Revisionizam i protirevisionizam u Srbiji
Dopo Mihajlović, Nedić? Annunciato un processo per la riabilitazione legale del più zelante servitore dei nazisti tedeschi, Milan Nedić:
1) USKORO PROCES ZA REHABILITACIJU NEDIĆA
2) SUBNOR: РЕХАБИЛИТАЦИЈА САРАДНИКА ОКУПАТОРА НЕ МОЖЕ ПРОМЕНИТИ ИСТОРИЈУ
Sul ripristino della statua di Tito a Užice, abbattuta all'inizio della guerra fratricida in Jugoslavia:
3) SUBNOR: ТИТО ИМА СВОЈЕ МЕСТО
4) SUBNOR: ТРГ ТРАЖИ РАНИЈИ СЈАЈ
5) SUBNOR: НАШИ ПРЕЦИ СУ СЕ БОРИЛИ ЗА НАШУ БУДУЋНОСТ
=== 1 ===
Uskoro proces za rehabilitaciju Nedića
9 oktobar 2015 Izmijenjeno 07:56 CEST
Praunuk Milana Nedića se nada kako će proces pokazati da njegov pradjed nije bio kriv za ubistva i deportacije.
Prvo ročište u procesu za rehabilitaciju Milana Nedića, premijera Srbije za vrijeme okupacije tijekom Drugog svjetskog rata, zakazano je za 7. prosinac pred Višim sudom u Beogradu, najavio je Nedićev praunuk Aleksandar Nedić, podnositelj zahtjeva u ime potomaka.
Aleksandar Nedić, koji je generalni tajnik Srpskog liberalnog savjeta (SLS), najavio je u razgovoru za Politiku da će u procesu sudjelovati brojni svjedoci, među kojima ima i javnih osoba.
"To su ljudi koje je Milan Nedić svojim odlukama spasao sigurne smrti streljanjem ili deportacijom u logore. Među njima su neki istaknuti komunisti, kao i veliki broj pripadnika pokreta Draže Mihailovića", kaže Aleksandar Nedić.
On je istaknuo da će se tijekom procesa "pokazati da Nedićeva Vlada nije imala veze sa progonom i uništavanjem Jevreja u Srbiji i Beogradu".
Pripremili 1.389 dokumenata
"To će skinuti ljagu sa Milana Nedića, ali i sa Srbije i Beograda. Naš pravni tim pripremio je 1.389 dokumenata koji potkrepljuju ove tvrdnje", naglasio je Aleksandar Nedić.
Nedić još ističe da je njegov pradjed spasio od istrebljivanja više od 350.000 Srba iz NDH i da zahvaljujući njemu nitko iz Srbije nije bio mobiliziran na Istočni front.
Aleksandar Nedić dodaje i da njegov pradjed nije bio osnivač Banjičkog logora, već je, kako je rekao, to bila Komesarska uprava pod Milanom Aćimovićem, kao i da tadašnja vlada nema veze s osnivanjem logora Sajmište.
Milan Nedić bio je načelnik Generalštaba Vojske Kraljevine Jugoslavije, a od 1939. i ministar vojske i mornarice.
Kako podsjeća Politika, zbog zalaganja za svrstavanje uz Hitlera, uslijed nespremnosti Jugoslavije za rat, smijenjen je 1940., a reaktiviran godinu dana kasnije.
Prihvatio je mjesto predsjednika vlade, a u listopadu 1944. bježi u Austriju, da bi ga britanske snage isporučile Beogradu 1946. godine.
Politika podsjeća i da su beogradske novine 5. veljače 1946. objavile da je Nedić izvršio samoubojstvo u zatvoru, skočivši kroz prozor.
Restitucija imovine
Njegovi potomci sada traže da se poništi uredba Vlade FNRJ iz 1949. godine, kojom se narodnim neprijateljima oduzimaju imovina i građanska prava, prenosi Tanjug pisanje lista.
Milan Nedić nikada nije bio osuđen, niti je protiv njega podignuta optužnica. Ukoliko rehabilitacija uspije, može se pristupiti restituciji Nedićeve imovine.
Beogradski dnevnik još podsjeća da je Nedićev testament načinjen 4. travnja 1941. godine, prije napada Njemačke na Jugoslaviju.
Nedić i dvojica njegove braće, Boško i Milutin, posjedovali su 37 ari Zemunskog parka, dio zgrade u Nemanjinoj 35 u Beogradu, gdje se danas nalazi Narodna banka Srbije, nekoliko parcela u Vrtlarskoj ulici u Zemunu i parcele u Grockoj.
Izvor: Agencije
=== 2 ===
http://www.subnor.org.rs/prenosimo-194
Преносимо – Објављено под Актуелно | 21. октобар 2015.
РЕХАБИЛИТАЦИЈА САРАДНИКА ОКУПАТОРА НЕ МОЖЕ ПРОМЕНИТИ ИСТОРИЈУ
Историчарка Оливера Милосављевић, професорка Филозофског факултета у Београду, написала је 2006. године књигу „Потиснута истина – колаборација у Србији 1941-1944“.
Мада је од тада прошло девет година, та њена књига је актуелна и данас, када и поједини историчари уз подршку политичара на власти покушавају да изврше рехабилитацију сарадника окупатора и да натерају суд да зажмури и игнорише историјске чињенице. Лист „Данас“ објавио је разговор са професорком из којег објављујемо изводе.
– Правно је рехабилитован Драгољуб Михаиловић а добро је познато да је свесрдно сарађивао са окупаторима Србије, да ли ће историја морати изнова да се пише?
– Наравно да неће. Идеолошко-политичке одлуке савремених судова које произвољно тумаче далеку прошлост ни на који начин не обавезују историчаре. Историчари се баве анализом и саопштавањем историјских чињеница у њиховом временском контексту, а не њиховим идеолошким „преправљањем“ по савременом политичком налогу. Одлуке данашњих судова ће бити занимљиве тек за историчаре у будућности који ће анализирати идеолошку слику овог нашег времена и објашњавати како су и зашто судови у данашњем контексту и по мери данашњих политичких потреба после седамдесет година „преправљали“ историју, а следбеници и иницијатори наивно веровали да је ту слику прошлости могуће наметнути науци.
– Какве последице то доноси?
– Последице су вишеструко проблематичне. Прво, руши се дигнитет саме науке, јер се делатност историчара компромитује стварањем утиска да је у питању произвољна идеолошка прича која је без икакве основе, да њоме може свако да се бави без икаквог претходног знања и спреме, да не постоје никаква правила историчарског заната, никакав научни метод… Друго, и много важније, младе генерације којима је ова ревизионистичка прича примарно и намењена, свесно се увлаче у клаустрофобични националистички круг мишљења у коме све што је у прошлости имало национални префикс по дефиницији постаје вредност коју треба пригрлити и ставити у темељ сопственог идентитета – и колаборацију са фашизмом и „вредности“ које је колаборација симболизовала у току Другог светског рата, а то је подаништво, конзервативизам, примитивизам…
– Кажете да победа над фашизмом није више извесна, а да је колаборација са фашизмом, посебно код нас, проглашена за патриотизам, а не саучесништво у злочину. Куда та релативизација злочина води и да ли је избрисана разлика између добра и зла?
– Наравно да је избрисана, у данас створеној слици Другог светског рата све је релативизовано. Ако се 27. март прогласи авантуризмом, ако се устанак против фашизма прогласи грешком, ако се колаборација са фашизмом назове патриотизмом, ако се победници над фашизмом прогласе новим окупаторима и убицама, онда се добије само један резултат: да је фашизам био прави избор, да је са њим требало сарађивати да је његове противнике требало убијати… Проглашење фашизма за једну од легитимних идеологија значи његову директну рехабилитацију.
– Истичете да нормализција национализма производи нормализацију колаборације, а нормализација колаборације директно води у рехабилитацију фашизма. Да ли смо опасно одмакли у том правцу и како то зауставити?
– Штета је већ направљена, и то није никаква наша специфичност, тај опасан тренд је шире присутан. Али то више није тема за историчаре, већ за неке друге струке. То историчаре на обавезује, слика Другог светског рата за историју остаје каква је и била – то је био сукоб дивљаштва и достигнутих цивилизацијских вредности, њихових рушилаца и оних који су их бранили, а колаборационисти су били на страни првих, оних који су произвели педесет милиона мртвих, уништење читавих народа, разорену Европу, спаљене људе и угушену децу…
– На почетку књиге „Потиснута истина“, о колаборацији у Србији од 1941. до 1945, наводите да се слика о Милану Недићу вратила данас тамо где је и била 1941. године – тада га је пропаганда престављала као Оца нације… Колико је опасно мењати историју?
– Историја се не мења, прошлост се десила и оставила за собом толико трагова да је нико не може променити. Мења се само интерпретација истих чињеница које су историчарима углавном познате. У последњих двадесет година од када се врши покушај тоталне ревизије историје Другог светског рата, ми нисмо сазнали ни за једну нову битну чињеницу, нисмо добили ниједно истраживање које би нам открило нешто фундаментално ново. Добили смо само нову „интерпретацију“, ново тумачење, а што је оно у сукобу са увек истим чињеницама, изгледа да никога не обавезује. Може се сто пута поновити да је Недић само спасавао народ, као што кажу нови уџбеници историје, али то не може да промени нпр. његове говоре у којима је од својих следбеника захтевао да убијају Хитлерове противнике.
Преносимо – Објављено под Актуелно | 21. октобар 2015.
РЕХАБИЛИТАЦИЈА САРАДНИКА ОКУПАТОРА НЕ МОЖЕ ПРОМЕНИТИ ИСТОРИЈУ
Историчарка Оливера Милосављевић, професорка Филозофског факултета у Београду, написала је 2006. године књигу „Потиснута истина – колаборација у Србији 1941-1944“.
Мада је од тада прошло девет година, та њена књига је актуелна и данас, када и поједини историчари уз подршку политичара на власти покушавају да изврше рехабилитацију сарадника окупатора и да натерају суд да зажмури и игнорише историјске чињенице. Лист „Данас“ објавио је разговор са професорком из којег објављујемо изводе.
– Правно је рехабилитован Драгољуб Михаиловић а добро је познато да је свесрдно сарађивао са окупаторима Србије, да ли ће историја морати изнова да се пише?
– Наравно да неће. Идеолошко-политичке одлуке савремених судова које произвољно тумаче далеку прошлост ни на који начин не обавезују историчаре. Историчари се баве анализом и саопштавањем историјских чињеница у њиховом временском контексту, а не њиховим идеолошким „преправљањем“ по савременом политичком налогу. Одлуке данашњих судова ће бити занимљиве тек за историчаре у будућности који ће анализирати идеолошку слику овог нашег времена и објашњавати како су и зашто судови у данашњем контексту и по мери данашњих политичких потреба после седамдесет година „преправљали“ историју, а следбеници и иницијатори наивно веровали да је ту слику прошлости могуће наметнути науци.
– Какве последице то доноси?
– Последице су вишеструко проблематичне. Прво, руши се дигнитет саме науке, јер се делатност историчара компромитује стварањем утиска да је у питању произвољна идеолошка прича која је без икакве основе, да њоме може свако да се бави без икаквог претходног знања и спреме, да не постоје никаква правила историчарског заната, никакав научни метод… Друго, и много важније, младе генерације којима је ова ревизионистичка прича примарно и намењена, свесно се увлаче у клаустрофобични националистички круг мишљења у коме све што је у прошлости имало национални префикс по дефиницији постаје вредност коју треба пригрлити и ставити у темељ сопственог идентитета – и колаборацију са фашизмом и „вредности“ које је колаборација симболизовала у току Другог светског рата, а то је подаништво, конзервативизам, примитивизам…
– Кажете да победа над фашизмом није више извесна, а да је колаборација са фашизмом, посебно код нас, проглашена за патриотизам, а не саучесништво у злочину. Куда та релативизација злочина води и да ли је избрисана разлика између добра и зла?
– Наравно да је избрисана, у данас створеној слици Другог светског рата све је релативизовано. Ако се 27. март прогласи авантуризмом, ако се устанак против фашизма прогласи грешком, ако се колаборација са фашизмом назове патриотизмом, ако се победници над фашизмом прогласе новим окупаторима и убицама, онда се добије само један резултат: да је фашизам био прави избор, да је са њим требало сарађивати да је његове противнике требало убијати… Проглашење фашизма за једну од легитимних идеологија значи његову директну рехабилитацију.
– Истичете да нормализција национализма производи нормализацију колаборације, а нормализација колаборације директно води у рехабилитацију фашизма. Да ли смо опасно одмакли у том правцу и како то зауставити?
– Штета је већ направљена, и то није никаква наша специфичност, тај опасан тренд је шире присутан. Али то више није тема за историчаре, већ за неке друге струке. То историчаре на обавезује, слика Другог светског рата за историју остаје каква је и била – то је био сукоб дивљаштва и достигнутих цивилизацијских вредности, њихових рушилаца и оних који су их бранили, а колаборационисти су били на страни првих, оних који су произвели педесет милиона мртвих, уништење читавих народа, разорену Европу, спаљене људе и угушену децу…
– На почетку књиге „Потиснута истина“, о колаборацији у Србији од 1941. до 1945, наводите да се слика о Милану Недићу вратила данас тамо где је и била 1941. године – тада га је пропаганда престављала као Оца нације… Колико је опасно мењати историју?
– Историја се не мења, прошлост се десила и оставила за собом толико трагова да је нико не може променити. Мења се само интерпретација истих чињеница које су историчарима углавном познате. У последњих двадесет година од када се врши покушај тоталне ревизије историје Другог светског рата, ми нисмо сазнали ни за једну нову битну чињеницу, нисмо добили ниједно истраживање које би нам открило нешто фундаментално ново. Добили смо само нову „интерпретацију“, ново тумачење, а што је оно у сукобу са увек истим чињеницама, изгледа да никога не обавезује. Може се сто пута поновити да је Недић само спасавао народ, као што кажу нови уџбеници историје, али то не може да промени нпр. његове говоре у којима је од својих следбеника захтевао да убијају Хитлерове противнике.
=== 3 ===
Писмо – Објављено под Актуелно | 21. октобар 2015.
ТИТО ИМА СВОЈЕ МЕСТО
Београђанин Љубиша Илић послао је писмо председнику СУБНОР-а Србије, у коме, поред осталог, каже:
„Сећате се оног мог „Срам вас било, Ужичани“ и ево дочеках и то време да некоме дође у главу. По некад је то најдужи пут.
Тамо где је стајао ових 24 године, уз ону зидину у мраку иза зграде музеја и да не може да се види са улице, стварно је била срамота.
Ја имам лепе успомене на отварање Трга партизана и постављање овог споменика 4. јула 1961. Ранковић је отворио Трг, одржао говор и скинуо заставе којима је био прекривен споменик. Био сам присутан на Тргу са покојним оцем и мајком. После тога одржан је велики народни збор у Крчагову, било нас је 200.000 из целе бивше Југославије. Говор је држао Тито.
Никада ми теже није било него када сам на Тргу партизана, на месту где је стајао Титов споменик, затекао пластични тобоган на, надувавање а около неку вашарску и кичерајску скаламерију. Заплакао сам! Мени и данас дан у ушима одзвањају стихови Славка Вукосављевића „кроз хладан покров крвав и бео, ноћу је то завеј’о ветар… ипак на југу војска корача, пао је 14-ти километар ал’ никад неће Кадињача (29. новембар 1941.).
Навиру ми мисли и речи оца који је тог дана био курир и извештавао Раднички батаљон докле су Немци стигли и задобио две ране, а превијен тек горе, негде на Белим земљама на Златибору, када су се повукли прено Нове Вароши до Руда.
Позлило му с пролећа 1996. кад је у дневном листу „Експрес Политика“ прочитао чланак неког, тада младог историчарчића, који тврди да је на Кадињачи изгинуо цео Раднички батаљон, њих 270, а да је погинуо један Немац. Сада ја читам – није један него два Немца! Рече тада отац: „Па да смо их камењем гађали одозго са брда не би тако било, а имали смо и топ“.
„Сећате се оног мог „Срам вас било, Ужичани“ и ево дочеках и то време да некоме дође у главу. По некад је то најдужи пут.
Тамо где је стајао ових 24 године, уз ону зидину у мраку иза зграде музеја и да не може да се види са улице, стварно је била срамота.
Ја имам лепе успомене на отварање Трга партизана и постављање овог споменика 4. јула 1961. Ранковић је отворио Трг, одржао говор и скинуо заставе којима је био прекривен споменик. Био сам присутан на Тргу са покојним оцем и мајком. После тога одржан је велики народни збор у Крчагову, било нас је 200.000 из целе бивше Југославије. Говор је држао Тито.
Никада ми теже није било него када сам на Тргу партизана, на месту где је стајао Титов споменик, затекао пластични тобоган на, надувавање а около неку вашарску и кичерајску скаламерију. Заплакао сам! Мени и данас дан у ушима одзвањају стихови Славка Вукосављевића „кроз хладан покров крвав и бео, ноћу је то завеј’о ветар… ипак на југу војска корача, пао је 14-ти километар ал’ никад неће Кадињача (29. новембар 1941.).
Навиру ми мисли и речи оца који је тог дана био курир и извештавао Раднички батаљон докле су Немци стигли и задобио две ране, а превијен тек горе, негде на Белим земљама на Златибору, када су се повукли прено Нове Вароши до Руда.
Позлило му с пролећа 1996. кад је у дневном листу „Експрес Политика“ прочитао чланак неког, тада младог историчарчића, који тврди да је на Кадињачи изгинуо цео Раднички батаљон, њих 270, а да је погинуо један Немац. Сада ја читам – није један него два Немца! Рече тада отац: „Па да смо их камењем гађали одозго са брда не би тако било, а имали смо и топ“.
=== 4 ===
http://www.subnor.org.rs/uzice-50
Ужице – Објављено под Актуелно | 21. октобар 2015.
ТРГ ТРАЖИ РАНИЈИ СЈАЈ
И најзагриженији опоненти тешко ће порећи да је Титовим залагањем шездесетих година прошлог века Ужице од касабе постало модерна варош. Сад је опет време да Броз ради за град из кога је јесени 1941. заповедао браниоцима Ужичке Републике.
Београдски лист „Блиц“ објавио је текст из којег објављујемо делове.
„Власт инсистира на томе да се споменик који од 1991. чами у хладовини Народног музеја мора комерцијализовати. Како га уновчити – планова још нема иако идеје постоје.
– До Дана победе следеће године споменик ће бити измештен. Да ли на Трг, где се и налазио, испред зграде из које је Тито командовао, или на другу локацију, тек статуа ће се бити у служби туристичке понуде. Спрема се и Музеј Ужичке републике па је прилика да се садржај, уз путовање плавим возом и симболичним пасошем, обогати и спомеником – резимира Никола Гогић, директор Народног музеја.
Рад вајара Фране Кршинића постављен је на Трг 1961, одакле су га власти 1991. сакриле у заклоњени део музејског дворишта.
– Заговорник сам да се врати на Трг, чијој амбијенталној целини припада. Музеј у Јабланици, посвећен бици на Неретви, последњих година туче све рекорде у посећености, долазе из Словеније, Хрватске, Македоније…“.
За прославу Дана устанка, југословенске власти су 1961. у срцу Ужица изградиле прелеп Трг око кога су никле стамбене зграде, библиотека, позориште, биоскоп… Ужице је већ много зарадило на Титу, констатује Здравко Јакшић, председник овдашњег СУБНОР-а.
– Од уклањања споменика Трг је претворен у бувљак. Ни једна екскурзија није прошла кроз Ужице а да није дошла да види споменик. Није било суботе да нам не дође по пет-шест аутобуса туриста. Пролетос сам дочекао групу из Босне и Словеније. Кад су видели где држимо споменик, вратили су се у аутобус и наставили пут – каже Јакшић.
А Никола Гогић је изричит – споменик је украден са Трга партизана.
– Однет је без сагласности музејских радника и Завода за заштиту споменика културе. Украли су га они што су деведесетих под шатром србовали са три подигнута прста, а бежали из војске кад се пуцало“.
Уз овај текст и изјаве додајемо да је СУБНОР Србије, заједно са борцима и члановима организације и становницима Ужица, годинама с разлогом и уз аргументе тражио да се споменик маршалу и председнику Титу врати на пређашње место.
Ко уништава сопствену прошлост не може да рачуна ни на будућност. То је наук који смо научили, али никако да повод буде „комерцијализација“. Разлози за исправљање учињене срамоте су суптилније природе.
Ужице – Објављено под Актуелно | 21. октобар 2015.
ТРГ ТРАЖИ РАНИЈИ СЈАЈ
И најзагриженији опоненти тешко ће порећи да је Титовим залагањем шездесетих година прошлог века Ужице од касабе постало модерна варош. Сад је опет време да Броз ради за град из кога је јесени 1941. заповедао браниоцима Ужичке Републике.
Београдски лист „Блиц“ објавио је текст из којег објављујемо делове.
„Власт инсистира на томе да се споменик који од 1991. чами у хладовини Народног музеја мора комерцијализовати. Како га уновчити – планова још нема иако идеје постоје.
– До Дана победе следеће године споменик ће бити измештен. Да ли на Трг, где се и налазио, испред зграде из које је Тито командовао, или на другу локацију, тек статуа ће се бити у служби туристичке понуде. Спрема се и Музеј Ужичке републике па је прилика да се садржај, уз путовање плавим возом и симболичним пасошем, обогати и спомеником – резимира Никола Гогић, директор Народног музеја.
Рад вајара Фране Кршинића постављен је на Трг 1961, одакле су га власти 1991. сакриле у заклоњени део музејског дворишта.
– Заговорник сам да се врати на Трг, чијој амбијенталној целини припада. Музеј у Јабланици, посвећен бици на Неретви, последњих година туче све рекорде у посећености, долазе из Словеније, Хрватске, Македоније…“.
За прославу Дана устанка, југословенске власти су 1961. у срцу Ужица изградиле прелеп Трг око кога су никле стамбене зграде, библиотека, позориште, биоскоп… Ужице је већ много зарадило на Титу, констатује Здравко Јакшић, председник овдашњег СУБНОР-а.
– Од уклањања споменика Трг је претворен у бувљак. Ни једна екскурзија није прошла кроз Ужице а да није дошла да види споменик. Није било суботе да нам не дође по пет-шест аутобуса туриста. Пролетос сам дочекао групу из Босне и Словеније. Кад су видели где држимо споменик, вратили су се у аутобус и наставили пут – каже Јакшић.
А Никола Гогић је изричит – споменик је украден са Трга партизана.
– Однет је без сагласности музејских радника и Завода за заштиту споменика културе. Украли су га они што су деведесетих под шатром србовали са три подигнута прста, а бежали из војске кад се пуцало“.
Уз овај текст и изјаве додајемо да је СУБНОР Србије, заједно са борцима и члановима организације и становницима Ужица, годинама с разлогом и уз аргументе тражио да се споменик маршалу и председнику Титу врати на пређашње место.
Ко уништава сопствену прошлост не може да рачуна ни на будућност. То је наук који смо научили, али никако да повод буде „комерцијализација“. Разлози за исправљање учињене срамоте су суптилније природе.
=== 5 ===
Јасан став – Објављено под Актуелно | 22. октобар 2015.
НАШИ ПРЕЦИ СУ СЕ БОРИЛИ ЗА НАШУ БУДУЋНОСТ
Главни град наше отаџбине је достојанствено обележио 71.годишњицу слободе после тамновања под окупатором и његовим сарадницима у Другом светском рату.
У низу збавања је учествовала многољудна организација СУБНОР-а, поред осталог и на скупу у Градској скупштини где је говорио и министар у Влади Републике Србије Небојша Стефановић.
Због ширег значаја објављујемо излагање Стефановића.
СРБИЈА ЈЕ УВЕК ДЕО АНТИФАШИСТИЧКОГ ФРОНТА
У низу збавања је учествовала многољудна организација СУБНОР-а, поред осталог и на скупу у Градској скупштини где је говорио и министар у Влади Републике Србије Небојша Стефановић.
Због ширег значаја објављујемо излагање Стефановића.
СРБИЈА ЈЕ УВЕК ДЕО АНТИФАШИСТИЧКОГ ФРОНТА
”Славимо победу у ослобођеном Београду, сећамо се пожртвовања и јунаштва, најсуровијих страдања и разарања током Другог светског рата. Још једном одајемо признање нашим прецима који су се борили против фашизма, њиховој надљудској борби и непоколебљивом патриотизму. Била је то борба за нашу будућност и идентитет нашег народа.
Фашистичка идеја доживела је крах, и управо одбацивање једне шизофрене нетрпељивости и искључивости, била је највећа победа човечанства у 20. веку и уједно темељ успостављања европских вредности и демократије. Модерна Европа настала је управо на тековинама антифашистичке борбе, а Србија је и историјски и цивилизацијски одувек била њен део. На резултатима те победе, изграђен је и читав један систем општих вредности и механизми на којима почивају државе и друштва.
Влада Србије не заборавља тековине антифашизма. Не смемо дозволити да у сенку падну наши и совјетски хероји и њихове победе, злочинци као ни њихови савезници, јер ћутање носи са собом заборав жртава и кризу вредности.
Нажалост, свет се данас, али и Србија, суочава са разним покушајима ревизије прошлости и порицања злочина. Некада је о фашизму све било јасно, а данас се чини да постоје „они“ који би преокренули значај антифашистичке борбе, не схватајући да је то вредносни систем који се не може променити.
РЕВИЗИЈА ИСТОРИЈЕ И У СУДНИЦАМА
Фашистичка идеја доживела је крах, и управо одбацивање једне шизофрене нетрпељивости и искључивости, била је највећа победа човечанства у 20. веку и уједно темељ успостављања европских вредности и демократије. Модерна Европа настала је управо на тековинама антифашистичке борбе, а Србија је и историјски и цивилизацијски одувек била њен део. На резултатима те победе, изграђен је и читав један систем општих вредности и механизми на којима почивају државе и друштва.
Влада Србије не заборавља тековине антифашизма. Не смемо дозволити да у сенку падну наши и совјетски хероји и њихове победе, злочинци као ни њихови савезници, јер ћутање носи са собом заборав жртава и кризу вредности.
Нажалост, свет се данас, али и Србија, суочава са разним покушајима ревизије прошлости и порицања злочина. Некада је о фашизму све било јасно, а данас се чини да постоје „они“ који би преокренули значај антифашистичке борбе, не схватајући да је то вредносни систем који се не може променити.
РЕВИЗИЈА ИСТОРИЈЕ И У СУДНИЦАМА
Ревизија историје нашла се и у судницама. Још једно преиспитивање историје и још један поступак који јавност дели и збуњује јавност, јесте захтев за рехабилитацију председника Владе за време немачке окупације Србије, Милана Недића.
То није добра порука за будућност Србије, као ни достојно сећање на хероје ове земље.
По свему судећи времена се мењају. А у тим и таквим временима, због нечије небриге, раније се догађало, да појединци забораве и на заслужне историјске личности. Тако је генерал Жданов, човек који је и са нашим и совјетским борцима ослобађао Београд више пута остајао без улице која је носила његово име. Подсетио бих да је 1964. године генерал Жданов, путујући на прославу двадесете годишњице ослобођења Београда, трагично настрадао на Авали у авионској несрећи. Зато у колективном сећању наше ослободиоце морамо да чувамо, и не смемо допустити да историјско наслеђе и чињенице неко релативизује, прекраја и мења.
Данас смо сведоци да се људске вредности, хуманост, једнакост и толеранција протерују а једно од највећих зала са којим се човечанство сусрело, тероризам, прети да угрози слободу и демократију и унизи оно највредније у човеку.
Суочени смо са хиљадама избеглица које бежећи од ужаса, пролазе кроз нашу земљу, и не могу а да не изазову бригу у нама, сажаљење и побуде саосећајност.
Влада Србије и њен премијер Александар Вучић суочавају са тешким одлукама и различитим изазовима, боримо се са савременим претњама и настојимо да све неспоразуме решавамо миром и дијалогом. Градимо Србију и улажемо огромне напоре у њен развој и просперитет. Али ми данас бијемо битке и за наше историјско наслеђе – да сачувамо Косово и Метохију у саставу наше земље.
Србија је дубоко привржена разумевању, сарадњи и ненасиљу. Вођени поукама из прошлости, Србија жели да буде стабилна и снажна, лидер мира, сарадње и помирења у региону.
Клањам се сенима наших хероја и ослободиоца. Нека им је вечна слава!”- рекао је министар у Влади Србије Небојша Стефановић на октобарској свечаности у Градској скупштини Београда.
То није добра порука за будућност Србије, као ни достојно сећање на хероје ове земље.
По свему судећи времена се мењају. А у тим и таквим временима, због нечије небриге, раније се догађало, да појединци забораве и на заслужне историјске личности. Тако је генерал Жданов, човек који је и са нашим и совјетским борцима ослобађао Београд више пута остајао без улице која је носила његово име. Подсетио бих да је 1964. године генерал Жданов, путујући на прославу двадесете годишњице ослобођења Београда, трагично настрадао на Авали у авионској несрећи. Зато у колективном сећању наше ослободиоце морамо да чувамо, и не смемо допустити да историјско наслеђе и чињенице неко релативизује, прекраја и мења.
Данас смо сведоци да се људске вредности, хуманост, једнакост и толеранција протерују а једно од највећих зала са којим се човечанство сусрело, тероризам, прети да угрози слободу и демократију и унизи оно највредније у човеку.
Суочени смо са хиљадама избеглица које бежећи од ужаса, пролазе кроз нашу земљу, и не могу а да не изазову бригу у нама, сажаљење и побуде саосећајност.
Влада Србије и њен премијер Александар Вучић суочавају са тешким одлукама и различитим изазовима, боримо се са савременим претњама и настојимо да све неспоразуме решавамо миром и дијалогом. Градимо Србију и улажемо огромне напоре у њен развој и просперитет. Али ми данас бијемо битке и за наше историјско наслеђе – да сачувамо Косово и Метохију у саставу наше земље.
Србија је дубоко привржена разумевању, сарадњи и ненасиљу. Вођени поукама из прошлости, Србија жели да буде стабилна и снажна, лидер мира, сарадње и помирења у региону.
Клањам се сенима наших хероја и ослободиоца. Нека им је вечна слава!”- рекао је министар у Влади Србије Небојша Стефановић на октобарској свечаности у Градској скупштини Београда.