Od pevača izvlačio vrhunske kreacije

Da je sada sa nama, da zna da pišem o njemu, sigurna sam da bismo čuli reči: „Samo nemojte rekvijem, molim!” Nije voleo laskanje, patetiku, praznoslovlje. Poslednjih godina priređivani su u njegovu čast susreti, prijemi, proslave. Uvek se odazivao. Bio je nestor naše muzike, dugo je živeo, uvek nasmejan, vedar, svedok mnogih vremena, zbivanja, ratova, promena. Divili smo se njegovoj briljantnoj pameti.

Bila sam dugo godina „poštarica”, „glasnik” i posrednik u komunikaciji nekadašnjih bliskih prijatelja koji su želeli, ali više nisu mogli da se viđaju često, obojica u dubokoj starosti – posrednik između Hercigonje i Danona. Pisali su poruke, slali ih, pozdravljali jedan drugoga. Bilo je dirljivo učestvovati u tim izmenama prijateljstva, sećanja, dubokog poštovanja. Kada je komunikacija postala česta i uznapredovala, i sam „glasnik” je postao treće lice u drami. Posle smrti Hercigonje, ostali smo profesor Danon i ja da podelimo sećanja na dragog Nikolu.

Danon se veoma obradovao mom pozivu da bude besednik na „Mokranjčevim danima” u Negotinu. „Ali, draga moja, to ne mogu doživeti”, sa osmehom i ne bez tuge, odgovorio je. Obećavali smo mu sve: lepo vreme, udobno putovanje, poziv ćerki Maji da bude uz njega, sopstveno društvo, radost domaćina, prijatne susrete, sve moguće i nemoguće... Nije bilo moguće.

Osnovno osećanje današnjih muzičara prema Danonu bilo je ogromno poštovanje i strahopoštovanje prema jednoj legendi naše muzike i našeg celokupnog kulturnog života tokom dugih decenija pred Drugi svetski rat, posle njega, do naših dana.

Njegova jugoslovenska biografija započinje rođenjem u Sarajevu, 7. februara 1913. godine. Studije je završio među grupom naših mladih ljudi koji su u periodu između dva rata studirali u Pragu. Na Karlovom univerzitetu stekao je zvanje doktora filozofije. Po završenim studijama. vratio se u svoje rodno Sarajevo i počeo da organizuje kulturni život u gradu. Oduvek je bio angažovan i napredno orijentisan.

„Ne odričem se svojih političkih uverenja, niti svoje životne filozofije, a ni svog pogleda na svet... Ne odričem se ni svojih estetskih stavova koji su, mislim, bili vrlo jasno naznačeni u mom umetničkom radu”, napisao je u knjizi sećanja „Ritmovi nemira” (izdavač Beogradska filharmonija, 2005. kazivanja zabeležila Svjetlana Hribar).

Aktivno je učestvovao u partizanskim borbama od 1941. godine kao i u Kazalištu narodnog oslobođenja. Posle rata preuzeo je funkciju direktora Beogradske opere, tokom 15 godina ostvario neverovatni uspon svih ansambala i umetničke vrhunce krunisao brojnim gostovanjima u inostranstvu – Edinburg, Visbaden, Firenca, Pariz, Beč, Atina, Lozana, Hag, Amsterdam... Njegov perfekcionizam u dirigentskom radu iziskivao je veliki broj proba, neposustajanje muzičara ni u najtežim okolnostima, istrajavanje na visokim umetničkim ciljevima. Najvišim. Bio je prepoznat u celom svetu kao vrhunski kreator ruskog operskog repertoara (Borodin „Knez Igor”, Čajkovski „Onjegin”, „Pikova dama”, „Mazepa”, Smetana: „Prodana nevesta”, Musorgski „Boris Godunov”, „Hovanščina”, Prokofjev „Zaljubljen u tri narandže”, „Kockar” i mnoge druge opere i balete). To su bile antologijske predstave koje su dovele Beogradsku operu na mesto jednog od najboljih srednjeevropskih teatara.

Danon je bio zahtevan, strog, znao šta hoće i koliko može da dobije. Tražio je najbolje pevače, od njih umeo da izvuče vrhunske kreacije. Grdio je, ali i nadahnjivao. Vedrinom i humorom prevladavao teškoće.

Njegove najznačajnije umetničke domete vidimo i u afirmaciji dela domaćih autora, prvom izvođenju baleta Baranovića: „Licitarsko srce”, „Kineska priča” opere–oratorijuma Nikole Hercigonje „Gorski vijenac” („Niko mi toliko nije pomogao koliko znalac i umetnik, Oskar”, govorio je Hercigonja), operu Rajičića „Simonida” i mnoge druge. Posebno se bavio savremenim stvaralaštvom i kod nas i u svetu,  radeći paralelno i kao orkestarski dirigent i dirigujući najveća dela Stravinskog, Prokofjeva, Bartoka. Dirigovao je i sarađivao sa najvećim umetnicima svog vremena.

Pored dirigentskog rada koji je trajao dugi niz godina, bavio se i komponovanjem. Stariji pamte njegove masovne pesme, za koje mnogi i danas misle da su spontano nastle kao narodne pesme („Romanijo”, „Ide Tito preko Romanije”, „Drug Tito”, „Uz maršala Tita”) kao i kompozicije „Pjesme borbe i pobjede” za mešoviti hor i ciklus „Neznanka”, za bas i orkestar. Među njegovim delima većeg obima ističemo Skerco za simfonijski orkestar, kao i niz kamernih dela (Gudački kvartet, Duvački trio). Bavio se i publicističkim radom u mnogim listovima i stručnim časopisima.

Od Beograda, preko celog sveta, cela Jugoslavija je bila njegov dom, od 1991. godine živeo je u malom mestu Baški, na ostrvu Krku, uživao u moru, miru, slušanju muzike i praćenju događaja u muzičkom svetu preko satelitske televizije. Živeo je povučeno, a obišao je ceo svet.

Stalne kontakte i višegodišnju saradnju imao je sa Operom i orkestrima u Sarajevu, Zagrebačkim radio orkestrom i Slovenskom filharmonijom. Jugoslovenstvo je bilo njegovo iskreno uverenje, njegova pripadnost, njegov život.

Beogradska filharmonija pamti mnoge njegove interpretacije, a on je poslednjih godina sa zadovoljstvom pratio sve koncerte ovog orkestra i sa oduševljenjem govorio o umetničkim dometima, i kvalitetu njenih mladih, talentovanih i poletnih muzičara i rukovodstva.

Proslavljajući 95. rođendan na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, prošle godine, bio je vedar, nasmejan, nimalo nostalgičan, rekao je: „Šta više čovek može da očekuje od života od ovog okupljanja dragih prijatelja, u zajedničkom druženju, ali znate, ja sam jako, jako star”.

„Ne, profesore, vi ste večiti mladić naše muzike”, skoro u horu smo svi odgovorili.

Imao je srećan život, u kome je ostvario sve što je želeo. Pored ćerke Maje proveo je poslednje godine života. Njena ljubav pružala mu je utehu u bolesti. Oskar Danon je otišao u legendu.