http://komunist.free.fr/arhiva/jan2005/mirkovic.html
Arhiva : : Januar 2005.
Rodoljupci iz Topčidera
Vlada Srbije formirala je ovih dana Savet za Kosovo, na čijem je čelu
predsednik vlade, a odmah zatim i Fond za Kosovo radi obezbeđenja
novčanih sredstava za rad Saveta. Ovo su zadnji bedni pokušaji jedne
nesposobne vlasti da samostalno rukovodi zemljom i rešavanjem njenih
najkrupnijih problema, pa to prikriva raznim spektakularnim potezima
poput navedenih. Ne može vlada koja slepo i poslušno sledi politiku
SAD, EU i NATO po svim pitanjima da ima drukčiji stav od njih ni po
pitanju Kosova. Zato narodu osetljivom na samo pominjanje tog pitanja
treba stalno vezivati "crnu maramu" preko očiju kada se ono nađe na
dnevnom redu. Božićni prijem predsednika vlade u Topčideru (Dom garde)
za donatore koji treba da napune kasu ovog jadnog Saveta je nastavak te
priče. Jedina vredna stvar na tom prijemu su TV kamere jer su
zabeležile sve aktere kojima Albanci imaju biti zahvalni ako Kosovo
dobije nezavisnost.
U taj scenario uklopila se i SPC, zapravo njen vrh, koji je i
najkrivlji za sva krvoprolića, paljevine i pljačke na Kosovu jer je
svojom verskom politikom mržnje i netolerancije među Srbima i Albancima
i doveo do oružanog sukoba. Ne brine on za Kosovo i Srbe koji tamo još
žive, a među njima i mnogi monasi i monahinje, već za svoja bogatstva -
zemlju, šume, vinograde, što treba da im omogući lagodan i raspusnički
ovozemaljski život. Grabež koju ispoljava SPC u sticanju bogatstava
danas u Srbiji tokom privatizacije samo pokazuje istinitost iznetog.
Prenošenje nadležnosti i svih poslova vezanih za Kosovo na Čovićev
komitet Vlada Srbije se sve vidljivije uklapa u plan SAD i EU o
stvaranju nezavisnog Kosova. Najaktivniji u sprovođenju ovog plana su
potpredsednik vlade M. Labus i ministar spoljnih poslova zajednice
"koja ne postoji" V. Drašković i, naravno, najrevnosniji u toj ekipi B.
Tadić, čije su zasluge za novi poraz na Kosovu najveće. Oni su
najrevnosniji službenici SAD, EU i NATO. Zahvaljujući njima Srbija
ulazi u 2005. godinu, kada se rešava status Kosova, sa uškopljenim
sistemom odbrane i bezbednosti. Služba bezbednosti nema pojma šta se
događa na jugu Srbije a kamoli na Kosovu, zašta su najbolji dokaz
martovski događaji na Kosovu 2004! Ko je od rodoljubaca iz Topčidera
tih dana bio na Kosovu da zaštiti Srbe i njihove kuće, manastire? Niko!
Oni su lili "krokodilske suze" po Beogradu! Ali, da služba bezbednosti
i kojim čudom sazna o zlu koje se sprema od toga ne bi bilo velike
koristi jer Srbija nema vojsku! Od društvene institucije koja je
uživala skoro stopostotno poverenje naroda , stigla je u takvo stanje
da na nju u zemlji niko više ne računa kao na snagu koja može da utiče
na bilo šta. Ona je postala teret sadašnjoj vlasti koja smatra da su
odbrana i bezbednost zemlje već stvar SAD, EU i NATO. Nije ni čudo što
je, posle nesretne pogibije mladog Albanca (Dasnim Hajrulah) na granici
Srbije i Makedonije Riza Halimi, "mali Rugova" iz Preševa, zatražio da
se vojska i policija povuku iz Preševske doline i da u nju uđu
međunarodne snage!
Otkuda ta bezobzirnost i odlučnost SAD, EU i NATO da stvore nezavisno
Kosovo? Kosovo je jedan od najočiglednijih primera uspešnosti
socijalističkog sistema u SFRJ. Na temelju tekovina zajedničke borbe
Srba i Albanaca 1941-1945. (bratstvo i jedinstvo, zajednička svojina,
samoupravljanje) ostvareno je ono što je izgledalo nemoguće u dugoj
istoriji Kosova, kojom su dominirali albanski begovi i srpski knezovi -
zajednički život dva naroda i dve vere! Na Kosovu su ideje komunizma
ostvarile najubedljiviju pobedu nad kapitalističkom ideologijom. Zato
je tu i počelo razbijanje SFRJ još dalekih šezdesetih godina prošlog
veka (demonstracije albanskih separatista 1968.) i tu će se, po
planovima SAD, EU i NATO, i završiti 2005. Time bi se, po njihovom
mišljenju, zatro svaki trag komunizma na Balkanu kao sistema koji je
bolji za većinu ljudi od kapitalističkog.
Jedini koji se još ne predaju i koji se bore za opstanak na Kosovu su
Srbi koji tamo i dalje žive. Oni su to pokazali u martu 2004. Oni se
bore za svoje živote, svoju ličnu i zajedničku imovinu. Tih dana su
bili prinuđeni da u toj borbi upotrebe i oružje, što je , po mom
mišljenju, bilo od većeg značaja za zaustavljanje nasilja nego
intervencija KFOR! Da li je njihov otpor uticao na njihove sunarodnike
izbegle u Srbiju, koji po njoj drže mitinge i pišu pisma stranim
ambasadama i sudovima moleći ih za zaštitu i motivisao da odjure na
Kosovo i uključe se u tu borbu? Nimalo, koliko znam. Nema među njima
Obilića, sve Vuk do Vuka Brankovića.
Od vlade Srbije takođe ne treba očekivati da bilo šta uradi na vraćanju
Kosova u sastav Srbije. Samo smena ove kapitalističke, kapitulantske i
kvislinške vlasti, za koju je glasalo jedva 50 odsto stanovništva
Srbije, a na lokalnom nivou tek 30 odsto, i izbor nove, u kojoj bi
dominirali radnici, može zaustaviti ovaj nacionalni i socijalni
sunovrat i vratiti nam pozicije nezavisne i samostalne zemlje u svakom
pogledu, sposobne da takva opstane u današnjem svetu u kome dominira
nasilje velikih sila. Mi smo nekada bili primer stotinama zemalja da je
to moguće. Danas nam mnoge od njih pokazuju to isto jer su i velike
sile ranjive i male zemlje i mali narodi mogu ih, svojom hrabrošću i
pameti naterati da poštuju njihovo pravo da sami uređuju svoj život.
Današnja vlast, nažalost, nije ni hrabra a još manje pametna!
Činjenica da većina ljudi u Srbiji misli da su ekonomska i politička
rešenja u njoj za vreme socijalizma bila bolja i savremenija nego
današnja (brojne ankete i ispitivanje javnog mnenja, masovno osnivanje
novih društvenih organizacija i udruženja sa imenom Tita i Jugoslavije
itd.), čine realnom opciju brzog okupljanja i organizovanja
socijalistički i jugoslovenski orijentisanih političkih snaga u Srbiji
, koje će je vratiti na stabilne i progresivne puteve razvoja. To je
ujedno i poziv komunističkim strankama i organizacijama na jedinstveno
delovanje kao avangardne snage radnika odnosno svih ljudi koji žive od
svog ličnog rada.
Direktor "Centra Tito"
Stevan Mirković,
general u penziji
Arhiva : : Januar 2005.
Rodoljupci iz Topčidera
Vlada Srbije formirala je ovih dana Savet za Kosovo, na čijem je čelu
predsednik vlade, a odmah zatim i Fond za Kosovo radi obezbeđenja
novčanih sredstava za rad Saveta. Ovo su zadnji bedni pokušaji jedne
nesposobne vlasti da samostalno rukovodi zemljom i rešavanjem njenih
najkrupnijih problema, pa to prikriva raznim spektakularnim potezima
poput navedenih. Ne može vlada koja slepo i poslušno sledi politiku
SAD, EU i NATO po svim pitanjima da ima drukčiji stav od njih ni po
pitanju Kosova. Zato narodu osetljivom na samo pominjanje tog pitanja
treba stalno vezivati "crnu maramu" preko očiju kada se ono nađe na
dnevnom redu. Božićni prijem predsednika vlade u Topčideru (Dom garde)
za donatore koji treba da napune kasu ovog jadnog Saveta je nastavak te
priče. Jedina vredna stvar na tom prijemu su TV kamere jer su
zabeležile sve aktere kojima Albanci imaju biti zahvalni ako Kosovo
dobije nezavisnost.
U taj scenario uklopila se i SPC, zapravo njen vrh, koji je i
najkrivlji za sva krvoprolića, paljevine i pljačke na Kosovu jer je
svojom verskom politikom mržnje i netolerancije među Srbima i Albancima
i doveo do oružanog sukoba. Ne brine on za Kosovo i Srbe koji tamo još
žive, a među njima i mnogi monasi i monahinje, već za svoja bogatstva -
zemlju, šume, vinograde, što treba da im omogući lagodan i raspusnički
ovozemaljski život. Grabež koju ispoljava SPC u sticanju bogatstava
danas u Srbiji tokom privatizacije samo pokazuje istinitost iznetog.
Prenošenje nadležnosti i svih poslova vezanih za Kosovo na Čovićev
komitet Vlada Srbije se sve vidljivije uklapa u plan SAD i EU o
stvaranju nezavisnog Kosova. Najaktivniji u sprovođenju ovog plana su
potpredsednik vlade M. Labus i ministar spoljnih poslova zajednice
"koja ne postoji" V. Drašković i, naravno, najrevnosniji u toj ekipi B.
Tadić, čije su zasluge za novi poraz na Kosovu najveće. Oni su
najrevnosniji službenici SAD, EU i NATO. Zahvaljujući njima Srbija
ulazi u 2005. godinu, kada se rešava status Kosova, sa uškopljenim
sistemom odbrane i bezbednosti. Služba bezbednosti nema pojma šta se
događa na jugu Srbije a kamoli na Kosovu, zašta su najbolji dokaz
martovski događaji na Kosovu 2004! Ko je od rodoljubaca iz Topčidera
tih dana bio na Kosovu da zaštiti Srbe i njihove kuće, manastire? Niko!
Oni su lili "krokodilske suze" po Beogradu! Ali, da služba bezbednosti
i kojim čudom sazna o zlu koje se sprema od toga ne bi bilo velike
koristi jer Srbija nema vojsku! Od društvene institucije koja je
uživala skoro stopostotno poverenje naroda , stigla je u takvo stanje
da na nju u zemlji niko više ne računa kao na snagu koja može da utiče
na bilo šta. Ona je postala teret sadašnjoj vlasti koja smatra da su
odbrana i bezbednost zemlje već stvar SAD, EU i NATO. Nije ni čudo što
je, posle nesretne pogibije mladog Albanca (Dasnim Hajrulah) na granici
Srbije i Makedonije Riza Halimi, "mali Rugova" iz Preševa, zatražio da
se vojska i policija povuku iz Preševske doline i da u nju uđu
međunarodne snage!
Otkuda ta bezobzirnost i odlučnost SAD, EU i NATO da stvore nezavisno
Kosovo? Kosovo je jedan od najočiglednijih primera uspešnosti
socijalističkog sistema u SFRJ. Na temelju tekovina zajedničke borbe
Srba i Albanaca 1941-1945. (bratstvo i jedinstvo, zajednička svojina,
samoupravljanje) ostvareno je ono što je izgledalo nemoguće u dugoj
istoriji Kosova, kojom su dominirali albanski begovi i srpski knezovi -
zajednički život dva naroda i dve vere! Na Kosovu su ideje komunizma
ostvarile najubedljiviju pobedu nad kapitalističkom ideologijom. Zato
je tu i počelo razbijanje SFRJ još dalekih šezdesetih godina prošlog
veka (demonstracije albanskih separatista 1968.) i tu će se, po
planovima SAD, EU i NATO, i završiti 2005. Time bi se, po njihovom
mišljenju, zatro svaki trag komunizma na Balkanu kao sistema koji je
bolji za većinu ljudi od kapitalističkog.
Jedini koji se još ne predaju i koji se bore za opstanak na Kosovu su
Srbi koji tamo i dalje žive. Oni su to pokazali u martu 2004. Oni se
bore za svoje živote, svoju ličnu i zajedničku imovinu. Tih dana su
bili prinuđeni da u toj borbi upotrebe i oružje, što je , po mom
mišljenju, bilo od većeg značaja za zaustavljanje nasilja nego
intervencija KFOR! Da li je njihov otpor uticao na njihove sunarodnike
izbegle u Srbiju, koji po njoj drže mitinge i pišu pisma stranim
ambasadama i sudovima moleći ih za zaštitu i motivisao da odjure na
Kosovo i uključe se u tu borbu? Nimalo, koliko znam. Nema među njima
Obilića, sve Vuk do Vuka Brankovića.
Od vlade Srbije takođe ne treba očekivati da bilo šta uradi na vraćanju
Kosova u sastav Srbije. Samo smena ove kapitalističke, kapitulantske i
kvislinške vlasti, za koju je glasalo jedva 50 odsto stanovništva
Srbije, a na lokalnom nivou tek 30 odsto, i izbor nove, u kojoj bi
dominirali radnici, može zaustaviti ovaj nacionalni i socijalni
sunovrat i vratiti nam pozicije nezavisne i samostalne zemlje u svakom
pogledu, sposobne da takva opstane u današnjem svetu u kome dominira
nasilje velikih sila. Mi smo nekada bili primer stotinama zemalja da je
to moguće. Danas nam mnoge od njih pokazuju to isto jer su i velike
sile ranjive i male zemlje i mali narodi mogu ih, svojom hrabrošću i
pameti naterati da poštuju njihovo pravo da sami uređuju svoj život.
Današnja vlast, nažalost, nije ni hrabra a još manje pametna!
Činjenica da većina ljudi u Srbiji misli da su ekonomska i politička
rešenja u njoj za vreme socijalizma bila bolja i savremenija nego
današnja (brojne ankete i ispitivanje javnog mnenja, masovno osnivanje
novih društvenih organizacija i udruženja sa imenom Tita i Jugoslavije
itd.), čine realnom opciju brzog okupljanja i organizovanja
socijalistički i jugoslovenski orijentisanih političkih snaga u Srbiji
, koje će je vratiti na stabilne i progresivne puteve razvoja. To je
ujedno i poziv komunističkim strankama i organizacijama na jedinstveno
delovanje kao avangardne snage radnika odnosno svih ljudi koji žive od
svog ličnog rada.
Direktor "Centra Tito"
Stevan Mirković,
general u penziji