BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH
B e o g r a d, 08. maj 2004. godine

OKRUGLI STO: "Intelektualci i drustvena stvarnost"

Etnografski muzej - Beograd

1. Rade Drobac:"Intelektualci na meti vlasti i njenih satelita"
2. Dr Ivica Stojanovic: Intelektualci i drustvena stvarnost


=== 1 ===

http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2004-05-13_1.html

Izlaganje (prilog uz diskusiju): "Intelektualci na meti vlasti i njenih
satelita" - Rade Drobac

Intelektualci su sloj obrazovanih, učenih ili umnih ljudi koji svojim
javnim delovanjem pozitivno utiču na svoju sredinu, kritikujući
pogrešnu politiku ili predlažući nove ideje ili rešenja za pojedine
probleme sa kojima se zajednica kojoj oni pripadaju suočava. Ne retko
njihova aktivnost se svodi na sukobljavanje sa vlašću zbog čega često
imaju probleme. Ipak, njihova uloga u istoriji je velika, imajući u
vidu prvenstveno značaj njihovog doprinosa razvoju civilizacije,
ljudske zajednice i naučne i humanističke misli.
Ja bih se u ovom izlaganju prvenstveno skoncentrisao na njihov odnos sa
vlašću.
Problem vlasti i njenog osporavanja star je koliko i svet. O tome bi se
naširoko moglo elaborirati ali recimo samo da je od najdavnijih vremena
pa sve do danas nesporno da je u svakoj zajednici, zivotinjskoj ili
ljudskoj, uvek postojala autoritarna vlast, oličena u vodji lovaca,
čopora, plemena, sela, ili bilo kakve druge skupine. Ona je odredjivala
šta je dobro a šta loše za skupinu a za uzvrat koristila sve
privilegije svog položaja. Svako ko se protivio toj vlasti bivao je
kažnjen bez milosti, često i veoma surovo. Osnov te vlasti bila je
gruba sila. Taj se odnos suštinski nije promenio ni do danas, samo se
znatno usložio kada je u pitanju ljudska zajednica, pa se taj osnovni
odnos ne vidi uvek.
Naime, sa razvojem civilizacije oblik odnosa u ljudskoj zajednici
postajao je sve složeniji i nijansiraniji. Osnov vlasti se
transformisao na način da je sila i dalje garantovala vlast i
privilegije, ali je ta sila počela da se bazira na nakim drugim
vrednostima a ne samo na snazi i hrabrosti. Dakle, vlast nije više
morao posedovati najjači ili najhrabriji, vec i neko drugi. Najčešće je
u to vreme nasledni faktor bio presudan za posedovanje vlasti.
Prirodno, privilegije i bogatstva su se zbog toga akumulirale i
značajno uvecavale, što je neminovno dovodilo do nezadovoljstva ostalih
članova zajednice. Sve pobune su gušene surovo, najčešće u krvi, za
primer drugima da ne pokušavaju slično.
Sa daljim razvojem nauke, civilizacije i društva sve su veće
privilegije i bogatstva onih na vlasti, sve je organizovanija sila koja
ih štiti, sve je sistematizovaniji sklop zakona koji te odnose
uredjuje, ublažavaju}i grubost i silu pravima slabijih, ali bez
mogućnosti da vlast ozbiljno ograniče. Istovremeno se i nezadovoljni
ostali deo zajednice na neki način organizuje u razne forme. Naravno da
su za sve promene, pobune i sl. potrebne ideje i vodje pa su tako, u
jednom značajnom periodu, intelektualci, o kojima danas govorimo, (ili
filozofi kako su ih nekad zvali) imali relativno značajnu ulogu i
kreiranju javnog mnjenja. Samim tim su imali i veliki uticaj na
političke odluke jedne zemlje. Zbog toga su postali balast sprovodjenju
vlasti pa nije bio redak slučaj da su proganjani i kažnjavani. Upravo
zbog tog njihovog stradanja za društvene i opšte prihvaćene vrednosti,
njihova slika u javnosti, sve do nedavno, uvek je bila pozitivna.
U svakom slučaju, borba izmedju jačeg, onog na vlasti, i slabijeg, onih
mnogobrojnih podanika, gradjana ili kako god da ih zovemo, i dalje
traje.
Danas taj odnos karakteriše postojanje najsuptijlijih metoda kojima
vlast neutrališe svaki pokušaj otpora vlasti, unapred, preventivno i
potpuno.
Pri tome su manipulacije javnim mnjenjem dostigle takav stepen
perfidnosti i kompleksnosti, sve za racun sticanja, očuvanja i uvecanja
vlasti, kao osnove za bogaćenje i nekontrolisano sprovodjenje svoje
volje i interesa, da je danas veoma teško razlikovati ko je i šta
vlast, a ko je i šta otpor toj vlasti. Pri tome se, uprkos nikad jače i
sveobuhvatnije retorike o demokratiji, slobodama i pravima, sprovodi
izuzetno čvrsta diktatura, najjača upravo tamo gde se najviše o
slobodama i demokratiji govori Ta diktatura ne dopušta nikavo ozbiljno
protivljenje i unistava ga na svaki mogu}i način, gde god da ga vidi. U
toj su se močvari danas zagubili i mnogi intelektualci, stavljajući se
u funkciju očuvanja postojeće vlasti, umesto odbrane opštedruštvenih
vrednosti jedne zajednice. Pri tome današnji svet više ne možemo
posmatrati kao niz odvojenih zajednica već kao jedinstvenu celinu jer
je razvoj komunikacija, u informatičkom i saobraćajnom smislu, povezao
sve zemlje svojim nitima i više nema izolovanih sredina kao nekada.
Zato je uloga intelektualaca danas ne samo lokalna, već u mnogo čemu
glabalna. Ali, na žalost, vlast je najveći deo intelektualaca i
inteligencije stavila u svoju službu kroz najrazličitije forme
organizovanja.
Da bih ovo obrazložio moram dati objašnjenja za par osnovnih pojmova,
odnosno moje vidjenje njihovog značenja.
Kao prvo, pod vla{}u se danas obično podrazumeva politički
instrumentarij koji obuhvata parlament, vladu i državne organe što je
slučaj u većini zemalja. Kraljevine , i ako postoje ponegde, danas su
više ukras i tradicija nego efektivna personalna vlast. Medjutim,
verujem da je mnogima jasno da je pomenuti instrumentarij često samo
alat pomoću kojeg odredjene neformalne grupe sprovode svoje interese i
obezbedjuju svoju vlast. Poznato je da klub najbogatijih u SAD
finansira predsedničke kampanje već decenijama a da predsednici postaju
ličnosti uvek iz istog kruga bogatih i moćnih. U SAD predsednik ima svu
izvršnu vlast pa može presudno uticati na sve odluke svoje zemlje -
preko državnog aparata a uz pomoć privatnih para.
U malim i srednjim zemljama, pritisci iz moćnih zemalja, kroz pretnje
sankcijama i vojnim akcijama , i kroz obećanja u političkoj podršci i
novcu, mogu uticati na izbor vlasti pa samim tim obezbediti poslušnu
vlast koja će štititi interese moćnih zemalja a ne sopstvene zemlje.
Primera za to ima mnogo, mislim da ih ne treba navoditi. Dakle, i tu je
vlast formalno-pravno u institucijama sistema, a faktički van njih, u
neformalnim grupama.
Iako je ovakva situacija prilicno saglediva i svedoči o potpunoj
privatizaciji vlasti, države i njenih interesa u najvećem delu sveta, a
sprovodi se u formi diktature, nema mnogo otpora takvoj praksi ili su
retki. Tamo gde se jave bivaju surovo gušeni i eliminisani za primer
drugima. Zar naša zemlja nije dobar primer koji ilustruje upravo iznete
teze.
Medjutim, tu se ipak postavlja ključno pitanje - zašto nema više otpora
?
Odgovor je jednostavan. Nakon svih ovih vekova borbe protiv svakog
otpora diktaturi, vlast je shvatila vrlo vaznu psiholo{ku činjenicu : "
Ako zatvorenik ne zna da je u zatvoru, neće ni poku{avati da pobegne ".
Drugim rečima, autoritarna vlast se danas, poučena iskustvom i
koristeći u punoj meri nauku, okružila gomilom pomagača koji je
glorifikuju, objašnjavaju, napadaju njene protivnike, otvaraju lažne
dileme, raspravljaju veštačke a kriju prave probleme i sl., čime se
javno mnjenje sludjuje, uverava da je u ovom svetu " sve u najboljem
redu " da vlastodršci " imaju najbolje namere " i da oni koji se bune
predstavljaju " remetilački faktor ", " teroriste " i " anahronizme
modernog doba ", jednom rečju- razbija se svaki otpor i jedinstvo u
neprihvatanju nametnutih i loših rešenja..
Svi ti pomagači su danas, praktično, deo vlasti, iako bi se očekivalo
da su oni njeni prvi kritičari, da zastupaju istinu i rade u interesu
gradjana i opšteprihvaćenih društvenih vrednosti i merila.. Na žalost,
nije tako.
Počnimo od medija. Na sva usta se govori o slobodi štampe, o nezavisnom
novinarstvu i o pravu na objektivno i celovito informisanje. Verujem da
je mnogima više nego jasno da nezavisno novinarstvo ne postoji. Svaki
medij zavisi ili od politicke moći (izražene u finansijskoj podršci
koju dobija da bi opstao), finansijske podrške (opet), u slučaju
privatnih medija, koja ih obavezuje na "kooperativnost" sa vlasnikom
ili, na kraju , i u najboljem slučaju, od ukusa čitalaca, što je
takodje odredjena zavisnost.
U takvim uslovima govoriti o objektivnoim medijima je utopija jer svaki
od njih, u stvari, zagovara odredjenu političku ili drugu opciju,
zavisno za koji centar moći ili kapitala je vezan. Tu je pravo na
objektivno i celovito informisanje mrtvo slovo na papiru. Zaključimo,
dakle, da su mediji ispali produžena ruka vlasti ili drugih centara
moći, iako je njihov izvorni smisao bio da gradjanstvu objektivno
prikažu stvarnost i svoju kritiku prvenstveno usmere na vlast i njene
protagoniste, što bi bilo prirodno pošto njihove odluke utiču na živote
svih gradjana. Primeri za zavisnost medija od raznih oligarhija i u
svetu i kod nas su više nego jasni. Ima li medija u SAD koji ozbiljno
kritikuje militarističku i okupatorsku politiku SAD? Nemojte da nas
zavara po koji kritički tekst - on služi samo zato da stvori privid da
postoji krirtički sud o vlasti , kako bi umirio potencijalni bunt
inteligentnijih birača i ponekog intelektualca.
Nevladine organizacije su se u prethodnom veku namnožile kao pečurke
posle kiše. Skoro sve one se finansiraju ili iz državne kase ili iz
privatnih fondova, u vlasništvu onih istih koji svojim novcem odredjuju
vlast u SAD ili drugim razvijenim zemljama, pa samim tim i u zemljama
na koje stave šapu. NVO imaju ulogu da svojim "nezavisnim" i "naučnim"
statusom opravdaju ono što čine vlasti najmoćnijih zemalja, da
opravdaju ono što čine i u svojim zemljama i u inostranstvu, ili pak da
optužuju vlasti u drugim zemljama ukoliko nisu "kooperativne" kako bi
ih destabilizovale i svrgle, ako je to u interesu oligarhija. Ove
organizacije imaju i svoje ogranke u drugim zemljama, zavisno od
globalnih interesa velikih sila, i u njima deluju na lokalnom planu u
funkciji tih interesa. One su produžene ruke vlasti I njihovi prvi
pomagači. Dovoljno je spomenuti Medjunarodnu kriznu grupu koja se
finansira iz privatnih forndova a sačinjavaju je veoma visoko rangirane
ličnosti prevashodno zapadnog establismenta, ali i brojni "ugledni"
pojedinci iz drugih delova sveta, pod njihovom kontrolom. Čime se bavi
ta grupa mislim da više nije nepoznato.
Kod nas, ko nije čuo za Natašu Kandić ili Sonju Biserko. Jasno je za
koga one i slične rade.
Ovde treba istaći da su nevladine organizacije nastale upravo kao
protivteža slobodnim filozofima i intelektualcima koji su u jednom
periodu pravili velike probleme vlastima otežavaju}i im sprovodjenje
njihovih interesa na račun interesa većine naroda. U društvenoj
lestvici, nevladine organizacije danas zauzimaju mesto intelektualaca
jer, tobože , predstavljaju neprofitna, nezavisna i stručna tela koja
postoje da bi pomogla sagledavanju odredjenih problema. U praksi, one
pomažu vlasti da sprovede svoje naume i unapred suzbijaju svaku pomisao
i pokušaj otpora. U ovom sloju, slobodno se može rećI, surogata vlasti,
javio se I već opšte poznati pojam "eksperta". Taj izraz je prazna
floskula koja treba da zamagli pogled javnog mnjenja u pogledu onoga
što ti eksperti zagovaraju i da njihovim stzvovima težinu koju, sami po
sebi , nemaju A onie uvek, ili skoro uvek, čast pojedincima, daju
podršku vlasti I njenim potezima, takošto tobože stručno- objašnjavaju
i opravdavaju poteze vlasti ili njihove namere.
Ipak, intelektualci i danas postoje, u onom svom originalnom značenju.
Nekada je učenih i obrazovanih ljudi bilo daleko manje, pa je njihova
reč imala daleko veću težinu, a i vlast ih nije znala baš uvek
sputavati u njihovoj misiji. Danas ih je mnogo, ali je najvć}i broj
njih, kako sam istakao, upregnut u neki od mnogobrojnih vidova državnih
interesa pa su retki oni koji se u tom originalnom svojstvu
pojavljuju.. S druge strane, tehnološki razvoj koji je proizveo
inflaciju medija i NVO ih je , na neki način, potisnuo u drugi plan jer
su NVO i mediji postali posrednik izmedju misli i naroda, sa monopolom
na istinu. Na žalost, ako taj posrednik ne radi u interesu naroda i
cilju opšte dobrobiti i istine, ni prave misli ne mogu do naroda
dopreti pa je zato danas ovakva konfuzija u javnosti i u mnogim
glavama..
Iako je izvorni smisao postojanja inteletualaca bio, kao i kod medija i
NVO, da budu protivteža vlasti i da svojim kritikama i stavovima pomažu
gradjanima da bolje razumeju zbivanja i time utiču na politiku, danas
je vlast u prilici da štancuje kvazi intelektualce po potrebi, svoje
poslušnike, koje bogato nagradjuje, daje im nesrazmeran medijski i
svaki drugi prostor, kako bi potkrepila svoju politiku i preko njih
uticala na što širi krug glasača. Setimo se samo grupe samozvanih
francuskih filozofa (inteletualaca) koji su tokom osamdesetih i
devedesetih godina žarili po Francuskoj i svetu svojim antisrpskim
govorima : Bernard-Anri Levi, Gliksman, Filkenkraut i mnogi drugi. Oni
su, umesto da kritikuju francusku i medjunarodnu politiku agresije i
dvostrukih standarda prema Jugoslaviji, kritikovali one koji su
Jugoslaviju branili od onih koji su je nasilno i nelegitimno razbijali.
Pokušavali su da tu agresiju opravdaju i legalizuju. Takvo delovanje je
veoma karakteristično za poziciju intelektualaca danas. Najveći broj
njih je instrumentalizovan od vlasti. Ima, naravno, i onih pravih.. Ima
i poštenih novinara, političara i stručnjaka u NVO. Sigurno ih ima više
nego što to izgleda. Ali u današnje vreme masmedija i potpune kontrole
vlasti nad protokom svih informacija, njima se ne daje prilika da svoje
stavove i mišljenja iznesu, ako su u suprotnosti sa interesima vlasti,
a i oni su, uprkos svog poštenja i stručnosti, često žrtve silne
propagande i manipulacija koji se valjaju u pratnji sile.
Iz svega ovoga nedvosmisleno proizilazi da je danas ne samo veoma teško
biti po{šen, objektivan i dosledan, već sve da si i takav, odoleti
okeanima prevara koje nas okružuju.
Ovo moje izlaganje ima za cilj da onima koji se osećaju inteletualcima,
koji svojoj zemlji i svetu u celini žele dobro, a koji ne žele da budu
marionete tudjih interesa ukaže na opasnosti koje vrebaju čak i one
koji najbolje i najplemenije misle. Moraju biti oprezni i sve
proveravati iz ozbiljnih izvora, jer olako prihvaćene "istine" su samo
placdarm za složenije manipulacije i nove nepravde i stradanja.
Danas je više nego ikad teško biti nezavistan i pošten intelektualac
jer protiv sebe imaš ne samo dobro organizovanu i osvetoljubivu vlast,
već i zato što se sukobljavaš sa šumom medija, nevladinih organizacija,
instituta, pa često i sa nerazumevanjem okoline zatrovane
manipulacijama i prevarama, pri čemu aktivnošću suprotnoj interesima
vlasti ugrožavaš i svoj puki opstanak,. No, bez obzira na sve to,
obaveza je i odgovornost svih intelektualaca da se bore za istinu i
dobrobit svoje sredine i svoga naroda, kao i za svet u celini, posebno
u današnjim civilizacijskim okolnostima.
Teškoće koje su danas prisutne u toj borbi trebalo bi da nas uvere u
ozbiljnost situacije i potrebu mobilizacije i medjusobnog povezivanja
radi suzbijanja negativnosti u društvu i svetu i napretka čovečanstva,
pre svega u munanističkom smislu. To dugujemo ne samo sebi samima , već
i svojoj deci , u ime sveta koji ćemo im ostaviti.


=== 2 ===

http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2004-05-13.html

Izlaganje Dr Ivice Stojanovica, docent MEGATRENDA, Univerzitet
primenjenih nauka

Sta nekoga cini intelektualcem?
Da li su intelektualci svi oni koji su završili visoke škole, oni koji
rade u intelektualnim zanimanjima, koji su procitali mnogo knjiga, ili
oni koji žive od prodaje ideja itd. Jasno je da mnogi završavaju visoke
škole, rade u intelektualnim zanimanjima, procitali su mnogo knjiga, a
samo neki medu njima su intelektualci.
Po cemu se intelektualac razlikuje od drugih ljudi?
I pored toga što u knjizi "Duh vremena" Moren ukazuje na cinjenicu da
je pojam intelektualca oblast sociološkog živog peska, ipak, može se
reci da je intelektualac svaki covek u ciji je život ušla razumna i
umna ideja vodena interesom da svet upozna i osmisli a ne da njime
vlada i koristi za druge potrebe. Ta ideja je odredila nacin mišljenja,
verovanja, vrednovanja i delovanja intelektualca, bez obzira na njegovo
društveno poreklo, klasni položaj, formalno obrazovanje itd.
Intelektualci se služe vlastitim razumom i umom i zbog toga uvek su u
nevolji kad ne mogu da misle po svojoj volji. Opiru se svim mogucim
pritiscima, jer bi bez otpora ostali duhovno tromi. Oni ne žive ako ne
istražuju, jer je istraživanje života njihov život. Intelektualci su
ljudi koji stvaraju, i baš zato ne mogu da se prilagodavaju. Boluju od
neizlecive bolesti razmišljanja i spremni su da svoju misao dovedu do
logickog kraja, makar kraj njihove misli bio i njihov kraj.
Intelektualci su zamišljeni nad tajnama sveta i kad svet misli da je
odgonetnuo sve tajne. Oni ne pristaju da budu kao stvari, jer su rodeni
da budu stvaraoci. Vrhovi na koje se oni penju ostaju nedostupni
kukavicama.
Biti hrabar u našem vremenu znaci ne pristati da budeš stvar, biti
hrabar znaci odbiti da te živog racunaju u mrtve. Za njih je strašno
biti poslušan, jer poslušni ne znaju da stvaraju. Uvek nešto traže, jer
ih vuce cudno osecanje da ce im se otvoriti velika vrata istine i
smisla. Ne poricu ono što ne razumeju, ali razumeju ono što poricu.
Intelektualci smatraju da nije sve u hlebu, ali zbog svoga držanja
cesto ostaju bez hleba. Lišeni društvenih dobara, oni stvaraju kulturne
vrednosti. Po celom svetu raznose vesti o slobodi, ali ih svuda trpaju
u zatvore i ludnice. Zaborave mnoge stvari, ali ne mogu da zaborave
svet licne slobodc. Bore se za slobodu ne samo svoje javne reci, nego i
za slobodu reci onih koji ne mogu doci do reci. Kao što brane svoje
pravo na licno mišljenje, tako u isto vreme brane pravo svojih
protivnika da budu protiv njihovog mišljenja. Bore se za pravo da
slobodno misle, ali ne misle da su jedino oni u pravu; Radije podnesu
da nisu u pravu, nego da protivnika vide kako kleci. Svoju istinu
potvrduju svojim životom, ali je nikad ne namecu kao životnu istinu
drugih. Traže istinu i za one koji se guše u lažima i zabludama, jer su
uvereni da se na lažima i zabludama ne može graditi covecno
društvo.Vrhovni sud pred kojim oni odgovaraju jeste njihova savest.
Odbijaju da život bude velika sramota, nadajuci se da ce "vrlina opet
postati zanimljiva".

Intelektualci se plaše autoritarnih sistema, ali se raduju racionalnom
autoritetu. Istina je jedini autoritet, a obožavanje drugih autoriteta
nije istina. Skromni su pred istinom a veliki pred odgovornošcu prema
istini. Teturaju po ovom svetu ne znajuci odakle dolaze i kuda idu, a
ipak ne žele da ih bilo ko vodi. Nisu dogmaticni u svojoj filozofiji,
pa ne mogu biti ni autoritarni u politici. I kada ih mocni iskljuce iz
politickog života oni se ne smatraju odbacenim, vec izabranim. Bune se
cesto, ali je njihova pobuna više estetska i moralna nego ideološka i
politicka. Bune se, iako im je dobro, jer znaju da covek ne mora biti
dobar ako mu je dobro.
Intelektualci i njihova angažovanost prema društvenoj
stvarnosti
Intelektualci se ne opredeljuju za ovu ili onu grupu, vec za vrednosti
koje po pravilu nadmašuju grupne interese. Nisu bez interesa. Medutim,
njihovi interesi su saznajne, moralne ili umetnicke prirode. Njihov
poziv je traženje istine i oni se ne odazivaju na druge pozive.
Intelektualcima se cesto prigovara da nemaju veze sa stvarnošcu, a oni
odgovaraju da najcešce ne odbacuju stvarnost, nego neka tumacenja
stvarnosti. Ponekad ne mogu da podnesu stvarnost i ne mogu da cute.U
recima vide svoju silu, ali im cesto silom vracaju reci u grlo.
Razapeti izmedu želje da budu usamljeni i potrebe da budu u javnsti,
intelektualci cesto postajui clanovi nekih organizacija, partija itd.,
ali pravi intelektualci uistinu pripadaju samo sebi.
Intelektualci se angažuju politicki, ali njihova jedina politika jeste
poitika istine. Intelektualci ne misle da je sve stvarno ujedno i umno,
vec nastoje da sve umno postane stvarno. Društveno su angažovani toliko
koliko su angažovani za istinu o društvu. Veruju da se stvari otkrivaju
onome ko želi da ih upozna, a ne onome ko hoce da ih ima. Stidljiva i
ponosna, ova "ostarela deca mudrosti", ne znaju ništa bolje nego da
nagovaraju na smisleniji život u ovom svetu savršene pokvarenosti.
Najcešce se zatvaraju u svoje "mislionice", ali ih njihova delatnost
uvlaci u javne borbe. Stvaraju ideje, ali ih ne ostvaruju, proizvode
ideje, ali ne odgovaraju za njihove posledice, jer ih oni i ne
ostvaruju. Ulaze u javnost, jer ne mogu da gledaju kako zablude i laži
postaju sastavni deo javnog mnjenja. Nisu revolucionarna grupa, ali
idejno pripremaju revoluciju. Kada intelektualce napadaju oni se sami
brane, jer iza njih ne stoji niko i ništa osim njihove vere u istinu.
Ako ne prave vozni red istorije, intelektualci prave zapisnik istorije.
Intelektualcima je razumljiv pocinak ratnika, ali ne daju da
revolucionarne ideje pocivaju u muzeju revolucije. Više vole razgovor
nego slaganje, ali se od njih cešce zahteva slaganje bez pogovora.
Uživaju društvenu privilegiju da tragaju za istinom, ali im se nude
desetine drugih privilegija da o istini cute. Uvek hoce reci više nego
što je zvanicno dopušteno. Intelektualci su "budni cuvari u noci koja
bi bez njih inace bila suviše mracna", ali ih mrak cesto proguta.
Veruju da služe ljudskom rodu, ali ponekad posluže i nekom izrodu.
Medulim, i pored toga, bez intelektualaca društvo ne može da glasno
misli. Kriticko mišljenje intelektualcima je jedino stalno zanimanje.
Intelektualci nerado pripadaju bilo kojoj stranci, jer znaju: svakoj
stranci istina je strana. Stranka misli da je istina samo na njenoj
strani. I kada intelektualci udu u neki pokret, oni ga pokrecu onim
svojstvima koja ih cine intelektualcima. Cesto igraju glavne uloge u
nekom pokretu, ali ih ovaj na kraju izigra. Dok je pokret otvoren i
smeo, u njemu ce se naci vecina umnih glava, ali cim se zatvara i
uzmice, u njemu ostaju prosecni i željni moci. U svojoj mladosti pokret
je otvoren za maštovite glave, u zrelosti mu one samo smetaju, jer on
sam nema više mašte. Cim pokret postane organizovana stranka, prestaju
pitanja i sumnje. Intelektualci nalaze zajednicki jezik sa
revolucionarnim pokretom u njegovu usponu, ali ubrzo uvide da je to bio
nesporazum i da pokret, kao vecernje sunce, ide prema svome padu, voden
ljudima or-ganizacije. Intelektualci nisu protiv organizacije, samo ne
podnose birokratski nacin rukovodenja i mišljenja. Znaju: cim je
teorija u krizi, uskoro ce i pokret doživeti slom. Na pocetku beše
prkos, na kraju poslušnost. Partija ih treba kao svoje oci, ali ona
više ne veruje svojim ocima. Njima nije lako da budu usamljeni borci za
istinu, ali im je još teže biti sa partijom bez istine. Da bi bili
nepristrasni, moraju se držati daleko od partije, ali da bi nešto
menjali, moraju uci u nju. Stvaranje teorije i ostvarivanje teorije
nije posao iste vrste, pa je razumljivo što intelektualac i politicar
ne mogu ici dugo zajedno. Prvom je sloboda neophodan uslov stvaranja a
drugom disciplina neophodan uslov organizacije. Uskoro intelektualci
postaju neposlušna deca, koja se prepiru sa mocnicima. Za njih nema
levih i desnih osecanja, levih i desnih misli, levih i desnih istina.
Zato i ne mogu ostati u partiji, jer nerado gledaju jednim okom.
Intelektualci slede spoznajne, eticke i estetske potrebe, partija sledi
svoje interese. Intelektualce zanima strategija, partiju taktika.
Intelektualci jesu trpeljivi, ali nisu popustljivi.
Intelektualci i kvazintelektualci
Neko može da me s pravom upita: ti ocigledno govoriš o intelektualcima
u uzvišenom smislu reci, ali nisu svi intelektualci takvi, ogromna
vecina ih nije takva, zar ne?
I ja odvajam istinske intelektualce od lažnih intelektualaca,
razlikujuci dva tipa - intelektualce i kvaziintelektualce. Osnovno
merilo podele je vec receno na pocetku: interes da se svet upozna i
osmisli ili interes da se njime vlada i koristi za druge potrebe. Za
prve je znanje svrha i to su intelektualci, a za druge je znanje
sredstvo da se osvoji mesto u hijerarhiji moci i vlasti i to su
kvaziintelektualci. Prvi žive za ideje a drugi od ideja.
Kad govorim o intelektualcima, onda ne mislim na onu ogromnu armiju
intelektualnih cinovnika, koja se relativno dobro ugnezdila u
društvenoj strukturi, i kojoj je zapravo stran nacin mišljenja i života
pravih intelektualaca: postavljati kriticka pitanja o smislu svega i
svacega i na njih davati intelektualno poštene odgovore bez obzira na
bilo cije interese, ukljucujuci i vlastite. Oni nisu mislioci, pa ih
zato Mils s pravorn naziva intelektualnim najamnim radnicima ("robovi
mesecne plate"). Ideale svoje mladosti oni su žrtvovali za udobnosti
svoje starosti. Kao žrtve svojih navika i udobnosti, postali su
nesposobni za avanture duha. Ziveci samo za danas, zaboravili su da
pitaju do koje su mere buduci.
Ljudi od moci nastoje da se okruže ljudinia od struke, ali ne da bi s
njima delili moc, nego samo njihovo znanje. Oni se njima služe, ali ih
duboko preziru. Politicari, okruženi laskavcima, koji im savetuju ono
što politicarima godi, a ne ono što je istina, neminovno se, svesno ili
nesvesno, udaljuju od istine, od stvarnosti kojom kao prakticni Ijudi
hoce da rukuju, klizeci sve dubljc u zablude i laži. Kad im neko izvan
vlasti, neko nezavisan i iskren, otvori oci za istine koje svima osim
njima bodu oci, oni se na njega ostrve kao lešinari.
"Tkaci duhovne paucine" tako dobro su se smestili u društvenoj
stvarnost da im se svaka druga stvarnost cini gorom. Svoj duh troše
pazeci samo na to da ne naprave politicku grešku. Osrednje su sposobni,
ali izuzetno poslušni. Nema te izdaje na koju nisu spremni. U meri u
kojoj su ideološki i politicki mocni, oni su duhovno nemocni, jer se od
njih ne ocekuju naucna i umetnicka otkrica, nego ideološka i politicka
pokrica.
Ovi "strucnjaci za legitimizaciju" nisu vlast, ali su blizu vlasti. Oni
ništa ne objašnjavaju, samo opravdavaju. Nisu intelektualci, vec
ideolozi za koje misao predstavlja opasnost; podvaljuju istini, jer su
pristali da žive od laži. Ne nastoje da razumeju ponašanje ljudi, nego
da vladaju njima. Proizvode lažne ideje, ali te ideje izazivaju stvarne
posledice. Rado se zgražaju nad bedom naroda, ali sve cine da se sami
izvuku iz nemaštine - makar prodajom savesti. Nemaju ntšta protiv
slobodne misli, ako ona slobodno opravdava interese vladajuce grupe. U
najamnom su odnosu, ali sebe ne smatraju proleterima. Ne mogu da
pogreše, jer su uvek na strani pobednika. Oni nisu savest društva, vec
stražari postojeceg sistema. Oni znaju šta je secesija, a šta raspad
države, oni znaju šta je sukcesija i šta je izveštaj Badenterove
komisije, oni znaju da je Zakon o privatizaciji protivustavan, oni
znaju šta znaci podnošenje zahteva za prijem u Ujedinjene nacije, oni
znaju da je Haški tribunal osnovan suprotno Povelji Ujedinjenih nacija,
ali, kako rekoh oni nisu savest društva vec stražari postojeceg sistema.