribunalom,
reforma vojske i policije i uvodjenje civilne kontrole, reforme na
jugu Srbije, povlacenje tu?be protiv NATO-a pred Stalnim
medjunarodnim sudom pravde u Hagu, prekid vojne i policijske
saradnje sa Republikom Srpskom i dr.), mo?e se slobodno
zakljuciti da je od stvarne nezavisnosti i suvereniteta Srbije ostalo
vrlo malo.
Olaksavajuca okolnost je da u nastaloj vojnoj i politickoj
konfiguraciji na Balkanu i u Evropi nema mnogo prostora za
sprovodjenje neke stvarno nezavisne politike. Ako se tome doda da
su nosioci sadasnje zvanicne vlasti preuzeli neke obaveze prema
zapadu jos tokom izborne kampanje pre 5. oktobra 2000. godine,
kojih i da hoce ne mogu da se oslobode bez ozbiljnijih posledica,
ukupan medjunarodni polo?aj Srbije i Crne Gore izgleda vise nego
determinisan. Ukljucivanje Balkana u iskljucivu uticajnu sferu
razvijenog Zapada nesporna je politicka cinjenica. Podatak da
SAD, NATO i Evropska unija nisu u poslednjih dvanaest godina ni
u jednom drugom regionu sveta anga?ovale toliko politickog,
vojnog i finansijskog potencijala kao na Balkanu, to
nedvosmisleno potvrdjuje.
Pored ovih opstih nepovoljnih okolnosti, na nas inferiorni
medjunarodni polo?aj direktno uticu i neke specificne cinjenice.
Snishodljivo dr?anje i ponasanje zvanicne vlasti prema SAD,
NATO i Evropskoj uniji posledica je duga koji ona ima zbog
podrske koju je dobila za pobedu na izborima 2000. godine.
Gubitak fakticke suverenosti nad Kosovom i Metohijom
predstavlja stalno sredstvo pritiska i ucenjivanja nase zemlje, sto
ogranicava njene inicijative i druge opcije. Hipoteka koju ima zbog
neresenog statusa Kosova i Metohije sputava nasu zemlju da se,
kao supotpisnik aktivno suprotstavi sve otvorenijem procesu
revizije Dejtonskog sporazuma na stetu Republike Srpske. Haski
tribunal sve
jasnije postaje zborno mesto za najvise politicke i vojne
rukovodioce sve tri srpske dr?ave s pocetka jugoslovenske krize,
cime se skida poslednji veo sa Tribunala kao politicke institucije u
odnosu na srpski narod. Neravnopravnost nase zemlje u odnosu na
ostale bivse jugoslovenske republike i druge balkanske dr?ave
ogleda se i u tome sto se samo Srbiji ne garantuje teritorijalna
celokupnost u okviru avnojskih granica na bazi kojih je izvrseno
priznanje bivsih jugoslovenskih republika kao novih dr?ava.
Ustavna povelja nove dr?avne zajednice Srbije i Crne Gore
izdiktirana je od strane Evropske unije, cime se nova zajednica
otvoreno stavila pod strano pokroviteljstvo. Kao rezultat svega
toga, nasa zemlja je ostala bez minimalnog dostojanstva i
samopostovanja, a isticanje suvereniteta je postalo sinonim za
retrogradnost i suprotstavljanje Evropi.
S obzirom na opste politicke uslove u kojima se nasa zemlja nalazi
i specificne okolnosti i hipoteke koji je opterecuju i ogranicavaju,
postavlja se pitanje da li je njen sadasnji inferiorni i nezavidni
polo?aj sudbina od koje se ne mo?e pobeci ili se na nju mo?e
uticati i izbeci njene najgore posledice.
Cilj ovog izlaganja je da uka?e da alternativa postoji i da ju je
moguce ostvariti u uslovima razumne kooperativnosti nase zemlje
i njene nesporne evropske orijentacije.
Ta alternativa pretpostavlja nasu zemlju kao aktivnog i
ravnopravnog subjekta u procesu njenog integrisanja u evropske
strukture, a ne kao iskompleksiranog ili frustriranog ucesnika koji
samo slusa i izvrsava. Neophodno je da ona od obicnog postanskog
sanduceta i isporucioca postane strana koja pregovara i ima
vlastite specificne interese i zahteve.
Da bi nasa zemlja postala respektabilna strana cije se misljenje
slusa i vitalni interesi uva?avaju, nu?no je da revidira sadasnju
zvanicnu politiku i praksu u sledecim pravcima:
- Da u ime demokratskih opredeljenja i evropske orijentacije
odlucno zahteva da se jednako tretira kao ostale zemlje u Istocnoj
Evropi i regionu. To znaci da prema njoj vise nece biti vodjena
politika stapa i sargarepe, da ce biti napusteni poslednji ostaci
ranijih sankcija i da ce iz upotrebe biti povucena tzv. otvorena
lista zahteva i uslovljavanja.
- Da kategoricki naglasi da je njen ulazak u Savet Evrope,
Evropsku uniju, Svetsku trgovinsku organizaciju ili Partnerstvo za
mir moguc jedino u avnojevskim granicama Srbije i Crne Gore,
sto im garantuju odluke Badinterove Arbitra?ne komisije, na bazi
kojih je SRJ bila ponovo primljena u OUN i OEBS.
- Da u bilateralnim politickim kontaktima sa SAD, zemljama EU
i NATO, kao i u kontaktima koje imamo u sedistima EU i NATO,
insistiramo na njihovom javnom potvrdjivanju da dr?avnu
zajednicu Srbije i Crne Gore vide i prihvataju u njenim
integralnim avnojevskim granicama i da to imaju u vidu kada s
nama vode ili ce voditi razgovore u vezi sa planiranim ulaskom
Srbije i Crne Gore u te organizacije.
- Da novi Ustav Srbije, pored odredbe o teritorijalnom integritetu
ili suverenitetu, obave?e svaku zvanicnu vlast u Srbiji da se ni pod
kakvim uslovima ne sme odricati od suvereniteta Srbije nad
Kosovom i Metohijom i da se, u posebnoj Deklaraciji, kao
sastavnom delu Ustava, obavesti medjunarodna zajednica da se
Srbija nikada nece odreci tapije na Kosovo i Metohiju, bez obzira
na eventualne suprotne odluke koje medjunarodna zajednica bude
u vezi sa Kosovom i Metohijom usvojila.
- Da o ulasku u EU i Partnerstvo za mir prvo saceka njihov poziv,
pa da na osnovu njega udje u ravnopravne razgovore odnosno
pregovore, a ne da Evropsku uniju i NATO "vuce za rukav" i
unapred prihvata podredjeni pregovaracki polo?aj.
- Da aktivira u svim pravcima zanemarene bilateralne odnose sa
zemljama van evroatlantskog kruga, posebno sa Rusijom i Kinom,
i time uravnote?i svoj medjunarodni polo?aj, koji je sada previse
nagnut prema Evropskoj uniji, SAD i NATO, sto nam ne olaksava,
vec ote?ava ulazak u evroatlantske integracije pod, za nas,
optimalnim uslovima.
- Da se uravnote?enje naseg medjunarodnog polo?aja odrazi i na
proces privatizacije, kako kljucne poluge nase privrede ne bi dosle
u ruke samo zapadnih zemalja, zbog cega treba ohrabriti
kompanije Rusije, Kine i drugih zemalja da agresivnije ucestvuju
na aukcijama za kupovinu nasih preduzeca.
- Da dinamizira i vodi robustniju politiku u postupcima koji se
pred Stalnim medjunarodnim sudom u Hagu vode po tu?bama
Bosne i Hercegovine i Hrvatske protiv nase zemlje i po nasoj tu?bi
protiv deset zemalja NATO, a ne da se dr?i pasivno i iscekuje
milost od onih koji milosti za nas nemaju.
Ovako revidirana politika i praksa Srbije i Crne Gore ne samo da
nije u sukobu sa nasim pripadnistvom evropskom domu, nego to
pripadnistvo jos vise naglasava. Da bi bio zaista evropski, evropski
dom treba da bude otvoren za sve evropske zemlje bez izuzetka, a
da bi osiguravao jednaku bezbednost svima, NATO treba da bude
evropski, a ne da Evropa bude NATO-vska.
Samo polazeci od ovakve sire politicke platforme, dr?avna
zajednica Srbije i Crne Gore mo?e uspesno zastititi svoj
suverenitet i izdejstvovati da drugi postuju njeno dostojanstvo i
uva?avaju njene vitalne interese. Tako revidirana zvanicna politika
bila bi u harmoniji sa osnovnim principima Povelje OUN i
OEBS-a i u skladu sa ciljevima integracionih procesa u Evropi i
regionu. Njome se za nasu zajednicku dr?avu ne tra?i nista vise od
onoga sto druge bivse jugoslovenske republike i istocnoevropske
zemlje vec imaju, naime, garantovan teritorijalni integritet i
spoljne granice, ravnopravni tretman i neokrnjeno nacionalno i
dr?avno dostojanstvo.
Kljucno pitanje je kako da se u uslovima jednopolarnog sveta i kao
?rtva nedavne agresije od strane jedine preostale supersile i njenih
saveznika postavimo da najbolje zastitimo nasu bezbednost i
osiguramo nase vitalne interese. Na?alost, kao sto je Bog daleko
od Meksika, a Amerika je tako blizu, tako ni multilateralni svet
nije na vidiku, a jedina supersila nam je pred vratima i u samoj
kuci.
Odgovor na ovo pitanje je samo jedan i nedvosmislen: nasa zemlja
treba da se, kao sto to cini ostali razumni svet, prilagodi
jednopolarnom svetu i uskladi interese i poglede sa SAD i
njihovim pratecim strukturama.
Ali ako nije tesko dati ovaj odgovor, ne mo?e se reci da sadasnja
zvanicna vlast raspola?e potrebnom autonomijom volje i
nezavisnoscu u odnosu na SAD i njene strukture, da bi interese
zemlje mogla da brani na valjan nacin i ne ugrozi
neke nase vitalne interese. Upozoravajuca istina je da sadasnja
zvanicna vlast, zbog ranije spomenutih razloga, nije kredibilan
predstavnik nase zemlje u odnosima sa SAD, zbog cega se u nju ne
mo?e imati poverenje da mo?e da zastiti sve vitalne interese
zemlje.
Stoga, osnovno pitanje nije da li nasa zemlja treba da izgradjuje
nove odnose poverenja i partnerstva sa SAD i transatlantskim
organizacijama, vec sa kakvom vladom to treba da cini: sa
sadasnjom vazalnom ili sa autenticnom nacionalnom vladom?
Ovo pitanje nije samo akademsko, vec i vrlo prakticno. Kroz
godinu - dve, kada se isforsira pitanje nezavisnosti Kosova, nasa
zemlja ce biti na velikoj probi da li da podlegne mamcima ili
pritiscima SAD i EU i digne ruke od te istorijske ju?ne pokrajine,
ili da uskrati svoju saglasnost i odlucno insistira na svojoj tapiji
na Kosovo i Metohiju.
Opravdana je bojazan da ce sadasnja vlast pod raznim izgovorima
popustiti, kao sto ce bez sumnje popustiti i prema domacim i
stranim pritiscima za podr?avljenjem Vojvodine i federalizacijom
citave Srbije pod maskom regionalizacije.
Imajuci to u vidu, politicka akcija treba da bude usmerena prema
sadasnjoj zvanicnoj vlasti, a ne prema SAD i Zapadu, koji treba
polako da shvate i prihvate da pouzdani oslonac za svoju politiku
na Balkanu mogu imati samo u odgovornoj nacionalnoj, a ne u
udvorickoj i vazalnoj vlasti.