di Enrico Vigna, portavoce del Forum Belgrado Italia | civg.it – Marzo 2016
ПРОТЕСТИ ПРЕД ТРИБУНАЛОМУ ХАГУ
(11.03.2016.)
На другом транспаренту писало је "МИЛОШЕВИЋ ЈЕ УБИЈЕН ОД СТРАНЕ ТРИБУНАЛА 11. МАРТА 2006.". Било је и других транспарената, цвећа пред Милошевићевим портретом, а вићена је и застава СФРЈ.
У Франкфурту су активисти поставили постер са Милошевићевим ликом на ограду Генералног конзулата Србије и испред њега положили цвеће и запалили свеће.
ОБЕЛЕЖЕНА 10-ГОДИШЊИЦА ОД УБИСТВА СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА У ХАШКОМ ТРИБУНАЛУ
http://christopher-black.com/the-death-of-milosevic-and-nato-responsibility/
11. марта 2006. године, у једном НАТО-вом затвору, умро је председник Слободан Милошевић. Нико није сносио одговорност за његову смрт. У ових 10 година од како је завршена битка коју је сам бојевао да одбрани себе и своју земљу од лажираних оптужби које су смислиле НАТО силе, једина земља која је захтевала званичну истрагу о околностима његове смрти била је Русија, кад је руски министар спољних послова Сергеј Лавров рекао да Русија не прихвата негирање сопствене одговорности Хашког трибунала и затражио да се спроведе непристрасна међународна истрага. Уместо тога, Натов трибунал је сам спровео истрагу, познату као Паркеров извештај којом је, очекивано, ослободио себе од било какве кривице.
Али његова смрт не сме остати неистражена, нити многа питања неодговорена, нити смеју одговорни да остану некажњени. Свет не сме више да прихвата подметање рата и бруталности за мир и дипломатију. Не сме више да толерише владе које немају ништа доли презир за мир, човечанство, суверенитет нација, самоопредељење народа и владавину права.
Смрт Слободана Милошевића свакако је представљала једини излаз из дилеме коју су себи створиле НАТО силе кад су га оптужиле пред Хашким трибуналом. Пропаганда против њега досегла је невиђене размере. У штампи, суђење је приказано као једна од највећих драма на свету, на светској позорници на коју је зликовац доведен да би одговарао за своје злочине. Само што није било других злочина осим оних које је починила Алијанса НАТО, тако да се покушај да се исконструише његово суђење претворио у фарсу.
Са становишта НАТО, суђење је било неопходно да би се оправдала агресија против Југославије и пуч ДОС-иста у Београду извршен уз подршку НАТО, којим је задат завршни ударац демократији у Југославији и којим је Србија сведена на ниво Натовог протектората под квислиншким режимом. Његово незаконито хапшење у изведби НАТО снага у Београду, његов незаконити притвор у Централном затвору у Београду, његово незаконито изручење бившем Гестаповом затвору у Схевенингену код Хага и режирано суђење које је уследило, били су тек делови драме изведене за светску јавност, којој су следила само два могућа завршетка, кривична пресуда или смрт председника Милошевића.
Пошто после извођења свих доказа није било могуће прогласити председника Милошевића кривим, његова смрт је постала једини излаз за силе НАТО. Његово ослобађање би урушило целокупну структуру пропаганде ратне машине НАТО и западних интереса које користе НАТО као своју наоружану песницу.
Јасно је да НАТО није очекивао да ће се председник Милошевић одбранити, ни да ће се бранити уз такву храброст и одлучност. Од почетка суђења, медији су га покривали непрекидно и то на насловним страницама. Све је обећавало да ће то бити суђење века. Па ипак, медијска покривеност је престала врло брзо а извештавање о суђењу је пренето на унутрашње стране. Од самог почетка, ствари су кренуле по злу за НАТО. Кључ проблема садржан је у следећој изјави председника Милошевића датој пред судијама Трибунала у току суђења:
„Ово је политички процес. Овде се уопште не ради о томе да ли сам ја починио неки злочин. Ради се о томе да су мени приписане одређене намере из којих су накнадно изведене последице које не би могао да изведе ниједан адвокат на свету. Суштина је да овде мора бити изречена истина о дешавањима у бившој Југославији. О томе се уствари ради, а не о процесним питањима, јер ја нисам овде зато што сам оптужен за неко конкретно кривично дело. Ја сам овде зато што сам оптужен да сам водио политику супротну интересима ове или оне стране.“
Тужилаштво, што ће рећи Сједињене Државе и њихови савезници, нису очекивали било какву истинску одбрану. То се јасно види из немуштих оптужница, контрадикторних оптужби и потпуног неуспеха да се изнесе било какав доказ који би прошао макар најосновнију проверу. Оптужба се распала још на почетку. Али започет поступак морао је да се настави. НАТО се уплео у сопствену замку. У случају да одустану од оптужби, или да председник Милошевић буде ослобођен оптужби, наступиле би огромне политичке и геостратешке последице. НАТО би морао да објашњава праве разлоге за агресију против Југославије. Његови лидери би се и сами нашли суочени са оптужбама за ратне злочине. Губитак престижа не би се ни могао израчунати. Председник Милошевић би поново постао популаран политичар на Балкану. Једини излаз за НАТО био би да се суђење оконча, али тако да се не ослободи Милошевић и да се не призна истина о рату. Логика је захтевала његову смрт у затвору и прекид суђења.
Паркеров извештај садржи чињенице које указују да се Натов трибунал, у најмању руку, понео криминално у свом односу према њему и да је такво поступање довело до његове смрти. Он је упорно понављао Трибуналу да је тешко болестан и да има срчане проблеме који захтевају одговарајућа испитивања, лечење и потпун опоравак пре наставка суђења. Међутим, Трибунал је упорно игнорисао савете доктора и приморавао га да настави поступак, добро знајући да ће стрес од суђења сигурно да га убије.
Трибунал је одбио преписано лечење у Русији наводно зато што је из политичких разлога, и по ко зна који пут у први план ставио интересе Трибунала, који год да су, науштрб интересима Милошевићевог здравственог стања. Другим речима, свесно су ускратили неопходну медицинску помоћ што је можда довело до његове смрти. То је једна врста убиства, а у земљама обичајног права то и јесте убиство без предумишљаја.
Ипак, у Паркеровом извештају има више необјашњених чињеница које би се морале додатно испитати пре него да се искључи опција давања отрова или лекова намењених да му погоршају здравље: пре свега, присуство лекова рифампицина и дроперидола у његовом систему. Није спроведена одговарајућа истрага да испита на који начин су та два лека могла да доспеју у његов организам. Није размотрено њихово дејство. Њихово присуство, у комбинацији са необјашњеним дугим одлагањем у допремању његовог тела у здравствену установу на испитивање, поставља озбиљна питања на која се мора дати одговор, али која до данашњег дана остају неодговорена.
Паркеров извештај, упркос својим нелогичним закључцима којим ослобађа кривице Натов трибунал, пружа основу за позив на јавну истрагу о смрти председника Милошевића. То је појачано чињеницом да је командант затвора УН у којем је држан председник Милошевић, извесни г. МакФејден, на основу докумената које је обелоданио Викиликс, преносио информације америчким властима о Милошевићу током целокупног трајања његовог притвора и суђења, те је додатно појачано чињеницом да је Милошевић написао писмо Амбасади Русије неколико дана пре смрти, у којем је написао да верује да га трују. На жалост, умро је пре него што је могло да се оствари правовремено реаговање на писмо.
Узете заједно, све те чињенице захтевају спровођење јавне међународне истраге о свеукупним околностима у којима је дошло до смрти председника Милошевића, не само због њега и његове удовице Мире Марковић и сина, већ и због свих нас који смо суочени са непрестаним актима агресије и пропаганде од стране сила НАТО. То тражи правда. То захтевају међународни мир и безбедност.
ЗЛОЧИН НАД МИЛОШЕВИЋЕМ НЕ СМЕ ОСТАТИ НЕКАЖЊЕН
Жалимо за Слободаном Милошевићем. Жалимо за једном изузетном личношћу, једним мудрим политичарем и националним и међународни херојем. С љубављу шаљемо поздраве његовој супрузи Мири, његовој породици и надамо се да ће ускоро моћи поново да буду заједно и да ћемо поново моћи да их поздравимо. Најенергичније протествујемо над чињеницом да његова смрт још није непристрасно истражена. Они који су одговорни за његову смрт и ратни злочинци који су напали и разорили Југославију не смеју остати некажњени.
Као што је наш потпредседник и засупник Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића, Кристофер Блек из Канаде, нагласио у својој најновијој изјави:“ Смрт Слободана Милошевића је очигледно био једини излаз из проблема у који су моћници НАТО увалили сами себе оптуживши га пред Хашким трибуналом. Пропаганда против њега била је без преседана. Суђење се приказивало у штампи попут највеће светске драме, попут каквог светског театра у коме ће један зао човек морати да одговара за своје злочине. Али наравно, није било никаквих злочина, сем оних НАТО пакта, па се покушај да се читав случај против њега исфабрикује суновратио у обичну фарсу.“ Одговорне личности овог лажног суда названог Међународни кривични трибунал за бившу Југославију не треба ни да покушају да се изговорима оправдају пред чињеницом да су све оне добро познавале здравтсвено стање председника Милошевића.
Немачки лекари и терапеути су у више наврата захтевали да се живот председника Милошевижа заштити. Они су на пример писали:
„Овакво поступање са особом чији је живот – са свим евентуалним последицама – у вашој одговорности, може се само назвати неодговорним и покреће питање ваших мотива. Ваше понашање се коси са бројним документима и резолуцијама УН које се односе на третман затворених особа. Те норме морају у целини да поштују представниви институција УН.
У насталој ситуацију - за коју Трибунал сноси пуну одговорност - једино могуће решење је да се господин Милошевић ослободи положаја који је опасан по његово здравље и по његов живот и да се пусти на слободу како би могао да добије неопходну лекарску негу...“
Али НАТО-Трибунал је више пута одбио привремено ослобађање, чак ни не поменувши апеле или захтеве Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића. Наш заступник Госпођа Тифејн Диксон изјавила је пред Трибуналом „да постојећи услови суђена представљају опасност по његов живот, да помањкање адекватне лекарске бриге добија размере мучилишта“ Она је додала: „Међународни комитета сматра неприхватљивим да Претресно веће чека да услови суђења изазову озбиљне срчане компликације, инфаркт или смрт па тек онда да „сматра потребном“ да размотри захтев за привремено пуштање на слободу. Подједнако је неприхватљиво да се чека да се Слободан Милошевић нађе на ивици смрти, па да се „позитивно оцени“ захтев за интервенцију лекара специјалисте“.
На крају, Трибунал је одбио све апеле и ургенције да се одобри лечење у Русији. Његова смрт је директна последица тог злочиначког третмана. Али све до данас, нико није позван на одговорност за тај злочина. Однос према условима под којим је он умро, данас је исти онакав какав је био и према нашим ранијим ургентним захтевима.
То не изненађује – јер колико пута смо уопште имали прилике да чујемо да убице оптужују саме себе? Кристофер Блек је подсетио да је једини захтев да се спроведе јавна истрага о околностима под којима је он умро потекао из Русије - када је министар иностраних послова Сергеј Лавров саопшштио да Русија не прихвата настојање Хашког трибунала да скине са себе сваку одговорност и захтевао да се спроведе непристрасна и међународна истрага.
Данас ми понављамо наш позив Уједињеним Нацијама, свим политичким снагама и међунароној јавности: Тражимо хитну непристрасну, јавни и међународну истрагу свих околности под којима је умро Слободан милошевић.
Председник Милошевић је жртва политичког, судског злочина. Као затвреник злочиначког НАТО-пакта био је ратни заробљеник, политички затвореник. Спада у ред бројих других затвореника попут Сакоа и Ванцетија, Етел и Јулијус Розенбергових, Ханса и Софије Шол, Ернста Телемана, Ангеле Дејвис, Нелсона Менделе и Мумиа Абу Џамала.
Таква је судбина свих оних који стану на пут империји а које она прогласи непријатељем. Ми смо смесни да злочин у Хагу није био први покушај да се убије председник Милошевић, јер су и пре тога они покушали да га убију бомбардовањем његовог приватног животног простора.
Избори - настављени државним ударом у Београду октобра 2000 - функционисали су по принципу који је спонсор Отпора, Џорџ Сорош, објаснио пар година касније:“У старом Риму, само су римљани могли да гласају. У свету модерног капитализма, само американци могу да гласају. Бразилци, они не гласају“. Ове истините речи треба све нас да охрабре и подстакну, посебно у зависним државама, да размислимо и предузмемо кораке да се ослободимо замке. Треба свакоме да буде јасно да врдање пред непријатељем не само да није решење, већ да није могуће.
Ето зашто наш апел да се спроведе међународна истрага о смрти Милошевића представља допринос свету без ратова. Агресија против Југославије био је рат да се отворе врата ратовима који следе. После ње је уследио Авганиста и Ирак, Либан и Либија, Сирија и Украјаина. Диктатори Новог светског поретка убили су и Садама Хусеина и Муамера ел Гадафија.
Диктатура Новог светског поретка захтева од слугу апсолутну покорност, иначе ће се суочити са демонтирањем њихових држава, са ратовима, „обојеним револуцијама“ и „променама режима“. Нато агресија потив Југославије као и третман председника Милошевића били су освета за његово одбијање да се покори диктатури Светске банке и ММФ. Била је то освета за његову борбу за независност а против ропства.
Данас стабла империјализма не расту тако бекрајно високо у небеса. Русија, Кина и друге државе БРИКСА спремне су да пруже снажну подршку свима који бране своју национални
суверенитет против неоколонијализма. Мултиполарни светски поредак постаје реалност. Трагедија Југославије у 1990-тим изазвана је чињеницом да у то време није било тако јаких савезника као што их има данас.
Слободан Милошевић се доследно борио за своје идеале, за нациолани суверенитет, само-опредељење и социјалну правду као основних начела људске цивилизације. Нико није мгао да сломи његову веру, нико га није могао да баци на колена. За своје идеале стајао је усправно и за њих дао свој живот. Он и његова борба су за све нас прави пример. Његово наслеђе ми усвајамо и ми ћемо га следити.
У његовом духу, настављамо бору против империјалистичких ратова, за међународно разумевање и пријатељство са Русијом. (Хвала)
ПОСЛЕДЊЕ ПОРУКЕ ПРЕДСЕДНИКА СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋ СУ КАО ЈЕК ЗВОНА – ЈОШ ЋЕМО ИХ ДУГО СЛУШАТИ
У овој сали вечерас трепере и успомене, и драме, и понос, и пркос, и храброст и туга.
Шта је сањао, хтео и могао млад, амбициозан, и од студентских дана политички ангажован човек ?
Данас је јасно бар то да се није мирио са просечним, са достигнутим, са постављеним оквирима и ограничењима – ко год да их је постављао.
Рекао нам је једном: „У војсци ми је било најтеже да носим капу ....“
Предузеће којим је руководио било је изузетно, банка коју је водио била је светска, банкари с којима је радио били су Рокфелер.
Зашто то није врх каријере¬?
Држава у којој смо расли била је партијска, па је зато био корак напред са места преседника Банке на место председника Градског комитета.
Зато је такође нормално да такав човек каже да бирократизована партија производи бирократизовано, достигнутим омеђено друштво. То сви виде само, не знају, не умеју, не смеју да кажу.
Кад човек каже то што сви виде - то није довољно, то је само интелектуални став. Кад каже и на лицу му се види воља, храброст и енергија да мења, онда то постаје харизма и носи и носиоца и слушаоце у нову судбину, чији jе исход мање сагледив уколико се сучељава са више сличних или супростављених друштвених процеса, локалних, регионалних а поготово светских.
Слободанова харизма нас осваја у време које дефинишу светске промене односа великих сила. То је толика промена да се може звати светским ратом, једино што су због нуклеарне блокаде, велике силе ван директног сукоба а све је друго ту.
Слободанова антибирократска револуција буди Србију да се уједини, промени устав и изађе из немогућег уређења по коме покрајине не само да постају државе него блокирају управљање Србијом.
Вишепартијски систем је такође део тог покрета. Стари социјалистички систем је исцрпео свој домет.
Старо се руши, ново још није настало.
Југославија, натајала као резултат светских ратова, по диктату тада победничких сила, у трећем светском рату нестаје по диктату сада победничких сила.
У сва три рата почетак је директно против виталних интереса српског народа. Претње су сличне, субјекти слични.
Овде Трећи светски рат почиње као и други - руши се Југославија.
Хелсиншки печат на европске границе се брише једностраном силом, све је дозвољено онима иза којих стоји та сила. Међународно право, суверенитети, устави ..... више нису тема.
Демократија, избори, референдуми се признају или не признају .... како сила каже.
Да ли треба да подсећамо да крајем 80-тих албански и хрватски сепаратизми већ 30 година у Западној Европи имају организације, орагане и оружане компоненте а у Уставу из 1974. политичко упориште.
Усташе су убијале и у Титовој Југославији ..... Крајем 80-тих изетбеговићева Исламска декларација је пунила 20 година.
У Србији тиња непрекинути сукоб четника и партизана и док се други народи хомогенизују у Београду пада крв у тучи тзв. „црврне банде“ и тзв. „издајника“.
Десили су се ратови, жртве и херојска одбрана – народ све памти.
Судили су судови и време и грађани на изборима и још ће судити и тек ће судити. Књига историје је још отворена.
Поменућу моју Хашку пресуду, па у њој пише да Милошевић и Србија нису криви за пропаст Рамбујеа и да Милошевићев подухват на Косову није почео пре почетка бомбардовања.
Помињем то само као илустрацију како истина, ипак, полако, излази на видело.
Истина, наравно, има своје светле и тамне стране али и оне црне су боље од магле, флоскула и лажи, којих смо се наслушали предходних деценија.
Зато је ова комеморација данас корак ближе сложеној и целовитој истини па тиме и порукама и поукама.
Човек који је храбро стао на размеђе историје носи на себи ране и од туђих и од својих, за своја уверења свесно је платио највећу цену.
Умро је у прогонству, изолован од најближих. За своје евентуалне грешке платио је без остатка.
Они којима није ни суђено наплаћиваће своје грешке будућим генерацијама.
Његови домаћи противници су 10 година на власти понављали лоше научене приче и готово су нестали са политичке сцене а страни противници су поновили модел опробан на Милошевићу и направили су хаос на три континента.
Шта ће бити на крају? Нема краја, процеси теку даље.
Последње поруке председника Слободана Милошевића су као јек звона, још ћемо их дуго слушати.
БРАНИО ЈЕ СВЕ НАС
Поштовани - Велика је част Удружењу Слобода што организује Академију поводом десет година од убиства Слободана Милошевића. Хвала свима који су дошли да својим присуством искажу протест према међународној неправди која се спроводи у Хашком казамату и да одају почаст Сободану Милошевићу који тамо није бранио себе, већ свој народ, сваког војника, старешину и полицајца, борећи се за истину,слободу и правду. Срдачан поздрав свима,
»Das war der Türöffnerkrieg«
Der NATO-Angriff auf Jugoslawien 1999 war ein Verbrechen. Anklage erhob das UN-Tribunal in Den Haag aber gegen die Opfer der Aggression, an der Spitze Präsident Slobodan Milosevic. Heute vor zehn Jahren starb er in der Haft. Ein Gespräch mit Cathrin Schütz
Interview: Arnold SchölzelAm heutigen Freitag, dem zehnten Todestag von Slobodan Milosevic, findet eine Mahnwache vor dem Jugoslawien-Tribunal (ICTY) in Den Haag statt. Im Aufruf wird verlangt, dass diese Einrichtung ihre Tätigkeit einstellt. Sie vertreten diese Forderung schon seit längerem, warum?
1993 hatte der UN-Sicherheitsrat mit der Gründung des ICTY – jetzt »Restmechanismus« genannt – der UN-Charta hohngesprochen. Er kann als höchstes Exekutivorgan der UN kein Justizorgan unter seiner Schirmherrschaft einrichten. Im Statut des Internationalen Gerichtshofs (IGH), der höchsten Rechtsinstanz im UN-System, wird erklärt, dass nur Staaten als Parteien vor dem Gerichtshof auftreten können, aber das Statut des ICTY baut auf das Prinzip der »persönlichen strafrechtlichen Verantwortlichkeit«. Damit wurde dem damals noch bestehenden Jugoslawien und auch den neu gegründeten Teilstaaten ohne ihre Zustimmung das souveräne Recht auf ihre Justizhoheit entrissen. So spielte das ICTY schon durch seine Gründung eine bedeutende Rolle bei der Auflösung des bestehenden internationalen Rechtssystems zugunsten einer »neuen Weltordnung«. Das ICTY agiert als verlängerter Arm der NATO und versucht der Gewaltanwendung gegen Jugoslawien den Anschein des Rechts zu verleihen. Es schützt jene Staaten, die die Sozialistische Föderative Republik Jugoslawien zerschlagen, die kroatischen und bosnisch-muslimischen Kriegsparteien bewaffnet und 1999 einen Angriffskrieg gegen Jugoslawien geführt haben.
Warum halten die USA, Deutschland und die anderen NATO-Mächte bis heute am ICTY fest?
Der NATO-Angriff auf Jugoslawien muss als Türöffnerkrieg für die unzähligen Aggressionen gesehen werden, die ihm folgten. Hier wurde alles erprobt, was wir heute sehen: die Zerstörung des Völkerrechts, die Aushebelung der Vereinten Nationen, die NATO-Aggression ohne UN-Mandat, die Zerstörung souveräner Staaten, massive Kriegspropaganda zur Rechtfertigung angeblich »humanitärer Kriegsgründe«. Jene, die damals zu Kriegsverbrechern erklärt wurden, gilt es zu verurteilen, um die Legende aufrechtzuerhalten, wonach das Eingreifen der NATO unvermeidbar war.
Für den 24. März, den 17. Jahrestag des Beginns des NATO-Angriffskrieges gegen Jugoslawien, ist die Verkündung des ICTY-Urteils gegen Radovan Karadzic angekündigt. Wie beurteilen Sie den Verlauf dieses Prozesses?
Ich habe in meiner Zeit am ICTY viele Prozesse erlebt. Alle sind Schauprozesse. Karadzic wird wegen Völkermords in Srebrenica verurteilt werden. Wer die Bücher von Alexander Dorin kennt, der die Ungereimtheiten wie kein anderer aufdeckt, wird wissen, wie das einzuordnen ist.
Hier geht es in erster Linie darum, dass die Verbreitung der Propagandalügen von damals, die längst als solche entlarvt werden konnten, bis heute forciert wird und diese gar Einzug in die Schulbücher halten. Nach Lesart der NATO-Kriegstreiber sind die Serben das Tätervolk, ist Milosevic der zweite Hitler. Das heutige Bemühen um Serbien ist Teil der aggressiven Politik gegen Russland, dessen Einfluss es zu verdrängen gilt.
Der Publizist Otto Köhler sagte auf der Rosa-Luxemburg-Konferenz im Januar 2015 in Berlin : »Unsere Intellektuellen, Hans Magnus Enzensberger an der Spitze, haben Slobodan Milosevic zum Hitler ernannt, damit die Bundeswehr endlich 1999 den Krieg gegen Jugoslawien fortführen konnte, den Hitler 1941 begonnen hatte.« An der Haltung gegenüber dem früheren jugoslawischen Präsidenten Milosevic, die Leute wie Enzensberger und die großen deutschen Medien 1999 einnahmen, hat sich nichts geändert. Hat er nach Ihrer Kenntnis auf Derartiges reagiert?
Slobodan Milosevic hat sich vor dem ICTY selbst verteidigt. Weil er das Tribunal als politisches Machtinstrument erkannt und die Anklage gegen ihn als politische, nicht juristische bewertet hat, hat er sich ebenso politisch verteidigt. Ähnlich wie Georgi Dimitroff hat auch Milosevic nicht nur sich selbst verteidigt, sondern sein Volk und die Wahrheit. Er hat seinen Prozess genutzt, um die NATO auf die Anklagebank zu stellen, um die Rolle Deutschlands bei der Zerschlagung Jugoslawiens aufzuzeigen und die fatale Einmischung der USA zu beweisen. Umgeben wurde er von jenen, die den Mut hatten, zu seinen Gunsten öffentlich für ihn einzutreten. Darunter fand sich Peter Handke mit seinem unermüdlichen Einsatz für »Gerechtigkeit für Serbien« wie auch viele westliche und auch aus Deutschland stammende Politiker, Journalisten, Polizisten, Militärs, die in das Kriegsgeschehen als Augenzeugen involviert waren und die beschlossen, ihrem Gewissen zu folgen und nicht ihren Auftraggebern und das Schweigen zu brechen. Viele von ihnen haben, unbeachtet von den westlichen Medien, als Zeugen der Verteidigung im Prozess ausgesagt und die Anklage tief erschüttert.
Die Todesumstände von Slobodan Milosevic in der Haft waren dubios. Gibt es neue Erkenntnisse?
Ich würde die Umstände nicht als dubios bezeichnen. Dubios war vielmehr die Untersuchung, die erfolgte. Milosevics Herzkrankheit war weithin bekannt. Ärztlicher Rat, der ausreichende Schonung und adäquate Behandlung forderte, wurde regelmäßig ignoriert, sein Arbeitsvolumen durch enge Prozesstermine und den kurzfristigen Austausch von Zeugen massiv erhöht. Schon Monate vor seinem Tod haben wir davor gewarnt, dass man ihn zermürben und schwächen will, um seiner Verteidigung zu schaden. Wie wir später über Wikileaks erfahren haben, hat man über seinen Gesundheitszustand aus dem Gefängnis heraus stetig an die US-Regierung berichtet. Milosevic hat schließlich eine Behandlung in einer Herzspezialklinik in Russland beantragt. Man sagte, diese sei nur möglich, wenn die nötigen Sicherheitsgarantien seitens Russlands vorlägen. Als diese vorlagen, hat man ihm die Behandlung untersagt. Wenige Tage darauf wurde er tot in seiner Zelle gefunden. Obwohl Milosevic kurz vor seinem Tod in einem Brief an die russische Botschaft die Befürchtung geäußert hat, dass man ihn vergifte, wurden die Todesumstände bis heute nicht unabhängig untersucht. Das ist dubios! Das ICTY hat den Fall mit einem internen Bericht, der die Beteiligten jeder Verantwortung entbindet, abgeschlossen. Milosevics Familie hat den kanadischen Anwalt Chris Black mit weiteren Untersuchungen beauftragt. Unklar bleibt u. a., wie zwei im ICTY-Bericht genannte Substanzen in Milosevics Körper gelangen konnten. Blacks Bemühungen sind jedoch im Sand verlaufen, weil die beteiligten Behörden und forensischen Institute mit Verweis auf ein Abkommen mit dem ICTY keine Informationen herausgeben. Gelungen ist es jedenfalls, einen sich selbst verteidigenden Milosevic, der es wagte, die wahren Motive der NATO aufzudecken, zum Schweigen zu bringen. Sein Agieren widersprach dem Sinn der Erfindung des ICTY und durfte nicht sein.
Vor zwei Jahren bekannte Exbundeskanzler Gerhard Schröder freimütig, er habe 1999 mit dem Jugoslawien-Krieg Völkerrechtsbruch, also ein Kriegsverbrechen begangen. Er sagte damals auf einem Forum der Zeit, »unsere Flugzeuge, unsere Tornados« seien nach Serbien geschickt worden, »und die haben zusammen mit der NATO einen souveränen Staat gebombt – ohne dass es einen Sicherheitsratsbeschluss gegeben hätte«. Gab es Versuche, Schröder juristisch zu belangen?
Bei der Bundesanwaltschaft gingen 1999 viele Strafanzeigen wegen der Vorbereitung eines Angriffskrieges bzw. der Aufstacheln zum Angriffskrieg ein. Es wurden jedoch keine Ermittlungen eingeleitet. Begründet wurde es damit, dass Anhaltspunkte für eine Straftat fehlten. Auch vor dem ICTY wurden Strafanzeigen gestellt. Dabei ging es um die als »Kollateralschäden« bekannt gewordene Bombardierung von Zivilisten, Krankenhäusern, Schulen u. s. w. Das ICTY hat ebenfalls und nicht überraschend keine Anklagen erhoben, weil man den NATO-Staaten keine Absicht nachweisen könne. Aus dem entsprechenden Bericht geht hervor, dass sich die Ermittler des ICTY bei ihrer Untersuchung fast ausschließlich auf NATO-Quellen berufen haben.
Hintergrund: Der Held von Den Haag
Am 13. März 2006 veröffentlichte jW einen Nachruf auf Slobodan Milosevic von Werner Pirker (1947–2014). Ein Auszug:
Der Prozess gegen Slobodan Milosevic vor dem illegalen Kriegsverbrechertribunal in Den Haag ist zu Ende gegangen. Die Todesstrafe wurde ohne Gerichtsurteil vollzogen. Der ehemalige Präsident Serbiens und Jugoslawiens starb geistig und moralisch ungebrochen. Er zerbrach an der physischen Gewalt, der er von einer mör
(Message over 64 KB, truncated)