Subject: HASKI TRIBUNAL I BUDUCNOST SRBIJE (latinicom)
Date: Fri, 6 Jun 2003 15:34:31 +0200
From: "Vladimir Krsljanin"
HASKI TRIBUNAL I BUDUCNOST SRBIJE
mr Vladimir Krsljanin*, Udruzenje «Sloboda», Beograd
Dzordz Soros, jedan od glavnih sponzora haskog tribunala i sada
vladajuce garniture u Srbiji, uz najvise pocasti koje mu ta garnitura
ukazuje, zahteva ovih dana na srpskom tlu «nezavisnost Kosova». Za
jesen ove godine priprema se medjunarodna konferencija o Bosni i
Hercegovini, koja bi, kako se uveliko najavljuje, trebalo da ukine
Republiku Srpsku. Sta bi bila «pravna podloga» ovakvih cinova?
«Organizovani progon Albanaca» sa Kosova i Metohije i «genocid koji je
utemeljio» Republiku Srpsku. Ko stvara tu «pravnu podlogu»? Haski
tribunal.
- Kada biste vi znali ono sto ne znate, da li bi to bilo u
korist ili na stetu optuzenog?
- Svakako, bilo bi na njegovu stetu.
Ovako je otprilike glasio dijalog od pre nekoliko dana izmedju tuzioca
i izvesnog De la Brosa koji je, iako ne zna ni rec srpskog, prihvatio
da se pred tribunalom pojavi kao ekspert, tj. vestak za medije u
Srbiji i to ni manje ni vise nego u sudjenju Slobodanu Milosevicu. Ako
se bez organizovanog otpora prepusti instituciji ovakvog nivoa da
presudjuje o nasoj savremenoj istoriji, izgubicemo drzavu, milijarde
dolara, ali i svako postovanje drugih, pa i pravo da sami sebe
smatramo civilizovanom nacijom.
Upravo na svoju neslavnu desetogodisnjicu, trubunal je
odneo jos jedan srpski zivot - generala Momira Talica. Ranije, haski
pritvor je ubrzao kraj Slavku Dokmanovicu, dr Milanu Kovacevicu,
generalu \ordju \ukicu. Simo Drljaca i Dragan Gagovic su ubijeni
prilikom hapsenja, a Vlajko Stojiljkovic je izvrsio samoubistvo u znak
protesta.
Ostatak neslavnog bilansa je sledeci: protiv Srba je
podignuto 45 optuznica, protiv Hrvata - 12, protiv muslimana - 5,
protiv Albanaca jedna, a protiv Amerikanaca i njihovih NATO saveznika
- nijedna. Osudjeno je 13 Srba, cetiri Hrvata i tri muslimana. Optuzbi
su oslobodjena tri Hrvata i dva muslimana. Vec ova statistika govori o
pristrasnosti i politickom karakteru tribunala.
HASKI TRIBUNAL JE NELEGALAN
Na sastanku koji su Ujedinjene nacije organizovale uoci
usvajanja Statuta, odnosno formalnog osnivanja tribunala, ucestvovali
su eksperti iz 87 zemalja, medju kojima i prof. dr Smilja Avramov. Ni
jedan od ovih eksperata nije se izjasnio u prilog nove tvorevine.
Ipak, rezolucija 827 Saveta bezbednosti usvojena je jednoglasno 25.
maja 1993. godine.
Inicijativu za usvajanje ove rezolucije podnela je Francuska. Medju
autorima nacrta bila je i Rusija. Smatra se da «originalna ideja» o
osnivanju medjunarodnog krivicnog suda zasnovanog na Glavi VII Povelje
UN, a ne na medjunarodnom ugovoru, pripada bivsem generalnom sekretaru
UN Butrosu Galiju. Cak je i osnivanje Nirnberskog i Tokijskog
tribunala bilo zasnovano na medjunarodnim sporazumima. U ovom slucaju
nad pravom je nadvladao politicki argument - da bi takva procedura
odnela suvise mnogo vremena. Clan 24 Povelje UN daje Savetu
bezbednosti «primarnu odgovornost za odrzavanje medjunarodnog mira i
bezbednosti», dok mu clanovi 41 i 42 (iz Glave VII) omogucavaju
izricanje kaznenih mera protiv drzava. Medjutim, jedini zlocin
koji nije u nadleznosti tribunala je upravo zlocin protiv mira, a sam
tribunal uopste ne sudi drzavama, vec iskljucivo pojedincima.
Osnivanje tribunala oslanja se na clan 29 koji odredjuje pravo SB da
osniva «pomocne organe koje smatra neophodnim za obavljanje njegove
delatnosti». Medjutim, kako SB nema sudku funkciju (u sistemu UN ima
je samo Medjunarodni sud pravde), on je ne moze ni preneti svom
pomocnom organu.
Tribunal sudi za dela koja predstavljaju grube povrede
Zenevskih konvencija. Vecina njih se odnosi na medjunarodne konflikte.
Medjutim, vremenska jurisdikcija tribunala pocinje 1. januara 1991.
godine, dakle sedam meseci pre jednostrane secesije, odnosno
proglasenja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske (i dve i po godine pre
osnivanja samog tribunala). Na ovaj nacin se uvodi retroaktivna
primena krivicnopravnih normi, koje odstupaju od opsteprihvacenih. Jer
u praksi, tribunal ili sve konflikte bez dokazivanja tretira kao
medjunarodne, ili namece primenu medjunarodnih normi i na konflikte
koji nisu medjunarodni. Medjutim, ovo se moze odnositi samo na primenu
tih normi od strane nacionalnih sudova. (N. A. Zverev: Prestupleniya i
nakazaniya, Nezavisimaya gazeta, 26 May 2003).
Izuzimanje fizickih lica iz nacionalne jurisdikcije moguce
je samo ako je drzava izvrsila medjunarodni zlocin (sto Medjunarodni
sud pravde nije utvrdio, a haski tribunal nije vlastan da utvrdi), ili
ako se drzava sa tim dobrovoljno slozi, prikljucujuci se medjunarodnom
sporazumu. Pritom, pravo svake drzave da sudi svojim gradjanima za
ratne zlocine ili zlocine protiv covecnosti, haski tribunal tek od
nedavno pocinje stidljivo da prihvata.
Odsustvo univerzalnosti, odnosno ravnopravnosti, kao
jednog od temeljnih principa prava u slucaju ad hoc tribunala,
suprotno je i nacelu suverene jednakosti drzava. Na poslednjoj sednici
SB na kojoj je razmatran rad haskog tribunala i koja je bila zatvorena
za javnost, u novembru prosle godine, predstavnik Rusije je ukazao na
nelogicnu situaciju istovremenog postojanja Medjunarodnog krivicnog
suda (ciji statut inace ni Rusija nije ratifikovala) i ad hoc
tribunala za Jugoslaviju i Ruandu (za cije osnivanje je jedan od
kljucnih argumenata bilo nepostojanje stalnog Medjunarodnog
krivicnog suda). Po njegovim recima, izlaz iz te situacije bi se mozda
mogao traziti u cinjenici da su sve drzave bivse Jugoslavije
ratifikovale Statut Medjunarodnog krivicnog suda. Nazalost, ovaj jasni
diplomatski signal nije naisao na odjek kod vlade u Beogradu.
U situaciji kada jos niko nije pokrenuo proceduru da se
zatrazi savetodavno misljenje Medjunarodnog suda pravde o legalnosti
odluke o osnivanju tribunala, svoju nezvanicnu presudu izrekao je u
svojoj knjizi «Novi svetski poredak i kontrola zakonitosti akata
Saveta bezbednosti» bivsi predsednik Medjunarodnog suda pravde
profesor Mohamed Bedzaui, svrstavajuci rezoluciju 827 i onu koja joj
je prethodila, 808, medju osam rezolucija Saveta bezbednosti koje su
pravno najspornije i koje bi prve morale doci pod udar kontrole.
Iz svega proizilazi da rezolucije 808 i 827 ne stvaraju
pravno valjane obaveze, imajuci posebno u vidu da Povelja UN u clanu
25, eksplicitno kaze «Clanice UN su saglasne da prihvate i sprovode
odluke Saveta bezbednosti u skladu sa Poveljom». Da drzave nisu
obavezne da sprovode odluke Saveta bezbednosti koje nisu u skladu sa
Poveljom, potvrdio je i Medjunarodni sud pravde svojim savetodavnim
misljenjem od 21. juna 1971. godine.
HASKI TRIBUNAL JE POLITICKI SUD
Izjave ranijeg tuzioca Luiz Arbur, americkog drzavnog
sekretara Medlin Olbrajt («majke tribunala»), portparola NATO Dzejmija
Seja i drugih, svedoce o direktnoj zavisnosti tribunala od vlade SAD i
NATO pakta. U vreme otmice predsednika Milosevica, sa naslovne
stranice veb sajta tribunala nestao je upadljivi link prema veb sajtu
NATO pakta, a bio je jedini uz link prema veb sajtu UN.
Tribunal, koji bi morao biti nezavisan od svih vlada, i
kroz finansiranje u kome su, uz ogromna sredstva iz budzeta UN,
ucestvovali ili ucestvuju i vlada Saudijske Arabije i Dzordz Soros, i
kroz regrutovanje kadrova iz obavestajnih sluzbi zemalja koje su bile
u ratu protiv Jugoslavije, pokazuje svoju nedopustivu pristrasnost.
Optuznica protiv Predsednika Milosevica i drugih najvisih rukovodilaca
Srbije i SRJ, podignuta je usred agresije NATO na nasu zemlju. Primera
direktne povezanosti rada tribunala sa politickom konjukturom ima
mnogo.
Prva optuznica protiv Karadzica i Mladica podignuta je neposredno
posle pocetka napada na Sreberenicu, a druga posle bombardovanja
Republike Srpske od strane NATO. Protiv Slobodana Milosevica podignute
su optuznice za Hrvatsku i BiH tek kada se nasao u rukama tribunala.
Odgovornost pojedinaca za zlocine protiv medjunarodnog prava ne moze
se odvojiti od odgovornosti drzava za te zlocine. Medjutim, haski
tribunal sudi pojedincima, a da odgovornost drzava nije utvrdjena.
S druge strane, tuzilastvo tribunala je odbacilo
inicijative da lideri NATO budu optuzeni za ratne zlocine pocinjene
tokom agresije na Jugoslaviju, tako sto je za izvestioca odredilo
dotadasnjeg pravnog savetnika u ministarstvu odbrane Kanade.
Izvestilac je naravno zakljucio da ne postoji osnov za pokretanje
istrage.
Odnos vlade SAD prema jurisdkciji medjunarodnih sudova u
odnosu na svoje gradjane, moze i za nas biti poucan, bar u meri da
jedan od nacina nase odbrane od pristrasnog tribunala moze biti
pokretanje sto vise postupaka protiv americkih gradjana cija je
odgovornost za ratne zlocine u Jugoslaviji nesumnjiva.
HASKI TRIBUNAL MASOVNO KRSI LJUDSKA PRAVA
Medjunarodni pakt o gradjanskim i politickim pravima,
Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, kao i
praksa Evropskog suda za ljudska prava propisuju standarde u oblasti
pravosudja od kojih pravila i praksa haskog tribunala nesumnjivo i
drasticno odstupaju.
Nazalost, i nazalost ne slucajno, i situacija sa ljudskim pravima u
Srbiji u najnovije vreme poprima slicne obrise.
Kako u svom detaljnom i dobro obrazlozenom, ali naravno od
strane tribunala potpuno ignorisanom Predlogu za pojavljivanje pred
raspravnim vecima u svojstvu amicus curiae (podnetom jos u septembru
2001. godine) navodi grupa od 12 profesora Pravnog fakulteta u
Beogradu, na celu sa prof. dr K. Cavoskim i dr B. Rakicem, u radu
tribunala postoje sledeca drasticna odstupanja od gore navedenih
dokumenata, pa i od sopstvenih pravila:
1. Izmesanost zakonodavne i sudske funkcije;
2. Izmesanost tuzilacke i sudijske funkcije;
3. Narusavanje nacela dvostepenosti sudjenja;
4. Narusavanje prava na slobodu u pravilima i praksi o pritvoru;
5. Retroaktivna primena krivicno-pravnih normi i nelegalnost
sankcija;
6. Narusavanje prava na odbranu tretiranjem elemenata
relevantnih za odbranu kao tajnih;
7. Nesrazmerna razlika u uslovima za rad tuzilastva i odbrane;
8. Narusavanje raspravnog nacela prihvatanjem navoda iz medija
kao opstepoznatih cinjenica;
9. Neosposobljenost sudija da sude usled nepoznavanja
istorijskog, politickog i civilizacijskog konteksta;
10. Nepostovanje pretpostavke nevinosti, odnosno uspostavljanje
pretpostavke vinosti;
11. Krsenje ljudskih prava prilikom hapsenja i izrucenja,
neprimenjivanje habeas corpus;
12. Dopunske povrede prava u atipicnim okolnostima sudjenja
Slobodanu Milosevicu (koji ne priznaje tribunal).
Nacelo usvojeno u medjunarodnoj sudskoj praksi je zabrana
izrucenja gradjana (cak i kada za to postoji formalno pravni osnov, u
drzavu, odnosno pravni sistem u kojem pravosudje krsi ljudska prava.
Ovo je jos jedno snazno uporiste za zastitu prava nase drzave i nasih
gradjana.
Neophodno je takodje aktivirati i sve mehanizme zastite
ljudskih prava, kako u sistemu UN (ukljucujuci i personalnu
odgovornost u odnosu na Povelju Generalnog sekretara i Visokog
komesara za ljudska prava), u okviru Pakta o gradjanskim i politickim
pravima, tako i u okviru evropskih institucija.
Kakav ugled moze imati ovakva institucija dobro ilustruje
podatak da je doskorasnji predsednik tribunala, francuski sudija Klod
Zorda, prilikom nedavnog izbora 18 sudija Medjunarodnog krivicnog suda
(od 43 kandidata), u glasanju u kome je ucestvovalo 85 zemalja,
izabran kao poslednji, tek u 33. glasanju!
ZNACAJ ODBRANE SLOBODANA MILOSEVICA
Aparat haskog tribunala, koji broji 1300 zaposlenih, ne
samo da bezuspesno pokusava da opravda i produzi svoje postojanje
pomocu sudjenja Predsedniku Milosevicu, vec zahvaljujuci svom ogromnom
obavestajnom potencijalu (verovatno najveca koncentracija obavestajnih
kadrova i eksperata na svetu koja se bavi iskljucivo jednom zemljom),
postaje faktor upravljanja unutrasnjim politickim prilikama u Srbiji,
o cemu svedoce dogadjaji vezani za ubistvo premijera Djindjica,
nelegalno uvedeno vanredno stanje u zemlji i njegove zloupotrebe.
Cinjenica da su mnogi uhapseni tokom vanrednog stanja
ranije davali iskaze haskom tuzilastvu, kao i trenutak i nacin na koji
je u tribunalu javnosti predocen video snimak o ceremonijalnoj poseti
Predsednika Milosevica bazi JSO u Kuli, daju osnova za sumnju o
umesanosti tuzilastva u najnovije dogadjaje. Ovome u prilog govori i
nacin na koji su javnosti, kao dokazane cinjenice, plasirane
insinuacije, navodno proizasle iz policijskog ispitivanja
pritvorenika, o umesanosti Predsednika Milosevica i clanova njegove
porodice u zlocine, koji su inace samo njemu naneli politicku stetu.
Na istom poslu i u ocitoj koordinaciji, nasli su se tuzilastvo, tokom
cijeg izvodjenja dokaza svi imaju utisak da je optuzeni nevin, i vlada
koja je izgubila poverenje gradjana. Posle jednostranog povlacenja
protivtuzbe protiv BiH i odustajanja od rada na protivtuzbi protiv
Hrvatske pred Medjunarodnim sudom pravde, ta vlada se sprema na
formalno odustajanje od tuzbe protiv zemalja clanica NATO, posle
neuspelog diletantskog pokusaja da se sud natera da odbaci tuzbu
protiv NATO bezuspesnim dokazivanjem da nemamo pravo da budemo strana
u sporu jer nismo bili clanica UN.
Posle kratkotrajnih i ogranicenih medijskih efekata u
Srbiji, citava ova kampanja imala je za posledicu onemogucavanje
kontakata Slobodana Milosevica sa clanovima sopstvene porodice, sto
predstavlja formu psiholoskog pritiska na zarobljenika koju pamtimo
samo iz turskih i nacistickih vremena.
Velicina krsenja ljudskih prava u slucaju Slobodana
Milosevica, direktno je srazmerna znacaju koji tribunal pridaje ovom
sudjenju. Navescemo samo najmarkantnije primere. Izrucenje bez
pravovaljane sudske odluke, uz grubo krsenje Ustava, o cemu se u tri
navrata izjasnio Savezni ustavni sud.
Vecina svedoka nema neposrednih saznanja o dogadjajima o kojima
svedoci.
Narusavanje prezumpcije nevinosti putem dokazivanja jednih krivicnih
dela kroz postojanje drugih krivicnih dela, za koja nije sudskim putem
utvrdjeno da su ucinjena. Vestaci koji svoje «strucne analize i
misljenja» zasnivaju na navodima iz same optuznice, koju su koristili
kao polaznu osnovu za svoje analize. Svedoci i vestaci koji su
zaposleni u tuzilastvu. Neopravdano i sve cesce iskljucivanje javnosti
sa sudjenja. Krsenje prava na odbranu i principa «jednakosti oruzja»
od strane tuzilastva koje raspolaze ogromnim timom i velikim
materijalnim sredstvima, kroz dostavljanje ogromne kolicine
materijala, koji je nemoguce samo procitati tokom nekoliko godina.
Uslovi u zatvoru i ritam sudjenja koji predstavljaju torturu prema
okrivljenom koji pati od maligne hipertenzije i koronarne
insuficijencije, cime mu je, uz odsustvo adekvatne medicinske nege,
ugrozeno cak i samo pravo na zivot i na zdravlje.
U svim tim uslovima, cak i uz cinjenicu da je od svih
pritvorenika najobespravljeniji i kada je u pitanju odsustvo pomoci
sopstvene drzave i materijalni uslovi za pripremu odbrane (zbog
nepriznavanja tribunala njegovi pravni pomocnici su liseni
basnoslovnih honorara koje imaju svi ostali branioci pred tribunalom),
Slobodan Milosevic se odlucio da sa punim pravom zahteva samo
privremeno pustanje na slobodu radi saniranja zdravstvenog stanja i
adekvatnih priprema za fazu odbrane.
Odbrana Predsednika Milosevica znacajna je iz mnogo
razloga. U pravnom, istorijskom i moralnom smislu, ona predstavlja
odbranu drzave i naroda od pretecih katastrofalnih posledica zbog
narusavanja suvereniteta i bezbednosti zemlje, kao i dvostrukog
gubitka na planu ratnih reparacija.
Ovde posebno treba imati u vidu da optuznice protiv Slobodana
Milosevica sadrze iskrivljeni pregled citave desetogodisnje istorije
nase zemlje i naroda. Ocenjujuci taj period, Slobodan Milosevic je 26.
septembra 2002. godine u haskoj sudnici rekao:
«Na ovoj teritoriji nisu vodjeni ratovi, nego samo jedan
rat, rat protiv Jugoslavije. Taj rat podstican je i usmeravan od
strane najvecih sila savremenog sveta, sa osloncem na unutrasnje
saveznike, nacionalisticko-separatisticka jezgra, uz dominatno
prisustvo onih snaga koje su porazene u Drugom svetskom ratu. Taj rat
je vodjen svim sredstvima, medijskim, politickim, ekonomskim, vojnim.
Taj rat je najpre vodjen decenijskom medijskom kampanjom u kojoj je
zloupotrebljen monopol na globalnim sredstvima informisanja, zatim
spoljnopolitickom intervencijom usmerenom na stvaranje nezavisnih
drzava od jugoslovenskih republika, a zatim najsvirepijom
visegodisnjom ekonomskom kampanjom i sankcijama protiv SR Jugoslavije,
koje se jedino mogu kvalifikovati kao genocid, i konacno - vojnom
agresijom. I to 1995. godine protiv Republike Srpske i u «Oluji», uz
ucesce snaga NATO u najvecem etnickom ciscenju koje je ikad
zabelezeno, i 1999. godine - protiv Savezne Republike Jugoslavije.»
U politickom smislu, ova odbrana je faktor ocuvanja
nacionalnog dostojanstva, posle svih nevolja koje su zadesile nase
narode i nas region.
Njen sadrzaj i obuhvatnost predstavljaju i odraz postojanja podrske i
spremnosti na pomoc odbrani koje dolaze iz svih struktura naseg
drustva.
Na planu suprotstavljanja mehanizmima agresije i pritiska
u koje spada i sam tribunal, nepriznavanje ovakvog tribunala od strane
prvog sefa drzave kojem sudi jedan medjunarodni organ i veliki uspeh u
odbrani od optuznica koje predstavljaju fabrikat udruzenih
obavestajnih sluzbi SAD i nekih zemalja NATO, jedino Predsedniku
Milosevicu, od svih ljudi koji su optuzeni u Hagu daje mogucnost da
uzdrma, pa cak i srusi ovu instituciju.
Zbog svega toga odbrana Slobodana Milosevica predstavlja
projekat od nacionalnog znacaja.
BUDUCNOST BEZ HAGA
Bez organizovanog suprotstavljanja haskom tribunalu, nasa
zemlja i nasa nacija nemaju buducnost.
Jedina organizacija koja u zemlji snazno i kontinuirano
razvija takvu aktivnost je Udruzenje «Sloboda».
U situaciji kada ne samo da izostaje aktivnost drzave u
tom smislu, vec se u Srbiji pokusava diskreditovati, pa i pretnjama i
ucenama spreciti ozbiljno organizovanje i u nevladinom sektoru, srpsko
rasejanje ima veliku sansu, ali i odgovornost da institucionalno i
materijalno osigura potrebnu aktivnost i omoguci velikim potencijalima
koji u zemlji postoje, da se u punoj meri aktiviraju u odbrani istine
i obustavljanju neopravdanih pritisaka na nasu zemlju.
Ova aktivnost bi se mogla usmeriti na nekoliko pravaca.
Organizovanje strucnih timova domacih i inostranih pravnika, koji bi
pomogli aktiviranju svih medjunarodnopravnih mehanizama zastite.
Stvaranje jedne ambiciozne «fondacije za istinu», u cijem
savetu bi bila najveca imena nase nauke i stvaralastva, a koja bi
ulagala u projekte od nacionalnog znacaja vezane za afirmaciju istine,
u odbranu u Hagu i od Haga.
Potpora objedinjavanju u siroki politicki front svih
demokratskih i stvaralackih snaga u zemlji, svih patriotskih
gradjanskih inicijativa, radi stvaranja snazne alternative kloniranju
Haga u Srbiji koje sprovodi sadasnji rezim i obnove demokratije,
suverniteta i nacinalnog dostojanstva, i kako bi Srbija zauzela mesto
koje zasluzuje u evropskoj porodici.
Na tom putu potrebno je i javno delovanje koje hrabri,
mobilise i vraca samopostovanje. Uveren sam da ce napor da sto vise
nasih iz rasejanja uzme ucesce u demonstracijama zakazanim za Vidovdan
u Hagu, na inicijativu koja se i rodila u rasejanju, biti jedan od
prvih uspesnih koraka.
* Clan Uprave Udruzenja «Sloboda», ambasador, pomocnik za medjunarodne
odnose Predsednika Slobodana Milosevica, clan Udruzenja knjizevnika
Srbije.
Telefon +381 11 630 206. Elektronska posta: slobodavk@...
ORGANIZUJMO SE ZA UCESCE NA VIDOVDANSKIM DEMONSTRACIJAMA U HAGU. I TO
JE ZALOGA NASEG DOSTOJANSTVA I NASE BUDUCNOSTI.
Koji su ciljevi i kako pomoci ovu akciju mozete procitati u letku koji
se nalazi na adresi:
http://www.slobodan-milosevic.org/news/sloboda051203.htm
/Engleska verzija/
http://www.slobodan-milosevic.org/news/POZIVZAHAG.htm
/Srpska verzija/
ili na:
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/files/AIA/
/Obe verzije + PDF/
To join or help this struggle, visit:
http://www.sloboda.org.yu/ (Sloboda/Freedom association)
http://www.icdsm.org/ (the international committee to defend Slobodan
Milosevic)
http://www.wpc-in.org/ (world peace council)
http://www.free-slobo.de/ (German section of ICDSM)
http://www.geocities.com/b_antinato/ (Balkan antiNATO center)
http://www.slobodan-milosevic.org/ (an independent web site)
Date: Fri, 6 Jun 2003 15:34:31 +0200
From: "Vladimir Krsljanin"
HASKI TRIBUNAL I BUDUCNOST SRBIJE
mr Vladimir Krsljanin*, Udruzenje «Sloboda», Beograd
Dzordz Soros, jedan od glavnih sponzora haskog tribunala i sada
vladajuce garniture u Srbiji, uz najvise pocasti koje mu ta garnitura
ukazuje, zahteva ovih dana na srpskom tlu «nezavisnost Kosova». Za
jesen ove godine priprema se medjunarodna konferencija o Bosni i
Hercegovini, koja bi, kako se uveliko najavljuje, trebalo da ukine
Republiku Srpsku. Sta bi bila «pravna podloga» ovakvih cinova?
«Organizovani progon Albanaca» sa Kosova i Metohije i «genocid koji je
utemeljio» Republiku Srpsku. Ko stvara tu «pravnu podlogu»? Haski
tribunal.
- Kada biste vi znali ono sto ne znate, da li bi to bilo u
korist ili na stetu optuzenog?
- Svakako, bilo bi na njegovu stetu.
Ovako je otprilike glasio dijalog od pre nekoliko dana izmedju tuzioca
i izvesnog De la Brosa koji je, iako ne zna ni rec srpskog, prihvatio
da se pred tribunalom pojavi kao ekspert, tj. vestak za medije u
Srbiji i to ni manje ni vise nego u sudjenju Slobodanu Milosevicu. Ako
se bez organizovanog otpora prepusti instituciji ovakvog nivoa da
presudjuje o nasoj savremenoj istoriji, izgubicemo drzavu, milijarde
dolara, ali i svako postovanje drugih, pa i pravo da sami sebe
smatramo civilizovanom nacijom.
Upravo na svoju neslavnu desetogodisnjicu, trubunal je
odneo jos jedan srpski zivot - generala Momira Talica. Ranije, haski
pritvor je ubrzao kraj Slavku Dokmanovicu, dr Milanu Kovacevicu,
generalu \ordju \ukicu. Simo Drljaca i Dragan Gagovic su ubijeni
prilikom hapsenja, a Vlajko Stojiljkovic je izvrsio samoubistvo u znak
protesta.
Ostatak neslavnog bilansa je sledeci: protiv Srba je
podignuto 45 optuznica, protiv Hrvata - 12, protiv muslimana - 5,
protiv Albanaca jedna, a protiv Amerikanaca i njihovih NATO saveznika
- nijedna. Osudjeno je 13 Srba, cetiri Hrvata i tri muslimana. Optuzbi
su oslobodjena tri Hrvata i dva muslimana. Vec ova statistika govori o
pristrasnosti i politickom karakteru tribunala.
HASKI TRIBUNAL JE NELEGALAN
Na sastanku koji su Ujedinjene nacije organizovale uoci
usvajanja Statuta, odnosno formalnog osnivanja tribunala, ucestvovali
su eksperti iz 87 zemalja, medju kojima i prof. dr Smilja Avramov. Ni
jedan od ovih eksperata nije se izjasnio u prilog nove tvorevine.
Ipak, rezolucija 827 Saveta bezbednosti usvojena je jednoglasno 25.
maja 1993. godine.
Inicijativu za usvajanje ove rezolucije podnela je Francuska. Medju
autorima nacrta bila je i Rusija. Smatra se da «originalna ideja» o
osnivanju medjunarodnog krivicnog suda zasnovanog na Glavi VII Povelje
UN, a ne na medjunarodnom ugovoru, pripada bivsem generalnom sekretaru
UN Butrosu Galiju. Cak je i osnivanje Nirnberskog i Tokijskog
tribunala bilo zasnovano na medjunarodnim sporazumima. U ovom slucaju
nad pravom je nadvladao politicki argument - da bi takva procedura
odnela suvise mnogo vremena. Clan 24 Povelje UN daje Savetu
bezbednosti «primarnu odgovornost za odrzavanje medjunarodnog mira i
bezbednosti», dok mu clanovi 41 i 42 (iz Glave VII) omogucavaju
izricanje kaznenih mera protiv drzava. Medjutim, jedini zlocin
koji nije u nadleznosti tribunala je upravo zlocin protiv mira, a sam
tribunal uopste ne sudi drzavama, vec iskljucivo pojedincima.
Osnivanje tribunala oslanja se na clan 29 koji odredjuje pravo SB da
osniva «pomocne organe koje smatra neophodnim za obavljanje njegove
delatnosti». Medjutim, kako SB nema sudku funkciju (u sistemu UN ima
je samo Medjunarodni sud pravde), on je ne moze ni preneti svom
pomocnom organu.
Tribunal sudi za dela koja predstavljaju grube povrede
Zenevskih konvencija. Vecina njih se odnosi na medjunarodne konflikte.
Medjutim, vremenska jurisdikcija tribunala pocinje 1. januara 1991.
godine, dakle sedam meseci pre jednostrane secesije, odnosno
proglasenja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske (i dve i po godine pre
osnivanja samog tribunala). Na ovaj nacin se uvodi retroaktivna
primena krivicnopravnih normi, koje odstupaju od opsteprihvacenih. Jer
u praksi, tribunal ili sve konflikte bez dokazivanja tretira kao
medjunarodne, ili namece primenu medjunarodnih normi i na konflikte
koji nisu medjunarodni. Medjutim, ovo se moze odnositi samo na primenu
tih normi od strane nacionalnih sudova. (N. A. Zverev: Prestupleniya i
nakazaniya, Nezavisimaya gazeta, 26 May 2003).
Izuzimanje fizickih lica iz nacionalne jurisdikcije moguce
je samo ako je drzava izvrsila medjunarodni zlocin (sto Medjunarodni
sud pravde nije utvrdio, a haski tribunal nije vlastan da utvrdi), ili
ako se drzava sa tim dobrovoljno slozi, prikljucujuci se medjunarodnom
sporazumu. Pritom, pravo svake drzave da sudi svojim gradjanima za
ratne zlocine ili zlocine protiv covecnosti, haski tribunal tek od
nedavno pocinje stidljivo da prihvata.
Odsustvo univerzalnosti, odnosno ravnopravnosti, kao
jednog od temeljnih principa prava u slucaju ad hoc tribunala,
suprotno je i nacelu suverene jednakosti drzava. Na poslednjoj sednici
SB na kojoj je razmatran rad haskog tribunala i koja je bila zatvorena
za javnost, u novembru prosle godine, predstavnik Rusije je ukazao na
nelogicnu situaciju istovremenog postojanja Medjunarodnog krivicnog
suda (ciji statut inace ni Rusija nije ratifikovala) i ad hoc
tribunala za Jugoslaviju i Ruandu (za cije osnivanje je jedan od
kljucnih argumenata bilo nepostojanje stalnog Medjunarodnog
krivicnog suda). Po njegovim recima, izlaz iz te situacije bi se mozda
mogao traziti u cinjenici da su sve drzave bivse Jugoslavije
ratifikovale Statut Medjunarodnog krivicnog suda. Nazalost, ovaj jasni
diplomatski signal nije naisao na odjek kod vlade u Beogradu.
U situaciji kada jos niko nije pokrenuo proceduru da se
zatrazi savetodavno misljenje Medjunarodnog suda pravde o legalnosti
odluke o osnivanju tribunala, svoju nezvanicnu presudu izrekao je u
svojoj knjizi «Novi svetski poredak i kontrola zakonitosti akata
Saveta bezbednosti» bivsi predsednik Medjunarodnog suda pravde
profesor Mohamed Bedzaui, svrstavajuci rezoluciju 827 i onu koja joj
je prethodila, 808, medju osam rezolucija Saveta bezbednosti koje su
pravno najspornije i koje bi prve morale doci pod udar kontrole.
Iz svega proizilazi da rezolucije 808 i 827 ne stvaraju
pravno valjane obaveze, imajuci posebno u vidu da Povelja UN u clanu
25, eksplicitno kaze «Clanice UN su saglasne da prihvate i sprovode
odluke Saveta bezbednosti u skladu sa Poveljom». Da drzave nisu
obavezne da sprovode odluke Saveta bezbednosti koje nisu u skladu sa
Poveljom, potvrdio je i Medjunarodni sud pravde svojim savetodavnim
misljenjem od 21. juna 1971. godine.
HASKI TRIBUNAL JE POLITICKI SUD
Izjave ranijeg tuzioca Luiz Arbur, americkog drzavnog
sekretara Medlin Olbrajt («majke tribunala»), portparola NATO Dzejmija
Seja i drugih, svedoce o direktnoj zavisnosti tribunala od vlade SAD i
NATO pakta. U vreme otmice predsednika Milosevica, sa naslovne
stranice veb sajta tribunala nestao je upadljivi link prema veb sajtu
NATO pakta, a bio je jedini uz link prema veb sajtu UN.
Tribunal, koji bi morao biti nezavisan od svih vlada, i
kroz finansiranje u kome su, uz ogromna sredstva iz budzeta UN,
ucestvovali ili ucestvuju i vlada Saudijske Arabije i Dzordz Soros, i
kroz regrutovanje kadrova iz obavestajnih sluzbi zemalja koje su bile
u ratu protiv Jugoslavije, pokazuje svoju nedopustivu pristrasnost.
Optuznica protiv Predsednika Milosevica i drugih najvisih rukovodilaca
Srbije i SRJ, podignuta je usred agresije NATO na nasu zemlju. Primera
direktne povezanosti rada tribunala sa politickom konjukturom ima
mnogo.
Prva optuznica protiv Karadzica i Mladica podignuta je neposredno
posle pocetka napada na Sreberenicu, a druga posle bombardovanja
Republike Srpske od strane NATO. Protiv Slobodana Milosevica podignute
su optuznice za Hrvatsku i BiH tek kada se nasao u rukama tribunala.
Odgovornost pojedinaca za zlocine protiv medjunarodnog prava ne moze
se odvojiti od odgovornosti drzava za te zlocine. Medjutim, haski
tribunal sudi pojedincima, a da odgovornost drzava nije utvrdjena.
S druge strane, tuzilastvo tribunala je odbacilo
inicijative da lideri NATO budu optuzeni za ratne zlocine pocinjene
tokom agresije na Jugoslaviju, tako sto je za izvestioca odredilo
dotadasnjeg pravnog savetnika u ministarstvu odbrane Kanade.
Izvestilac je naravno zakljucio da ne postoji osnov za pokretanje
istrage.
Odnos vlade SAD prema jurisdkciji medjunarodnih sudova u
odnosu na svoje gradjane, moze i za nas biti poucan, bar u meri da
jedan od nacina nase odbrane od pristrasnog tribunala moze biti
pokretanje sto vise postupaka protiv americkih gradjana cija je
odgovornost za ratne zlocine u Jugoslaviji nesumnjiva.
HASKI TRIBUNAL MASOVNO KRSI LJUDSKA PRAVA
Medjunarodni pakt o gradjanskim i politickim pravima,
Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, kao i
praksa Evropskog suda za ljudska prava propisuju standarde u oblasti
pravosudja od kojih pravila i praksa haskog tribunala nesumnjivo i
drasticno odstupaju.
Nazalost, i nazalost ne slucajno, i situacija sa ljudskim pravima u
Srbiji u najnovije vreme poprima slicne obrise.
Kako u svom detaljnom i dobro obrazlozenom, ali naravno od
strane tribunala potpuno ignorisanom Predlogu za pojavljivanje pred
raspravnim vecima u svojstvu amicus curiae (podnetom jos u septembru
2001. godine) navodi grupa od 12 profesora Pravnog fakulteta u
Beogradu, na celu sa prof. dr K. Cavoskim i dr B. Rakicem, u radu
tribunala postoje sledeca drasticna odstupanja od gore navedenih
dokumenata, pa i od sopstvenih pravila:
1. Izmesanost zakonodavne i sudske funkcije;
2. Izmesanost tuzilacke i sudijske funkcije;
3. Narusavanje nacela dvostepenosti sudjenja;
4. Narusavanje prava na slobodu u pravilima i praksi o pritvoru;
5. Retroaktivna primena krivicno-pravnih normi i nelegalnost
sankcija;
6. Narusavanje prava na odbranu tretiranjem elemenata
relevantnih za odbranu kao tajnih;
7. Nesrazmerna razlika u uslovima za rad tuzilastva i odbrane;
8. Narusavanje raspravnog nacela prihvatanjem navoda iz medija
kao opstepoznatih cinjenica;
9. Neosposobljenost sudija da sude usled nepoznavanja
istorijskog, politickog i civilizacijskog konteksta;
10. Nepostovanje pretpostavke nevinosti, odnosno uspostavljanje
pretpostavke vinosti;
11. Krsenje ljudskih prava prilikom hapsenja i izrucenja,
neprimenjivanje habeas corpus;
12. Dopunske povrede prava u atipicnim okolnostima sudjenja
Slobodanu Milosevicu (koji ne priznaje tribunal).
Nacelo usvojeno u medjunarodnoj sudskoj praksi je zabrana
izrucenja gradjana (cak i kada za to postoji formalno pravni osnov, u
drzavu, odnosno pravni sistem u kojem pravosudje krsi ljudska prava.
Ovo je jos jedno snazno uporiste za zastitu prava nase drzave i nasih
gradjana.
Neophodno je takodje aktivirati i sve mehanizme zastite
ljudskih prava, kako u sistemu UN (ukljucujuci i personalnu
odgovornost u odnosu na Povelju Generalnog sekretara i Visokog
komesara za ljudska prava), u okviru Pakta o gradjanskim i politickim
pravima, tako i u okviru evropskih institucija.
Kakav ugled moze imati ovakva institucija dobro ilustruje
podatak da je doskorasnji predsednik tribunala, francuski sudija Klod
Zorda, prilikom nedavnog izbora 18 sudija Medjunarodnog krivicnog suda
(od 43 kandidata), u glasanju u kome je ucestvovalo 85 zemalja,
izabran kao poslednji, tek u 33. glasanju!
ZNACAJ ODBRANE SLOBODANA MILOSEVICA
Aparat haskog tribunala, koji broji 1300 zaposlenih, ne
samo da bezuspesno pokusava da opravda i produzi svoje postojanje
pomocu sudjenja Predsedniku Milosevicu, vec zahvaljujuci svom ogromnom
obavestajnom potencijalu (verovatno najveca koncentracija obavestajnih
kadrova i eksperata na svetu koja se bavi iskljucivo jednom zemljom),
postaje faktor upravljanja unutrasnjim politickim prilikama u Srbiji,
o cemu svedoce dogadjaji vezani za ubistvo premijera Djindjica,
nelegalno uvedeno vanredno stanje u zemlji i njegove zloupotrebe.
Cinjenica da su mnogi uhapseni tokom vanrednog stanja
ranije davali iskaze haskom tuzilastvu, kao i trenutak i nacin na koji
je u tribunalu javnosti predocen video snimak o ceremonijalnoj poseti
Predsednika Milosevica bazi JSO u Kuli, daju osnova za sumnju o
umesanosti tuzilastva u najnovije dogadjaje. Ovome u prilog govori i
nacin na koji su javnosti, kao dokazane cinjenice, plasirane
insinuacije, navodno proizasle iz policijskog ispitivanja
pritvorenika, o umesanosti Predsednika Milosevica i clanova njegove
porodice u zlocine, koji su inace samo njemu naneli politicku stetu.
Na istom poslu i u ocitoj koordinaciji, nasli su se tuzilastvo, tokom
cijeg izvodjenja dokaza svi imaju utisak da je optuzeni nevin, i vlada
koja je izgubila poverenje gradjana. Posle jednostranog povlacenja
protivtuzbe protiv BiH i odustajanja od rada na protivtuzbi protiv
Hrvatske pred Medjunarodnim sudom pravde, ta vlada se sprema na
formalno odustajanje od tuzbe protiv zemalja clanica NATO, posle
neuspelog diletantskog pokusaja da se sud natera da odbaci tuzbu
protiv NATO bezuspesnim dokazivanjem da nemamo pravo da budemo strana
u sporu jer nismo bili clanica UN.
Posle kratkotrajnih i ogranicenih medijskih efekata u
Srbiji, citava ova kampanja imala je za posledicu onemogucavanje
kontakata Slobodana Milosevica sa clanovima sopstvene porodice, sto
predstavlja formu psiholoskog pritiska na zarobljenika koju pamtimo
samo iz turskih i nacistickih vremena.
Velicina krsenja ljudskih prava u slucaju Slobodana
Milosevica, direktno je srazmerna znacaju koji tribunal pridaje ovom
sudjenju. Navescemo samo najmarkantnije primere. Izrucenje bez
pravovaljane sudske odluke, uz grubo krsenje Ustava, o cemu se u tri
navrata izjasnio Savezni ustavni sud.
Vecina svedoka nema neposrednih saznanja o dogadjajima o kojima
svedoci.
Narusavanje prezumpcije nevinosti putem dokazivanja jednih krivicnih
dela kroz postojanje drugih krivicnih dela, za koja nije sudskim putem
utvrdjeno da su ucinjena. Vestaci koji svoje «strucne analize i
misljenja» zasnivaju na navodima iz same optuznice, koju su koristili
kao polaznu osnovu za svoje analize. Svedoci i vestaci koji su
zaposleni u tuzilastvu. Neopravdano i sve cesce iskljucivanje javnosti
sa sudjenja. Krsenje prava na odbranu i principa «jednakosti oruzja»
od strane tuzilastva koje raspolaze ogromnim timom i velikim
materijalnim sredstvima, kroz dostavljanje ogromne kolicine
materijala, koji je nemoguce samo procitati tokom nekoliko godina.
Uslovi u zatvoru i ritam sudjenja koji predstavljaju torturu prema
okrivljenom koji pati od maligne hipertenzije i koronarne
insuficijencije, cime mu je, uz odsustvo adekvatne medicinske nege,
ugrozeno cak i samo pravo na zivot i na zdravlje.
U svim tim uslovima, cak i uz cinjenicu da je od svih
pritvorenika najobespravljeniji i kada je u pitanju odsustvo pomoci
sopstvene drzave i materijalni uslovi za pripremu odbrane (zbog
nepriznavanja tribunala njegovi pravni pomocnici su liseni
basnoslovnih honorara koje imaju svi ostali branioci pred tribunalom),
Slobodan Milosevic se odlucio da sa punim pravom zahteva samo
privremeno pustanje na slobodu radi saniranja zdravstvenog stanja i
adekvatnih priprema za fazu odbrane.
Odbrana Predsednika Milosevica znacajna je iz mnogo
razloga. U pravnom, istorijskom i moralnom smislu, ona predstavlja
odbranu drzave i naroda od pretecih katastrofalnih posledica zbog
narusavanja suvereniteta i bezbednosti zemlje, kao i dvostrukog
gubitka na planu ratnih reparacija.
Ovde posebno treba imati u vidu da optuznice protiv Slobodana
Milosevica sadrze iskrivljeni pregled citave desetogodisnje istorije
nase zemlje i naroda. Ocenjujuci taj period, Slobodan Milosevic je 26.
septembra 2002. godine u haskoj sudnici rekao:
«Na ovoj teritoriji nisu vodjeni ratovi, nego samo jedan
rat, rat protiv Jugoslavije. Taj rat podstican je i usmeravan od
strane najvecih sila savremenog sveta, sa osloncem na unutrasnje
saveznike, nacionalisticko-separatisticka jezgra, uz dominatno
prisustvo onih snaga koje su porazene u Drugom svetskom ratu. Taj rat
je vodjen svim sredstvima, medijskim, politickim, ekonomskim, vojnim.
Taj rat je najpre vodjen decenijskom medijskom kampanjom u kojoj je
zloupotrebljen monopol na globalnim sredstvima informisanja, zatim
spoljnopolitickom intervencijom usmerenom na stvaranje nezavisnih
drzava od jugoslovenskih republika, a zatim najsvirepijom
visegodisnjom ekonomskom kampanjom i sankcijama protiv SR Jugoslavije,
koje se jedino mogu kvalifikovati kao genocid, i konacno - vojnom
agresijom. I to 1995. godine protiv Republike Srpske i u «Oluji», uz
ucesce snaga NATO u najvecem etnickom ciscenju koje je ikad
zabelezeno, i 1999. godine - protiv Savezne Republike Jugoslavije.»
U politickom smislu, ova odbrana je faktor ocuvanja
nacionalnog dostojanstva, posle svih nevolja koje su zadesile nase
narode i nas region.
Njen sadrzaj i obuhvatnost predstavljaju i odraz postojanja podrske i
spremnosti na pomoc odbrani koje dolaze iz svih struktura naseg
drustva.
Na planu suprotstavljanja mehanizmima agresije i pritiska
u koje spada i sam tribunal, nepriznavanje ovakvog tribunala od strane
prvog sefa drzave kojem sudi jedan medjunarodni organ i veliki uspeh u
odbrani od optuznica koje predstavljaju fabrikat udruzenih
obavestajnih sluzbi SAD i nekih zemalja NATO, jedino Predsedniku
Milosevicu, od svih ljudi koji su optuzeni u Hagu daje mogucnost da
uzdrma, pa cak i srusi ovu instituciju.
Zbog svega toga odbrana Slobodana Milosevica predstavlja
projekat od nacionalnog znacaja.
BUDUCNOST BEZ HAGA
Bez organizovanog suprotstavljanja haskom tribunalu, nasa
zemlja i nasa nacija nemaju buducnost.
Jedina organizacija koja u zemlji snazno i kontinuirano
razvija takvu aktivnost je Udruzenje «Sloboda».
U situaciji kada ne samo da izostaje aktivnost drzave u
tom smislu, vec se u Srbiji pokusava diskreditovati, pa i pretnjama i
ucenama spreciti ozbiljno organizovanje i u nevladinom sektoru, srpsko
rasejanje ima veliku sansu, ali i odgovornost da institucionalno i
materijalno osigura potrebnu aktivnost i omoguci velikim potencijalima
koji u zemlji postoje, da se u punoj meri aktiviraju u odbrani istine
i obustavljanju neopravdanih pritisaka na nasu zemlju.
Ova aktivnost bi se mogla usmeriti na nekoliko pravaca.
Organizovanje strucnih timova domacih i inostranih pravnika, koji bi
pomogli aktiviranju svih medjunarodnopravnih mehanizama zastite.
Stvaranje jedne ambiciozne «fondacije za istinu», u cijem
savetu bi bila najveca imena nase nauke i stvaralastva, a koja bi
ulagala u projekte od nacionalnog znacaja vezane za afirmaciju istine,
u odbranu u Hagu i od Haga.
Potpora objedinjavanju u siroki politicki front svih
demokratskih i stvaralackih snaga u zemlji, svih patriotskih
gradjanskih inicijativa, radi stvaranja snazne alternative kloniranju
Haga u Srbiji koje sprovodi sadasnji rezim i obnove demokratije,
suverniteta i nacinalnog dostojanstva, i kako bi Srbija zauzela mesto
koje zasluzuje u evropskoj porodici.
Na tom putu potrebno je i javno delovanje koje hrabri,
mobilise i vraca samopostovanje. Uveren sam da ce napor da sto vise
nasih iz rasejanja uzme ucesce u demonstracijama zakazanim za Vidovdan
u Hagu, na inicijativu koja se i rodila u rasejanju, biti jedan od
prvih uspesnih koraka.
* Clan Uprave Udruzenja «Sloboda», ambasador, pomocnik za medjunarodne
odnose Predsednika Slobodana Milosevica, clan Udruzenja knjizevnika
Srbije.
Telefon +381 11 630 206. Elektronska posta: slobodavk@...
ORGANIZUJMO SE ZA UCESCE NA VIDOVDANSKIM DEMONSTRACIJAMA U HAGU. I TO
JE ZALOGA NASEG DOSTOJANSTVA I NASE BUDUCNOSTI.
Koji su ciljevi i kako pomoci ovu akciju mozete procitati u letku koji
se nalazi na adresi:
http://www.slobodan-milosevic.org/news/sloboda051203.htm
/Engleska verzija/
http://www.slobodan-milosevic.org/news/POZIVZAHAG.htm
/Srpska verzija/
ili na:
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/files/AIA/
/Obe verzije + PDF/
To join or help this struggle, visit:
http://www.sloboda.org.yu/ (Sloboda/Freedom association)
http://www.icdsm.org/ (the international committee to defend Slobodan
Milosevic)
http://www.wpc-in.org/ (world peace council)
http://www.free-slobo.de/ (German section of ICDSM)
http://www.geocities.com/b_antinato/ (Balkan antiNATO center)
http://www.slobodan-milosevic.org/ (an independent web site)