Inizio messaggio inoltrato:

Da: Alessandro Di Meo <alessandro.di.meo @ uniroma2.it>
Data: 14 maggio 2013 15.12.00 GMT+02.00
Oggetto: articolo "Pecat" in Serbia

Un articolo intervista sull'uscita in edizione serba de "L'Urlo del Kosovo".
L'articolo è pubblicato sul settimanale politico "Pecat", nell'edizione di questa settimana
(Intervju lanak na izlazu u srpsko izdanje "Urlik sa Kosova." Lanak je objavljen u nedeljniku "Pecat politickom," u ovoj nedelji)

http://www.pecat.co.rs/2013/05/alesandro-di-meo-pisac-i-dokumentarista-u-misiji-poslednje-nade/

buona lettura (dobro procitao)
Alessandro

---

(sul libro "L'Urlo del Kosovo" di A. Di Meo, e sulla sua recente pubblicazione in lingua serbocroata, si veda anche:



Алесандро ди Мео /писац и документариста/: У мисији последње наде


ИНТЕРВЈУ | НЕВЕНКА СТОЈЧЕВИЋ | MAJ 10, 2013

Разговарала Невенка Стојчевић
„Оно што ме фасцинира код Срба, то је да се овај народ, ма колико да је поражен у рату, никада није ‚савио’ пред непријатељем. Јер, то зрно поноса увек постоји у Србима, то је, напросто, метафора овога народа, због чега сам одушевљен Србима и заљубљен у њих и у Србију“

Италијан Алесандро ди Мео је пријатељ Срба, човек у мисији последње наде за судбину и живот наших косовских страдалника. На директан и неопозив начин он изговара и понавља за Србе изузетно важну, а прећутану истину. Ди Мео, наиме, у сарадњи са издавачком кућом „Пешић и синови“ ради на остваривању српске националне идеје, вредно бележећи хронику – историјске чињенице везане за свете косовске приче, такође и снимајући документарне филмове који ће остати непобитно сведочанство о величини трагедије једног народа прогнаног са свог вековног огњишта. Недавно је у Београду промовисао своју најновију књигу „Урлик са Косова“, што је био непосредан повод за наш разговор са аутором.
Откуд Ваше интересовање за проблеме Срба са Косова и Метохије? Посебно за бављење њиховом судбином у контексту бруталне агресије НАТО-а на СРЈ, у којој је учествовала и ваша земља – Италија?
Догодило се да нисам био истомишљеник оних Италијана који немају никакав отклон од учешћа своје земље у ратовима НАТО алијансе. Напротив, био сам један од оних који су исказали велики бес због војне интервенције на СРЈ 1999. године. Нисам могао да верујем да један рат може да буде хуманитаран рат, као што су говорили, али сам могао да замислим сав тај ужас и трагедију који су једну земљу и њен народ снашли после тог рата. Зато сам се веома брзо прикључио волонтерској организацији „Мост за…“ („Ponte per…“) која је желела да се посвети проблемима тих обичних, малих људи на Косову који су били препуштени сами себи. Са делегацијом ове организације сам током бомбардовања дошао у Србију. Донели смо помоћ, али пре свега солидарност и пријатељство са пострадалим народом. Најпре смо успоставили контакте са болницама у Београду, а потом сарадњу са Црвеним крстом Србије у Краљеву, где је било највише прогнаних са Косова и избегличких кампова. Тек ту смо се уверили у величину трагедије и схватили да смо урадили праву ствар.
Да ли Вам је одмах постало јасно да се над Србијом није надвио никакав „Милосрдни анђео“, већ да је у питању брутална агресија са неба?
Ми смо, наравно, схватили да се ради о агресији, и до данас је тако зовемо, јер ту није било рата. Рат се води између две стране, а овде је рат водио само један, Велики брат. Кроз године нашег боравка међу Србима и на терену, ми смо се уверили да Срби нису ти дивљи варвари како су представљени у медијима на Западу, и у Италији такође, и то смо видели на лицу места. Проучавајући српску историју, која ме веома заинтересовала, схватио сам да Срби никада нису били агресори, него су водили искључиво ратове у одбрану своје земље. Тако сам ушао у душу српског народа и схватио да је он пролио много крви за одбрану отаџбине. Видео сам да је тако било и у Другом светском рату, јер сам посетио Крагујевац, па се, по свему судећи, историја понавља. Оно што ме највише фасцинира код Срба, то је да се овај народ, ма колико да је поражен у рату, никада није „савио“ пред непријатељем. Јер, то зрно поноса увек постоји у Србима, то је, напросто, метафора овога народа, због чега сам одушевљен Србима и заљубљен у њих и Србију.

ЖИВОТ И ДЕЛО
Алесандро ди Мео је рођен у Риму 1959. године, где је дипломирао архитектуру. Почетком деведесетих година одлази у Африку, где се упознаје са реалношћу маргинализованих и сиромашних људи Мауританије и Замбије, а марта 1999, са почетком бомбардовања, придружио се као добровољац Националном комитету удружења „Мост за…“, који се бави последицама „хуманитарних“ ратова на цивилном становништву.
У знак солидарности са српским избеглицама са Косова и Метохије иницирао је прикупљање средстава за набавку опреме за педијатријска одељења болнице „Мајка и дете“ у Београду, лекове и робу за Црвени крст у Краљеву, за лечење српске деце оболеле од тешких болести у Италији.
Организовао је различите радне кампове у летњим и зимским сиротиштима у Београду, излете и гостопримство деци из избегличких породица у Италији, као подршку материјално угроженима од 1999. до данас у десетинама и десетинама породица у Србији и на Косову и Метохији, у сарадњи са Црвеним крстом Краљева, Центром за социјални рад у Краљеву, са монасима у манастиру Дечани и Драганац.
Ради на својој докторској студији „Култура и теорија“ на Филозофском факултету Универзитета у Риму „Тор Вергата“, паралелно са студијом цркава и манастира на Косову и Метохији.