1. VAPAJ SRPSKOG NARODA IZ VITINE
2. Polemika oko saopstenja Srpskog Nacionalnog veca KiM
=== 1 ===
Informativna sluzba
Srpske Pravoslavne Crkve
30. maj 2003. godine
VAPAJ SRPSKOG NARODA IZ VITINE
Srpsko nacionalno vece Kosova i Metohije je poslalo tekst vapaja -
apela srpskog naroda iz Vitine u kome je popis nasilnickih dogadjaja
u Kosovskom Pomoravlju. Nakon porasta nasilja i pritisaka na srpsko
stanovnistvo ovog kraja, uz uporno negiranje pogorsanja bezbednosne
situacije od predstavnika americkog KFOR-a i UNMIK-a, narodu Kosovskog
Pomoravlja nije nista drugo preostalo nego da se javnim apelom obrati
srpskom narodu i vlastima u Beogradu i zatrazi njihovu pomoc.
VAPAJ PREOSTALOG SRPSKOG ZIVLJA NA TERITORIJI OPSTINE VITINA
Opet su nas po koji put ubili, opet smo po ko zna koji put postali
mete, tek sto smo se ponadali da je ubijanju kraj, da cemo moci barem
u svojim domovima, na svojim imanjima biti mirni. Ali mira i dalje
nema:
14. maja 2003. godine, na izlasku iz srpskog sela Vrbovac Albanci
pucnjevima zastrasuju zitelje tog sela.
15. maja 2003. godine u selu Mogila, inace mesovitog sastava,
uzvikivanjem antisrpskih parola po srpskim ulicama i klicanjem Ademu
Jasariju, Albanci provociraju Srbe i tokom noci su jednom Srbinu iz
pomenutog sela ukrali stoku.
16. maja 2003. godine albanski ucenici, dok slobodno prolaze kroz
srpsko selo Vrbovac, na albanskom jeziku pevaju provokativne pesme, u
smislu «Sve smo Srbe proterali i vas cemo uskoro». Vec istog dana od
strane Albanaca stizu glasine da ce ubiti sedmoro Srba iz ovih
krajeva.
17. maja 2003. godine, Albanci ostvaruju svoju pretnju ubivsi na
zverski nacin Zorana Mirkovica, starog 44 godine, pored njegovog tela
ostavljajuci poruku u kojoj stoji u naslovu: Albanska nacionalna
armija, a tekst pretece sadrzine potpisao je tzv. ''komandant Celi''.
Nastradali Zoran, profesor ruskog jezika, otac troje maloletne dece,
veliki covek i dobar domacin, krenuo je biciklom u obilazak svog
imanja. Ubivsi njega, ubili su jos jedan deo nase ranjene,
raskrvavljene i bespomocne duse.
19. maja 2003. godine, u srpskom selu Klokot pokusavaju da kidnapuju
Srbina iz tog sela, Stanka Misica, koji je takodje posao da obidje
svoje imanje u blizini sela, ali uspeva da se nekako izvuce, najvise
zahvaljujuci blizini crkve i punktu KFOR-a, gde je i pobegao.
21. maja 2003. godine, u Vitini, u sopstvenom dvoristu je pretucen
90-godisnjeg starac Slavko Stamenkovic, naocigled njegove zene kojoj
su rukom zatvorili usta kako ne bi dozivala u pomoc.
22. maja 2003. godine u selu Klokotu je pretucen ucenik drugog razreda
Srednje ekonomske skole Milan Pavic, u blizini svoje kuce, dok je na
autobuskoj stanici cekao skolski autobus.
25. maja 2003. godine u selu Klokot zapaljena je kuca Momcila Savica.
Skrhani bolom, kad nas beznadje i bespomocnost olicena u 45 nevino
ubijenih dusa i deset zivota za koje se neizvesnost sve vise pretvara
u strasnu izvesnost, bez potvrde, po ko zna koji put dizemo svoj glas.
Ne znamo da li da ove reci nazovemo apelom, jer smo apelima i Bogu
dosadili, ili protestom - protestom protiv sveopsteg zla koje na
ogromnu zalost lezi tu pored nas i oko nas, ali ga niko ne vidi, a
posebno oni koji su za to zaduzeni i za to placeni; i ne znamo dokle
cemo jos biti mete za odstrel, samo zato sto smo Srbi i sto jos uvek
zivimo u svojim ognjistima.
Svaka zrtva koju smo u koraku, u snu, u poslu, u strahu dali, rana je
koja nikada nece zaceliti. Od oko 11.000 koliko nas je bilo na
podrucju opstine Vitina, od dolaska KFOR-a ostalo nas je nekih 3.000,
u dva srpska sela, jedno koje je to bilo do pre godinu dana, od 15
mesovitih sela ostala su jos samo dva, a opstinski centar Vitina od 70
procenata srpskog sastava postao je tamnica za stotinak staraca i onih
koji nemaju gde.
Zivot u tim getoiziranim mestima, gde je prividno sve u nekoj normali,
gde god da se nalazis, sa svakog drveta, iz svakog jarka, iz svakog
automobila, vreba te potencijalna opasnost, jer su se sva stradanja
desavala u slicnim situacijama, mucki, bez izazova i znanja. Takvo
stanje neminovno donosi pitanje - ko je sledeca zrtva?
I pored svakog napora da ostanemo prisebni i ubedimo ljude oko sebe da
postoji neko ko o nama misli, ne mozemo da ubedimo sebe, jer nas
stvarnost demantuje, pa smo postali sumnjicavi i na Boziju pomoc.
17. maja pala je poslednja zrtva, Boze daj! Nas veliki prijatelj i
veliki, veliki covek, s obzirom koliko smo mi mali i nejaki. Jos jedna
porodica je ostala ucveljena, bez hranioca, sa neizvesnom buducnoscu.
Necemo Vas kritikovati, jer Vas ne boli, i mozda ce ovo pismo biti tek
puki tekst koji ce zavrsiti u korpi, ali ako ste poceli, procitajte ga
do kraja, misleci na svoje porodice koje su, nadamo se, srecne i
daleko od zla koje je nasa svakodnevica, i koje nas unistava samo zato
sto smo pravoslavni Srbi.
OVO JE PROTEST NASE DUSE SVIMA KOJI SU ZA TO ODGOVORNI:
PROTIV UBIJANjA koje nas prati i preti nasem istrebljenju, jer se za
to ne bira ni mesto, niti vreme, ni oruzje, niti nacin, ni ime, niti
prezime, ni uzrast, niti starost, samo je bitno da je zrtva
pravoslavni Srbin i da je cilj ostvaren: jos jedan Srbin manje, jos
jedno oruzje koje ubija razloge opstajanja na rodnom ognjistu.
PROTIV FIZICKOG UGNjETAVANjA koje se svakodnevno manifestuje kroz
ranjavanja, prebijanja, kamenovanja, i druge vidove represija, sto
uslovljava strah za odrzavanjem golog zivota, strah za slobodnim
kretanjem i radom, a zavrsava najcesce napustanjem svojih vekovnih
ognjista i strahom za povratkom na njih.
PROTIV DUHOVNOG GENOCIDA koje se manifestuje kroz unistavanje
visevekovnog nasledja jednog naroda, kroz rusenje njegovih svetinja
(crkava i manastira), skrnavljenje grobalja i unistavanje tragova
postojanja i kulture jednog hriscanskog naroda koji se civilizacijski
izvorno identifikuje na podrucju Kosmeta.
PROTIV SVAKOG OBLIKA INSTITUCIONALNE DISKRIMINACIJE koja nazalost samo
zamenjuje fizicke oblike pritisaka i u kombinaciji s njima unistava
svaki vid perspektive za blisku, a jos vise za dalju buducnost
zajednickog zivljenja.
PROTIV MRZNjE I GOVORA ORUZJA UMESTO RAZUMA.
PROTIV NARUSAVANjA SVOJINSKIH PRAVA kroz razne oblike unistavanja,
prisvajanja, otudjivanja: kuca, stanova, zemljista, poljoprivredne
mehanizacije, stoke i ostalog. Za navedene pojave zaduzeni subjekti
medjunarodne zajednice imaju milione podataka i dokaza, ali problemi
vec cetiri godine ostaju nereseni, sto kod preostalih Srba radja
osecaj konstantne bespomocnosti i nezainteresovanosti za
institucionalnu borbu za ostvarivanje svojih prava.
PROTIV SOCIJALNE BEDE koja je uslovljena proterivanjem sa radnih mesta
hiljada radnika, cime je bez sredstava za egzistenciju ostao veliki
broj porodica, sto je dodatno uslovilo odlazak sa svojih ognjista.
PROTIV SMANjENjA PRISUSTVA SNAGA KFOR-A sto uslovljava i otvara siri
prostor za delovanje terorizma.
PROTIV DELOVANjA ALBANSKE TERORISTICKE ORGANIZACIJE «ANA» NA OVIM
PROSTORIMA
U IME BESPOMOCNIH SRBA OPSTINE VITINA
SRPSKO NACIONALNO VECE ZA KOSOVO I METOHIJU, OPSTINA VITINA
Slede potpisi clanova SNV KIM opstine Vitina
=== 2 ===
[O polemike oko saopstenja Srpskog Nacionalnog veca KiM procitaj:
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/2520 ]
Polemika oko saopstenja Srpskog Nacionalnog veca KiM
http://www.artel.co.yu/sr/glas_dijaspore/2003-05-19_1.html
Slobodan R. Stojanovic
Brazil, 19. maja 2003. godine
Posstovana gospodo,
ZZelim da se ukljuccim u ovu diskusiju ne bih li
doprineo pojassnjavanju nekih vazznih taccaka.
Najvechi problem u ovom sluccaju je taj ssto su oba
sagovornika u pravu. I Emil Vlajki i SNV Kosova i
Metohije. Ipak postoje detalji koji su po meni vrlo
vazzni za sagledavanje problema. Evo o ccemu se radi:
Ako nekoga treba kriviti za MAZOHISTICKO SLUGANSTVO
onda to nisu organizacije Srba sa Kosova i Metohije,
vech vlada drzzave Srbije. Odgovornost te vlade za
buduchnost srpskog naroda, kako materijalnu tako i
duhovnu, neuporedivo je vecha od odgovornosti svih
organizacija Srba sa Kosova zajedno.
Ali ni to nije najvechi problem. Najvechi problem je
stav vechinskog dela srpskog naroda prema Kosovu i
Metohiji i svojih trenutnim nedachama. Jer ne traba da
gubimo iz vida da vlada jedne drzzave kako-tako ipak
predstavlja vechinu naroda. Dakle, pravo pitanje je:
Koja je to volja vechine srpskog naroda?
Na ovo pitanje odgovor smo dobili u visse navrata.
1. Neposredno po zakljuccenju primirja, kojim su
Kosovo i Metohija postali strani protektorat, u
Beogradu se mogao ccitati ccuveni grafit: "Imass
mostove, jebess Kosovo." Ljudi su se tada radovali
kraju rata, i nisu tugovali zbog gubitka Kosova.
Ustvari mnogi jesu, ali ono ssto je tada moglo da se
vidi, dakle ono ssto se nametalo kao vechina, bila je
radost i slavlje zbog kraja rata.
2. Iako je ta ista vechina sve vreme stajala uz svoga
vodju - najpre su mu na referendumu dali ovlasschenja
da brani Kosovo, a zatim su slavljenjem okonccanja
rata podrzzali njegov potpis kapitulacije -, ta ista
magarecha vechina ga je srussila s vlasti, vodjena i
navodjena ssargarepom od 70-90 miliona dolara. I ne
samo to. Da ne bi bilo nikakve sumnje na ccijoj su
strani, oni su na juriss zauzeli Narodnu Skupsstinu,
unusstili dokaze o prethodnim izborima, pokrali mnoge
vredne umetniccke predmete, unisstili mnoge koje nisu
mogli da ponesu, i ZAPALILI SKUPSSTINU.
Neki mogu da kazzu kako se nije radilo o vechini. Ali
ja o tim podacima sudim prema stvarnom efektu, a ne
prema teoretskim brojevima koje nismo u stanju da
utvrdimo. Jer u sluccaju vandalizma u Narodnoj
Skupsstini postoji joss jedan detalj: ni snage
bezbednosti, koje su bile znatna manjina u odnosu na
rulju koja je opkolila Skupsstinu, nisu zzelele da
brane drzzavnu imovinu.
3. Sramno izruccenje bivsseg predsednika zloccincima
koji su nas ubijali 1999. Joss jednom isto: vechina je
sve vreme bila uz bivsseg predsednika, ali kada
ssargarepa postane dovoljno velika i
neodoljiva("ulazak u Evropu" ili "zziveti kao sav
normalni svet")
magarci namerno brissu svoju memoriju, i okrechu novi
list (svoje istorije).
Naravno, ima tu i mnogih drugih detalja. Jer ne treba
zaboraviti ni to da se i bivssi predsednik savrsseno
uklapa u taj mozaik: ccak ni sina nije poslao na
Kosovo za koje se vodila bitka.
Sve ovo zajedno daje nam sliku o nama samima. Kako
posle svega toga mozzemo da bacamo krivicu na Srbe sa
Kosova i optuzzujemo ih za SLUGARENJE I MAZOHIZAM.
SRPSKU NACIJU KAO CELINU, nju treba optuzziti, a ne
jedan njen MAJUSSNI I ZANEMARLJIVI DELICH, koji
zapravo i nema drugog izbora; osim ukoliko KOLEKTIVNO
SAMOUBISTVO NE ISKLJUCCIMO iz arsenala moguchih
ressenja.
2. Polemika oko saopstenja Srpskog Nacionalnog veca KiM
=== 1 ===
Informativna sluzba
Srpske Pravoslavne Crkve
30. maj 2003. godine
VAPAJ SRPSKOG NARODA IZ VITINE
Srpsko nacionalno vece Kosova i Metohije je poslalo tekst vapaja -
apela srpskog naroda iz Vitine u kome je popis nasilnickih dogadjaja
u Kosovskom Pomoravlju. Nakon porasta nasilja i pritisaka na srpsko
stanovnistvo ovog kraja, uz uporno negiranje pogorsanja bezbednosne
situacije od predstavnika americkog KFOR-a i UNMIK-a, narodu Kosovskog
Pomoravlja nije nista drugo preostalo nego da se javnim apelom obrati
srpskom narodu i vlastima u Beogradu i zatrazi njihovu pomoc.
VAPAJ PREOSTALOG SRPSKOG ZIVLJA NA TERITORIJI OPSTINE VITINA
Opet su nas po koji put ubili, opet smo po ko zna koji put postali
mete, tek sto smo se ponadali da je ubijanju kraj, da cemo moci barem
u svojim domovima, na svojim imanjima biti mirni. Ali mira i dalje
nema:
14. maja 2003. godine, na izlasku iz srpskog sela Vrbovac Albanci
pucnjevima zastrasuju zitelje tog sela.
15. maja 2003. godine u selu Mogila, inace mesovitog sastava,
uzvikivanjem antisrpskih parola po srpskim ulicama i klicanjem Ademu
Jasariju, Albanci provociraju Srbe i tokom noci su jednom Srbinu iz
pomenutog sela ukrali stoku.
16. maja 2003. godine albanski ucenici, dok slobodno prolaze kroz
srpsko selo Vrbovac, na albanskom jeziku pevaju provokativne pesme, u
smislu «Sve smo Srbe proterali i vas cemo uskoro». Vec istog dana od
strane Albanaca stizu glasine da ce ubiti sedmoro Srba iz ovih
krajeva.
17. maja 2003. godine, Albanci ostvaruju svoju pretnju ubivsi na
zverski nacin Zorana Mirkovica, starog 44 godine, pored njegovog tela
ostavljajuci poruku u kojoj stoji u naslovu: Albanska nacionalna
armija, a tekst pretece sadrzine potpisao je tzv. ''komandant Celi''.
Nastradali Zoran, profesor ruskog jezika, otac troje maloletne dece,
veliki covek i dobar domacin, krenuo je biciklom u obilazak svog
imanja. Ubivsi njega, ubili su jos jedan deo nase ranjene,
raskrvavljene i bespomocne duse.
19. maja 2003. godine, u srpskom selu Klokot pokusavaju da kidnapuju
Srbina iz tog sela, Stanka Misica, koji je takodje posao da obidje
svoje imanje u blizini sela, ali uspeva da se nekako izvuce, najvise
zahvaljujuci blizini crkve i punktu KFOR-a, gde je i pobegao.
21. maja 2003. godine, u Vitini, u sopstvenom dvoristu je pretucen
90-godisnjeg starac Slavko Stamenkovic, naocigled njegove zene kojoj
su rukom zatvorili usta kako ne bi dozivala u pomoc.
22. maja 2003. godine u selu Klokotu je pretucen ucenik drugog razreda
Srednje ekonomske skole Milan Pavic, u blizini svoje kuce, dok je na
autobuskoj stanici cekao skolski autobus.
25. maja 2003. godine u selu Klokot zapaljena je kuca Momcila Savica.
Skrhani bolom, kad nas beznadje i bespomocnost olicena u 45 nevino
ubijenih dusa i deset zivota za koje se neizvesnost sve vise pretvara
u strasnu izvesnost, bez potvrde, po ko zna koji put dizemo svoj glas.
Ne znamo da li da ove reci nazovemo apelom, jer smo apelima i Bogu
dosadili, ili protestom - protestom protiv sveopsteg zla koje na
ogromnu zalost lezi tu pored nas i oko nas, ali ga niko ne vidi, a
posebno oni koji su za to zaduzeni i za to placeni; i ne znamo dokle
cemo jos biti mete za odstrel, samo zato sto smo Srbi i sto jos uvek
zivimo u svojim ognjistima.
Svaka zrtva koju smo u koraku, u snu, u poslu, u strahu dali, rana je
koja nikada nece zaceliti. Od oko 11.000 koliko nas je bilo na
podrucju opstine Vitina, od dolaska KFOR-a ostalo nas je nekih 3.000,
u dva srpska sela, jedno koje je to bilo do pre godinu dana, od 15
mesovitih sela ostala su jos samo dva, a opstinski centar Vitina od 70
procenata srpskog sastava postao je tamnica za stotinak staraca i onih
koji nemaju gde.
Zivot u tim getoiziranim mestima, gde je prividno sve u nekoj normali,
gde god da se nalazis, sa svakog drveta, iz svakog jarka, iz svakog
automobila, vreba te potencijalna opasnost, jer su se sva stradanja
desavala u slicnim situacijama, mucki, bez izazova i znanja. Takvo
stanje neminovno donosi pitanje - ko je sledeca zrtva?
I pored svakog napora da ostanemo prisebni i ubedimo ljude oko sebe da
postoji neko ko o nama misli, ne mozemo da ubedimo sebe, jer nas
stvarnost demantuje, pa smo postali sumnjicavi i na Boziju pomoc.
17. maja pala je poslednja zrtva, Boze daj! Nas veliki prijatelj i
veliki, veliki covek, s obzirom koliko smo mi mali i nejaki. Jos jedna
porodica je ostala ucveljena, bez hranioca, sa neizvesnom buducnoscu.
Necemo Vas kritikovati, jer Vas ne boli, i mozda ce ovo pismo biti tek
puki tekst koji ce zavrsiti u korpi, ali ako ste poceli, procitajte ga
do kraja, misleci na svoje porodice koje su, nadamo se, srecne i
daleko od zla koje je nasa svakodnevica, i koje nas unistava samo zato
sto smo pravoslavni Srbi.
OVO JE PROTEST NASE DUSE SVIMA KOJI SU ZA TO ODGOVORNI:
PROTIV UBIJANjA koje nas prati i preti nasem istrebljenju, jer se za
to ne bira ni mesto, niti vreme, ni oruzje, niti nacin, ni ime, niti
prezime, ni uzrast, niti starost, samo je bitno da je zrtva
pravoslavni Srbin i da je cilj ostvaren: jos jedan Srbin manje, jos
jedno oruzje koje ubija razloge opstajanja na rodnom ognjistu.
PROTIV FIZICKOG UGNjETAVANjA koje se svakodnevno manifestuje kroz
ranjavanja, prebijanja, kamenovanja, i druge vidove represija, sto
uslovljava strah za odrzavanjem golog zivota, strah za slobodnim
kretanjem i radom, a zavrsava najcesce napustanjem svojih vekovnih
ognjista i strahom za povratkom na njih.
PROTIV DUHOVNOG GENOCIDA koje se manifestuje kroz unistavanje
visevekovnog nasledja jednog naroda, kroz rusenje njegovih svetinja
(crkava i manastira), skrnavljenje grobalja i unistavanje tragova
postojanja i kulture jednog hriscanskog naroda koji se civilizacijski
izvorno identifikuje na podrucju Kosmeta.
PROTIV SVAKOG OBLIKA INSTITUCIONALNE DISKRIMINACIJE koja nazalost samo
zamenjuje fizicke oblike pritisaka i u kombinaciji s njima unistava
svaki vid perspektive za blisku, a jos vise za dalju buducnost
zajednickog zivljenja.
PROTIV MRZNjE I GOVORA ORUZJA UMESTO RAZUMA.
PROTIV NARUSAVANjA SVOJINSKIH PRAVA kroz razne oblike unistavanja,
prisvajanja, otudjivanja: kuca, stanova, zemljista, poljoprivredne
mehanizacije, stoke i ostalog. Za navedene pojave zaduzeni subjekti
medjunarodne zajednice imaju milione podataka i dokaza, ali problemi
vec cetiri godine ostaju nereseni, sto kod preostalih Srba radja
osecaj konstantne bespomocnosti i nezainteresovanosti za
institucionalnu borbu za ostvarivanje svojih prava.
PROTIV SOCIJALNE BEDE koja je uslovljena proterivanjem sa radnih mesta
hiljada radnika, cime je bez sredstava za egzistenciju ostao veliki
broj porodica, sto je dodatno uslovilo odlazak sa svojih ognjista.
PROTIV SMANjENjA PRISUSTVA SNAGA KFOR-A sto uslovljava i otvara siri
prostor za delovanje terorizma.
PROTIV DELOVANjA ALBANSKE TERORISTICKE ORGANIZACIJE «ANA» NA OVIM
PROSTORIMA
U IME BESPOMOCNIH SRBA OPSTINE VITINA
SRPSKO NACIONALNO VECE ZA KOSOVO I METOHIJU, OPSTINA VITINA
Slede potpisi clanova SNV KIM opstine Vitina
=== 2 ===
[O polemike oko saopstenja Srpskog Nacionalnog veca KiM procitaj:
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/2520 ]
Polemika oko saopstenja Srpskog Nacionalnog veca KiM
http://www.artel.co.yu/sr/glas_dijaspore/2003-05-19_1.html
Slobodan R. Stojanovic
Brazil, 19. maja 2003. godine
Posstovana gospodo,
ZZelim da se ukljuccim u ovu diskusiju ne bih li
doprineo pojassnjavanju nekih vazznih taccaka.
Najvechi problem u ovom sluccaju je taj ssto su oba
sagovornika u pravu. I Emil Vlajki i SNV Kosova i
Metohije. Ipak postoje detalji koji su po meni vrlo
vazzni za sagledavanje problema. Evo o ccemu se radi:
Ako nekoga treba kriviti za MAZOHISTICKO SLUGANSTVO
onda to nisu organizacije Srba sa Kosova i Metohije,
vech vlada drzzave Srbije. Odgovornost te vlade za
buduchnost srpskog naroda, kako materijalnu tako i
duhovnu, neuporedivo je vecha od odgovornosti svih
organizacija Srba sa Kosova zajedno.
Ali ni to nije najvechi problem. Najvechi problem je
stav vechinskog dela srpskog naroda prema Kosovu i
Metohiji i svojih trenutnim nedachama. Jer ne traba da
gubimo iz vida da vlada jedne drzzave kako-tako ipak
predstavlja vechinu naroda. Dakle, pravo pitanje je:
Koja je to volja vechine srpskog naroda?
Na ovo pitanje odgovor smo dobili u visse navrata.
1. Neposredno po zakljuccenju primirja, kojim su
Kosovo i Metohija postali strani protektorat, u
Beogradu se mogao ccitati ccuveni grafit: "Imass
mostove, jebess Kosovo." Ljudi su se tada radovali
kraju rata, i nisu tugovali zbog gubitka Kosova.
Ustvari mnogi jesu, ali ono ssto je tada moglo da se
vidi, dakle ono ssto se nametalo kao vechina, bila je
radost i slavlje zbog kraja rata.
2. Iako je ta ista vechina sve vreme stajala uz svoga
vodju - najpre su mu na referendumu dali ovlasschenja
da brani Kosovo, a zatim su slavljenjem okonccanja
rata podrzzali njegov potpis kapitulacije -, ta ista
magarecha vechina ga je srussila s vlasti, vodjena i
navodjena ssargarepom od 70-90 miliona dolara. I ne
samo to. Da ne bi bilo nikakve sumnje na ccijoj su
strani, oni su na juriss zauzeli Narodnu Skupsstinu,
unusstili dokaze o prethodnim izborima, pokrali mnoge
vredne umetniccke predmete, unisstili mnoge koje nisu
mogli da ponesu, i ZAPALILI SKUPSSTINU.
Neki mogu da kazzu kako se nije radilo o vechini. Ali
ja o tim podacima sudim prema stvarnom efektu, a ne
prema teoretskim brojevima koje nismo u stanju da
utvrdimo. Jer u sluccaju vandalizma u Narodnoj
Skupsstini postoji joss jedan detalj: ni snage
bezbednosti, koje su bile znatna manjina u odnosu na
rulju koja je opkolila Skupsstinu, nisu zzelele da
brane drzzavnu imovinu.
3. Sramno izruccenje bivsseg predsednika zloccincima
koji su nas ubijali 1999. Joss jednom isto: vechina je
sve vreme bila uz bivsseg predsednika, ali kada
ssargarepa postane dovoljno velika i
neodoljiva("ulazak u Evropu" ili "zziveti kao sav
normalni svet")
magarci namerno brissu svoju memoriju, i okrechu novi
list (svoje istorije).
Naravno, ima tu i mnogih drugih detalja. Jer ne treba
zaboraviti ni to da se i bivssi predsednik savrsseno
uklapa u taj mozaik: ccak ni sina nije poslao na
Kosovo za koje se vodila bitka.
Sve ovo zajedno daje nam sliku o nama samima. Kako
posle svega toga mozzemo da bacamo krivicu na Srbe sa
Kosova i optuzzujemo ih za SLUGARENJE I MAZOHIZAM.
SRPSKU NACIJU KAO CELINU, nju treba optuzziti, a ne
jedan njen MAJUSSNI I ZANEMARLJIVI DELICH, koji
zapravo i nema drugog izbora; osim ukoliko KOLEKTIVNO
SAMOUBISTVO NE ISKLJUCCIMO iz arsenala moguchih
ressenja.