Живадин Јовановић
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
АГРЕСИЈА НАТО – ДЕВЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ
ШИРЕЊЕ НАТО НА ИСТОК – ПРАВИ ЦИЉ АГРЕСИЈЕ И ОДУЗИМАЊА КОСМЕТА ОД СРБИЈЕ
Данас је потпуно јасно да за агресију НАТО против Србије (СРЈ) пре девет година нису постојали никакви оправдани разлози и да је теза о наводном спречавању «хуманитарне катастрофе» била велика обмана ратне пропаганде САД чији је искључиви задатак био придобијање јавности у прилог напада. Само неколико месеци по окончању агресије, већ крајем априла 2000. на конференцији НАТО савезниика у Братислави званичници САД су потврдили да је «рат против Југославије вођен да би се исправила једна погрешна одлука генерала Ајзенхауера донета током Другог светског рата. Отуда је из стратешких разлога било потребно да се тамо накнадно стационирају америчке снаге». Већ тада је изнет амерички став да САД не умањују важност «легалистичке интерпретације Европљана да се код ширења задатака НАТО изван граница уговорног подручја у рату против Југославије радило само о изузетку, јасно је да се ради о преседану на који се свако може позвати у свако доба и да ће се позивати».
На конференцији НАТО у Братислави крајем априла 2000. предсставници САД су упознали своје европске савезнике са својим стратешким циљем - да се ширењем НАТО-а на Исток «успостави таква просторна ситуација између Балтика и Анадолије (у Турској, прим.аут.) каква је постојала у време када је Римска империја била на врхунцу своје моћи». Амерички званични представници су ближе образложили улоге које у остваривању тог плана треба да имају Пољска, Румунија, Бугарска и Турска. Што се тиче Србије они су изнели став да «Србију треба трајно држати изван европског развоја». Све ово, као низ других одредница америчке стратегије пажљиво је записано у писму Вилија Вимера[1], познатог немачког политичара, упућеног канцелару Герхарду Шредеру 2. маја 2000. године.
Војна база «Бондстил» код Урошевца, највећа америчка војна база на свету изван САД, говори о начину на који САД исправљају «грешку» генерала Ајзенхауера од пре шест и по деценија. Као што је агресија НАТО 1999. године била корак ка распоређивању америчких војника на Косову и Метохији, тако је и «Бондстил» био први корак ка ширењу мреже америчких војних база према Истоку. Током 2007. перфектуирани су споразуми са Румунијом и Бугарском о отварању по 4 америчке војне базе у свакој од тих земаља. У близини познате бугарске луке Бургас која ће, по сада расположивим информацијама, бити рачва бар два европска гасовода, САД ће имати две војне базе. Преговори САД у току са са Пољском и Чешком о отварању противракетних база, напори за пријем Украјине и Грузије у чланство и друге активности САД и Алијансе - воде комплетирању плана о «просторној ситуацији» из времена Римске империје. Остаје питање – која је сврха и где је крај војне експанзије САД и НАТО? У сваком случају, тешко је доћи до логичног и прихватљивог објашњења зашто је данас у Европи више америчких војних база него што их је икада било, више него у периоду када је хладни рат био најближи глобалној конфронтацији. Да ли се то може објаснити опасношћу од међународног тероризма? Утолико пре, што данас у Европи не постоји глобални противник ни САД-а ни НАТО-а као што је својевремено био Варшавски пакт и што уместо две различите идеологије и два супротстављена система, данас постоји само једна владајућа идеологија – капиталистичка и један систем – демократски.
ЕУ одговорна зато што је изостала истина о Косову 1998. и 1999.
У свом писаном сведочењу Хашком трибуналу јуна 2006. британски пуковник, Џон Кросланд, војни аташе Велике Британије у Београду у периоду од 1996. до 1999. износи:
«Међународна заједница је подржавала КЛА/ОВК и они су то знали. Бил Клинтон, Ричард Холбрук, Мадлен Олбрајт су одлучили да дође до промена режима у Србији и да КЛА/ОВК треба да буде једно од оруђа да се то спроведе. Имајући то у виду, све резерве које сам ја, или било ко други, имао против КЛА/УЧК биле су без значаја. Став који је међународна заједница заузела у Рамбујеу 1999. био је усклађен са таквом политиком».
Овде треба подсетити да се КЛА/ОВК све до јуна 1998. година налазила на листи терористичких организација Државног секретаријата САД. А онда, 24. јуна 1998. у Косовском селу Јуник специјални представник америчког председника за Балкан, Ричард Холбрук, срео се са наоружаним вопђама терориста чиме их је де факто «преместио» на листу ослободилачких, партнерских организација.
Други, познати западни дипломата у свом писму упућеном 2007. године садашњем немачком канцелару Ангели Меркел, поводом политике одузимања Косова и Метохије од Србије коју спроводе Запад, Европска унија и сама Немачка, поред осталог, каже:
«Ни у једном извештају (са Космета, прим. аут.) између краја новембра 1998. и евакуације КВМ непосредно пред избијање рата (март 1999) не помиње се да су Срби вршили веће или систематске злочине над Албанцима, нити се макар у једном једином случају говори о геноциду, или инцидентима/злочинима који су слични геноциду... Насупрот томе, стално се понављало да, с обзиром на све учесталије нападе УЧК/ОВК на српске извршне власти, њихове безбедносне и снаге реда показују изванредну уздржаност и дисциплину. То је био јасан и изнова подвлачен циљ српске администрације – да се што прецизније придржава одредаба споразума Милошевић – Холбрук и тако међународној заједници не пружи разлог за интервенцију.» И даље у истом писму:
«Постојале су велике 'разлике у перцепцији' између онога што су дипломатске мисије јављале својим владама/главним градовима и онога што су ове прослеђивале медијима, односно, јавности. Та неусклађеност може се разумети једино као део припрема рата против Југославије. Јер, није постојало оно што су неуморно тврдили особито медији, али са ништа мањим интензитетом и политика. Сходно томе, до 20. марта 1999. није било повода за војну интервенцију, те су тако све мере међународне заједнице које су тамо уследиле биле нелегитимне.
«Колективно понашање земаља чланица ЕУ пре и након избијања рата (агресије НАТО, прим. аут.) свакако даје повода за озбиљну забринутост, зато што је истина изостала, а веродостојности међународне заједнице нанета штета».
Сваки покушај да се на основу изложеног извуку закључци био би сувишан и сиромашан.
Однос према пријатељима и противницима
Када је реч о односу према пријатељима, вреди се подсетити да је утицајни лидер Шредеровог СПД-а, Оскар Лафонтен одлучно иступао против агресије НАТО-а, посебно, против уласка Немачке у рат против Југославије и то када је било најтеже 1999, када је било мало званичника влада чланица који су се јавно дистанцирали или успротивили агресији НАТО-а. Лафонтен је, међутим, због неслагања са Шредером, Јошком Фишером и Бундесвером који су у учешћу Немачке у агресији видели шансу да Немачка збаци тесно одело које су јој победницу скројили после Другог светског рата и да на велика врата изађе на светску политичку сцену, жртвовао место министра финансија и поднео оставку на чланство у влади. Касније је напустио и сам СПД и основао Партију левице, заједно са Гизијем, лидером левице из бивше НДР. Ипак, одређени лидери Србије су после октобра 2000. позивали и указивали почасти лидеру агресије Герхарду Шредеру, а не Оскару Лафонтену. Шредсер, наводни левичар, борац за мир и владавину права, срцем и душом био је за напад НАТО-а на Србију. То не само да није сметало појединим српским лидерима да га дочекују, угошћавају и обожавају, већ и да га представљају као свој узор и надахнуће на путу за «европске (моралне) вредности» и «европску опцију». Без алтернатива. А Лафонтен, који је због принципа жртвовао једно од највреднијих места у влади, који је био и остао доследан борац против агресивног концепта НАТО-а, који данас као булдожер осваја политичку сцену Немачке утерујући страх у кости СПД-у и другим партијама, ево, пуних девет година није посетио Србију. Да ли зато што нема ко да га позове, зато што је за укус српске левице и оних који се тако представљају, постао сувише лево оријентисан? Или можда зато, што сам Лафонтен сматра да би у Београду тешко нашао достојне саговорнике? Или је то једноставно због манира савремених београдских лидера да пријатеље предају забораву а да се грле и љубе са онима који су разарали и убијали. Што рече Арчибалд Рајс давне 1928:
«И док ваши некадашњи џелати наилазе код вас на најлепши дочек, правите све могуће тешкоће припадницима пријаељских народа који су показали делотворно пријатељство у вашој несрећи. Верне пријатеље из тешких дана ваше вође су ћушиле ногом. Безмало, рекло би се, управљачка класа ваше земље мрзи оне који су учинили услуге вашој отаџбини».
Шта тек рећи о односу српских лидера према Хавијеру Солани, бившем генералном секретару НАТО-а, који је дао наређење за почетак бомбардовања Србије (СРЈ) 1999. Солану, а не осведочене пријатеље Србије, дочекују, слушају и цитирају. Њему се клањају, с њим се грле и љубе, њега обожавају као свог анђела чувара. Лидере српског народа који су бранили земљу од агресије и тероризма хватају, хапсе и испоручују НАТО-овом суду у Хагу, а повлаче тужбе против злочинаца према српском народу! Прелажење преко злочина, није само срамно, већ такође злочин.
Србија прва жртва ширења НАТО
Агресија НАТО, предвођена САД-ом, пслужила је као покриће за «накнадно распоређивање америчких војника на територији Србије, односно СР Југославије, из стратешких разлога». Да се НАТО запосли и ојача у складу са «новом стратегијом» усвојеном априла 1999 на Самиту у Вашингтону поводом 50. годишњице оснивања Алијансе. «Американци су испланирали сукоб на Балкану са циљем да одврате Европљане од помисли да НАТО више није потребан» - рекао је Вили Вимер још 2001. у свом интервјуу немачким медијима. Он такође сматра да су САД својом политиком на Балкану, пре свега, подршком Муслиманима у Босни, а потом и Албанцима на Косову и Метохији, настојали да понуде муслиманском свету врсту накнаде због произраелске политике на Блиском Истоку.»Они користе Балкан да надокнаде неуспехе у арапско-израелском сукобу» - каже Вили Вимер. Но, Све то без обзира што је Варшавски пакт као главни супарник нестао са политичке сцене и што ни борба против међународног тероризма не оправдава ширење НАТО-а и милитаризацију Европе који су уследили после агресије на Југославију. Таквом новом политиком НАТО-а финансијски и војно-индустријски комплекс су добили нови замајац. Да ли се он током ових девет година од брзине само загрејао, или и прегрејао, време ће показати. Али америчком интервенционизму започетом 1999. агресијом против Југославије, не иде сјајно – ни у Авганистану, ни у Ираку, Блиском Истоку - ни другде. А, колико информације показују – ни америчким финансијама, ни економији.
И тзв. преговори у Рамбујеу били су организовани у истом смислу – ставити Србију на стуб срама, придобити јавност на Западу против «тврдокорног» и «некооперативног» Слободана Милошевића и обезбедити подршку те исте јавности за оружану интервенцију (агресију) «као једини начин». Србија, је дакле, прва жртва политике ширења НАТО на Исток и претварања НАТО-а у инструмент глобалне доминације САД. Зато познати руски аналитичар међународних односа и публициста Тетјокин, рече недавно у Кијеву на међународној конференцији о ширењу НАТО-а на Исток – «Србија је 1999. године примила војни удар НАТО-а намењен Русији».
Војне акције НАТО-а током агресије биле су превасходно усмерене против цивилних објеката и становништва. Хуманитарне, еколошке, економске и безбедносне последице имају трајни карактер. Број људских жртава агресије је око 3.500, број рањених око 10.000. Три четвртине убијених и рањених су цивили, укључујући старе, пацијенте у болницама и преко 80-торо деце. Број умрлих по окончању агресије до данас од последица агресије, посебно од последица употребе забрањених оружја као што су пројектили са осиромашеним уранијумом и касетних бомби, далеко је већи. Било би неопходно да се с тим у вези формира државна комисија која би, ослоњена на тимове стручњака, у догледно време утврдила све закаснеле последице агресије по животе и здравље грађана. Комисија Савезне Владе формирана одмах после агресије са задатком да испита и објави свој налаз о последицама употребе оружја са осиромашеним уранијумом, убрзо после промена 2000. године практично је престала са радом. Тзв. Демократске власти након октобра 2000. практично су наметнуле «уранијумску тишину» да не би иритирале своје подржаваоце у САД и НАТО-у. Њима је очигледно, важније да и на тај начин исказују своју лојалност агресорским земљама, него да брину о здрављу своје нације и будућих поколења.
Агресија НАTО пакта против Србије (СРЈ) 1999. представља злочин против мира човечности. Она је извршена кршењем Повеље Уједињених нација, многих међународних конвенција и без одобрења Савета безбедности као најважнијег органа за одговорног за очување међународног мира и безбедности. Данас нема дилеме, да је поред стварања услова за ширење НАТО на Исток и излазак на руске границе, циљ агресије против Југославије био да се дестабилизују како европско-руски односи, тако и читав међународни правни поредак изграђен после Другог светског рата и заснован на Повељи Уједињених нација. САД су као једина супер сила јасно показале да не трпе правна ограничеља у спровођењу свог «новог светског поретка». Право и Уједињене нације све више виде као ограничење и препреку.
То је био први рат у Европи после Другог светског рата, први рат НАТО-а изван територија држава чланица. Агресија је извршена кршењем оснивачког акта Алијансе из 1949. године и кршењем устава земаља чланица, укључујући кршење устава САД и Устава Немачке. Без обзира на то, владајућа гарнитура у Немачкој 1999. Герхард Шредер –Јошка Фишерје успела је да прогура кроз Бундестаг прво ратно ангажовање немачких трупа од пропасти нацистичког Хитлеровог режима 1945, што је засебан преседан. Да то постигне покренула је невиђену анти-српску пропаганду у којој је оптужба тадашнјег министра одбране о наводном «плану потковица» Слободана Милошевића, била само једна од многих лажи и конструкција.
САД наоружавају «владу» терориста и криминалаца
САД, НАТО и најутицајније земље Запада током агресије биле су у савезништву са терористичком ОВК/УЧК. Данас, те исте земље које се наводно широм глобуса боре против међународног тероризма и организованог криминала, промовишу озлоглашене терористе и криминалаце у своје партнере и лидере лажне државе. И не само то. Пошто су им под кишобраном НАТО-а поклонили део најстарије државне територије Србије, која се не зове Стара Србија без разлога, сада им јавно обећавају испоруке модерног оружја. Колико је то опасно и апсурдно да се озлоглашеним криминалцима и терористима дају модерна оружја и техника НАТО-а, не треба ни упозоравати. Треба ли подсећати на доказане везе врхушке ОВК са Ал Каидом и самим Осама Бин Ладеном! Осим ако Председник Џорџ Буш и Пентагон и сами нису импресионирани углађеним изгледом бивших терориста, убица и нарко-дилера преобученим у модерна одела «Арманија»!
Позиције САД у вези са Косовом и Метохијом, њихова улога у насилном наметању илегалне независности Покрајине, игнорисање званичних ставова Србије, говоре о озбиљном дефициту размишљања унапред, о последицама. О последицама не само по Србију и Балкан, већ и по америчке интересе. За њих је готово све једно, што је, на пример, један од руководилаца ОВК, Рамуш Харадинај, одговоран за масовна убиства Срба на Космету, ослобођен одговорности у тзв. Хашком трибуналу и то након што је 10-так сведока оптужбе, међу којима и оних «под заштитом», ликвидирано! А он, је нажалост, само један од терориста и ноторних криминалаца у приштинској врхушки којој је на тацни НАТО-а предата лажна држава Косово. Одговорни, бар у Пентагону ако не у Белој кући, имали су довољно разлога да се присете - да Космет са преко пола милиона илегалних дугих цеви и арсенала свакојаког оружја, представља највеће складиште илегалног наоружања и убојних средстава на планети! Од те чињенице стрепе многе државе на Балкану, укључујући Грчку, на пример, чији је министар за иностране послове још пре три године упозорио да огромна количина илегалног оружја на Косову и Метохији угрожава стабилност читавог Балкана. Од тада, ситуација је још гора, јер је у међувремену и знатан део оружја и опреме КФОР-а криминалним путем дошао до руку терориста. Одлуком о ослобађању Хашима Тачија одговорности и поред необоривих доказа о масовним злочинима над Србима, само је потврђено да је Хашки трибунал институција под контролом НАТО-а чији је основни циљ осуда српског народа и ослобађање сваке одговорности НАТО-а и његових савезника, као што је то терористичка ОВК/УЧК за злочине против грађана Србије.
НАТО чини главнину КФОР-а, међутим Срби на Косову и Метохији нису добили одговарајућу заштиту. Неодговорност КФОР-а, односно, НАТО-а посебно је дошла до изражаја током терористичког погрома 17. до 19. марта 2004. године када је већи број Срба био убијен, а више хиљада протерано. НАТО није осигурао безбедно окружење и услове за повратак око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца, нити је дозволио враћање контигената Војске и полиције Србије иако је то уговорено Кумановским; споразумом и потврђено резолуцијом СБ УН 1244. Очигледно је да у руководству НАТО-а и владама земаља чланица није постојала, нити данас постоји политичка воља да се спроведе резолуција СБ УН 1244. Та политичка воља не постоји ни од тзв. Демократских промена у Србији октобра 2000. Она је и даље на страни сепаратистичко-терористичке врхушке у Приштини, а не на страни Србије и српског народа. То је очигледно, само је делу српскоког државног руководства тешко да то призна јер је свој опстанак на власти везало за подилажење САД-у, НАТО-у и политичкој бирократији у Брислу. Како другачије разумети тезу која се, у једној или другој форми, пласира од таквих политичара - да независно од решавања питања статуса Косова и Метохије Србија мора наставити (!) досадашње односе и сарадњу са САД, НАТО и ЕУ. Један од војних руководилаца је недавно, ваљда по повратку из посете Пентагону, изјавио да се војна сарадња Србије и САД нормално наставља!
Охладите, господине Рупел
НАТО и ЕУ су подржали тзв. план Мартија Ахтисарија о „надгледаној независности“ који није прихваћен у Савету безбедности УН. Најутицајније чланице НАТО-а и ЕУ признале су лажну независност проглашену у Приштини 17. фебруара 2008. игноришући ставове Србије и рушћи њен суверенитет и територијални интегритет. ЕУ је још 17. децембра 2007. године на највишем нивоу опдлучила да пошаље своју мисију од око 2.000 полицајаца, судија и другог персонала (ЕУЛЕКС), на Косово и Метохију. Лидерима ЕУ било ј добро познато да се Косово и Метохија у резолуцији СБ 1244 третира као део суверене територије Србије, као «суштинска аутономија» унутар Србије. Не обазирући се на то, они чак нису ни консултовали Србију, поготову нису затражили сагласност Србије за тако нешто. Шта у светлости таквих одлука које прејудицирају судбину Србије као државе, значе изјаве појединих европских лидера и високих бирократа из Брисла да они, богзна колико цене Србију, признају њену централну улогу на Балкану, или Западном Балкану, све једно, шта значе обећања ружичастих перспектива на европском путу, тапшања по раменима наших лидера и министара као да су још у пубертету па од тапшања добијају на самопоуздању!
Шта значи недавна изјава словеначког министра Рупела у Вашингтону да «у Србији имамо изборе и с тим у вези још неколико адута»! Чији су то избори, господине председавајући ЕУ - ваши, словеначки, бриселски, вашингтонски, или избори у Србији! Говорите о адутима «из рукава». Какво поистовећење са наредбодавцима! То и није одлика човека са чврстим тлом под ногама. Нисте ли, ипак, претерали са јавним третирањем Србије као земље под вашим старатељством! Не дајте да вам функција председавајућег превише помути расуђивање. Србија никоме није замена за комплекс малог међу великима. У Нарочито након лекције из Косова коју су им одржали ваши предпостављени. Ваши војаци у српској покрајини Косово и Метохија јавно се хвале да су тамо да би штитили словеначке економске интересе! Пошто сте председавајући ЕУ, да ли то значи да су војни контигенти и других чланица ЕУ такође тамо да би штитили економске интересе својих земаља-чланица ЕУ? Да ли би то био и смисао ЕУЛЕКС-а? А шта је са циљевима записаним у документима УН, са људским правима Срба и других неалбанаца, са безбедним окружењем и слободним враћањем стотине хиљада Срба? Вероватно сте то оставили да Београд и Приштина накнадно реше у директним преговорима? Само, о томе је Савет безбедности УН другачије одлучио, да се не чека.Србији постоје и њени грађани који су и моћније и вештије од вас прочитали и којима је досадио положај лаковерних понављача!
ЕУЛЕКС ради на црно
ЕУ је, по свему судећи, рачунала да ће од УН, ако не од Савета безбедности онда бар од Генералног секретара Бан Ки Муна, добити некакву «правну основу» за размештање свог ЕУЛЕКС-а. «Креативним тумачењем» резолуције СБ 1244, бирократе су измислиле да за замену УНМИК-а и предају дужности ЕУЛЕКС-у није потребна одлука Савета безбедности где би се таква иницијатива суочила са неприхватањем Русије (и Србије), већ би био довољан позив Генералног секретара Бан Ки Муна да се ЕУЛЕКС распореди на Космету и преузме дужност од УНМИК-а. Међутим, чак је и тај флуид, привид основа каквог у резолуцији 1244 нема НИ У ТРАГОВИМА, изостао. Да ли је то «креативно» багателисање Савета безбедности и здраве памети смислио неко у америчком Стејт департменту па је, као и толико пута раније, продао бирократији у Брислу, а ова брже боље то подигла на ниво шефова држава и влада ЕУ, није познато, а није ни толико битно.
Неко је, ипак, био «креативнији» па је Бан Ки Муну посаветовао да је ипак боље да се држи своје улоге и да не посеже за искључивим надлежностима Савета безбедности. Тако, резолуција СБ 1244 важи, УНМИК и КФОР раде, како и сами кажу, у складу са тим документом, али се у све то, без основа и било чијег позива, гура и персонал ЕУЛЕКС-а. Ко му и на основу чега, даје задатке код живог УНМИК-а, није јасно. Можда ту лежи објашњење на питање откуда напрасна «флексибилност» господина Фејта после седнице «управног тела вољних» у Бечу који јавно изражава спремност на преговоре. С ким, о чему? О запошљавању ЕУЛЕКС-а који је «на црно» упао у систем УН? О легализацији «плана Ахтисари», заобилазном прихватању прокламације Приштине од 17. фебруара, од страане Србије?
ЕУЛЕКС је у ћорсокаку, као уљез који без радне визе УН почиње да ради туђе послове. Зна се ко га шаље, али не и то како може да преузме посао УНМИК-а јер послодавац - Савет безбедности - није разрешио УНМИК од првобитно датих обавеза, нити је изгледно да ће то у догледно време учинити.
Процес признавања, са становишта главних спонзора, такође је у ћорсокаку. То потврђује и већ поменути председавајући Рупел кад каже да су у Вашингтону од њега тражили резолутније деловање према онима који доносе одлуке у вези са Косовом. Тешко да се то односи на Бан Ки Муна где су словеначке могућности утицања врло скромне, ако уопште постоје. Или се можда америчко очекивање да Рупел буде енергичнији односи на оних 7 чланица ЕУ које нису признале и тешко да ће признати, дивљу прокламацију Приштине од 17. фебруара.
Потребне иницијативе Србије
Таква ситуација објективно отвара неке могућности за активније постављање српске политике и дипломатије. Оне су истина ограничене како пропустима и кашњењем до сада тако и чињеницом да се изборна кампања ближи свом врхунцу потискујући у страну све што није директно с тим повезано.
Уместо да сама иде одлучније, селективним, асиметричним потезима према свима који су признали поменуту проикламацију Приштине, наша дипломатија и одређени политичари непотребно се баве објашњавањем зашто је неко од страних фактора урадио ово, или оно. Веома је штетан став који се са државног врха понавља – да НАТО и ЕУ нису државе и да, наводно зато, не могу ни признати нити одбити да признају неку новопрокламовану творевину попут лажне државе Косово. Такве изјаве Србији наносе штету, а веома годе челницима НАТО и бирократији ЕУ јер им користе. Таква објашњења-наклапања нису израз голог формализма и навике да се сопствена јавност «едукује», већ представљају забијање главе у песак и бег од суштине.
Суштина је, господо, да су НАТО и ЕУ кључни механизми за отимање Косова и Метохије од Србије, дакле, за разбијање њеног суверенитета, целовитости и уставног поретка. Без тих механизама ни једна земља, ни група земаља, па чак ни свемоћне САД, не би биле у стању да изведу то што су Србији направили НАТО и ЕУ. Да ли бисте то могли да поновите?
Наша дипломатија такође јавно објашњава да су неке суседне земље биле под снажним притиском САД и да су зато признале дивљу прокламацију Приштине од 17. фебруара. То и ништа томе слично, није посао наше дипломатије јер, треба ли рећи, олакшава позицију оних суседа који су признавањем илегалног чина сецесије нанели директну штету Србији. То, да ли их је и ко притискао, то је њихов проблем. Они су Србији нанели велику штету. Преко тога се не прелази. То се памти. И тачка.
Србија има све разлоге да буде обазрива према Фејтовом залагању за преговоре. Можда управо сада Србија треба да обнови сопствене иницијативе за преговоре не обазирући се на Фејтове. Али, за преговоре о статусу, а не о техникалијама и изведеним питањима, уз резолуцију СБ 1244 као основу и оквир и искључиво под окриљем Савета безбедности УН. Србија је прогласила ништавим све једностране декларације Приштине и других и не треба да се обазире на заступнике става о «новим реалностима» у које убрајају илегалну прокламацију, илегална признавања и другде сличне потезе. Србија не може на себе примати последице незаконитог и насилничког понашања других, нити да повлађује «апелима» да испољи «кооперативност», смисао за уважавање «реалности» и слично.
Активна неутралност и уравнотежена спољна политика
Имајући у видуукупно искуство у протеклој деценији, намеће се потреба преиспитивања политике, посебно спољне, како би она била прилагођена новим сазнањима и усклађена са националним и државним приоритетима. Било би, по нашем мишљењу, потребно размотрити разне иницијативе и предлоге који су, мање или више присутни у нашопј јавности, а у том склопу и ове:
1. Да Србија промени досадашње једнострано везивање за САД и НАТО, јер се та политика у протеклих осам година показала као неодговарајућа за остваривање основног државног и националног интереса – очувања Косова и Метохије као интегралног дела Србије. Суоучена са односом САД, НАТО-а и кључних чланица ЕУ према суверенитеу и територијалном интегриету Србије, односно, њиховим формалним признавањем илегалне независности покрајине Косово и Метохија, неопходно је да Србија успостави уравнотежене односе са свим важним међународним чиниоцима. У том смислу, неопходно је да интензивира сарадњу посебно са оним земљама и организацијама које подржавају суверенитет и територијални интегритет Србије, да прихвати политику активне неутралности и да се врати у пуноправно чланство Покрета несврставања као један од његових оснивача. Теза о „бољем животу“ преко блиских односа и ширења сарадње са земљама и организациијама које су подржавале сецесију и признале илегалну независност Приштине супротна је здравом разуму и погубна за Србију.
2. Да замрзне војну сарадњу са НАТО-ом и САД и успостави мораторијум на даљу примену потписаних споразума као што су Споразум о транзиту трупа НАТО кроз Србију (Вук Драшковић – Јап де Хоп Схефер) и СОФА споразум (Борис Тадић – Кондолиза Рајс). Војна сарадња између озбиљних држава увек долази природно као круна пријатељства и дубоког међусобног поверења што тешко да може постојати у односима Србије са земљама и организацијама које су признале и подржавају лажну независност Приштине и које обећавају да ће наоружати бивше руководство терористичке ОВК. Наоружати – за које циљеве, против кога?
Зашто Србији није место у НАТО
Србија нема потребе да улази у чланство НАТО-а из више разлога. Прво јер је НАТО одговоран за агресију и злочине против мира и човечности почињене на тлу Србије, за велике људске жртве, трајно загађење природе и угрожавање здравља многих генерација, као и за огромна разарања. Друго, НАТО је преко КФОР-а држао под војном окупацијом Косово и Метохију. Није извршио обавезу гарантовања безбедног окружења, слободног и безбедног враћања око 270.000 протераних Срба и других неалбанаца. Спречавао је Србију да врши минимум својих уставних надлежности док је истовремено обезбеђивао услове да терористичко-сепаратистичко руководство, у координацији са Вашингтоном и Брислом, припреми илегално проглашење независности. Треће, Србија нема шта да добије од чланства у НАТО-у, осим задуживања у недоглед за замену оружја војне технике по стандардима НАТО.
Четврто, НАТО је од агресије против Србије (СРЈ) 1999, од одбрамбеног прешао у агресивни војни савез за интервенције на читавом глобусу, искључиво у интересу САД, често под лажним изговорима као што је био напад на Србију (1999), затим на Ирак (2003). Србија је мирољубива земља и не треба да се придружује, или учлањава у агресивне војне савезе. Пето, НАТО се шири на Исток, чему се Русија противи видећи у томе угрожавање њених легитимних интереса, укључујући њене границе. Иако нико не жели, то у будућности не искључује и конфронтацију НАТО - Русија. За Србију би било неприродно да буде део таквог Савеза. Природно је и морално да поштује пријатељство, савезништво и милионске жртве дате у заједничкој борби српског у руског народа, од борбе за слободу од Отоманске империје до борбе за ослобођење Београда и победе против наци-фашизма у Другом светском рату.
Покренути преговоре о ратној штети
3. Предложити НАТО-у отпочињање предлоговора о накнади ратне штете изазване агресијом 1999. и посебно употребом забрањених оружја као што су пројектили са осиромашеним уранијумом, касетне и графитне бомбе. Материјална штета, као што је познато, процењена је на око 100 милијарди америчких долара.
4. С обзиром да резолуција СБ УН 1244 (1999) има трајни значај и да њену важност нико не доводи у питање, потрено је Савету безбедности УН што пре поднети Меморандум са аргументованим оценама које обавезе УНМИК-а и КФОР-а утврђене том резолуцијом и Кумановским споразумом још у�
(Message over 64 KB, truncated)