ORUŽANA AGRESIJA NATO: ČETIRI GODINE POSLE

Okrugli sto na temu "Četiri godine od agresije NATO na SRJ"

1. APEL Beogradskog foruma 09.06.2003.
2. POLITIČKI ZNAČAJ AGRESIJE NATO NA SRJ
Izlaganje Vladislava Jovanovića
3. AGRESIJA NA JUGOSLAVIJU- vojno-strateški aspekt
Izlaganje prof. dr Radovana Radinovića, generala u penziji

4. DECA POGINULA OD NATO BOMBI
CHILDREN KILLED BY NATO BOMBS
I BAMBINI UCCISI DALLE BOMBE DELLA NATO


=== 1 ===


APEL Beogradskog foruma
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2003-06-09_1.html

BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH
Beograd, 09.06.2003.

Beogradski forum za svet ravnopravnih, dana 07.06.2003. godine održao
je okrugli sto na temu Oružana agresija NATO četiri godine posle. Na
skupu su učestvovali eminentni naučni i javni radnici iz naše zemlje i
inostranstva. Tokom rasprave razmorena su sva relevantna pitanja i
aspekti te zločinačke agresije, njene karakteristike i brojne,
raznovrsne posledice. Kako se u našoj zemlji od strane aktuelne vlasti
i kontrolisanih medija uporno nastoji da se agresija zaboravi, a njene
razorne posledice po naš narod i državu u potpunosti ignorišu, a
vinovnici te agresije amnestiraju od svake vrste odgovornosti, učesnici
okruglog stola su odlučili da našoj javnosti upute sledeći

A P E L

1.) Oružana agresija NATO na SR Jugoslaviju je bila nelegitimno nasilje
suprotno Povelji UN i izvedena bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN
koji je inače jedini bio ovlašten da zatraži primenu vojne sile protiv
neke od svojih članica. Zato se i okupacija Kosova i Metohije kao
direktna posledica tog nelegitimnog vojnog nasilja ne može prihvatiti
kao trajno rešenje niti kao prvi korak na putu ka potpunom državnom
osamostaljivanju od Srbije kao njegove matične države.
Da bi to političko stanovište zadobilo odgovarajuću specifičnu težinu,
Forum zahteva da se što hitnije održi vanredna sednica Skupštine Srbije
na kojoj će se usvojiti deklaracija o Kosovu i Metohiji. Tom
deklaracijom treba izričito zabraniti bilo kome da u ime srpske države,
srpskog naroda i srpske istorije pristupi pregovorima o konačnom
statusu te pokrajine. Kosovo i Metohija je neotudjivi deo srpske države
i niko nema mandat da ga bilo kome, pod bilo kojim ucenama i pretnjama
ustupa u vidu njenog konačnog rešenja. Pregovarati se mora i može, i
treba pregovarati o svemu osim o izdvajanju Kosova iz srpske države. O
tome se pregovarati ne može.

2.) Isto onako kako niko ne može dobiti mandat da Kosovo i Metohiju
ustupa bilo kome, tako ne može dobiti mandat niti da oprašta ratne
zločine koji su počinjeni u toj nelegitimnoj agresiji. Uostalom, sama
ta agresija je zločin protiv čovečnosti i protiv mira. Zato je
neophodno u deklaraciji izričito zabraniti bilo kome da u ime srpskog
naroda i hiljada nevino stradalih, ranjenih i osakaćenih, proteranih i
ostalih bez krova i celokupne pokretne i nepokretne imovine, oprašta
vinovnicima zločina za njihova zlodela. Oni treba da odgovaraju pred
sudom, a njihove države da nadoknade ogromnu ratnu štetu koju su naneli
našoj državi i narodu. Ovo podrazumeva da mora ostati na snazi tužba
koju je naša zemlja podigla pred medjunarodnim sudom. U njoj treba
rezolutno zahtevati nadoknadu ratne štete čiju je visinu utvrdila
Savezna vlada tadašnje savezne države. Nikakvo članstvo ni u NATO ni u
"Partnerstvu za mir", pa čak ni u EU, niti donacije i tzv. povoljni
krediti ne mogu biti pravedna nadoknada za zločine učinjene našoj
zemlji i za njihove nemerljive materijalne i nematerijalne posledice.

3.) Po svemu sudeći, aktuelna vlast pažljivo priprema našu javnost za
prihvatanje američkog zahteva o izuzeću američkih državljana od
odgovornosti pred medjunarodnim sudom za ratne zločine. Taj zahtev SAD
smatramo krajnje licemernim i nečuveno uvredljivim iz dva bitna
razloga: 1. Prvo, što je i glavni pokretač i izvršilac zločinačke
agresije na našu zemlju bila upravo Amerika i
2. Drugo, što Amerika najglasnije, kao uslov svih uslova, našoj zemlji
nameće obavezu izručenja svih njenih državljana koje potražuje Haški
tribunal, iako je svima pa i Americi jasno da se radi o izrazito
političkom sudu. Na tako licemeran zahtev SAD ne treba pristati i zato
što je prioritet naše zemlje učlanjenje u EU, a upravo EU od nas traži
da taj zahtev ne prihvatimo.

U Beogradu, 07.06.2003.

UČESNICI OKRUGLOG STOLA
"ORUŽANA AGRESIJA NATO: ČETIRI GODINE POSLE"


=== 2 ===


Cetiri godine posle:
POLITIČKI ZNAČAJ AGRESIJE NATO NA SRJ
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2003-06-13_1.html

BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH
Okrugli sto na temu "Četiri godine od agresije NATO na SRJ"

Izlaganje Vladislava Jovanovića
07. juni 2003. godine

Vremenski razmak od cetiri godine nije, u principu, dovoljan da se o
nekom znacajnom dogadjaju da valjani sud.

U slucaju vazdušne agresije SAD i NATO na SRJ pravilo o istorijskoj
distanci nije relevantno.

SAD i NATO su se u toj vojnoj operaciji bili suviše odmetnuli od
medjunarodne zajednice, suviše su bili arogantno prisvojili njene
prerogative, suviše osnovnih principa medjunarodnog prava su bili grubo
i izazivacki prekršili, suviše su nepoštovanja i prezira bili pokazali
prema sopstvenim statutarnim obavezama, suviše su se bili služili
obmanama i manipulacijama, suviše su bili ugrozili mir i bezbednost u
našem regionu - da bi mogli da se stave pod zaštitno krilo istorijske
distance.

Moral, pravo, istina, viteštvo i humanost bili su njihove prve i
najvece žrtve. Dvostruki aršin i dvostruka pravda bili su i ostali
instrumenti njihove politike.

Sa bezbednih visina i ogromnih daljina njihovi piloti i artiljerci su
"nevidljivi i kukavicki" rušili civilnu infrastrukturu i ubijali naše
nenaoružane gradjane. Toga se predsednik Buš nije setio kada je s
pravom osudio Bin Ladenove teroriste koji su se isto tako "kukavicki i
nevidljivi" bili obrušili na imovinu i civile SAD 11. septembra 2001.
godine. Da se tada toga setio i da je u isto vreme osudio i prethodnu
americku administraciju što je Bin Ladenu pružila obrazac kako
kukavicki i nevidljivo napasti civilne objekte u nekoj zemlji, sadašnji
americki predsednik bi stekao zasluženi moralni kredibilitet.

Da bi se dobio izgovor za agresiju na SRJ, našoj zemlji su u Rambujeu
bili postavljeni nemoguci uslovi i upuceni ultimativni zahtevi da
izvrši samoamputaciju Kosova i Metohije. Takav metod razgovora pod
pretnjom rata nije u svetskoj politici bio praktikovan od 1938. godine,
kada je Hitler, pod pretnjom oružane invazije, zahtevao od Cehoslovacke
da mu preda Sudetsku oblast. Nažalost, smrt Hitlera nije oznacila kraj
hitlerovskog metoda teritorijalnog cepanja jedne suverene clanice
medjunarodne zajednice. Taj metod je, iako osudjen na nirnberškom
procesu 1946, zadržan kao najznacajnija ratna reparacija. Demokratski
zapad je brzo uvideo njegovu efikasnost i ugradio ga u tzv. novi
svetski poredak, nedavno preimenovan u proces globalizacije.

Agresiju na SRJ NATO je izvršio bez odobrenja Saveta bezbednosti,
nadležnog organa za pitanja mira i bezbednosti u svetu, cime je pocinio
eklatantan primer zlocina protiv mira. Nažalost, Svetska organizacija,
umesto da osudi i zaustavi agresiju, povila se i povukla pred
bezobzirnim vojnim maršem novog svetskog poretka. Zakon sile je
nadjacao snagu prava. Presedan je bio napravljen. Senka Abisinije se
nadnela nad OUN, kao što je pre 60 godina doprinela nestajanju Lige
naroda. Vojne intervencije NATO u drugim zemljama postale su moguce bez
saglasnosti Saveta bezbednosti. Bauk "humanitarnih intervencija" NATO-a
poceo je da kruži planetom.

Sve ono što je decenijama, ako ne i vekovima služilo kao zaštita manjih
i slabijih država i predstavljalo nezamenjiv okvir i temelj njihove
koegzistencije sa vecim i jacim silama - suverenitet, jednaka
bezbednost, medjunarodno pravo, primarna uloga i odgovornost OUN u
ocuvanju mira, bezbednosti i stabilnosti u svetu - bilo je dovedeno u
pitanje, ugroženo ili na drugi nacin kompromitovano.

Posle agresije NATO na SRJ, svet više nije bio isti. Jednopolarnost je
antipod svakoj ravnoteži. Nastale na poukama iz drugog svetskog rata i
ravnoteži interesa pobednicke koalicije, OUN nije više mesto gde SAD sa
svojim saveznicima ostvaruju svoje vitalne interese. Svetska
organizacija se sve više i opasnije marginalizuje. Sa uzurpacijom
ovlašcenja Saveta bezbednosti od strane NATO, nastalo je vreme
bezakonja u medjunarodnim odnosima. Upotreba sile ili pretnje silom pod
jedva argumentovanim izgovorom opasno su ucestale. Razlozi koji se
navode za njenu upotrebu najcešce se zaboravljaju tokom same upotrebe i
u hodu zamenjuju nekim drugim, kao što pokazuju primeri Avganistana i
Iraka. Pravi razlog se ne navodi, iako je on uvek geostrategijske,
geopoliticke ili geoekonomske prirode.

Pored sve organizovanijeg i agresivnijeg medjunarodnog terorizma,
maligna priroda jednopolarnosti predstavlja najneposredniju pretnju
miru u svetu. Posle neizazvanog i protivpravnog oružanog napada NATO na
SRJ, prvo i najvažnije pitanje je bilo: "Ko je sledeci?" Naša zemlja je
Savetu bezbednosti s pravom ukazala da bi nesuprotstavljanje agresiji
na nas predstavljalo ohrabrenje za nove agresije i da bi se u tom
slucaju mnoge zemlje, posebno one slabije i manje, mogle uskoro naci na
udaru NATO-a. Nažalost, OUN i Savet bezbednosti su se odlucili za
politiku noja, cime su izgubili poverenje mnogih zemalja. Kao rezultat
toga, neke srednje i manje razvijene zemlje pocele su se okretati
raketnom i nuklearnom oružju kao jedinom sredstvu koje NATO, odnosno
SAD, možda može odvratiti od agresivnih namera. Indija, Pakistan i DR
Koreja su možda samo vrh ledenog brega. Nepoznato je da li i koliko
drugih zaplašenih zemalja razmišlja na slican nacin. To je direktan
rezultat protivpravne vojne akcije SAD i NATO protiv SRJ. Umesto da se
svet krece ka deklarisanom idealu nuklearnog i raketnog razoružavanja i
bržem ekonomskom razvoju, odvija se suprotan proces. Vidi se pocetak te
spirale, ali ne i njen kraj. Jedina preostala supersila ubrzano i
dramaticno razvija nove vojne tehnologije 21. veka, a zemlje koje
oružano kažnjava zbog neposlušnosti služe joj kao poligon za
isprobavanje novih vrsta oružja.

Pošto je i sama bila jedan takav poligon, naša zemlja ne samo da još
oseca posledice takvih oružja, nego ce ih osecati i generacije koje ce
doci. Zemlje NATO-a nemaju zbog toga nikakvu grižu savesti. Naprotiv,
jedan od uslova koje postavljaju sadašnjoj vlasti naše zemlje je da za
ulazak u Partnerstvo za mir moramo povuci tužbe kod Stalnog
medjunarodnog suda u Hagu za naplatu ratne štete. U isto vreme, SAD
snažno podupiru tužbe koje su ranija muslimanska vlada BiH i vlada
Hrvatske podnele tom istom sudu za osudu SRJ zbog navodne agresije
pocinjene protiv njih i naplatu ratne štete na osnovu toga.

Nema sumnje da je rec o nastavljanju politike pritisaka na našu zemlju
i posle politickih promena izvršenih posle 5. oktobra 2000. Ta
politika, pored one koja se vrši zadržavanjem i neprekidnim
produžavanjem otvorene liste zahteva predstavlja dvostruku omcu oko
vrata naše zemlje. Cilj je da se naša zemlja ucini mekom i popustljivom
do te mere da joj iznudjeni pristanak na formalnu ili fakticku
nezavisnost Kosova i Metohije i transformisanje preostale Srbije u neku
labavu federaciju bude izgledalo kao kraj muka, a ne kao pocetak novih
nesreca.

Zlocin NATO protiv mira bio je moguc zato što ad hoc Haški krivicni
tribunal, pod ociglednim uticajem SAD, nije takav zlocin uvrstio u
spisak ratnih zlocina za koje se optužuju pojedina lica sa prostora
bivše SFRJ. Tako je taj najveci ratni zlocin, iz kojeg proizlaze svi
ostali ratni zlocini, zašticen pravilom "nulum crimen, nula pena sine
lege". Ali, ako zbog toga nije bilo formalno -pravnog osnova za
podizanje optužnica protiv politickih i vojnih lidera NATO i njegovih
pojedinih clanica, nesporna cinjenica da je vojna akcija NATO protiv
SRJ bila protivpravna predstavlja dovoljan osnov za njihovo gonjenje od
strane Haškog tužilaštva. Polazeci od toga, Haško tužilaštvo nije smelo
da prihvati teoriju agresora o kolateralnoj šteti, jer je opšte poznato
da nepravo ne radja pravo. Ali Haški tribunal zna da ne sme da dira u
nedodirljivo. Kada bi, iz obaveze prema cinjenicama i duga prema
pravicnosti to cinio, prestao bi da postoji. Njegov zadatak je da
izvršava volju agresora, a ne da joj se suprotstavlja.

Na zvanicnoj vlasti naše zemlje je velika odgovornost da ne podlegne
neprincipijelnim pritiscima i ucenama. Agresija na našu zemlju je bio
suviše veliki zlocin sa suviše velikim i štetnim posledicama da bi se
zemlje pocinioci amnestirale. Utoliko pre što i u tim zemljama sve više
probija svest o neprihvatljivosti nepravde koja nam je bila nanesena.
Politika pomirenja i obnavljanja normalne saradnje je neophodna posle
svakog rata, ali ona pretpostavlja uzajamnost a ne jednostranost
ustupaka. Pored toga što znaci slabljenje sopstvenog položaja,
jednostranost ustupaka opravdava i nagradjuje agresiju. Nije moralno,
pravedno i isplativo da se zemlje koje su nam ucinile tolika zla i
nanele toliku materijalnu štetu oslobode odgovornosti za to. Skoro
tromesecno bombardovanje naše zemlje bilo je, po svim definicijama
medjunarodnog prava, stoprocentna protivpravna akcija. Sve posledice te
protivpravne akcije bile su, takodje, protivpravne. Eufemizam
"kolateralna
šteta" koji je NATO uporno ponavljao i prodavao svetskoj javnosti,
predstavljao je svestan pokušaj agresora da izbegne krivicnu i
materijalnu odgovornost.

Pravo je i obaveza naše zemlje pred istorijom i istinom da insistira
kod Stalnog medjunarodnog suda u Hagu na odgovornosti NATO-a za
pocinjenu agresiju i njene posledice. Takav uspravan stav ne slabi vec
ucvršcuje naš opšti položaj prema zemljama pociniocima i odnose sa
njima cini ravnopravnijim i valjanijim. Iskustvo sadašnje vlasti sa
zemljama NATO-a pokazuje da neprincipijelno popuštanje donosi našoj
zemlji manje koristi i uvažavanja, a više novih pritisaka i ucenjivanja.


=== 3 ===


General Radovan Radinović:
AGRESIJA NA JUGOSLAVIJU- vojno-strateški aspekt
http://www.artel.co.yu/sr/gost/2003-06-19_1.html

BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH
Beograd, 07. juni 2003. godine
Okrugli sto na temu "NATO agresija na SRJ - četiri godine posle"

Izlaganje prof. dr Radovana Radinovića, generala u penziji

Proteklo je dovoljno vremena da bi se imala neophodna kritička distanca
za objektivno razmatranje prirode agresije i njenih posledica. Takodje,
u medjuvremenu je po sličnom scenariju izvršena agresija na Irak, pa je
moguće povlačiti izvesne paralele i uočavati sličnosti i razlike
izmedju ova dva zločina prema miru. Ovaj skup smatram tim značajnijim
što se vladajuće i opslužujuće elite u našoj državi silno trude da se
ta agresija, taj sramni zločin Zapada prema našem narodu zaboravi i da
naprasno svi zavolimo NATO.

Agresiju NATO prema Jugoslaviji potrebno je, a i moguće razmatrati sa
različitih aspekata: kulturno-istrorijskih, civilizacijskih,
ekonomskih, političkih i geopolitičkih, ekoloških, vojnih i
geostrateških itd. Ja ću ukratko razmotriti neke vojno-strateške
karakteristike i posledice te agresije.

PROMENE U KARAKTERU RATA

Nikada u istoriji ratovanja u jednom ratu nije uspostavljen tako i
toliko neravnopravan odnos vojnih i svih drugih snaga i moći kao što je
to bio slučaj u agresiji NATO na Jugoslaviju. Ta činjenica je dobro
poznata i ovog puta je ne ističem da bi je uočili i registrovali kao
objektivnu karakteristiku tog rata, već da bih na taj način podvukao
krajnje antiherojski (Smilja Avramov) i zločinački karakter agresije
Zapada na Jugoslaviju. Taj zločinački karakter posebno se ogleda u
činjenici da žrtva agresije nije bila u stanju da nanese bilo kakvu
ozbiljniju štetu agresoru, osim da izbegava udare i prekomerne gubitke.
To je agresor znao i time je rat kao sudar dve strane, dve volje radi
ostvarivanja političkih ciljeva izgubio svaki smisao i srozao se na
puko kažnjavanje i ubijanje jednog naroda i to isključivo iz mržnje da
bi njegovo političko vodjstvo prinudio na kapitulaciju. To se jasno
može zaključiti ako se pogleda šta su bile mete napada: infrastrukura,
javni objekti, mostovi, civilna naselja. Iako je agresor pouzdano znao
da u epicentru Beograda nema vojske, to ga nije sprečilo da taj deo
grada izloži najčešćim udarima. On je znao da preko mostova na Dunavu
iz Vojvodine i ka Vojvodini uopšte neće prolaziti nikakve vojne snage,
ali ga to nije sprečilo da ih sve do jednog razori. Pazite paradoksa:
danas se u Hagu sudi srpskim političkim i vojnim liderima najčešće za
dva navodna ratna zločina: za neselektivnu upotrebu vojne sile i za
neproporcionalno dejstvo po inače legitimnim vojnim ciljevima. Voleo
bih da mi neko danas objasni kako je to NATO u agresiji na Jugoslaviju
selektivno koristio vojnu silu ako se zna da je pogadjao putničke
vozove, pešake na mostovima, civile na pijacama i bolesnike u
bolnicama. Nije li možda TV Beograd, inače simbol slobode medija i
neophodan uslov svake demokratije, bila vojni cilj. I kako to razumeti.
Je li to taj princip selektivnosti na koji se danas tako rezolutno
poziva Haška pravda. Još je drastičniji slučaj sa principom
proporcionalnosti upotrebe sile. Zna se da je smisao tog principa nalog
da se prema legitimnim vojnim ciljevima upotrebi onoliko sile koliko je
dovoljno da se taj cilj onemogući u svom delovanju. Ne, dakle, iznad
granica od kojih se tom cilju nanose nepotrebne dodatne patnje.
Zamislite, molim vas, kako taj princip funkcioniše u praksi ako se zna
da je NATO na našu zemlju ispalio na desetine hiljada tona eksplozivnih
naprava i to sa daljina na kojim im naša vojska uopšte nije mogla ničim
i nikako nauditi. Je li to princip proporcionalnosti ne važi za NATO
već samo za njegove žrtve?

TESTIRANJE NOVE DOKTRINE NATO

Agresija Zapada na Jugoslaviju (ja namerno podvlačim da se radi o
agresiji Zapada, a ne NATO) poslužila je kao laboratorija za testiranje
doktrine novog intervencionalizma. Ovo je bitno uočiti jer se radi o
korenitom preobraćaju NATO kao vojnog saveza. Od nominalno odbrambenog,
od ove agresije NATO je postao ofanzivni i agresivni vojni savez
Zapada. S obzirom na činjenicu da mu na čelu stoji jedna imperijalna
sila, bilo je samo pitanje dana kada će se taj odbrambeni savez
pretvoriti u agresivni, tj. u sredstvo za američko preoblikovanje
sveta. Osnovne stavke te doktrine novog intervencionalizma su:

- sloboda izbora prava na intervenciju protiv bilo koje države ili
političke grupacije za koju SAD procene da ugrožava njihove strateške
interese, naravno koje mogu da poraze bez ozbiljnijih posledica po
sopstvene snage;
- pravo na intervenciju bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN i uprkos
njegovom protivljenju;
što je posebno zabrinjavajuće, pravo na preventivnu intervenciju, tj.
protiv onih država za koje SAD procene da mogu u perspektivi da ugroze
njihove strateške interese.

Nema sumnje da se SAD ovim izborom svrstavaju u red arogantnih imperija
koje su bez milosti i bez ikakvih kočnica, mimo principa prava i
pravde, gazile sve one narode i države koji su im stajali na putu
ovladavanja svetom. Kuda to Amerika vodi svet ostaje da se vidi. No,
bojim se da se ostvaruje ona crna slutnja koju je Ignacio Ramone
izrekao pre izvesnog vremena u svojoj knjizi ''Geopolitika haosa'' da
se svet približava više haosu nego uredjenom svetskom poretku.

JAČANJE ULOGE VOJNOG FAKTORA I MILITARIZACIJA POLITIKE

Pre tridesetak godina svet se poradovao da je prošlo vreme politike
topovnjača i ekspedicionih korpusa kao sredstva kolinijalne strategije
i da je vojni faktor ustupio mesto političkom. Agresija Zapada na
Jugoslaviju nas je grubo otreznila i ponovo vratila u eru
militarizacije svetske politike, ali sa monopolom jedne sile na tu
militarizaciju. Inače, svaka objektivna analiza pokazala bi da bi svi
politički ciljevi koji su isticani kao motiv za agresiju bili uspešnije
ostvareni bez vojnog faktora nego pomoću njega. Takodje analiza bi
otkrila potpuno izvrnutu logiku, tj. da su politički ciljevi i politika
poslužili vojnom faktoru i ratu, umesto da bude obrnuto, tj. da vojni
faktor bude sredstvo. U ovom slučaju vojni faktor je bio cilj. Rat i
agresija nisu bili u funkciji ostvarivanja političkih ciljeva već su
politički ciljevi (navodno smirivanje krize na Kosovu i Metohiji i
zaštita prava Albanske manjine) izmišljeni samo da bi se legitimisala
oružana agresija u okviru koje je trebalo inaugurisati jednu potpuno
novu doktrinu Atlantskog saveza - doktrinu intervencionizma po
sopstvenom izboru i tu doktrinu praktično isprobati.

Tako militarizovana medjunarodna politika dovela je, po prvi put nakon
Jalte, da se vojna sila upotrebi kao sredstvo za geopolitičko
preoblikovanje evropskog kontinenta. Tri su pokazateqa tog
geopolitičkog prekomponovanja dela Evrope (Balkana):

- Rusija je prvi put u njenoj novijoj političkoj istoriji isterana sa
Balkana, čime je praktično svedena na rang minornog geopolitičkog
faktora koji se više ništa ne pita kada je reč o globalnim svetskim
poslovima;
- Srpski faktor je primoran da učini oštar otklon od svog autentičnog
kulturno-civilizacijskog i geopolitičkog identiteta tako što je gurnut
u naručje NATO i primoran da se do karikaturalnih razmera dodvorava
Zapadu, zaboravljajući da to neće ići lako niti bez lomova i u realnom
životu i u dušama qudi;
- Agresija na Jugoslaviju predstavlja praktično kamen temeljac u zgradi
koja se zove ''Velika Albanija''. Možda je upravo to najočitiji znak
tog geopolitičkog prekomponovanja Balkana. Posledice toga se danas tek
naziru, a tek u budućnosti će pokazati svoje nakazno lice.

OKUPACIJA KAO POSLEDICA AGRESIJE

Najtragičnija posledica oružane agresije Zapada na na{š zemlju je
okupacija. Agresija je trajala petnaestak godina (različitim
sredstvima, traje i danas) i imala je karakter svedimenzionalne
agresije: u privredi, politici, medijima, u svetskom javnom mnjenju, u
kulturi ... Kao kruna svega napokon je usledila oružana agresija. Isto
onako kako je agresija bila svedimenzionalna, tako je okupacija kao
njena posledica svedimenzionalna:

Politički i ideološki smo potpuno okupirani i to spolja raznom vrstom
političkih diktata, a iznutra jednom nametnutom i potpuno nelegitimnom
vlašću koja sve čini da što dublje udjemo u odnos potčinjenosti prema
okruženju;
U kulturi i ideologiji (tu podrazumevam celokupnu i celovitu nacionalnu
i državnu ideologiju) podvrgnuti smo jednom nečuvenom ispiranju mozga
kako bi se obrisao svaki trag bilo čega što pripada nacionalnom i
kulturnom civilizacijskom identitetu našeg naroda. To poprima
zastrašujuće razmere tako da su napadnute sve nacionalne institucije:
od Srpske akademije nauka, preko univerziteta, do Srpske pravoslavne
crkve. Sve što je nacionalno proglašava se primitivnim. Patriotizmu se
rugaju tako što ga izjednačavaju sa kriminalom i ratnim zločinom. To
ponižavanje naroda poprima karikaturalne razmere. Postali smo zemlja
koja hapsi i zlostavlja svoje borce za slobodu protiv NATO agresije, a
slavi špijune. Uz to, sa zvaničnog mesta se naredjuje oficirima da
špijuniraju svoje dojučerašnje saborce i preti im se sankcijama.
Izgleda kao da smo u Nušićevom dobu i da nam je svima sudbina da
postanemo rejonski, mesni, opštinski ili sreski špijuni. Isto onako
kako je to bio čuveni Aleksa Žunić, sreski špijun iz jednog Nušićevog
dela. Bilo bi komično da nije tragično;
U ekonomiju se ne razumem, ali ipak znam toliko da smo narod koji živi
od donacija i tzv. povoljnih kredita, a da ubrzano rasprodajemo imetak
koji su decenijama stvarale generacije radnih ljudi koje danas žive
doslovce u bedi;
Vojna okupacija je posebna priča i ona me ovde i danas posebno zanima.
Nije samo okupirana Srbija, već i sve srpske zemlje. Negde Srba više ni
nema kao političkog naroda, a tamo gde ih ima ili im se preti da će
izgubiti entitet (Republika Srpska), ili im se priprema status
nacionalne manjine i to u sopstvenoj nacionalnoj državi (u Crnoj Gori).
Najizrazitiji oblik vojne okupacije je prisustvo stranih vojnih snaga
na Kosovu i Metohiji. Neću da ulazim u raspravu da li je do okupacije
moralo doći, koliko će ona trajati i dr. Želim samo da podvučem da se
radi o okupaciji za otimanje Kosova i Metohije kao dela državne i
nacionalne teriotorije srpskog naroda. Te okupacione snage su pod
direktnim diktatom Amerike, za koju naša vlada kaže da je naš danas
osvedočeni prijatelj, pa zato zaslužuje da se odreknemo prava za
gonjenje američkih državljana za počinjene ratne zločine u našoj zemlji
dok ista ta Amerika iz dana u dan imperativno traži sve više srpskih
glava u Hagu. Takodje, ista ta Amerika čini sve da teritoriju Kosova i
Metohije odcepi od Srbije. U toj funkciji legalizovali su terorističku
paravojnu organizaciju OVK pod eufemističkim imenom ''Kosovski zaštitni
korpus'' - to je onaj korpus koji izvodi diverzije po srpskim
enklavama. Medjunarodna uprava na Kosovu i Metohiji po diktatu Amerike
ne dozvoljava da se vrate proterani Srbi sa Kosova, poklanja srpsku
imovinu Šiptarima, kao da im je to dedovina. Amerika sponzoriše
raznovrsne i brojne rezolucije, deklaracije i izjave proalbanskog
lobija u Americi za nezavisno Kosovo i na taj način praktično pomaže
proces dalje destrukcije srpske države.

Ja naravno znam da mi nismo u stanju da se sami odupremo američkoj
zlovolji sadržanoj u nameri da se u perspektivi ali što pre Kosovo otme
Srbiji. No, jedna je stvar nešto primiti k znanju kao trenutno realno
stanje stvari, a sasvim druga pristati na to kao na trajno rešenje.
Znam takodje da ako se to bude zahtevalo iz svetskih centara moći,
moramo prihvatiti razgovore o Kosovu i Metohiji. Radi se o tome da se
zna o kakvoj vrsti razgovora i pregovora može biti reči. Jedino na šta
sme pristati bilo koja prolitička garnitura u Srbiji jeste da je Kosovo
bilo, da ono danas jeste i da će u budućnosti biti deo srpske državne
teritorije. Niko nema mandat da tu teritoriju ustupa bilo kome pod bilo
kojom pretnjom ili ucenom. Smatram da bi jedna od tačaka u zaključcima
ovog skupa trebalo da bude obraćanje našeg foruma javnosti u kojem
zahtevati da se u Skupštini Srbije usvoji deklaracija koja će izričito
zabraniti bilo kome da u ime srpskog naroda potpiše ustupanje Kosova i
Metohije pod izgovorom tzv. konačnog statusa. Okupacija Kosova i
Metohije je posledica nelegitimne oružane agresije Zapada i nju ne
priznajemo kao trajno rešenje niti kao osnovu za bilo kakve pregovore o
eventualnom izdvajanju Kosova i Metohije iz sastava Srbije.

KRIZA STRATEGIJE I ODVRAĆANJA

A sada mi dozvolite da se sa par napomena osvrnem na neke čisto vojne
aspekte ove agresije. Agresija je pokazala da je danas strategija
odvraćanja njenim tradicionalnim standardima u ozbiljnoj krizi, tj. da
uopšte ne funkcioniše. Njena je uloga da spreči odnosno, da odvrati
agresora od namere da napadne. Odvraćanje inače, funkcioniše na dva
načina i dva modela: odbranom i odmazdom. U osnovi oba ova dva modela
odvraćanja je realna pretnja. U odbrani da je napadnuta zemlja u stanju
da nametne takav rat koji će dovesti do nepodnošljivih gubitaka
agresora, pa se on u takav rat ne sme upustiti. Odmazdom se preti tako
što nakon otpočinjanja agresije, zemlja žrtve je u stanju da izvrši
kaznene udare po vitalnim ciljevima agresora, što takodje ne sme da
prihvati, pa ga to primorava da agresiju i ne preduzima.

Videli smo da je NATO kao agresor, odnosno SAD kao njegov čelnik u
stanju da ignorišu obe ove pretnje i to tako što udare vrše sa bezbedne
distance i što ne ulaze u rizike kopnenih operacija. Bilo da se ceo rat
vodi udarima sa distance, bilo da se u kopnena dejstva ulazi tek nakon
vatrene obrade bojišta koja ga lišava bilo kakvih gubitaka ili ih svodi
na podnošljivu meru. Moglo bi se čak reći i da SAD ili vojne koalicije
koje SAD sklapaju radi preduzimanja oružanih agresija širom sveta, za
svoje agresivne ciljeve biraju isključivo one zemlje koje nemaju
nikakvih mogućnosti da zaprete, odnosno da i agresoru nametnu
odgovarajuće gubitke.

Dakle, SAD su postigle takvu vojnu nadmoć da samo mali broj zemalja ima
mogućnosti da realno odvrati tu imperiju od namere oružane agresije.
Jedino zemje koje raspolažu pomorskim, vazduhoplovnim i raketnim
nuklearnim sredstvima mogu da tu vrstu pretnje ostvare. Njihova
strategija odvraćanja još uvek deluje efikasno. No, u vremenu koje
sledi za očekivati je nove tehnološke napore SAD koji će i tu vrstu
pretnji svesti na prihvatljivu meru, čime bi se strategija svetske
dominacije Amerike oslobodila do apsoluta. Ne kažem da je takvo
očekivanje realno, ali da će Amerika to pokušati, u to sam posve
ubedjen. To će dovesti do nove neslućene trke u naoružanju. Upravo je
to najavio vojni budžet SAD za iduću godinu koji je dimenzionisan preko
400 milijardi dolara.

Šta preostaje malim i nerazvijenim zemljama koje nisu spremne da kleknu
pred američkom zastrašujućom pretnjom. Ništa osim terorizma. Dakle,
paradoksalno, ali tačno, sama Amerika svojom imperijalnom politikom i
strategijom neprikosnovenog gospodara sveta proizvodi terorizam kao
svog najvećeg neprijatelja. Terorizam u svim oblicima: klasični koji se
vidi svakog dana na Bliskom Istoku, Africi, Aziji i Latinskoj Americi,
Rusiji, Čečeniji itd. Ali, i rafiniraniji i sofisticiraniji oblik
terorizma: od hemijsko-biološkog do mininuklearnog. Šta drugo da
izazove američka odluka da nastavi ulaganja u istraživanja i razvoj
mininuklearnih sredstava osim isto takvog terorizma. U najvećem obimu i
intenzitetu ta vrsta terorizma bila bi uperena protiv Amerike. Ako bi
do toga došlo, tada bi upravo terorističke snage ovladale svetom i to
bi bio kraj civilizacije u njenom današnjem obliku. Izlaz, dakle, nije
u sve izrazitijoj američkoj vojnoj svemoći, već u potpuno drugačijoj
američkoj odgovornosti za stanje u svetu. Tu bih se u potpunosti složio
sa gospodinom Jakšićem i onim što je pre izvesnog vremena objavio u
"Politici" pišući o neuspehu američke antiterorističke strategije.

RAT BEZ BITKE

U istoriji i teoriji ratovodstva i ratne veštine agresija NATO na SRJ
će biti zabeležena kao potpuno novi oblik, odnosno novi tip rata. U
časopisu "Geopolitička raskršća" (leto 2000), na godišnjcu te agresije,
taj rat ja sam nazvao "Rat bez bitke". I danas stojimo na istom tom
stanovištu. Možda se čini da isticanje ove odrednice agresije suviše
ulazi u okvire vojne struke u njenom najužem smislu i značenju. Ali
držim da se radi o bitno novoj karakteristici rata koja će sve više
zauzimati centralno mesto u svim narednim vojnim intervencijama, kojih
će na žalost biti i to ne tako retko.

U agresiji NATO su izostali sudari zaraćenih strana na bojnom polju, a
što je inače bila suštinska odrednica rata u njegovom klasičnom
poimanju. Zapravo, ako sudara nema, reklo bi se da tada nema ni rata. I
u ovom smislu ova agresija je do izvesne mere izokrenuti rat. U svim
dosadašnjim ratovima, uvek je žrtva agresije nastojala da u nepovoljnom
odnosu vojnih snaga izbegne odlučujuće vojne sudare i to tako što je
ratni proces fragmentirala na više manjih žarišta. U ovom ratu sudar,
odnosno bitku je izbegavao agresor, a ne žrtva i to je pravi paradoks
koji će se u narednim ratovima pretvoriti u zakonomernost. Isti taj
slučaj se zbio i u dva naredna rata nakon te agresije, tj. u
Avganistanu i u Iraku. Bez obzira što je izvesnog otpora bilo, ali ni u
ova dva rata nije vodjena ni jedna prava bitka. A većina vojnih
eksperata je očekivala bitke za velike gradove, naročito u agresiji na
Irak. Gotovo da je stručno neobjašnjivo zašto je to izostalo. Očito je
da se tu nešto zbilo što još uvek nije dostupno pravim vojnim analizama.

Ako podjemo od toga da je cilj svakog rata nametanje volje protivniku,
u ovom slučaju prisiliti državno rukovodstvo SRJ da prihvati ultimatum
iz Rambujea, neophodan uslov za to prirodno bi bio poraz VJ na bojnom
polju u sudarima sa NATO alijansom. Dakle, političkom porazu je trebalo
da prethodi vojni poraz. A tako nije bilo. Niti je bilo vojnog poraza,
niti je agresor nameravao da taj poraz ishoduje. On je stalno pretio
tzv. kopnenom invazijom, a sve je preduzeo da do nje ne dodje. Ovde
naravno, ne računam pokušaj upada šiptarskih terorističkih snaga iz
Albanije i unutrašnje vojne aktivnosti delova razbijene OVK na KiM.
Tako smo došli do još jednog paradoksa ovoga rata, a to je da se VJ
povukla sa KiM, da je dakle pristala da prihvati poraz bez bitke, jer
je tome prethodio politički poraz rukovodstva, koje je prihvatilo
nametnute rezolucije i sporazume. Ni ovo se nije dogadjalo u ratovima
pre ove agresije. Naravno, ovde bi bilo potrebno odgovoriti na pitanje
šta je primoralo državno rukovodstvo SRJ da prihvati okupaciju dela
državne teritorije bez vojnog sudara u ratu koji je trajao, ali to bi
bila duga priča i ne za ovu priliku.

DESTRUKCIJA VOJNE MOĆI ZEMLJE

Namerno koristim termin "zemlje", a ne država ili "Srbija i Crna Gora".
Činim to iz dva razloga. Prvo nisam siguran da se ovde može govoriti
uop{še o državi i drugo destrukcija naše vojne moći je okončana znatno
ranije, još dok smo se zvali SR Jugoslavija. To je bilo sasvim
očekivano, jer NATO nije mogao oprostiti VJ i njenom komandnom kadru to
što se u svakom pogledu, sem u materijalno tehničkom pokazao
superiornim u odmeravanju snaga sa NATO-om. Prvo što je preduzeto jeste
nametanje odgovornosti VJ za navodne ratne zločine. Još dok je rat
trajao, Hag je podigao optužnicu protiv vrhovne komande, tj. protiv
predsednika države, načelnika štaba Vrhovne komande i šefa zajedničke
komande za KiM. Apsolutno je izvesno da u vreme pokretanja tih
optužnica niko iz Haga niti oko njega (tj. iz NATO i SAD) nije imao
niti je mogao imati ni jednog dokaza za te monstruozne optužbe ljudi
koji su imali smelosti da se suprotstave agresiji. Jedini cilj i smisao
podizanja tih optužnica u vreme dok je trajala odbrana agresije bio je
da se ta odbrana delegitimiše i proglasi za zločin.

Drugi udar na vojnu moć naše zemlje usledio je iznutra. Na domaćoj
sceni je iskovana jedna bestijalna laž da je vojska bila stub jedne
zločinačke politike i da se sa tom navodno zločinačkom politikom nije
moguće obračunati dok se vojska kao njen noseći stub ne razori.
Otpočelo je izgladnjivanje vojske, daljnje osiromašenje komandnog
kadra, izmišljane su i podgrejavane afere u vojsci i oko vojske,
najčešće bez osnova, a ponekad na žalost i uz pomoć iz same vojske.
Nastavljeno je radikalno tehničko zaustavljanje vojske. Javost je
podstrekavana da se okrene protiv nje. Na sreću u tome se nije uspelo u
potpunosti.

Treći udar, ujedno i završni, je upravo u toku. To se usaglašeno vodi
iz tri centra: prvo iz centrala NATO i njemu opslužujućih strateških
radionica koje nude raznovrsne scenarije "reformisanja" vojske tako što
će je svesti na minormnu meru; drugo, iz centara političke vlasti naše
zemlje, a posebno iz Crne Gore, kako bi se osporila potreba za
postojanje i te jedine zajedničke snage dve republike; treće, iz
domaćih ekspertskih krugova. Zamislite paradoks: ministar odbrane za
svoje vojne savetnike bira ljude koji sa tom strukom nemaju nikakve
veze i o vojsci i odbrani ne znaju ama baš ništa. Šef državne zajednice
za svog vojnog savetnika imenuje generala koji se već pet godina po
belom svetu bori da dokaže kako je naša vojska zločinačka, kako se od
Beograda beži kao od kuge i kako je Beograd kao svoj strateški plan
odabrao genocid prema svim nesrpskim narodima, a da je u tome vojska
imala glavnu ulogu. Istovremeno je da je isti taj general za to vreme
za koje optužuje i politiku i vojsku za zločin dobio dva generalska
čina. Pitam, koji bi to general mogao opstati u službi, a da ne govorim
u njoj napredovati, a da svakoga dana nije iskazivao naglašenu
lojalnost prema najvišoj državnoj vlasti. Eto taj savetnik predsednika
državne zajednice po Srbiji danas telali o tome kako VJ Srbije i Crne
Gore treba svesti na 25 000 od čega za Srbiju 22, a za Crnu Goru 3
hiljade. Potpuno je jasno da taj savetnik smatra da vojsku treba
podeliti na srpsku i na crnogorsku i da nam ne treba jedinstvena
vojska. Treba mu verovati da je Crnoj Gori dovoljno 3 000 vojnika, ali
treba znati ono što i on nije rekao, a to je da Crna Gora već ima
pripremljenu policiju kao paravojsku. Samo je treba promovisati u
republičku vojsku, ona čak ima i svoga komandanta. Šta više, taj vajni
general se zalaže za internacionalne jedinice u regionu ali kojima će
komandovati NATO oficiri, jer navodno naši oficiri za to nisu sposobni.
To je direktna uvreda naših oficira koji su se u borbi protiv NATO
pokazali u svakom pogledu superiorni. Puštaju tog generala da priča,
niko mu ne staje na put. A on i dalje savetuje šefa države, onog ko zlu
ne trebalo treba da ostvari vrhovno komandovanje. To je za normalni
svet apsolutno neshvatljivo. U isto vreme predsednik Republike Srbije,
odnosno njegov vršilac dužnosti nema ama baš nikoga u svom savetničkom
timu ko se imalo razume u vojsku i odbanu. A kao što se zna, ta
gospodja je po funkciji član Vrhovnog saveta odbrane koji donosi sve
strateške odluke vezane za vojsku i odbranu zemlje. Nije mi jasno kako
to ona može ravnopravno učestvovati u raspravi i odlučivanju o tako
delikatnim temama, a da je niko pri tome ne savetuje. Ili je možda
Srbija odlučila da tu vrstu strateškog odlučivanja prepusti Crnoj Gori
koja je ionako odavno zauzela stav da nam ne treba ni država, ni
vojska, ni odbrana.

Razbijanje vojske i njeno slabljenje ima dva strateška cilja: prvo, da
Srbija ne bude u stanju da igra ključnu geostratešku i bezbednostnu
ulogu u regionu, a ta uloga joj inače po svim objektivnim merilima,
posebno na osnovu strateškog položaja na Balkanu, nesumnjivo pripada;
drugo, da se i u disoluciji vojske pripremi konačna razdelnica za novi
raspon države i izbegnu nesporazumi oko predstojećih podela vojnih
efektiva. Jedino u toj funkciji se može razumeti novo pripremljeni
koncept vojne organizacije u kojoj se, kako to saznaju neslužbeni
izvori, jedan od korpusa te vojske naziva podgorički ili crnogorski, a
svi drugi gube svoje ranije geografske nazive. Zar to nije priprema za
nova cepanja. Zar to nije najava raspada države.


=== 4 ===


From: Vladimir Krsljanin

DECA POGINULA OD NATO BOMBI
CHILDREN KILLED BY NATO BOMBS
I BAMBINI UCCISI DALLE BOMBE DELLA NATO


1.AHMETAJ ARBRNOR - AVDO, 4, Korisa
2. AHMETAJ AGRON, 10, Korisa
3. BERISA ELVIS, 17, Prizren
4. BERISA ESAD, 12, Prizren
5. BESIM VALJETA, 6, Djakovica
6. BRUDAR JULIJANA, 10, Plav
7. GASI DEA, 9, Pristina
8. GASI DENISA, 4, Pristina
9. GASI REA, 6, Pristina
10. DACIC SENAD, 18, Besnik
11. DIMIC DRAGANA, 12, Staro Gradsko
12. ZIVANCEVIC MIODRAG, 8, Djakovica
13. ZECIRI NERCIVANE, 17, Djakovica
14. ZULJFERI BECIR - BECA, 14, Prizren
15. ZULJFERI KASANDRA, 3, Prizren
16. ZULJFERI MAKSUM, 2, Prizren
17. KASTRATI KUJTIM, 1, Orahovac
18. KNEZEVIC MIROSLAV, 14, Plav
19. KOPOLA ARIJETA, 13, Podujevo
20. KOPOLA MERLJINDA, ?, Podujevo
21. KOPOLA MERUSA, ?, Podujevo
22. KOPOLA CAVIT, 15, Podujevo
23. KOPOLA FLJORINDA, 18, Podujevo
24. KODZA BURIM, 14, Kacanik
25. KODZA VALJDET, 15, Kacanik
26. KODZA EDON, 4, Kacanik
27. KODZA OSMAN, 14, Kacanik
28. KODZA FISTIK, 5, Kacanik
29. KRASNICI ERNEST, 3, Orahovac
30. KREPNIK HAJDARAJ, 16, Djakovica
31. KUKAJ ALJBON, 14, Korisa
32. KUKAJ FLJORINDA, 5, Korisa
33. LUGICI ARTA, 13, Lipljan
34. MAKSIMOVIC OLIVERA, 13, Plav
35. MILENKOVIC SANJA, 16, Varvarin
36. MILIC VLADIMIR, 12, Surdulica
37. MILIC MILJANA, 15, Surdulica
38. MILOVANOVIC MILOMIR, 17, Surdulica
39. MITIC IRENA, 16, Nis
40. NIKOLIC GORDANA, 18, Vladicin Han
41. OSMANI EDON, 14, Djakovica
42. PAVLOVIC DAJANA, 5, Ralja
43. PAVLOVIC STEFAN, 8, Ralja
44. PAJAZITI VIOLETA, 16, Djakovica
45. PAJAZITI VJOLCA, 18, Djakovica
46. PALJUSI DIJANA, 5, Korisa
47. PETROVIC MARIJA, 15, Podujevo
48. PETROVIC NIKOLA, 17, Podujevo
49. PECOLI BESMILJE, 17, Prizren
50. RADULOVIC ADAM, 18, Nis
51. RAKIC MILICA, 3, Batajnica
52. ROGLIC MARKO, 16, Novi Pazar
53. SIMIC MARKO, 2, Novi Pazar
54. SMAJLJI BERSADA, 7, Djakovica
55. STANIJANOVIC BRANIMIR, 6, Aleksinac
56. STOJANOVIC MILICA, 13, Pavlovac
57. TASIC DALIBOR, 18, Vranje
58. TOSOVIC BOJANA, 1, Kursumlija
59. DZAFERI REZARTA, 6, Korisa
60. DZAFERI SERANDA, 2, Korisa
61-81. 20 nepoznate dece uzrasta 3 meseca do 18 godina, Korisa
/20 unknown children aged 3 months to 18 years, Korisa

Iz knjige «Deca optuzuju».
From the book «Children Accuse».
Dal libro «I bambini accusano».